Књижевне новине

da se duboko zarije ili oslušne., Možda je to ono o čemu se govori u jednom tekstu, kada sam pesnik kaže da je njega ođuvek mnogo privlačio put kojim se pe

Teliki put «o Milan Dedinac: | izdanje »Nolit«, Beograd

Ima u toj knjizi nečeg što ostaje da zri u nama, da raste i onđa

snik ukoliko u njegovim stihovima ne odjekne ni šum ni delić njegoVOg Vremena, govoriće se još. Ali, da pesnik može aludirati na saVremene događaje, na «]poi:čku situaciju i da pri svem tom ostane daleko od providnih i jforsran'h

nje do pesme. Možđa ga je čak i, aluzija i novinske aktuelnosti, sve-

više privlačio, nego i sam rezultat, gama pesma.

IH je ta reskost, taj svečani čin čitanja, ono magično osećanje koje nas uvek obuzme kađ. u rukama imamo sabrana dela nekog pesni ka, tolike gođine truđa, tolike dane čupanja reči iz usta tame i mesa, · : \

TI zaista, čitalac koji ma i letjmično pregleda ovai dnevnik tri desetpetogođišnjeg: Deđinčevog ra-

da, neće moći da izbegne jednoj misli: pisanje pesama za jednog pravog pesnika nije baš lak posao, Kolko treba snage, koliko užasnih protivrečnosti i opet koliko gvozđenih stavova, da bi se napisale jednostavne reči, pregršt reči ili slova što čine stih. „Kroz sva ta znamenja on gleđa svoje pesme. Čini nam se đa je to | Wučaj sa Milanom Dedincem. Ja mo je da za triđeset i pet godina nije mnogo napisao, ali je još jasnije đa nije hteo više da mapiše. I.tu se otvara smisao ove poezije, koja ne počinje prvim niti se za| vršava poslednjim stihom. To se

da zaključiti iz. samih pesama, o

tome se kaže i.u predgovorima i

objašnjenjima pesama.

Iđući u rasvetljavanju puta pe-

- sme, Deđinac ujedno i taj put čini pesmom. Teško je razdvojiti i razgraničiti uvod, ulaz u. pesmu ođ ' seme pesme. Gde počinje i gde traje ona? Izgleda da je odgovor ano u Deđincu, u njegovom ce~

pnom poetskom rađu.

; Šta nose i kuđa se kreću zvučne ; magline njegove poezije? Od pr; vih pesama, od Vartolomejske no| ___Ći, preko Zorila i Noćila đo užare____ne vizije Crne Gore one obuhvata| ju: sve one blage i pune životnog smisla apsurđe i reči, reči koje u

| ___Svojim snovima i danima izgovara ____čovek. i ı | __Nepatvorenom svežinom ŽZorila i Noćila, tog draganja mlađog čoveka na početku jednog vremena koje ne samo da je lišeno · pasto_ rale i ideala, već je i antipod sve-

mu tome, započinje · jedan dah, jedma mota, koja Se docnije pre>.

tvara u živu vatru, da bi na kraju punim sjajem jednog zapaljenog i vrelog leta označio svoju neuhvatljivost i nekonačnost. |

Ako bi analizirali sve cikluse, ı

| pokušali dđa iz njih izvučemo njihove raznolikosti i sličnosti, ondn bi to bio prilično dug posao. Neće biti na odmet i u svakom slučaju potrebno je reći nešto o svakom poiedinačno.

Dok su Zorilo i Noćilo puni jedne mlađićke ustrevtale senzibilmosti i sentimentalnih prizvuka, Javna ptica govori već o nemiru vVzija i zlehuđoj žuđnji čoveka. •Ponorna kao i sama Krv, niena upaljena silueta izvukla je iz pesnikove srži vrele reči:

