Књижевне новине

IZLOG K

„Za čovjeka“

(Zbornik zapisa i dokumenata iz Narodne revolucije, Zagreb, 1957)

Republički Odbor Saveza rainih wojnih invalida Hrvatske iskoristio je priliku da u okviru proslave desetogođišnjice svoje organizacije izda (0857 gođine) ovu Mnjigu, punu Sve» dočanstava o herojskim danima MRewolucije i optužbi onib Koji su preživeli najcrnje dane ustaškog terora. Ona evocira uspomene na mapore i teškoće kroz koje su prošli naši na» vođi i borci MNMarodnooslobodilačke wojske, Mada prostorno obuhvata samo dokumenta o događajima na teriktoriji Nit Hrvatske, ona je po svom đadržaju opšteiugoslovenska, i opštelidska. Za čovjeka je Knjiga koja prostim jezikom podataka i živim iskazima pojedinaca deluje na čitaoca snažnim vizuelnim efektom, koja u krupnom planu smenjnje slihe nmajiđivnijeg humanizma slikama sadizma najgore vrste.

Ređakcioni odbor ovog Zbornik uspeo je, Što je i bila njegova težnja, da Knjigu snabde dokumentima Moji brvenstveno govorc o moralu u eWovima oslobođilačke Narodne armije, O onom svojsivenom «braiskom odnosu Koji je kao gvozdeni skelet prožimao raznoliko tkivo boraca, Tako se u Zborniku nalazi više dokumenata koji govore o brizi za ranjenike i bolesne, o MWrvavim putevima, kojima su oni uklanjani i spasavani od osvete neprijatelja. Q tome govori ceo drugi deo MWnjige Bitka za ranjenike, koji čini

polovinu Zbornika. . IVAN ČOLOVIĆ;

ZIGFRID ZOMEHM:

„18 niko ne plače za mnom'**

(»Ićosmos«, Beograd, 1957)

Poznati nemački novinar ŽZigfrid Zemer čija je slava naročito velika u Minhenu, gde živi, napisao je ovaj roman o jednoj generaciji koja dje rasla u nesrećno vreme uspinjanja fašizma i čiic su majtrapičnije kon» sekvence odražene u sudbinama mla đih ljudi. Ne polazeći niotkakve te že, me pripadajući nikakvoj Oopozicionoj struji, shvatajući samo moralni imperativ svowa poziva, Zomer se nije truđio da bilo ·'čime Žigoše to vreme, niti sa ie ikakvom eksplicitnom crtom obeležio u svom romanu. On je Mlasičnim mirom i bogatom opservacijom pratio jednu kuću, jednu sivu sumornu zgradurinu u pređgrađu Minhena, pisao o Tim silnim ljudima i još sitnijim njihovim dahima, pratio razvoj jednDg bokolenja od prvih igara do pojedinačnih smrti.

Profagonista ovog romana, bolje rečeno jedna od majsnažnjjih ličnosti, pošto ima nekoliko protagonista, Jjeste dečak čije poimanje sveta i Dprimanje života privlači sve čitaočeve simpatije, i utoliko je strašniji kraj ovog mlađog, pesničkog života Koji je pre ljubavi dobio sifilis da bi na Wrajm poželeo večam sam uz pomoć ogromne đoze luminala. Tek kada Je poslednje reči »I niko me plače 24 pmwnoma« ispisao prstom po zamaglje= nom prozoru, koje niko nije pročitao, jer su se one razlile, put Ovog junaka je pokazao, ustvari, rezime čitave jedne generacije ostavljene i zaboravliene. Sudbina drugih mladiša je završena ili na ratnom popriMiw ili mekakvim drugim mesrećnim slučajem, Na kraju, u velikoj i hlađwoj koći minhenskog predgrađa nije ostao ni jeđam pretstavnik onog po Wolenja koje jJe raslo m strašnim wišlovima otsustva svakog humanom i foplog đođira čoveka.

