Књижевне новине

lis sr Y Y “ Ar —_—— CA Kr EE a E O Ir.

Godina VIII. Nova serija, br. 51

Isdora SEKULIĆ

O POLJSKOJ MISLITI |

USUSRET

_ –— _— __——

BEOGRAD, 20 SEPTEMBAR 1957

POLJSKOM OKTOBRU

DUSI JEDRAGO

Bezmalo cela Evropa teškim je depravdama vređala poljski narod. Ne rekoh ni zemlja ni država. Gledamo u minula vremena, može se reći samo poljski narod, Poljaci, pa da bude i faktuelno i bolno tač„no. Tu nedavno, jedan od mladih pisaca zabeležio je: nema tragedije naroda, samo tragedije pojedinaca. Nije dovoljno obujamno uočeno, ili nije precizno formulisano. Poljska je primer, dokaz, opomena, da ima baš trageđija narođa; ceo narod strada kao jedan čovek. Vladari Poljske, u davna vremena, svalke vrste i odasvud zvani i birani, nisu dali svetski čuvenog zlikovca; prinčevi nisu trovani; promena vladara nije potresala ni zemlju ni svet. Strađanijje nacije, međutim, stalno umnožavano i razdđivljavano, a mu– ke je snosio baš ceo marod poljsk:, seljaci i aristokrati, liberali i kon.zervativci. Već od desetog veka Poljaci, sa još nekim plemenima, bili su na Odri i Nisi (bolje Nesi), .š u Šleziji; pa su, posle nebrojenih

·prekrajanja i rastrzanja, sada opet „tu; ali danas se to dovodi u pitanje, ·zasada mrmljanjem i gunđanjem 'NMemaca, pa i pisanjem Nemaca, ali "i opreznim ćutanjem Evrope, naro“Čito Zapada, trađicionalnih velikih zanemarilaca davanih reči i obave(za Poljskoj. Oduzimanje Ustava Poljskoj; komađanje Poljske — a , Engleska i Francuska žale Poljsku sa simpatijama. Sekli su Poljsku kao komad bezglasne čoje. Samo u dvadesetak „godina zadnje četvrti Dsamnaestog veka rastrzana je bila dvaputa od svojih obručnih: suseđa, Rusije, Prusije, i Austrije *) Nije li izraz „Podela Poljske” bio termin? Nije li Ruska Poljska, Austriska Poljska, Pruska Poljska — bio termin? „Čuveni ustanak Poljske 1850-e, kad je uostalom po svoj

Evropi stojala buna narođa, ugušen ~.

je od potonjeg specijalista za gušonje ustanaka mučnih naroda, ruskog feldmaršala Paskijeviča. 'Naročito smišljena kinjenja i unižavanja krhala su tada več uočeni patriotski i slobođarski duh poljskog naroda. Zasnovana je, tako da kažemo, kao nešto normalno, poljska emigracija koja po tuđem svetu moli zaštitu i pomoć za borbu, ali stiče samo simpatije i obećanja. No otpor naroda je rastao. Od 61-ve, pa gođinama, čudo i pokor i sama nmepravđa, to je poljski život. Varšava je, nominalno, kneževina, pa i kraljevina. Poljska, ali je gospodar u njoj Nikolaj Prvi, ruski car, U zemlji i u narođu pak vlađar je bila Nacionalna opozicija. Skromno ime, ali moćan, i, naročito, stalan otpor. Car zapoveda i kažnjava, niko ne sluša i svako trpi kaznu. Emigracija raste; beži se iz čeljusti u čeljust, iz Prusije u Austriju, iz

*) „Poljska? Prigni se malo, 1 uzmi”, Katarina Velika, carica Rusije,

Austrije u Litvu — ali narod hoće što hoće i neće što neće. Rusija raspisuje porez, narod ga skupi i novac predaje Narodnoj opozicij!, Ruski car natura jezik i veru, rusificira. decu po školama. 'iskupi

zatvaraju škole i crkve i idu u pro<?

gonstvo, ali Poljaci ostaju Poljaci, Ne veruju u frazu: Tako je: vreme došlo; znaju da je vreme iluzija. Znaju da,je stvara samo borba ı istrajnost, da je patriotizam život, kultura, lepota. Iz emigracije narodu je poručivana Šekspirova rež: „Život je budala vremena, a to vreme, koje upravlja svima stvarima na svetu mora, jednom stati”. Nema vremena doista, ni za borca, ni za radnika, za stvaraoce...

