Књижевне новине

Ispitivanje

kosmičkih zračenja

Analiza podataka dobijenih sa veštačkih Zemljinih satelita

Svetska javnost još doživljava uzbudljive (renutke lansiranja prvih veštačkih Zomljinih satelita. Mašta običnih ljudi je pokrenuta u pravcu vas:one koja nas okružuje i u čiji je tamni okean beskrajnih prostora 'potopljen i naš Sunčev sistem. Dan koji će označiti prvi prodor u vasionski prostor he izgleda više tako boskrajno udaljen. Propagand sti raznih zemalja uveliko naklupsju o tome čije su naprave bolje, zabovav:jajući Izgleda krajnji cij ovih sredstava mođerne nauke.

Najvažnije apaurature koje nose sateliti, pretstav.,aju one koje registruju kosmicčka zračenja. Nauci · je poznato koliku ogromnu onorgiju nose kosmickv' ćaestice, i za koje doss6d najjači oklopi ne pretstavljaju n:;kakvu prepreku. Zivot

. na Zemlji od ovih ubistvenih zračenja štiti jedan tako proziran O'Klop kao sto je atmoslera pril:no uspošno. Ali kad čovek jednom napusti ovaj zaštitni omotač, na svom putu u svomiFrski prostor, biće odmah izložen ovim zračeinjima u najvcćoj mori. To će možda biti jedna od najtezh prepreka koju treba savisdati, da bi iz.et sa naše planete do drugog ostrva u vasionskom okeanu bo uspeš: Neđavno je uspešno izvišan ek: rimenat sa boravkom čovska u Uslovima sličnim sa onim koji bi vlađali u svemirskom brodu. Međutim, jedan odgovor na taj način nije mogao biti dobijen: efekat neposrednih kosmičkih zračenja na živi Organizam. To je zadatak veštačkih satelita, koji treba da budu poslati na još veće visine sa živim organizmima, i vraćeni na Zemlju, pa da se dobiju sigurni podaci o ovom velikom problemu moderne nauke. Simpat je verovatno uginula baš od ovih zračenja, pre nego što ju je ugušio nedostatak kiseonika.

Ono što je nauka dosad znala o ovim zračenjima osnivalo se uglavnom na podacima koji su zabeleženi na površini Zemlje. Jedan od pionira na ovom polju, dr Robert Milikan, uitvrđio je da ova zračenja dolaze iz dalekih dubina svemirskog prostora, i zbog toga ustanovio termin „kosmički zraci” Još od ranije bilo je poznato da intenzitet ovih zračenja raste sa visinom cd Zemljine površine, dok je docnije utvrđeno da jačina zračenja vaprjra sa geografskom širinom, tako đa je ono jače na Zemljinim polovima nego na Ekvatoru.Ovo je objašnjeno time, što kosmičke zrake sačinjavaju pozitivno mnabijene čestice, koje Zemljino „magnetsko polje privlači i vodi do „površine Zemlje. Sva ova znanja pružile su Čestice koje su se probile kroz aMmosferu do površine naše planete, To su takozvane „sekundarne čestlee” ili sekunđarne radijacije.

Mnogo veći broj čestica nikad be stiže do nas, nego se gubi u ·atmosferi. Ali baš te primarne čeWtice su najvažniji objekat istraživanja u toku Međunarodne geo-

· fizičke godine na ovom polju. U toku · poslednjih deset godina za ova „istraživanja se sve više UpOtrebljavaju, poređ balona, i rakete, One su već pružile dragocene pođatke. Ali pojava prvih veštačkih Zemljinih satelita otvorila je novu eru u istraživanju kosmičkih zračenja. Satelit je vrlo pogodna naprava, jer ostaje vrlo dugo u svom kruženju na velikim visinama i u stanju je da zabeleži primarne ko~

· gmičke radijacije, koje su neizmenjene dodirom sa Zemljinom atmostferom. U tom cilju su i ispaljene rakete na visinu od. 6,000 kilometara koje su lansirane sa balona sa visine od 50 kilometara. Ova istraživanja koja se vrše širom naše

planete treba da pruže odgovor na tri majvažnija problema koja interesuju nauku u oblasti kosmičkih zračenja. Prvo: odakle ona dolaze i poreklo njihovih izvora. Drugo: ma koji način kosmičke čestice zadobijaju ogromnu dčnergiju

na Lajka.

koju nose u sebi. 1 treće: šta mogu kosmički zraci da nam otkriju o strukturi vasione, Tu je i problem dejstva radijacije na čoveka, čiji Značaj možemo da pretpostavimo samo upoređujući te radijacije sa posledicama eksplozija atomskih i hidrogenskih bombi na

- Zemlji koje su bauk za čovečan-

Stvo.

