Књижевне новине

. delje pred beogradsku publiku i kao

· kvom dramskom obliku Pa

Godina VIII. Nova serija, br.

LJ OON OKIJ MR

CO Taa ena benuibenuna puna napo SS UR Eae:

PRIGOVARAČIMA

Zlatko TOMIČIĆ

Odnekud je nezadovoljstvo postalo uzvišenom ·

vrlinom. Možda ono katkad i jeste vrlina, pa i uzvišena vrlina, ali zar je svako nezadovoljstvo vrlina? Smijemo li se usprotiviti nezadovoljstvu ?

. Njemu samom kao takvom, kao nagonskoj formi etičkog otpora, možda i ne, osim ako smo tako slabi, đa i zlo, svako zlo, primamo bez nezadovoljtva, lažni, zbog slabosti, u svom neotporu.

. Ali kako ipak da ne, kada je previše nezađovoljstva, kađa mjera nezadovoljstva nije u ravnoteži s onim na čemu se nezadovoljstvo utoljava, kada se topom puca u zečje oko, kako ne sumnjati u opravdanost izraza takvog nezađovoljstva?

. Previše nezadovoljstva (koje se tumači porijeklom iz potreba poštovanja sumnje), nezađovoljstva, koje, nije elementarna iracionalna provala esječanja, nego se, po kodeksu, normativno, prezentira kao racionalna, tendenciozna mjera, koja se svijesno primjenjuje, ne može se ođobriti, me može se uvačžiti nikako korisnom u racionalnom, pvijesnom | ocjenjivanju Kakvoće nekog postupka. . „Sumnja je dobra, ako je kratka“ (rekao je A. Stiarčević), · ·

___Onaj koji je nezađovoljan, ne može da ne sumMja. Onaj koji sumnja, ne može ne biti nezadovoljan, Sumnja i nezađovoljstvo su jedno drugom roditelji. „ Mi ]

Onaj koji je nmezađovoljan, sumnja u ono, što

_—— teoretski — moralo izazivati njegovo zađovoljstvo, a — u praksi — nije· tako, nego je omo izvor mjegova nezađovoljstva. On summja u dobroču onoga, što izaziva njegovo nezađovoljstvo, jer kako bi nešto što je dobro — moglo izazvati hjedqovo nezađovoljstvo? U tom svaki postupa &ubjektivno. F Pa ia : #

_Onaj koji sumnja, nezađovoljanm je, nezađovoljstvo je razlog njegovoj sumnji, ali je i sumnja ra-= zlog: njegovom nezađovoljstvu i što je veća sumnja, veće je i mezadđovoljstvo i u zajedničkom ra stu. sumnje ji nezađovoljstva jasne, su već na Jicu sjene bolesti, Pređuga. sumnia nije dobra. Trajno nezađovoljstvo također nije dobro, ono nužno izaziva — trovanje u organizmu (koji je tada pun otrova „katastata“,, o kojima piše Theodor Dreiser).

Zaista. stvarni su takvi ljuđi, koji su sa svime nezadovoljni. Vjerojatno, đa oni u sve sumnjaju. _

Oni sumnjaju i uzimaju sami sebi pravo da buđu sa svime mezađovoljni u ime mekih #dyiših

POZORIŠTE

JEDNA AVANGARDISTICKA DRAMA

Miođraga Pavlovića u Ateljeu 212 »Koraci u đrugoj sobi«

V. Stamenković Y. otameTIKOVIC

Pesnik, pripovedač i esejist Miodrag Pavlović izišao je protekle ne-

dramski pisac. U težnji da doprinese razvoju domaće drame i formiranju našeg scenskog izraza Atelje 212 izveo je, kao svoju prvu premijeru u ovoj sezoni, Pavlovićevu dramu „Koraci u drugoj sobi”. To je izrazita avangardistička drama u jednom činu, drama zanimljiva koliko po osnovnoj ideji toliko po upotrebljenom dramskom postupku. Polazeći od shvatanja da drama mora da sugerira više od jednog smisla Pavlović posmatra čoveka u trenucima kad ovaj biva suočen sa svojim pretstavama o sebi i o spoljnom svetu. Na SVOI od ovih planova čovek doživljav isti karakterističan neuspeh da Čudesnu neodređenost života svede na preciznu formulaciju, [OrmuaciJU koja bi, uprošćena i nekompleksna, izneverila zahteve Baya na gle daoca za totalnijom iS ak Wed Očigledno je da je Paylovicevo delo prožeto idejama Baron e losofije koje preovlađuju ae o noj atmosferi naše epohe. No Pp

vršno bi bilo njegovoj drami OS5pO~

principa kojih su svijesni samo oni; zašto se ne bi moglo i u njih sumnjati? .