Nije mučan poljski narod znao za vreme ni u kulturnom podizanju, u kulturnoj svetskosti svojoj. Kopernik, matematičar i astronom, usred burnih vremena: „Ne vrti se sunce nego zemlja; nije centar sistema zemlja, nego sunce” — poruka celome svetu. Otimali „su se, i otimaj:u još, Nemci o Kopčrnika. Roditelji Kopernika su iz Krakova, on rođen u. Torunu; učitelji njegovi, zvani Svi po imenu, Poljaci; potpis mu Nikolaj Kopernikus. Naravno, u ono vreme, 16-i 17-–i vek, išao je i on u Padovu i pisao latinskim jezikom svoja dela... A Šopen u muzići? Od deđa i prađeda francuska krv — ali roditelji Poljaci, jezik poljski, srce i duša poljska. Kao Kopernik 'zaleteo se i on da dađa nešto celom svetu. Do damas, Šopen je onaj muzički genije koji je najbolje znao ko je klavir i ko kompozitor za klavir, Gođine 50-e

Ovoga puta stogođišnjica jedne knjige pesama poduđara se sa Sštogodišnjicom jednog suđenja. Nije prošlo ni dva meseca od izlaska „Cveća zla“ iz štampe, a sud je već pokrenuo postupak. Nije u novije vreme, otkad se pojam peshika vezuje za njegovo „prokletstvo”, retkost da se suđi pesnicima, ili da se sudi knjigama. Ali ipak je retkost da Knjiga pesama buđe suđena i osuđena; češće su tomami bili ti koji su dizali prašinu indignacije i revojta, kao što je bio slučaj sa „Gospođom Bovari” i „Ulisom”, i ranije sa „Opasnim vezama”; pesnici kad su izlazili pred sud bilo je to zbog političkih afera ili privatnih ekscesa. Među MKnjigama poezije „Cveće zla” je jedinstveno: suđeno zbog svojih sopstvenih stihova. Ne moramo se naročito rastuživati zbog toga: u nizu neprilika i ne-

sreća Bodleru ovo nije bila naj-

TRADIDIJR |

REVOLUBIJA

Jovan HRISTIĆ

Na kraju prošlog članka napomenuo sam da bi uzrok današnjoj krizi romana trebalo potražiti i U sociologiji, odnosno da je kriza romana unekoliko i kriza buržoazije kojoj taj književni rod pripada i za koju, svojim nastankom, stra da je neraskidivo vezam. Mislim da bi bilo dobro da, pre no što krenem dalje, objasnim šta pod tie podrazumevam, pošto to može da bude od značaja i za temu koju ovde želim da diskutujem.

Ne bih hteo da se misli kako želim da skiciram jednu sociologiju romana. Hteo bih samo da istaknem činjenicu d svojim nastankom, vezan Za DbUL-

da je roman,

žoaziju i da, ukoliko jedna klasa u đruštvu može da ima i jedan svoj određeni rod u literaturi, rod koji je njoj namenjen i koji se njoj obraća svojom porukom, onda je to svakako slučaj sa buržoazijom i romanom. Možemo dalje, prateći razvoj buržoazije, đa pratimo razvoj . romana. To su sve dobro poznate. činjenice. Međutim,

to ne mora da znači da je roman.

i jim opstankom vezan za, OpMMA RE NO Isto tako ne bih želeo da isključim mogućnost da jedno drugo društvo stvori jedan svoj novi rod u književnosti.

_ Nastavak ma 4 strani

hteo je u otadžbinu, ali j& već bio.