Zamislimo rađijacije, koje SU posledica. eksplozija miliona hidrogenskih bombi, i koje kao noeprekidan pljusak zasipaju Zemlju. Rezuitati ovako obimnih istraživanja biće poznati tek posle završetka Međunarodne geolizičke godine. Ali već prvi podaci koji su dobijenisa aparata na satelitima pružaju sasvim nove podstke. Prema tim 'podacima kosmički zraci se sastoje od protona kojih ima 85%, oko 12% su jezgra helijuma ili alfa čestice, dok ostatak „pretstavljaju jezgra težih elemenata. Od lakših elemenata, ruski naučnici su zabeležili tragove litiuma, beriljuma i borona. Međutim, postojanje ovih elemenata u ovim primarnim radijacijama još uvek je sumnjivo. Ulo iko se ono definitivno utvrdi naučnici smatraju da će im poći za rukom da objasne taj čudesni mohanizam, koji kosmičke čestice ubrzava do fantastične brzine i ko> ji im daje ogromnu. energiju. Od satelita se očekuje da pruže i po datke o povećanju aktivnosti' kosmičkih zračenja za vreme velikih erupcija na Suncu, kadđa ogromni plameni jezici visoki nekoliko stotina hiljada kilometara sukljaju u spoljni prostor. Čestice koje su proizvedene na taj način na Suncu ili u njegovoj blizini stižu na'Zemlju i izazivaju poremećaje u Zemljinom magnetnom polju i kao neposrednu posledicu toga poremećaje u prostiranju rad'otalasa. Te magnetne oluje se poklapaju sa gore opisanim pojavama na Suncu.

Drugi interesantan efekat Rkosmičkih zračenja pretstavljaju promene koje ona vrše na hemiskim elementima u atmosferi. Među pr-

vima je otkriven radioaktivni ugljenik i on pretstavlja još , uvek najinteresantniju pojavu. 'On se

stvara pomoću protona kosmičkoo porekla koji bombardujući azot u atmosferi obrazuju radioaktivni ugljenik — 14. Taj ugljenik je vrlo dugog trajanja i njega upijaju i biljke i životinjski organizmi. Merenjem starosti ugljenika -— 14 dolazi se do vrlo tačnih podataka, naročito u arheološkim ispitivanjima o starosti pronađenih iskopina.

Naučhici rade takođe na proučavanju uticaja tih zračenja na bio lošku evoluciju naše planete. Utvrđeno je da kosmička zračenja prouzrokuju promene na genama koje su nosioci naslednih osobina. Postoje već teorije da je neštanak džinovskih gmizavaca i ostalih životinjskih vrsta, iz ranijih Ških periodi, prouzrokovan" baš kosmičkim zračenjem. Zato je razumljiv strah naučnika od radijacija stvorenih atomskim eksplozijama koja remete i onako labilnu ravnotežu koja se održava na Zemlji pod zaštitom atmosfere,

Koliko su značajna ova ispitivanja vidi se iz uticaja koje ona već imaju na naša snvatanja o veličini i obliku „Mlečnog puta”. To je galaksija, kojoj pripada i naš Sunčev: sistem i njeno bolje poznavanje je od neobične važnosti za našu planetu. Dosad se pretpostavljalo da je ona u obliku spljoštenog diska i da prečnik tog diska izndsi 100.000 svetlosnih godina, a debljina 1.000 svetlosnih godina. Kolike su ove dimenzije, vidimo iz. podatka da je „svetlosna godina" rastojanje koje svetlost prevali putujući brzinom od 500.000 kilometara u sekundi godinu dana. Prema teoriji fizičara Tinrika Permija kosmičke čestice dobijaju svoju energiju dok putuju kroz magnetno polje „galaktičkog diska, Poslednja · merenja energije kosmičkin čestica dobijena sa satelita pokazuju da su za stvaranje te energije do sad pretpostavljene dimenzije naše gajak-. sije suvišs male, Prema tim merenjima izvori iz kojih dolaze kosmički zraci imaju energiju od 10 bilioha biliona elektron volti, To je svakako dosad najveća zabeležena energija. :