ROLAN DORŽELES:

„Sve je na prodaju“ (Otokar Keršovanj«, Rijeka, 1957, preveo Mihailo Protić)

| »Treba samo platiti! Tmena, titule, orđeni, Pravđa, Parlamenat, štambDa, sve je na prođaju!« U tim rečima, koje izgovara glavna ličnost romana »Sve je na prođaju« francuskog Digca Molana MDorželesa, sažet je škoro ceo sađržaj ove zanimljive i privlačne Knjige. Roman slika francusko građansko društvo posle Prvog svet" Bkog rata, u vreme velikih ekonomskih previranja. Društveni avanturizam, podmetanja, uzdizanja bogataMa, to je slika mečasnog trgovanja, ne samo novcem, već i ljuđskim životima, Kao ma pozornici, u romanu đefiluju ličnosti raznih profesija, gumnjivih Kvaliteta, propali aristoKkrafi, podmitljivi ministri, bogataši, bankari, njihove ljubavnice i žene, %#%8 Pariza i provincije, a svi pred sobom imaju jedan zajednički cili mevae. Bez skrupula, bez ustezanja E seam3a, oni rađi novca čine sve, tajne Ppaktiraju, dđojučerašnji prijatelji postaju ogorčeni protivnici i obrnute,

! đarovit reporter,

A među njima se našao jedam mlad čovek, bivši ratnik, koji ima sasvim druge ciljeve, koji sanja da osnuje jedno preduzeće koje će zaŠtitići slabe, kazniti grubijane i ncvaljalce, uvesti snagu kao elemenat pravđe u pokvareni svet, Potpomognut od tih bogataša, njihovim nov“ cem, posle dugih teškoća' njemu to i uspeva, ali ımesto ostvarenja svoJih snova, ovaj modđerni avanturista i Dom Mihot naših dana doživljava teška razočarenja, kad uvidi da je, umesto svega, om usivari postao samo njihov čuvar, njihov sluga. FK tu, među njima: on im w lice baca tu opftužbu da je sve na prodaju, ali ipak, zađovoljava se samo time, pa i dalje nastavlja svoi posao. \ '

Pisac ovakvim svojim sadržajem đaje na neki način i osudu jednog društva, buržoaskog društva, ali sve to, ipak, nekako wiše deklarativno nego li suštinski, Dorželes se ovim romanom pretstavlja kao đuhovit i koji đaje Šširoku sliku majraznovrsnijih situacija, ustvari samo površinu te slike, ne ulazeći u one razloge koji bi mogii izazvati pobunu ili protest, već ostajući na toi površinskoj liniji, sve io bez gorčine začinjava zanimljivošću fabule, vedrim humorom i ironičnimi osmehom.

NL,

IVAN BUNJIN:

„„Pripovetkeć

(»Molit« Beograd, 1957)

Čehov Je, pri kraju života, obeležio Bunjina kao svog naslednika, X onđašnja Mnjiževna Kyitika ocenila je Bunjina kao pretstavnika one grupe pisaca koji direktno nastavljaju »čehovljevsku školu«, Vorovski je 5 pravom naglasio da je »Buunjim liakođe dete višnjika«. T'ematiku Dpožnijih Čehovljevih proznih radova, Osobito njegovih pozorišnih komada, sretamo i u većini Bunjinovih pripovedaka. Na zaista rafinirani umetnički način prikazao je Bunjin u većini svojih pripovedaka poslednje dane plemičkih dvorova, ređovno zapuštenih i oronulih. Ima u tim Bunjinovim slikama prošlosti izvanrednih vizija nekađanjih blistavih dana srednjeg i maiog plemstva. Sa puno to pline dočarava nam Bunjin u svojim pripoveikama Život na selu, ma ple-

mićkim imanjima, protkan odlascima.

