Књижевне новине

. ta papazjanija.

FILM

HpaeH*il& zugnziće ele ci bioskop

Da li Holivud utiče na gledaoca, ili gledalac diktira američkim

.filmadžijama šta će da mu služe?

Amerikanac je veliki konformist: on ide da gleđa film zato što ga drugi gledaju. On je, međutim, usamhljen u ogromnoj gužvi u kojoj radi i u maloj, izolovanoj porodici u kojoj živi. On zato veruje reklami. Reklama, propaganda, ono što se javno kaže, utiče na pojedinea u SAD više nego igde. 1 imo što modne kuće izmišljaju nove krojeve dok svima izgleda đa je zahtev za izmenjenim ode-

„venjem došao nekako od potro-

Kača, tako i Holivud često rešava šta će biti u mođi 1 „stvara potražnju”, povinujući se, u odnoBu na publiku, samo njenom stalmom zahtevu za promenom.

Tu mu pomaže i ravnodušnost Tmerikanaca koji su jedva sveini filma kao umetnosti. Sprovodeći neku vrstu lične amkete, sreo sam mnogo više ljudi koji znaju šta i zašto vole u muzici MH bozorištu, dok samo „odlaze“ u bioskop, ne znaju nijednog ređitelja a svoja osećanja o vrstama

filmova koji su im bliži izražai rečenicama „volim filmove Ketrin Hepbern" ili „dopadaju mi we francuski filmovi". Mislim da

bi i procenat filmova koje je američki gledalac gledao od početka do kraja, a ne samo od sredine, ili kraj i prvu trećinu, bio vrlo mali. Daju se dva filma u programu i nikada se ne zna kadđa počinju. Niko se ni ne interesuje. Jedan je jeftin i ne valja, a drugi je bolji. Većina gledalaca be oseti razliku i gleda drugu pohovinu drugog i prvu polovinu pr-

vog.

Treba otići na četrđeset drugu milicu, kod Tajms skvera, centar njujorških popularnih bioskopa. U moru svetlosti, tu vlađa čudnovaMože se videti „Ričard III“ i stari filmovi Džordža Rafta i Pata O” Brajena, „Đavolji general” i „Devojke iz Tangera“, „Žudnja za životom“ i filmovi o psihopatima, velikim paucima koji su pojeli Meksiko, ljudima koji su se smanjili do ve-

Tičine mrava, devojčici koja ima naviku da ubija, hiljadu i prvi film o ratu u Koreji gde se , od

rata čuje samo pucanje, psovanje i vojnički vicevi, dok se ostalo sastoji od bračnih neverstava i nežnih ljubavi s bolničarkama i kosookim curama. Pred svim tim salama, gusto načičkanim . jedna do druge, muvaju se, žvačući gume i zobljući kokice, sve đo dva ujutru, sekretarice, činovničići, gimnazijalci, šoferi i neodređeni „šrafcigeri“. Ući će negde i biće u bjoskopu. Ako nisu za dobre filmove, nisu ni protiv njih. Sve se to slilo u gomilu pokretnih slika („muvis“) koje, što se tiče njih samih, gledaju sve 5

jednako blagonaklonom ravnoretko dušnošću, jer Amerikanci naprave i retko uvezu dosadan film.

Ići i gledati glumca druga „je stvar. Često se čovek pita ne bi li bilo dovoljno snimiti njega ili nju kako radi gimnastiku. Filmovi Džejn Menstild i Elvisa Preslija približavaju se tom idealu. Ne valjaju ništa. Ne bi bilo dobro ni da valjaju jer bi se onda teže razgledala Džejn („Himalaji seksa“) i slušao Pelvis, kako ga zovu ljubomorni. Ne treba preterati. Ima i dobrih filmova s lepim glumcima i obrnuto. Amerikanac svoga omiljenog glumca nekako umetnički i socijalno doživljava. On ga brzo poistovećuje s ulogom i još brže s fahom, tipom. Tamo se i filmovi u kritikama prepričavaju, „..i tađa se Gari Kuper oženio sa Ođri Hepbern”. Zato poneko postane nosilac neke ideje ili se identifikuje s. nekom kolektivnom emocijom i postane obožavan. za omladinu je Džems Din pretstavljao pobunu protiv učmalog, neromantičnog. To je bio zbog pomuke: u filmovima u kojima je igrao i koju su dali drugi. Kvalitet filmova „Istočno od raja“ i „Pobunjenik bez razloga“ dobili su kroz Dina priznanje.