Dalje studije će možda pokazati da je naša galaksija obavijena oreolom ·retkog i uzburkanog gasa u kome kosmičke čestice ·dobijaju ·0gromnu brzinu. Ili će se čak utvrđiti đa se kosmičke čestice ubrzavaju, ne u magnetnom polju unu-

tar galaksije, nego u 'ogromnoj praznini koja razdvaja pojedine galaksije. Sve u svemu, nalazimo

se pred otkrićima koja će možda izmeniti našu sliku sveta. Zato su potrebna hitna saznanja, koja se mogu dobiti jedino udruženim naporima svih naučnika na ovoj planeti. I zato poruka koja se u ime čovečanstva može uputiti svim naučnicima i državnicima sveta treba da glasi:

Dosta proklapanja o tome čija je nauka superiornija, dajte nam rezultate koji će rešiti goruće probleme ljudskor roda na ovoj planeti i u vasioni!

Izložba šeslorice

zdemović, Peđa Milesavljević, švam Madović, Milenko Šerban i Ivam

-Milesavljević: Cveće, \

i i J

geolo~.

. glim klimatskim

Australiski pustinjski reptil koji potseća na dinosaurusı dug je

ZVEZDE I DINOSAURUSI

Jedna teorija sovjetskih naučnika

Dinosaurusi, nekada suvereni gospodari kopna i mora iščezli su pre mnogo milenijuma. Svedočenstva o postojonju ove džinovsks životinjske vrste nalaze se jedino u velikim muzejima ili negde daleko, u dubinoma Zemljine kore. lako ogromnih. dimenzija, kolosi čija bi se snaga mogla meriti krdimoa konja postepeno su podlegli u borbi za opstomck, Za sobom su oslavili samo minijaturne i Vvital= nije potomke guštere i doždevnja= ke. Doleko moanji, ali otporniji i spreiniji sisari preuzeli su tokom vekova dominonimu ulogu koju su dinosaurusi imali u dovnini.

I donmas, još uvek, geolozi, en=

„tropolozi i arheolozi radeći na isko-

pinama pronađu po koju čeljust, zub ili ud dinosqurusa. Noeravno, pronalcsci ove vrsie nisu mogli a da ne zagolicoju roadozncdosi nqučnika, Što je {o sahronilo džinove koji. bi, poput tenkovda, bili u stonju doe ruše kuče?

O iome postoji više teorija, Nojrasprostranjenija je ona koja izumircnje dinosaurusa pripisuje napromenoma na ncišoj plemeti: nesbosobni da se krzo prilagođavctiju oni.su brzo izu=> mirali. Ali postoje i druge teorije, Prema jednoj od njih glomazni gmizavci su bili nedovolino inteligenini da bi sačuvoli svoje jaja od hitrih sisara, prema drugoj opet krivca. ireba ircžili u promeni biljnog sveta, nastanku movih biljaka koje su počele aa izlučuju veće količine kiseomika, S povećemjem procenite kiseonika u almosferi pojačali su se 1 procesi u organizmu dinosaurusa G& oni nisu bili u stanju da nodu tolike količine hrane koliko im je u novim uslovima bilo poirebno. 1, najzad, dvojica sovjetskih oastronoma postevili su novu leoriju koja za išđćezavonje ove životinjske vrsle oplužuje zvezdel

Mao prvi pogled to zaista zvuči pomalo čudno, Što bi zvezde mocale imati zajedničko sa ovim živofinjskim kiklopima? Ali to je samo no brvi pogled, Sovjetski naučnici,

Uskoro se a; Zagrebu otvara reprezentativna izio žba grupe beogradskih slikara koji sa već zajednički izlagali svoje radove kao Grupa šestorice. Grupu sačinjavaju: Stojan, Aralica, Neđeljko Gvo-

Tabaković., — Na slici: Peđa

međutim, »optlužuju= jednu Vrsiu zvezde i to one poznate pod imenom »super-nove zvezde«, ili pro* stije rečeno zvezde u, stadijumu eksplozije.