„Pticu! Pticu golu pticu da legne i đa pije . peva — pa to joj srce bije“. Šta bi mogla da bude ta ptica? Ljubav, svet sav ili smisao? Ii | ono nešto nejasno i ljudsko, kađa | se ništa ne događa, a mi osećamo kako rastemo u vremenu i pro storu, rastemo neprekidno sa radošću i spokojem, nepojamnim otkucajima krvi. Ptica je tajna. Aii ne i pesme o njoj. One ne čuvaju zagonetku, već jasno i đo kraja razbuktano otkrivaju pesnika. O tome da li pesnik mora da bude savremen i da li je neko p?:l 'KNHŽEVNE

doče dva Deđinčeva ciklusa: „Plamen bez smisla“ i „Jedan čovek na prozoru“. Prvi je pustoš, puStoš duše i tela. Pustoš obeznanjenog mesa. A drugi? Poez'ja je vizionarstvo u neku ruku. IT ad pesnik priljubljen uz okno govori o košavi, o buri koja ruši i steže, o vetru neumoljivom, zar ne vidimo događaje od nekoliko godina docnije? Došao je drugi koban vetar, još strašniji i prazorniji od onog koji je pretskazao pesnik. _ Ciklusi pesama iz zarobljeništva i sa putovanja po Crnoj Gori, mne samo da govore o vrhunskim dostignućima jednoq stvaraoca, već gledani zajedno čine sintezu suprotnosti i protivrečnosti: očnj •snaga, tuqa — vasionska žeđ, Dok zarobljenik broi 6211 peva satne melodije roba, željnoa sitnih !juidskih uspomena i nežnosti, šola pesnik Koji putuie po kršu i < njenom tlu Crne Gore sav je oktrenut stvarima nesvakiđašniim, oporim i veličanstvenim ujedno.

_O jeziku kojim su pisani ovi ciklusi ne bih imao mnogo da Kkažem. Cini mi se da je to onai naš poetski jezik, kome svi mi manje ili više težimo. *_

Interesantno bi bilo zadržati se

za tremutak na filozofiji ove poezije. Kakva je ona? Da li uobšte postoil? Da Ji je, ako postoji, skeptična ili optimistička? Duboka ili plitka? | · _ Kao i većina lirskih pesnika, Milan Dedđinac nema neke ndroč'to duboke i neqovane filozofske stavove. Deđinčevi stavovi više su u senzibilnostima nego u mislima. više u treperenjima nego u rečima. Ipak, pogledima ovog pesnika moramo priznati đosta već potvrđenih kvaliteta. Ki

Pre svega, tu je čovek koji s5VOje snove i vizije ne poistoveć:je sa drugim. Ako on kaže đa upaljena ptica leti, on ne tvrđi da ona zaista leti. on samo kaže dB je on viđi i čeka. A mi mu vemijemo, jer on to pesnički kaže, |

iza tih reči stoji pesnik. Rezigna-

abe aa a

* i:

jbesime

»Od nemila do nedraga«,

cija koja se da naslutiti u pesma-

ma iz zarobljeništva, isto je toliko

i očekivanje svetlosti. A to je stav koji mi uvek usvajamo, čekajući da prođe očaj ili bol, kako bi poRoj trajali u nekom krugu spoja. Dalje, to sazmanje sveta i mudrost koju donosi Deđinčeva poezija, stav je čoveka senzibinog i savremenog, čoveka koji kroz sebe osluškuje i vidi vreme baš kao i srebrne masline, krila vetra i neprikosnovena bđenja. Naša je misao u tesnoj vezi nekađ sa našim osečanjima, a naš um često treperi pod čulnim naletima. Tu simbiozu obuhvatio je Deđinac. Zaio su njegovi stavovi, filozofske pot+ ke njegovih pesama, puni tog do-

i č

Milan Deđinac

pimjavanja, nefaskiđive veze #8Dstrakcija i mesa.

Ostavljajući knjigu, želeo bih đa se vratim na sam njen početak: trideset pet gođina rađa jednog pesnika su kao otvoren cvet, ja-

„san i uočljiv, pa bih stoga rekao

da su mnogi pređgovori i objašnjenja uz pesme objašniavali ono što je već objašnjeno. Što se samo objašnjava. Ono što je poezija („Masline na vetru“):

,

U suncu je izrasla stravična manđragora! Zemlja ie sa korenom u mebesa istisla.