bolestan, tuberkulozan. No bio je i emigrant; a ne treba biti. emigrant; a Poljska je klasični emigramt... Pa Marija Sklodovska — gc Hiri — u Parizu živi, rađi, čuvena u svetu po pronalascima u oblasti hemije... Džozefu Konrađu smo svi već zaboravili poljsko ime: znamo ı zna ga svet kao velikog engleskog pisca... Knez Čartovski je bio emigrant... Mickjevič, veHki pesnik, poznat je u svetu; pređavač u visokoj školi u Parizu; ali je pre svega potucalo po svetu u narodnom poslu, i umire u Carigradu... Da, davala je ta mala zemlja ođ vatre, srca i uma. davala na sve strane a nije primala, sem prizanja za borbenost, niotkuđa ništa. Poljaci đolaze među najkulturni< je Slovene. I tu su borbeno istrajn: i neumorni i nesalomljivi. Kultura, to je ideja i ideal, stamo u nastajanju, uvek koštac sa problemima, A ko razume i oseća probleme? Samo darovit i moćan čovek, i takav narod. Otkad već imaju Poljaci modernu književnost. A koliko puta su bili povod, problem, da nastane delo u tuđoj. književnosti. Prošle godine, jedan od moćnih, ujedno dokumentarnih romana, napisan je bio u Francuskoj, štampan u listu Žan-Pol Sartra koji neguje dokumenat u literaturi, a junak romana je Poljak, iseljenik uz Ameriku, i vojnik američki u posleđnjem, svetskom ratu. Ajzenhauer veća. sa komandantima: dugo fraje rat, vojnici su: umorni, bedunci se množe, ima ih-.u trenutku četiri stotine; ako. ih stanemo streljati,

Miodrag: PAVLOVIĆ

veća, a možda je jedina na koju je on ipak bio gord. Tek, javila se prepreka za ponovno objavljivanje ove poezije, a sama afera nije bila takva, da autoru donese reklamu popularnost, kako se to inače najčešće događa.

Bodler nije uspeo i nije umeo da od procesa koji je protiv njega vođen, napravi kapital popularnosti. Naprotiv, ubrzo posle toga, đa bi se pridružio onom elitnom bratstvu

Bodler

kuđ će nam borački moral... „No, da skrhamo Japamce potrebno nam je milion mrtvih“ — autentične su reči Ajzenhauerove. „Mora jedan od onih biti streljan". Autentičan je potpis Ajzenhauerov, potpis na smrt noj kazni Poljaku Sloviku, Fredu Sloviku, koji se u prvoj generaciji ispred sebe zvao Slovikovski. Zapamtili smo, i ne zaboravljamo. A roman u romanu je istorija života Slovikova: jedina njegova sreća, niz nesreća, moral, ispaštanje, grozna smrt. Jedini ubijeni po kazni vojnik, za-đobro velike Amerike, i sveta — Poljak. Roman je potresam, Najzapamičeniji u prošloj gođini za ovde potpisanog pisca.

Kad,će se jednom kitnjasta istorija kultura poklopiti sa kulturom ljudi

Sto godina „,„Cveća zla“

pesnika u koje je verovao, on je otišao u dobrovoljno izgnanstvo. Držanje Bodlerovo na suđenju, nje= gova odbrana i opravdanje, nisu bili efektni, pa čak ni najmanje sjajni: nikakve parade morala'i mevolta u njemu nije bilo; utisak je da 'je veliki pesnik prosto, hteo da se „izvuče”, On, koji je od drske iskrenosti napravio program svoje poezije, branio.se da u toj poeziji 3 Nastavak na 4 strani

Obnovljena Varšava:

LABUS: Z;JA K.M 3" ŽE V NOST, DU M.ET NOST Y D R'D Š T.V:Ei:WŽ4 . PiKWEZANONO3NA,

LOA Ac O O O O U UN L_. Cena 30 din;

Staro Mjasto

ALU ESEJ

SIVARNOST na terazijama

Osnovni i slalno ponmavljani moto naše domaće teorije umetnosti i književnosti jeste: stvarnost. Svaka ocena vrednosti polazi iz pojma' stvarnosti i u njoj se Završava. Kategoričam zahtev za prikazivanje stvarnosti, Koji zrasplinutim frazama skandira hor učevnih kritičara. nepotpunih sposobnosti, izbledeo je do Kkritičke banalnosti. Ovo nastojavanje, koje se zasniva samo na ukazivanju, -bez obrazloženja i analiziranja, dovelo je do procvata diletantizma w kritici, to je učinilo da kod nas kritika, uzeto uopšte, ne ide u 'pravcu povećanja ugleda, nego, naprotiv, u pravcu neefikasnosti i diskredđitovanja. Prihvatajući volino monotoniju, kritički duh se odrekao svoje „slobode i umesto svog zadatka: rešavanja tajne stilova i škola; meri stvarnost primitivnim aršinom jedne sužene stvarnosti.