Zašto ne sumnjati u njihovu sumnju i u objektivnu valjanost, nenastranu dušu razloga koji sumnju izazivaju ?

Nisu li upravo ti nezadovoljni sumnjičavci oni, koji izazivaju poremećaje ravnoteže i u onim sredinama: gdje i nema sklonosti neravnoteži, kao bijegu u bolest (samoobrani što je u stanju osobne ugroženosti od nekog savršenstva iđealno predstavlja i deformacija ?)! |

Za koju ljepotu nezađovoljnik ima osjećaja? Samo za ljepotu rušenja, dakle neljepotu u svijetu, u kojem još traje snaga nenmagrizene ljepote.

Onaj koji sumnja ne zato, da bi našao istinu, nego zato što je, ustvari, u svojoj podsvijesti i ne želi, takav je, dakako, najopasniji element u svakom stvaralačkom krugu. .

Kakvo god bilo djelo pređ nezađovoljnim prigovaračima, oni će mu naći nedostatke.

Ne zbog toga, što je njima jasan razmak od idealnog mogućeg oblika djela i onoga što ono u stvari, ma nekoj točci u kojoj se k iđealnom mo= aućem obliku djela u svom kretanju zaustavilo, Što ono zaista predstavlja, nego bez pravog pojma i osjećaja kakav je i koliki je taj.razmak, oni djelo negiraju u ime neđostataka što se njima nameću kao jedino mjerilo ocjenjivanja „diela, u mrzovoljnosti. u polovičnoj kritičnoi alMtivnosti, često i u neshvaćanju diela kojem viđe neđostatke, a često i u neshvaćanju nedostataka .(koji su u tazvoju diela nastali kao posljeđica nekog nužnog funkcionalnog zastoja šifi kao neočiščeni nuzprodukti na licu djela). - |

Svaki neđostatak bit će ipak po prigovaraču naglašeno istaknut, pa i onda, kad je potreba njihova isticanja sasvim . mala i nevažna. ei

Poricanje svih vrijednosti po rigovaračima, nužnost je koja proizlazi samo iz njihove prirođe, iz njihova nesavršenstva, 8 ne iz nesavršenstva. onoga što, priqovarači malaze nesavršenim: porichnje tuđih diela Je način Tojim Se o potpumosti iscroliuju vlastita đuboka nezađovolistva; u psihomnafizi je 'to Poznato kao „Entwerttmostenđenz“ (tenđenca obezvriieđivanja), temđemca kojom naprosto mam1evriiedni obezvrijeđivanjemi vrijednijih od sebe prisvajaju sebi ifuzoram osjećaj veće vrijedmosti. Jevan Mratobviš: Strepnja

ravati izvornost pre no što se ana- ČIT AJTE ' OVOM BROJU •

ramaturški po-

iži ljen d lizira upotreblj leđa đa će for-

stupak. Pre svega izg Dr WB ove drame izazvati đaleko VISĆ

i ij j iđeje. U kadiskusija nego njene e : nosi svoju iđeju publici? Spolja se drama razvija u viđu klasičnog sukoba muškarca i žene u čiji je ŽIvot zakoračio neko treči. Tokom čitave drame to lice ostaie neideni}=

| MWastavak -na, 6 Strani

Pesme Čeđomira Minderovića i Slobođana Novaka ' Prozu K. Malapartea i odlomke iz lterarnog dnevnika E. Vitorinija

Eseje i članke Julije Najman, sića i Vlađislava- Tišme ž

i i zoriš i ari ić, QliTLiikovnu i pozorišnu hroniku od dr. Katarme Ambryrozić, veta Minića i Vlađimira Stamenkovića,

LE S T 'Z-A MUNM-J'F Ž-E V+-NWM:O S T,

* nim „piscima

BEOGRAD, 15 NOVEMBAR 1957

NOSV INE

U ! M E T NO ST“— Y D MR OU ŠT.V.E.NE&A

P1BH4TTA?N NFJFA

Cena 30 din'

GODIŠNJICA SMRTI PISCA »U TRAGANJU ZA IZGUBLJENIM VREMENOM«

Obo Prusta

Prošlo je već triđeset pet godina 0d smrti Marsela Prusta. Najzad je i Beograd počeo da ga prevodi. Prvi su to počeli u Zagrebu, kao izvrsni prevodioci, Tin Ujević i njegovi prijatelji. Bilo je krajnje vreme da se isto učini i kod nas. Knjiga „U senci devojaka u cvatu”, u izdanju „Nolita”, pravo je osveženje za ljubitelje Prustovog đela.