Okamenjeni polip izronio iz mora,

maslina je ljut kamen svim žilama pritisla,

Kađ tako, kađ tako ne bi bilo

pmnule bi u nebo sa ove hriđi strme,

k'o galebovo krilo, sve maslinove šume, valovite na

:

| KRLEZINI POLITIČKI ESEJI

Nastavak sa prve strane ”

i epilog, jer ono što poslije toga slijeđi, lišeno je svih iluzija, a najveći (i najbezazleniji) iluzionist opozicijskih masa (S. Rađić) otputovao je tada (da parafraziram Krležu) u svoju moralnu i fizičku smrt. i:

Deset krvavih godina — deset je burnih godina što su se iskušenjima i katastrofalnim doživljajima survale na pogrbljenu sudbinu naroda i njegovih političkih iluzija, u atmosferi koju su vlađajuće klase demonski montirale (Krleža: „...Čitav naš narod, tako kobno razdvojen između beogradđsxo.j čaršijskog javašluka i agramerske operetne bezazlenosti“)., U elektriziranim i krajnjoj logici podvrnnu tim Krležinim izlaganjima, „današnjem čitaocu te qođine i njihova karakteristika u Mrležinoj interpretaciji ' mače otkriće beskonačnih spoznaja, što đaleko premašuju ograničenost „relativno neznatno historijskoq razdoblja. Krležine jasne, rmeđvoumne, otvorene i nesva– kodnevne (neuobičajene dotad) 'analize političkih i. donekle socijalhih stanja, historiiskih trađic:jia, kultova i fmkata, a napDose jetke analize stupnjeva . duha. smisla

' ideologija, političkih taktika i ks-

raktera · rYeprezentanata, „dieluju

· jednako u pravcu zaronjiivanja u

vetru iskovane od srme.

TI mođro oko mora, koje se pre sunca na pučini probudi,

zasjalo bi od čuda: — Kakva se to srebrna luda, kakva se to grana usuđi

da, mesto oblaka, jutros, prozirmim nebom bludi?

Na vetru sva joi kruna od sunća zatreperi — i digne

al' njeno stablo čvor je,

Kad ne bi, kađ ne bi bilo tako na prvom mladom vetru, niz more

sjajno jedro,

i jutro veđro

zaplovilo bi pod krošnjom drvo svako i odjedrilo svetom tražeći drugo obzorje gde nađ rekama svetlost kišni kavez otvara

u mutno praskozorijie

i golubicu pušta na rosu jablanova i onda sve pretvara

— u mokar jesenji dan.

I ostalo bi golo to Paštrovsko Primorje opustelo i mrtvo od Budve pa do Bara.

Mera! Mora bez snova. JP strašan kameni san.

_Melimir Lukić

BOGOVI I LJUDI

Robert Grevs: »Zlatno runo«, »Prosveta«, Beograd 1957

Omnačavajući svoje delo, „Zlatno runo“, istoriskim rnomamom, Robert Grevs se pridružio onim istoričarima i proučavaocima antičke kulture koji mputovanje Argonauta u Kolhiđu smatraju ijstoriskom zbilom koja je imala svoje određeno vreme u istoriji i ličmosti čija je istoričnost osvedočena postojanjem realnih „dokaza o mjihovom učozstvovanju u tome volikom ipoduhvatu. Ali ovaj istoniski roman, koji je napisao naš savrememik i jedan od najznačajnijih englesikih pesnika, pisam je jezikom antičkih

. epova i legenđi, a ispunjen simboli-~

ma onog vremena: hoću reći da je Grevsov stvaralački postupak jedmo znalački uživljavanje u vreme od koga nas deli 55 veka, čime je svom. delu' pribavio ozbiljnost, a prađavna zbivanja približio dđamašnjem čoveku, između ostalog, i ta-? mamom simtezom onih detalja koji su sačuvani do naših dana, ne Ogrešivši se mni slikom. ni mišlju o

BEZ REČI

anitičku legendu. Prema tome, ovaj roman je pre stilizacija i kreativno sa\lašavanje | mnogobrojnih protivurečnosti iz spevova i istoriskih spisa o avanturi „Arga“, sa pečatom i logikom piščevog razmišljanja' o tome, nego neka nova varijanta na ovu temu.