Preduzeća, ne želeći da reskiraju, još uvek proturaju starce, ljude koji su dobili reputaciju odlučnih, šarmantinih, nežnih ili zavodljivih. Nepokorni pravednik Randolf Skot uspeva još uvek u mnogo kaubojskih filmova, iaho. starinu samo kap što ne Uudawi dok Se boksuje ili mhuje.

Suđeći po reklamama na jeftinim bioskopima, mnogo se polaže na sadizam i na seks. „On je morao svake noći da luta građom i ubija“ („Noćnik“ prilično pitom film koji kaže da ludake prerano ne treba otpuštati iz du-

štva koje mrvi jedinku. Zato VOle da vide savremenog bundžiju ili vreme kađa su bundžije i OSObenjaci naseljavali tu zemlju. Vestem nikada neće propasti i sada je baš u jeku jak val kaubojskog filma, koji je onaj starinski, psi

»Abra Kadabra« — ritam i fantazija

ševnih bolnica) ili „Životinja · u njoj je budila životinju u svima“ („Bura u telu“ — francuski film. o problemu nimfomanije). To je često samo u reklami. Filmovi nisu toliko surovi i bludni (drugo ne smeju ni da budu jer je cemzura surova), ali publika izgleda traži đa je nešto zagolica pre no što ode u bioskop i ne ljuti se mnogo kad sve baš nije tako. Pored filma-revije i lakog, me zamornog muzičkog filma, Ameri= kanac voli da viđi na filmu Amerikanca kakvim ga mi ovde u Evropi (jer smo učili na filmovima) zamišljamo. Odlučnog, poštenog, škrtog na rečima i svojeglavog. Amerikanci su odavno prestali da budu takvi. Danas ih ima više stidljivih, zabrinutih i povodljivih. Svi, naročito oni u gradovima, teško osećaju konvencije i sveprisustvo kontrolišućeg dru-

hološki neprođubljen, u kome je junak pomalo natčovek i više ne govori „i ja se plašim“.

Vojin Dimitrijević

»AKO SE NE VRATIM«

' Zoran Ristanović u ulozi slikara Luk

INTERVJU sa Aleksandrom Eordom

Posle više dana uzaludnih kušaja i mnogo telefoniranja, načno sam jednog popodneva

Ko za-

čuo u slušalici glas poznatog re· žisera: „Dolazite odmah, očekujem vas”.

U tihoj višespratnici ulice Nar-" buta na Mokotovu, nema natpisa na vratima i zato sam krenuo tragom psećeg laveža, koji mi se učinio identičnim sa onim preko telefona, I nisam pogrešio, vrata mi je otvorio omanji čovek Čaplinovog lika i brkova, kome se oko nogu motao minijaturni psić nalil: na karikaturu. Životinjica je odjurila na strogi poziv umetnikove su-

'pruge a mi smo seli u radni Kkabi-

net čiji su zidovi i nameštaj bili pretrpani knjigama.

Aleksandar Ford je filmski režiser koji je snimao još pre rata. Za poslednjih desetak godina on je napravio samo tri filma, ali jedan ođ njih je dobio 1954 „godine nagrađu za režiju na filmskom festivalu u Kanu, i, takođe, jednu od pet nagrada na Edinburškom f{estivalu iste gođine. Film „Granična ulica” nagrađen je u Veneciji zlatnom međaljom ministarskog saveta Italije.