Povodom toga, nameću nam se često mnoge misli, One bi se zgusnuto sažimale, sazrevajući, oko ove teme: koliko se u našoj sredini još toliko malo zna o romanopiscupesniku, filozofu i estetičaru u isti mah. Kao i o njegovoj britkoj satiri Sen-Žermenskog društva, visoke francuske buržoazije, koja se već onđa đelila na republikance i bonapartiste, kao i danas. Naime, o tom snobizmu, koji se i danas sagleđava i u našem dobu. Jer ima svuđa u svetu birokratskih klika i koterija, uskih, nepristupačnih i zatvorenih krugova .

Zna se da je romansijer Balzak poneo XIX vek, a Prustov autobiografski roman, ciklus od sedamnaest svezaka, kruna je iđućeg. U njegovoj učenoj zemlji, svake godine savremena kritika obogaćuje tu književnu zaostavštinu. Mnogo priznatih pisaca pristupaju tom književnom krateru, sa puno đuhovitog njansiranja i erudicije. Andre Moroa je đao jednu od najboljih studija. Pre izvesnog vremena, najzađ je štampan i njegov početnički rad „Žan Santej” (Jean Santeuil), zatim odlični kritičarski osvrti o raz> „Protiv Sent-Beva” (Contre Sainte-Beuve), i sad se iščekuju i njegove. „Sveske” (Carnets), koje su bile vrlo važne za njegov

' analitički metod rada,

Ako je postojao neki uticaj kod nas, on je samo mogao biti indirektan. Već ima potvrda o tome da je bilo upliva na našu mođernu prozu između dva svetska rata.

Pre nekoliko godina, napisana je

| crtica o Prustu u jednom književ-

nom listu ,povođom neke ankete o

—– — _——

* On je umro 18 novembra 1922

Marsel Prust

savremenoj literaturi, gde se tvrđilo da je Prust imao uticaja i na Krležu u Glembajevima. Tada, tek posle oslobođenja, smela je to bila pretpostavka, Onda, u našoj štampi, migđe se još nije, pominjao, jer. se

smatrao zapadnjačkim dekadđentom.

Nešto docnije, Bihalji-Merin, . u svom referatu na književnom plenumu, izneo je istu misao, što je gor= njoj pretpostavci dalo opravđanja. Danas, kad je velika radost prelistavati prvi francuski prevod odabranog Krležinog teksta, viđi se da je za.njega bio važniji i jači socijalistički njegov bunt, pošto oštrina njegove reči nije pošteđela mi stari · kvart građa oko ostrvca svetog Luja na tihoj Seni. Njega je možđa samo privlačila prustovska tematika oko francuske aristo=

. speo kod nas,

kracije. To potvrđuje onaj mwjegov prefinjeni esej o Prustovom junaku

· Svanu, koji je u našoj kritici je-

dan briljantan doprinos.

U Jugoslaviji još nema konstruktivne analize Prustovog prodiranja do naših književnih podneblja. Posle ovih ratova, on je ponekad bio filtar u mnoga naša esejistička tkanja. Provlačio se možda retko, ali