u Iov, Veselim seđeljkama, pijankama. — Međutim, u ovoj zbirci Bunjin nije pretstavljen samo bpripovetkama u MKojima opisuje plemićki i sitnoposednički Život. Čitalac će ovde naći pripovetke iz različitih perioda Bunjinova književnog rađa, stvorenc pod različitim okolnostima pa tako i vrlo raznolike tematike. Štampan „je i veći broj pripoveđaka za koje je umetnik našao inspiracije izvan domovine: tu je njegova sjajna, impresionistički prozračna i fluidna slika rađanja, življenja i umiranja na Cešlonu (pripovetka »Braćaa) i mzajstorski izrađena, pravo pripoveđačko remek-đelo (pripovetka »Gospođin iž San Franciska«). Smenjuju se u ovoj knjizi pripovetke različite tematike, ali je gotovo w svima njima zastupljeno autorovo interesovanje za život čoveka, poniranje u dušu čoveka, WO to vrikša sa Cejlona, đebeli uglađeni milioner iz Sam Franciska ili ruski seljak, Pravi mali ljubavni roman — pripovetka »Mićina ljubav«e uka= zuje na velike sposobnosti Bunjina kao posmatrača i amalitičara, duševnih stanja.

Ova Knjiga imaće svoje verne i o» đuševljene čitaoce koji će se diviti Bunjinovom zaista visokom artizmu, njegovom velikom majstorstvu reči, Đonoseći gotovo sve najvrednije Bumjinove pripovetke (izuzev »SŠelac) ona pruža savremenom čitaocu, u Veoma uspelom prevođu Milivoja Jovanovića, odđličan pregled proznog

Florika ŠTEFAN

Nismo venac plavih poverenja na pragu doma Iskrsnemo na putu i duboko zavlačimo ruke u sebe i duboko zavlačimo smeh u sebe

Radujete se što cipelom gazimo samo pločnik

i rečima mržnje ne možemo rušiti

1 | | Spojite nam ruke... Uzaludno | grad našeg disanja?

Život j> zajednički stan ulaz: sporedan il glavni Slobodno kročite prag

divite se vašim rukama

na svim uglovima ulica | i prolazima za pešake | Plakatirah Plakatirali | Niste se spoticalš išli ste do nas sadašnjih

) #

Rađujete se? Ni u snu vam ne znam ime .

NJIGA,

stvaralaštva OVOB Velikog ruskog pisca — dobitnika Nobelove magrađe. Prevođilac je napisao i opširni informativni predgovor o Bunjinu.

i po

OJOBIP KIRIGIN:"

\ „Avantura u Hgiptu“

(NIP, Zagreb, 1957) .

Munjiga, koja je sva od dokumenata, i realnog podatka, sva od rainog poprišta i zakulisne diplomatije, a Roja ustvari prevazilazi ma jeđan fini način putopisno i reportersko izlaganje šmjelom kontemplacijom i živom literarnom bojom, »Avaniura u Mgiptue pisana jie u obliku dnevnika i cbuhvata razdobDlje od događaja Koji su neposredno prethodili agresiji na IMigipat, pa đo okončanja ratnog sukoba, odnosno do dolaska snaga Ujeđinjenih nacčija,

Ova MwMnjiiga doprinosi da se cjelovitije sagledaju razvojne faze agresije na Mgipat, da se jasnije uoče osnovni momenti i molivi koji su doveli do napada na Mgipat, a takođe i da se bolje uoči snaga miroljubiwih naroda i njihova spremnost da očuvajn mir, &wx knjizi je posebno izražena wloga naše zemlje i pripadnika našeg ođređa u okviru snaga UM.

Poslije dvije knjige butopisa (»Magle i sunce« i »Tišina pod Himalajima«) u kojima je Josip Kirigin pokazao smisao za literarnu opservaciju, dđogađaji izneseni u ovoj Knjizi stavili su ga i nehotice u položaj rat nog reportera., Međufim, ne gubeći ni za (renutak osnovnu intencijn u izlaganju, autor »Avanture u KEgiptu« je sproveo dosljeđnu koncepciju u sagleđavanju stvari i događaja koje u sebi uključuje afinitet za plastičnu sliku, živ dijalog i zgusnutu drama tiku.