Da ne bi došlo do zabluđe: prikazivanje prave stvarnosti jeste' od prvih početaka umetnosti njena jedina zlatna podloga, štaviše, prikazivanje stvarnosti je zapravo idđentično sa talemtom. Već čuvena sedma postavka Spinozine »Etikee: Ordo et connexio iđearum iđem est ac ordđo. et connexio rerum — red i veza misli isti su što.i red i veza stvari — zapečatila je za sva vremema odnos priređenosti između stvaralaštva i Života. Misao je samo dotle misao dok se njome može objašnjavati i putem nje ra= zumeti. Sve zavisi od toga šta pođrazumevamo pod stvarnošću. A to je ono što je kođ nas maglovito, neprečišćeno i Kolebljivo, Bilo bi vredno jeđanput i ovde kod nas proniknuti do. dna 'te reči, za koju su vezane tolike zloupotrebe, iskrivljavanja i sužavanja značenja. Onda je: možđa · ne bismo toliko abali, mrvili, i.ne bi se zbog. nje i oko nje 'prolvalo toliko mastila.

Pisac ili kritičar koji je mnašao samoga sebe bezuslovno može akceptirati da njegov rad treba da se sastoji u prikazivanju stvarnosti. Samo, jedna je stvar . Živeti u stvamosti a druga — živeti ođ nje.

Šta je, dakle, stvarnost? A šta mije? Stvarnost — to je wu prvom ređu i prvobitno filozofski pojam i osnovni njen problem, na čije kapije se juriša već. hiljađama godina. Istina je samo jedna, ali stvarnosti — podjednako wu filozofskom i u umetničkom smislu — ima mnogo vyrsta..Od. pisca i umetnika nazori našeg doba. i našeg sveta s pravom zahtevaju jeđan atribut mnogosmislenog pojma: takozvanu realnu stvarnost. I tu sada dolazi do majmnogobrojnijih pogrešnih shvatanja. Na planu đuše, dakie u sferama stvaranja, realnost i nerealnost mogu da se pođudaraju, i uglavnom se i, pođudaraju, štaviše, upravo ma toi tački je stvarnost umetniku najpristupačnija. Pravi umetnik može i na toj tački verodostojno đa prikaže život Svog doba. Želje, osećanja, kolektivna ili individualna sećanja — sve to može da se sublimiše u umetničku stvernost kao mrezultat stvaralačkog rađa,

Stvarnost umetnika je, dakle, složena Ssupstancija. Činjenica koja ima samo. boje i oscilacije. Bez njih ona ne pretstavlja ništa. Svi oni koji sa diletantskom đistinkcijom »tipičnog« i »netipičnog« zahtevaju od umetnika zapisničku stvarnost, koji od njega očekuju vrline đobrog javnog beležnika — a jedan deo naše kritike, možda i usled mneđostatka nagona distinkcije, nmaginje ka tome — odriču se sa tom vulgarizacijom cilja i smisla kritike, koji se sastoje u rarotkrivanjua skrivenih nijansa stvarnosti. '

I još nešto. Realnost i praktični problemi nisu jedno jsto. Uxwzalud čovek ulazi u Život ako za to vreme biva isključen iz

. samoga sebe. Svakome se može desiti da pobrka te dve stvari,

jedino piscima i kritičarima se to ne bi smelo dogoditi.

Stvamost je — mnogo štošta. Ali šta ona nije? Ona ninakoji način nije štaka pomoću koje se slabe slike ili kipovi, hromi stihovi ij rahitične metafore, poluumetnici 1 mnasiluboga pisci đovlače pređ javnost.

Jer između čovekovog Života i čovekove duše uvek postoji izvesno rastošanje, i jer čovek počinje da postaje umetnikom upravo u trenutku kađa pokušava đa to izmeri,

Jožef Debreceni

Čitajte u ovom broju:

Prozu” Borivoja Jevtića i pesme lorike Štelan i BHožiđars Timotijevića · ·

Esejističke napise Siniše Paunovića i Đorđa Živanovića

) Muzičku, pozorišnu i likovnu hroniku od P. Stefanovića, V, meenkovića, K. Ambrozić i M. Maksimovića .

POSO TOR, / i {E BEOrPAJI | ” |