Za poslednjih deset hiljada godina sa Zemlje se mogao opcoaziti posicncik pet »super=novih zvezdas. Imajući u vidu ovoj fenomen sovjeiski osironomi Školovski i Krasovski proračuncii su da približno svakih dve hiljude godina dolazi do eksplozije jedne lckve zvezde udaljene između dvadeset i irideset svetlosnih godina od Zemlje. Desetinu i više dona po eksploziji »super>novoc zvezda zrači Ssvetlosnu energiju koja bi odgovarala, acko bi se naše Sunce uzelo kao jedinica, snazi od oko dve slotine miliona sunca, Ali ogromna količina kosmičkih zrcakova, usled velike udaljenosti žarišta eksplozij«, nema neki veći uticaj nc: život nc našoj planeti, mada je čcik i stotinu godine posle eksplozije inten= zitet zračenja daleko veći od normalnog. ~

Ogromni dinosaurusi, ističu. SOVjetski naručnici, razmnožavali su 5 verovalno sporo, slično, recimo, sadašnjim. velikim živolnjoma, A nekoliko stotina qodina intenzivnih zračenja „prilikom eksplozija moglo je, bez učešća drugih činilaco, da dovede do izumironja tih životinjskih vrsta. Jer, odavno se smairctr da kosmička zračenja uliĆu na izvestom nocačin ma promene u nocslednim osobinama biljaka i životinja. Toj uticoj, prirodno, biće utoliko veći pa čak i smrtonoscm, ako jedinke određene vrste budu duže izložene povećemom kosmičkom zračenju. Orgemi i ikiva Živo linjau dugog veka pretrpeće dokle mnogo veće štele od vrsta čiji je živoini· ciklus kroći. Zato su sisari, živolinje koje se brzo razmnožava ju i' imaju kraći vek od dinosaurusa, uspeli srećno dc prebrode »krize« intenzivnih zračenja, dok su dinosawurusi izumircli sq »umiru ćim zvezdama.

M.M.

Američka serigrafija

U Muzeju primenjene umetnosti, otvorena je zanimljiva izložba a-– meričke serigrafije. Cilj izložbe je da upozna našu publiku sa načinom rađa, lepim mogućnostima i SŠirokom primenom koje pruža ova inače vrlo stara, ali, u. .moder:nim vremenima tek neđavno obnovljena tehnika,

Serigrafija ili sitoštampa je otisak koji se dobija preko svilenog sita prema crtežu ızrađenom na osnovu odgovarajućih matrica u boji. Ustvari to je jedna od grafičkih tehnika koja, obzirom da mrlja dobivena ovim načinom na hartiji može imati i znatan sloi boje, daje mogućnosti i za plastične slikarske efekte. ı

Mnogobrojne su , primene ove tehnike u Americi i zahvaljujući mogućnosti njene upotrebe na raznim osnovama primenjuje se i za komercijalno i za umetničke svrhe, Njome se izrađuju plakati, razne reklame, ukrašavaju tapeti, šara

: staklo, drvo, celuloid, guma, me; tal, linoleum, a sa naročito mnogo

uspeha deozeniraju se ovim nači=, nom razne tkanine, zatim se reprodukuju 'poznata umetnička dela,

i a sve više se ovom tehnikom služe

umetnici za svoje slikarsko-grafičke radove. Serigrafija pruža umetniku u toku samog postupka' mogućnosti za eksperimentisanje i razna originalna rešenja.

Lepo prezentovana izložba u Muzeju primenjene umetnosti poka- i zuje na vrlo pregledan način, po-

- Čev od serigrafskog pribora i obja· Šnjenja samog postupka, preko iz-

loženih originalnih c}isaka na raznim- vrstama „muatrijala bogatu primenu i preimućčstva sitoštampe.

; K. A.

;

či

'Što pisci tih istih

Gde bočinje | vasiona?

iii uspesi u lansiranju ba+Looca vi reštačkih satelita do iza Zemljine atmoslere, jedno staro pitanje; vasionski pro

Naj lona, gornjih gran pokrenuli Su Je „Šta je i gde Je

Mistor?”

„spoljni prostor” se često i Sotešno upotrebljava u vezi sa prostorom, koji se nalazi odmah iza vazdušnog omotača koji pokriva našu planetu. Međutim. taj se izraz u nauci upotrebljava da oznaogromna otstojanja . koja razdvajaju zvezde i galaksije. U geografskom smislu prostor Je podeljen u tri oblasti: interplanetarni, koji obuhvata lokalni prostor u