* „Kınjiga sedmorice“

(»Likos, 1957)

»Mnjigom seđmorice« »Likose Ade hteo da pokaže da »nemaju prav9 oni, koji slamaju mač nad gencracj» jom koja dđolazi«. Pitanje je, da li jo izdavač u tome uspeo? Ovo pitanje nn ostavlja u neizvesnosti sve dok ne pročitamo pesme poslednjeg pesnika u ovoj zajedničkoj zbirci, Đorđa Janjatovića. Njegove pesme, u dalekom pa ipak primetnom srodstvu sa Dpoezijom Momčila Nastasijevića i Vaska Pope, đokazuju da ic pređ namxn jedna izrazita, oformljena i original na pesnička ličnost. Zaista po tome odmah moramo izdvojiti pesnika dt njatovića ođ ostalih možđa ne manje falentovanih pesnika u ovoj Knjizi: Zvonka Baloga, đosipa Biškupa, Pe» tra Brečića, Branka Cvetkovića, Ivana Goriupa i Nađe Iveljič, Đorde danjatović je pesnik, ostali su talemtovani početnici. Janjatovićeva poezija Je svest o sveprisutnosti vremena 1 ljubavi. Ona je apstraktna i misaona. Njen predmet jeste realnost ređuci» rana MA, golu beščulnu sliku:

»stvarnosi gola to je prostor u vremenu«

Jezički poezija Đorđa Janjatovića je stroga, škrta, sažeta: tu je rečima zaista tesno. Međutim, njena ritmičKa zbivanja imaju čar čarolije i blagost uspavanke, Ja bih se usudio da ovu poeziju, koja tiraga za bitnostima lišenim svega drugog, nazovem lirikom čiste svesti. Mislimo đa ćemo nekom drugom prilikom i na drugom mestu' moći đa to objasnimo i podrobnije razložimo, Zasada mi izdvajamo ovog pesnika da bi ga pozdra> vili. Đorđe Janjatović je otkriće koje »Likosu« služi na čast, -

B. Miljković

Ponor svetlosti

teatrom.

DESET GODINA JUGOSLOVENSKOG DRAMSKOG POZORI

; Jedan značajan umetnički kolektiv, Jugoslovensko zorište, proslavio ja svoju desetogodišnjicu, Na dan 5

tum kada je pre deset godina,

Ivana Cankara, otvoreno novo pozorište — održana je akademija,

METNIKA

OM TEATRU

dramsko poaprila — dđaBetajnove“ od kojoj

pretstavom „Kralja

su pored zvaničnih pretstavnika, prijatelja i poštovalaca kuće iz Beo-

grada, prisustvovali i mnogi gost), pretstavnici ostalih

zemlje.

bolja ostvarenja, koja se,

prestano igraju: Vojnovićeva „Dubrovačka trilogfja“;

pozorišta. iz

A od 5 đo 11 aprila na repertoaru pozorišta nalazila su se naj= bez obzira kađa ih je ansambl Kreirao, ne~

„Talenti i obo~

ževaoci" od Ostrovskog; „Jegor. Buličov" od Maksma Gorkog: „Plug

i zvezde" od Šona O'Kojzija, „Kandida“ | „Glorija“ od Ranka Marinkovića; „Leđa“ od Miro-

„Dunđo Maroje";

Bernarda Šoa; Držićev

slava Krleže, da bi se proslava završila prsmijenom Nušićeve „Go“

spođe Ministarke“, u režiji Bojana Stupice, sa Mirom Stupicom u na”

slovnoj ulozi.

Zabeležili smo kakve su asocijacije imala tih dana tri člana Jugoslovenskog dramskog pozorišta: redit»lj » glumac Tomislav Tanhofer, istaknuta umetnica Marija Crnobori i Zoran Ristanović, glumac koji je svoj uspešni umetnički razvoj počeo zajedno s novim

* •

Umetnička delatnost Tomislava Tanhofera u Jugoslovenskom' đram skom pozorištu složena je i mno> gostrana. On je i glumac, + reditelj, i dramatizator, Pri tom ne treba gubiti iz vida njegovo uvek prisutno pedagoško dejstvo, za>

snovano na dugogodišnjem teatarskom iskustvu i velikoj erudiciji.