— Ja sam protiv svih izama i preovlađujućih pravaca. U toku minule decenije mi smo pretrpeli u poliskom filmu najezdu +tzv. SOC. realizma. To je bio jedan crno beli manir, koji je ugušivao svaku stvaralačku inicijativu i zahtevao da se život prikazuje po određe · nim šemama i direktivama, koji su odgovarali momentanim interesima naredbođavaca. Ja lično sukobljavao sam se sa velikim teškoćama u rađu. Moj film „Petorica iz ulice Barska” koji je dobio nagradu u Kanu nisam mogao prikazivati čitavu gođinu đana u poljskim bioskopima. Cenzura je tražila isecanje pojeđinih delova, ja nisam pristajao. Bila je to nereal-

po- ·

Aleksandar Ford

na borba i na kraju je ipak prikazivan u prvobitnoj celini u bioskopskim dvoranama. A ta procedura ponavljala se sa svakim koturom trake, koji nije bio snim-

ljen strogo na određenoj liniji, koja je stizala od gore. „Graničnu ulicu” snimao sam

1947. To je bio film o ustanku Geta u Varšavi 1944. 1950 završio sam „Šopena”. Zvanični kritičar a mi drugih nismo imali — strogo mi je prebacivao što nisam dovoljno razradio život seljaka iz kojeg je kompozitor crpeo svoja nađahnuća. Za „Petoricu iz ulice Barska” tvrđili su da politički ne odgovara — da su sukobi udruženih dečaka preveć RKulminantni i da oni nisu smeli ubiti svoga dru-

ga. Dakle, kritičari nisu ulazili u .

ocenu umetničke vrednosti — nmnešb

Povremeno, panično usplahirene opomene i zloslutni nagoveštaji budućih katastrofa, kao da bi daskre nu našu pažnju sa stvarnih problema i muka filmske umetnosti na neke druge, koje iole trezveno i temeljno rasuđivanje ne može a da vrlo lako i brzo ne razotkrije kao lažne probleme i izmišljene .oOpašnosti. Nameće se, posle tog razotkrivanja, pitanje: zar su ti pozivi na uzbunu, što se svakičas razležu, Zaista neizbežan, mada apsurđan, dvoj nički pratilac razvojnog kretanja filma? Jer, evo gdđe se bar dva puta u gođini kao savremeni hodočasnici sjate na velike filmske festivale novinski dopisnici i filmski kritičari, i brzo potom čitamo "u njihovim listovima izveštaje Koji govore da su filmovi sve lošiji, da filmskoj umetnosti opet preti kriza.

Odlazeći na festivale ovi ljuđi, sa dirljivom naivnošću, očekuju da će im, po pravilu, biti prikazani ir enutno «najbolja filmska dela, što se, međutim, đogađa samo izuzetno, ie je, onđa, u ponekim prilikama razočaranje, kome daju ođuška u „svojim ' napisima, „donekle shvatljivo. (Mnoga su dela značajnih vrednosti prošla mimo festivalskih priređbi i me duguju svoj uspeh pojavi na njima). Uzroke, i puno razjašnjenje bojave koja nas ovde interesuie naći ćemo, ipak, iz-

KRIZA?

van ovih tu pomenutih: Uupozore= nja o krizi u koju film havodđno zapada, proističu, uglavnom, iz Krive preistave što je o dosadašnjem razvoju filmske umetnosti njihovi izvornici imaju. Njima se čini da su periodi pre 193, pa i 1940 godine kao najviše gornje” granice, gusto ispunjeni, Krcati remek – đelima, čini im se da to davno prošlo »zlatno doba« nije poznavalo osrednja ili bezvredna dela. Naravno, Ovo njihovo ubeđenje je fikcija, preveć tanušnim vezama Spojena sa pravim stanjem stvari, Dela koja gledamo u Kinoteci itekako su bila i u vreme svog nastanka izuzetna među nebrojenim filmovima kojima se više ni imena ne pamte i koji ne bi, kađ bi ih danas Uupognali, bili ništa dostojniji našeg poštovanja od „bilokog petorazređnog savremenog filma. Znači: jilmska umetnost je bila u krizi i onih godina kađa su Generalna linija ili Pohlepa prviput prikazivane! TH je,'to bila, ako taj pojam primenimo uz onoliko malo opravđanosti kako se često čini. Na ovogodišnjim festivalima, koji su u većoj meri od svih ranijih potakli izveštače da nagoveste novu