Negde na početku vladavine boga Zevsa, koga su na vlast doveli ljudi da bi pod zaštitom bogova otpočeli patrijarhat, kremula je odabrana družina, koju su sačinjavali sve sami kraljevi i sinovi bogova, brodom „Argo“ u Kolhidu da preotme Zlatno Runo od J kralja Ejete. Ođiseja tog putovamja zbila se 1225 godine pre naše ere, dakle, negđe pređ početak rata između Gmka i Trojanaca, U to vrem: nimfe su se žestoko opirele novom društvenom ustrojstvu — Vladavini muškaraca, i povnatak Zlatnog Runa iz Kolhide imao je za cilj učvršćenje Zevsovog autoriteta. Mlađi. bogovi, sujetni i željni slave isto

onoliko koliko i njihove posestrime boginje, koje su rađi kompromisa dobile isti broj mesta na Olimpu, sebično su tražili od ljudi krvave žrtve, i da ljudska zahva!most. bude u svakom trenutku upućena njima, Legenda kaže da je volja bogova, potstakmuta željom ljudi, odvela „Argo“ u Kolhidu, kroz mnogobrojne događaje i toeškoće. >

Mađa je prizmavamje bogova u „Zlatnom rumu“ realno, baš. onako kao što je njihovo postojamje realno u starogrčkim mitovima i legendđama, „precizno i imtelimemtno psro Roberta Grevsa otkrilo je nocvu lepotu tih simbola, koji su' nastali potrebom čoveka đa svoju nesigurnost i strah pređ životom i smrću preHije' u nadu da će mu bogovi pomoći, alko se drži njihovih poruka i ako im prinosi redovno žrtve. Ta olimpiska hijerarhija u+strojena je voljom ljudi posle viađavine boginje Here. Na velikom saboru kome su prisustvovale poslenice iz vascele . Grčke, posle prepirke i nawviijahja za pojedima

· božanstva. nađeno je prihvatljivo

rešenje za sve. i bogovi su, dobili

' svoje resore, pa čak i dozvolu da

se nastane ma Olmmu. Izabravši Zevsa za vrhovno božanstvo i davŠi mu Heru za žemu, ljudi su sigumije sledili društveni proces u kome Je vršem prelaz iz maeitrijarhata u patrijarhat. Vešto Grevsovo pero sa finom ironijom nam otkriva poneko bogova i porelklo njihove vlasti. .

Društvo na „Argu“ bilo je sastavljeno, kao što smo već rekli, od Mraljeva 1 sinova bogova. Najveće ličnosti Helađe udružile su se u tome opasnom poduhvatu, Isbod njegov bio je veoma neodređen, mada su mmogi mislili đa je čista ludost i dđa će se završiti tragično. Ali činjenica da je svaka ličnost iž posade bila po nečemu nenadmašna u celoj Grčkoj, đa su to bile sve ličnosti koje su po svojim sposobnostima i po svojoj hrabro-

Nastavak na 9 strami

Žika Lazić wan

oluine dubine nrošlneti, kao što su 1 smiela amticipacija mračne budučnosti na osmovu vidovitih nli i najreaTnije uočenih premisa. Insistirahići ma takvim stavovima Krleži je iđeia vođilim* .....stvari se ne će pokrenuti na bolje, ne buađe