„osetljivo oko i nerv mogao je to đa

zapazi. I baš u tome, nameće se problem. Zar ne bi bilo zanimljivo da se prouči i proveri, kad .je dokroz koji časopis, tuđu ediciju ili usmenim putem? Poznato nam je, da je veoma bio Prustom impresioniran (između drugih iz starije generacije naše pređratne moderne) i naš mag jezika“ Momčilo Nastasijević. Ali, njemu metafizičaru, smetala je poenta Prustove filozofije. Činilo mu se da je suviše sračunata i hladna. Prust kao ateista, nije žigosao zlo ni u svojoj Sodomi i Gomori. Uvek je čisti posmatrač, beleži mikroskopskom, in< trospektivnom analizom „sve či njenice, i ne donosi nikakav zaklju= čak. On ostaje do kraja dosledan svome stavu. Uvek brižljivo daje sintetične hipoteze i stalno beleži savesne konstatacije. Uz to, ima fi= ne i blage ironije i potsmešljivost iskustva. Za njega, život je samo efemernost, iluzija. Mada bi se tom ponoru životnog krivudanja mogli dodati fiktivni, fražilni mostići, što bi Prust rađo prihvatio kao simho= liku stvarnosti i poezije. Njegove sopstvene poezije, Dok ne bi smrt, zastala kao ukopana kraj obale, da prekine i tu nit ravnoteže, najzad da sve uroni u večnost, u Vreme. Sigurno je Prust zato privlačio ' našeg pesnika „Iz tamnog vilajeta”, što je i on kao Bodler, silazio do svog ličnog bezđana. Ali ga je u isti mah i odbacivao, zamerajući mu, što nikad nije našao melema boljci, Mističar Nastasijević, morao je tes lo da ga sagleđa. A drugi, iz iste te generacije? — Vrlo je riskantno govoriti sađa o tome (neki su još živi), kamo M dati izvestan sud,

Divna Denković-Bratić Nastavak na 5 strami

Veljka Ribara, dr. Vanđela Ta-

godine,

—— Desimir, BLAGOJEVIĆ

POVEST RIBOLOVCA

Bio je veličanstven, bio slavan, . (veličanstvene da su i stope!), kad se bosonog deran usred moći t nebesa pope.

I tamo gde će noćnik

Vlašiće posla svod naš tavan. Kroz pukotine na krovu

“upadale su zvezde u slamu duboko:

deran je bio u lovu

i zvezde uzim'o na oko;

s njima u mirisavu tonuo jamu

i s njima pod ruku visošo svunoć šetao.

A noć je skupljala pregršti slame · i zvezda, sve dok se sa lestvica prvo ne javi deda,

a zatim i petao.

K'o da se ispoveda

istrese torbu snova i bescvetnica, iskobelja se iz zlatne jame, razjuri zvezde, pa im i sad ne daš bezglavo da beže same...

Bio je đirijiv, krupan, bio sjajan

kad se u muklom praskozorju

iskradđe Mesec tajan.

U jezi, grozomorju,

zagazi u tamnu reku A

baš kad je stadoše da seku

oštri noževi riba, zmija:

i ovđe-onde riba telom zvizne,

a hladna jeza dimiskija

u mraku. telo lizne. ;

Vrbaci progovoriše tutnjem 5 obe strane, ' i stara vrba,

mokra i golotrba,

poče da se previja

od strašnog malja

i uzrujanog sveta iz čkalja,

U daljini prepunoj tmine i jeze

samo se jave, pa preko neba

iskradđu jezičci plaveti ršne

ko da ih kogođ progoni i vreba.

I riba po mračnoj vodi samo veze,

pa · otud· pravo na mrežu:

neprobuđeni snovi

sa. njom poležu.

' kad se povrati domu još za mraka,

Ćim malo prestane da tuče

i pod vrbacima da huče tmina, sa noževima od srebra, njemu pođ rebra

stane da plovi

kap vode crne.

(„Ne đaj da'riba svme!

Ta diži mrežu! Sad se lovi,

a ne sanja!“)...

Bio je veličanstven, bio điv, ,

kaji je u mreži, ispod granja,

video svu tamu i srebro kao sabor živ! Riba je eto bilo,

pa se činilo

k'o da su iz zvezda i slame

prešle, zlatne i same,

u mreže naše srebrne!

(O, još mu pod rebrom

mili kap vođe crne

i ribe pod srebrom

kao noževi seku tame!)

Ribe su, ribe padale na travu,

kao zelenu zoru da su vezle srmom: mi čekali smo povest novu, povest plavu odonud, za onim grmom...

Bio je veličanstven, doživeo je slavu

i kad sa deđom

potegli dobro iz bardaka.

A sa svih strana, redom, stalo zeleno, srebrno i zlatno nebesno platno

da se giba

od riba, riba, riba...

Bio je div, bio gospodar koliba kad se iz ribolova povrati k'o sova...

I čini mu se svaka reka

— puna snova, —

i čini mu se — i sad čeka po reci da hoda,

a na povratku iz ribolova, ne zna da !' zvezde s krova if ribe lovi im woda... (1950) ;