i našem sunčanom sistemu, interste-

larni ili prostor među zvezdama i intergalaksijalni prostor, koji obuhvata bezbrojne milijarđe kilometara između pojedinih galaksija, sličnih našoj sopstvenoj galaksiji, dobro poznatom „Mlečnom putu · Mi obično polazimo od zaključka da va sionski prostor počinje odmah iza granice Zemljine atmosfer”". „Đeblji na tog atmosferskog omotacća još nije poznata. Ona može biti nekoliko hiljada kilometara ili čak daleko manja. Čovek je tek prošle go dine ozbiljno zakoračio u Zemljini atmosferu. Sam čovek je đospeo tek na 52 kilometra od naše stare planete i to „najstarijom letačkom spravom, balonom. Rakete su _dospele mnogo dalje, čak na visine od 400 — 600 kilometara i donele odande dragocene podatke, Sputnik broj 2 đospeo je do 1.800 kilometara sa živim bićem U SVO„ joj unutrašnjosti. Američki „Istra“ živač” na delu svoje putanje se uđaljuje i do 5,200 kilometara od Zemlje. Sve su to. zavidni rezultati koji obećavaju mnogo za đalje i brže osvajanje Zemljinog omotača i kasnije, i samog vasionskog prostora. Ali, tajanstveni okean prave vasione leži još iza svih tih dostignuća. On je, u popularnim fantastičnim romanima o osvajanju vasionrie, pretstavljen kao hladna i bezvučna praznina, potpuno mračna, izuzev nepomičnoj, bleštavog belog svetluzanja dalekih zvezda. Tu i tamo, tu večitu noć bi prese~

'kla po koja kometa vukući za so-

bom dugi plameni rep.

To je lepa slika, koja može da zagolica maštu naših generacija i romana vešto koriste. Nauka kaže da je taj prostor u stvari jedno ništa. A to ništa, ne može biti ni toplo, ni hladno, Molekuli u vasionskom prostoru su suviše retki da bi bili nosioci ma kakve temperature. Svaki meteorit koji bi sreli u vasionskom pro storu, ne bi pravio ni buku ni stvarao plamen. Jedino atmosfera može pretvoriti takve meteorite, mnoge manje i od samog zrnca peska, u blještave „leteće zvezde”, Ali polazeći od naših | zemaljskih standarda, da je vasiona vakuum, ne smemo zaboraviti da ona nije baš sasvim prazna. Naučnici sma traju da ona sadrži vrlo razređen gas, sastavljen od rasturenih molekula. Međutim, kretanje čestica u vasionskom prostoru je unekoliko gušće. Kroz vasionski prostor jure bezbrojni i uništavajući projektili, koje nazivamo kosmičkim zracima.

Nepoznata gravitaciona polja bes krajno dalekih i možda sad već nepostojećih zvezda, šalju vrtloge bvih čestica da putuju kroz vasionu. Udaljehja tih, izvora su izvan granica ljudske mašte. Uporedimo. . udaljenja tih dalekih kutaka vasionskih prostora, sa nama najbližom zvezdom, koja se zove Alfa Centauri. Mlazni avion koji bi leteo brzinom od 1.000 kilometara na sat, stigao bi na tu zvezdu za milion godina. Vasionski prostor, ispunjen uništavajućom vatrom ~ kosmičkih projektila, pretstavlja smrtnu opasnost za čoveka, od koje nas odvaJa, ovaj nedovoljno cenjeni vazdusni omotač, nazvan „atmosferom, Sada, kada se nalazimo na pragu tog neizmernog vasionskog okeana, u koji smo potsvesno zaljubljeni, i kad nam još možda samo malo treba da se otisnemo na tu tajan-

stvenu i opasnu pučinu, granica koja deli ovu planetu, od tog okeana Smrti, mora nam postati jasniJa. Sateliti su na putu da reše to pitanje,

Hada se to reši, čovek će po-. Kkušati da dospe, uprkos neprijateljskom prostoru do druge oaze života, na nekoj planeti našeg sisteida. Kad takav jedan korak bude učinjen, ona mora koja pritiska ljude na ovoj planeti, i koja ih goni da postupaju slično svojim peĆinskim precima, noestaće, jer će novi neizmerno slobodni prostori biti pred čovekom da mu u najopipljivijem smislu reše pweblem materijalnog životarenja na ovoj grudvici blata, Naravno, ukoliko samo čovečanstvo pre toga,

neSvesno „mogućnostj koja mu se pruža, ne raznese «sebe u atome,

koji bi čekali još jednu večnost pa da počnu tamo gde smo mi ne kad počeli,

ukoliko se to uopste dogodi.

KNJIŽEVNE NOVINE.