PRaM! O lv Miroslav 'Krleža

li se o današnjem raščovječenju mislilo dosljedno i precizno kr tičkisv“

Svakako, u ovim Krležinim satirički. smionim refleksijama i apodiktičkim. ocjenama jest bitno: konstante suočene s okom .istme, fakti ogoljeli u svojoj istinskoj biti, činjenice u neobazrivom osvjetljenju nemobitne, inteligentne i dosljedne kritičke i logičke ana= lize. „Gledanje iz ptičje perspektive“ (kateđarsko, akademsko režimsko) odbačeno je s ležernom i žovijalnom motivacijom: „u ptic&a je mozak, kao što je poznato, ve= oma slabo razvijen“. Sve je tu izloženo. ponovnom, vlastitom, nemilosrdnom preispitivanju, u kojeg je motor uložena sva golema nezadovoljnička „energija, intelektualna ctpomost, „inventivna sprema stvaralački dar ingeniozmne lucidnosti. Ovisno o tome kritičkom postupku, o njegovoj superiornoj instrumentaciji i neiscrpnoj riznici najqlasnijih 1 mnajdokazljivijih argumenata, u nepodređenom značaju dominira i izuzetna, fumk:ionslno qorljiva i uzavrela Krležina đinamična rečenica. Ovdje valjda 'pcnajviše na svome pravom mjestu, adekvatna. Temperamentna rečenica,· prekovana. često u sadržajno lapidarnu formulu što može služiti i izvan ovih: tekstova kao svrsishodan 'patriotski citat, muđra qno ma, zastava humanosti, „amiblem plemenite ljudske gorčine i jađa, neustrašiva borbena parola, racralno oruđe i spartakističko oružije... Rečenica što i u ovoj esejističloi ulozi postiže neođoljiv umjetn:*ki oblik i blještavu ekspresivnos*. Elegantna, elokventna, retorična rečenica, nabujala osjetljivo emoc onalnom poetskom eufonijom, izvajana elastičnim ritmom i živahnom dikcijom, senzualna i rutinirano. đuhovita, satirička i drska, stilistički uzorna i neponovljiva neponovljiva, a đokaz je, što nam je često poslužila kao nađahnuće i maqičan model, za bezuspješno variranje...

Stavovi, kojima se tu Krleža manifestira napadački „krajnjim rađikalizmom. rezolutno i humanom tenđenciiom. jesu zreli prin= cipi 1 uvjerenim mlađa, oaorčena i uzbuđems intelektualca i rođeli:ba „an sich". koji ie. đake, đaleko nd monubnih sumnestiia trađiciemnetičkih i uonće maloornfanskih shema i oredrasnđa, Sam ie to de+

—

finirao između ostalog: „Krajnje je vrijeme, da se o tom feudalnomi periođu, koji reakcija još uvijek pronosi kroz našu histomografiju kao ideološke i programatske bar“ jake, progovori na temelju fakata, kako je taj feuđalni periođ bio period kriminalne nepismenosti, umo stava, zaostalosti i sveopće mate=