»krizu“«, pojavila su se ostvarenja relinija (Kabirijine noći), Tresena (Osuđenik je ute-

kao Vaide (Kanal) i MViskom=

tija (Bele noći, š sva Su ona ocenjena kao realizacije izuzetno uspešne i značajne. Svaki među tim filmovima donoQsi nešto novo, ĐPOstavlja pitanje čije rešavanje mesum njivo kreće filmsku umetnosk na pred. Pa, ipak, »filmska umetnost je u Kkrizi«! Nije svrha ovih opaski da, sa optimizmom koji bi bio suviše mlak i lažan, dospu do pobednički samozadovoljnog zaključka: nema nerešenih problema ma području filma. Oni, itekako, „po stoje — brojni i raznovrsni, no pitanje je nije li baš postojanje problema (ekonomskih, tehničkih, estetičkih) i napora đa se za njih nađe pogodan, pravi odgovor, glavni izVor menadnih otkriča i pokretač napredovanja.

Doklegod se godišnje pojavi ma-

kar i jeđan film čija je izvrsnost meosporna i neosporavana (što ne znači đa izostanak opšteg i nezakasnelog priznanja i sagledavanja te izvrsnosti kođ nekih složenijih dela opravđava njihovo zapostavljanje), svako pominjanje »krize«, »Opađanja«, »zabrinjavajuće malog bro ja remek-dela« ostaće bez neophod ne ubedljivosti i obilno će opravdavati sumnje u Kritički suđ i savesnost onog ko ga izriče,

Bronko Vučićević

e u novom domaćem filmu »Ako se ne vratim«

put su još ovlaš uz put priznava= li — nego su se obarali na siže i pojedine dramske zaplete.

Šta momentano snimate i pripte> mate?

Baš sam završio „Osmi dan ne“ delje” priču o dvoje mladih kojiros je život težak zbog stanbenih i đrugih neprilika. To je drama iz svakiđašnjeg savremenog života. Međutim, pripremam ove jeseni je dan krupan poduhvat. Snimaću „Čo veka koji se smeje” Viktora Igosš u koprodukciji sa Nemcima, Itali« janima i Francuzima. Mi ćemo da ti ateljea i izvestan broj glumac8 a eksterijeri će se snimati u En“ gleskoj. Postoje sve šanse da uče= stvuje nekoliko znamenitih evrop“ skih filmskih. starova. Film treba da bude u sinemaskop tehnici i Istman koloru. Dosada postoje dve ekranizacije ovoga Igoovog dela, Jedna američka „dvadesetih godina i đruga u režiji. Paula Lenija sa Konrađom 'Fajtom u glavnoj ulozi

Koji vam se film poslednjih godina najviše dopao?

Felinijeva „La strađa” ali ne mislim pritom đa dam svoj odlučni glas za neorealizam, jer smatram da je to bio suviše isključiv pravac pa se baš zbog toga kao i sve pravoliniske orijentacije u po= slednje vreme raslojava i gubi, U svakom stvaralačkom radu vas žna je originalnost a to onda razs bija šablone i izme. Ja sam protiv, đogmi. Naša je kritika bila viša dogmatika i to sasvim beskritična đogmatika. Služila se vanumetnič= kim sredstvima i presijama pa id ili glorifikovala ili otsudno kudila, Zato danas imamo žestoku „reak«

eiju u filmu ma te stare metode, Morinko Mrđonov

KNJIŽEVNE NOVINE

Tiket za Nhnjiževnost, umetnesk i društvena pitanja

'Wweđdivački odbor:

Oto MBihalji-Merin, Miloš 1. Bandić, dr. Mihailo Marković,

Peđa Milosavljević, „Dušan Matić, Tanasije Mlađenović, M. Panić-Surep, Vicko MRas-

por, ing. Rajko Tomović, Risto Tošović, Eli Finci.

Urednici:

DUŠAN MATIČ i TANASIJME MLADENOVIĆ

List izdaje Novinsko-izdđavačko preduzeće »Kultura«, Beograd, M. Pijađe 29. Redđakcija: Francuska “7, tel, 21-000 tek. račun: 10-KB-32-Ž-208,

__—

List „izlazi svakog drugog petka. Pojedini broj Din. 30. Godišnja pretplata Din. 600, polugođišnja Din. 300, za inostranstvo dvostruko.

- Tehničko-umetnička oprema Dragomir Dimitrijević Odgovorni urednik Dušan Matić

Štampa »Glas«, Beograd Vlajkovićeva 8.