·'rijame bijede, i kako se to haot,čs

no, čovjeka međostoino stanje me može uzdizati do Iđeala po uzoru njemačke romantike“. U istim „Tezama za jednu diskusiju“, pe» desetak stranica potom, Krleža je. anticipirao i jasno označio kao neminovnu katastrofu... „Opanak, a nađ opankem bijedna seljažka alava... opansk kao snaqa ! kao fatalno zakašnienje čitave jedne civilizacije, taj naš „narodski“ pučki onvamak u vriieme Porđa. Bate i SSSR-a putuje ovim blatnim cesta ma, i bit će preqažen ođ prvog avozđenon točka u onome trenut“ ku kađa se tim avozđenim točkos vima buđe prohtieWn da sm' proše= taiu preko našeg blata.“ Ustajući protiv zaostalosti, protiv „kulta historijskih neistina ! nas“, Krleža je u razdobliu onih deset godina, koje s razlogom alpostrofira onim ekspresivnim atribu= tom („krvavih“), sintetizirao naše historijske kobi i sramote, tip i ulogu hrvatske „malograđahske (slaboumne i kamecleonske) intehHgencije, maloarađanskona sentimen= talnog hrvatstva i jalovog „malo“ građanskog patriotizma: „Karakteristika je malograđanskog hyrvat= stva da prije sveqa misli krivo, & zatim da korekture svog krivog mišljenja provođi prekasno.“ Bež sumnje, godine u kojima su đoživ-“ ljeni i pisani takvi ohračunski eseji, refleksije, polemike i pamflat:, etapa su mlađoa. superborbenog 1 nepopustlivoa KHrleže, aođine a“ vanqarđističkih njegovih časopisa „Plamen“ i „Književna republika“ etapa u kojoj je — ma đa nikađ niie imao ambiciiš profesionalnog političara — ipak intervenirao politički aktivno i najdirektnije, i zalagao se preuzetno, đa svima svojim intelektualnim snanaama razobliči odvratnu laž i podlu prijevaru. Bio je čudesno postojan 1 pos žrtvovan, imajući pred očima sa“ mo istinu uime interesa potlačenog 1 prevarenoq narođa, sviie«tan đa je „jedan protiv sviiu“, dakle neo= ficijelan, „neonortun i prkosam, spreman đa na sebe primi reore= salije oroqona. šte inkomođiraju i prijete ružom' klevetom · | tu» bom” opvasnošću: „O. koliko vuta sam 'Čuo i čitno' o svaipi Ynefankosti da sam internacinhAlistički ođrođ i da mrzim hvv»f<tvo. nremđa ne pDoznajem međ hrvntekim DOetimn ni iednnama koi bi Pio „na“ rodnijii" ol mene i ni ieđnoznr koi je više ad mene vnrirmn temu o Dbotisnutoi cvišncti hrvatskoq marođnon osjećnia.“ F Krležine superiorne i ofanzivne analize i neumorna kritika. kobnih malograđanskih shvaćanja 'patrio~

tizma, patriotizma što je imao sta= .

lan refren u smislu — kako bi re» |

kao Krleža svojim stilom — papa gajskog ponavljanja historijskih zabluda i fata moraana. i danas su putokaz i mogu biti najboljim mo>

ttom i pristupom dijalektičkom izu ,

čavanju naše prošlosti. Krležini nedvosmisleno određeni portreti nekih političkih ličnosti — Supilove tragične čistoće, . Radđićevs .

sliepila i naivne borniranosti, inte» .

lektualnog morala. i herojstva

Moše Pijađe, Meštrovića u neođr-" živom mutljagu nacionalističke i

religiozne mistike, i t. d, — najja= snija su i najpouzdanija. mjerila, kojima se nema što ođuzeti ili, na suprot, dođati, pa da buđu ono Što su doista bili, S tm i.s ostalim prilozima raznih formata i pretenzija, ova je knjiga snažan. dokument i svjedočanstvo, istina kojom je Krleža reflektorski oštro osvijetlio historijska stanja i kretanja, bez kojih se ne moqu shva= titi đovoljno i točno biće i udes naše domovine. okolnosti i nazlozi zbog kojih smo ono što jesmo i ono iz čega smo proizašli,. . Zbirka političkih eseja i portre> ta, refleksija, polemika { pamtfle> ta, u manjem je izboru, pod istim naslovom, štampana već ipdnom u zasebnoj Kmjizi. prije 20 godina (1937), ali tađa odmah zabrmnjena i zaplijeniena. Sada je, dakle, DOnova preštampana u znatno proširenom sastavu, jer su dođati i razni drugi članci i eseji, među kojima i posebno zanimliive „Teze za iednu diskusiju“/— amaliza političkor, sociinlmoa, Kkultirmog jđeološkon stmamia nmše stvarmosti đo qođ. 1955. Nesumniivo je, ovaj novi dvobroi iz Kolekcije 'Krloži> nih Sabhranih đieln, nared nrjinšniih istovrsnih sve»nka „Brema damas“ i „Davni đani“. jest npniatrnktivnije I nnivređniie što se pojavilo bDAsliennih eodina kođ mas u·žanrd mwublicie}ike, i to in Imilnn bez ko ie me bi smio ostati mijeđam m; čitalac. } J Milem SaAltović

REDAKCIJA „KNJIŽEVNIH NOVINA CIMA I SARADNICIMA 20 NOVEMBAR — PRAZNIK: REPUBLIKE

·

“ ČESTITA SVOJIM ČI~ ~