Marija Crnobori

Nije to slučajnost „što su tri pret=

stave u ovom. teatru — za koje je na akađem'ji povodom proslave desetogodišnjice, naglašeno da su svojim dugim životom na wceni, demantovala svetsku famu o Svo» joi meodrživosti na repertoaru: Scfoklova „Antigona“, „Rasinova „Fedra“ i Šoova „Kandida“ — postavljene baš u režiji Tomislava Tanhofera („Antigona“ i „Kandida* u, korežiji sa Miroslavom Belovićem). Tanhofer je sam režirao još i Ibzenovog „Bokmana“ i Šilerovog „Don „Karlosa“; za režiju Marinkovićeve „Glorije“ nagrađen je na Sterijinom pozorju prošle godine, dok je Branko Pleša, u njegovoj dramatizaciji i režiji dobio za ulogu Ivana Karamazova Oktobarsku nagradu u 1957 godini.

— Mogao bih vam pričati šta je za jednog čoveka, koji je dvadeset i dve godine proveo u provinciji, značio poziv da dođe u jedno pozorištz, čiji je program premašao sve ono o čemu smo mi dotad mo ali da maštamo kao o programu jednog 'dealnog teatra, bile su prve reči Tomislava Tanhofera. Taj program obećavao je nešto novo, nosio je u sebi puno eksperimen= talnog, jemčio nam je da će definitivno obračunati sa diletanti~

zmom. - ~ i|

— Kada sebi danas postavim Dpitanje o sećanjima na ene prve dane rada, na probe u napuštemoj crkvi kraj Bajlonove pijace, mna-

Spojite nam ruke... Uzaludno

snove za sve

nismo venac crvenih poverenja na pragu đamna Gazite laktovima kuđa smo mi bosi

Smejte se, mi znamo im:s naše tuge

i težinu naše rađosti i

znamo ko ide s nama ukorak

Smejte se, ujedinjeni svako za sebe sanja

Gazite laktovima a -sunce je uvek na našim plećima

pred ogledalom divite se vašoj visini

na kojima uvek ostaje prašina dodđirnutih predmeta | smejte se onima što su trasirali · :, široke drumove bez cvetova na rubu

dugačke tunele bez svetlosti kasnih saznanja

I smejte se onima što su plakatirali ljubav

i nismo umorni od silaženja u sebe Silazimo, silazimo ponor smo svetlosti nikada nečete saznati tajne ovih ruku | ni po hodnicima nutrine nećete . i

laktovima gaziti | / Ima nas više nego koraka pod suncem Ima nas više nego ruku pod nebom dana · Ima nas i dolazimo iz dubine mraka ima nas i đolazimo iz dubine jednozanosa 'Ima nas i dolazimo zvžzdanim srcem fma nas i dolazimo sunčanim umom Do našeg sunca laktom se ne stiže!

•

stavio je on, radije bih pričao šta sam za te dvadeset i dve godin» preživljavao u lutanjima po provincijama. od Bečkereka do Mostara. Ali, upravo na toj podlozi još više se izdvaja, dobija u sVojoj vrednosti, sve ono naše nadanje, ona naša iskrena i topla radost Što je takvo pozorište Oosnovano; a koje je, još pre nego što je prvi glumac steklo slavu „najboljeg teatra od Soluna do Narvika“.

— Kako je bilo dirljivo pogle-

dati stare glumce, Strahinju Pe-

trovića, Milana Ajvaza, Tanhofera u onoj improvizovanoj sali na Dorćolu, kako pevaju u horu, igraju, mačuju se,' „prorađuju“ „ruskog teatrologa Bojadžijeva, jJer im je rečano da je potrebno prevaspitati se i postati dostojan velikog zadatka koji ih tu čeka. Fakat da su oni sve to činili — dokaz je njihovog entuzijazma i njihove vere... I zato sam, sađa, o desetoqodišnjici, osetio da se to 1 tako nastalo pozorište ne može napustit5; koreni koje smo u njega svi zajedno pre deset godina usađili tako su duboki, da bi saseći ih značilo isto što i učiniti samoubistvo, završio. je razgovor o svojim. uspomenama na početke Jugoslovenskog dramskog pozorišta Tom:slav. Tanhofer,

* _ Ljubov Jarovaja, Antigcha, Kandidđa, Fedra, to su šamo naslovne uloge koje je u svom bogatom

. repertoaru za deset godina ostva-

rila Marija Crnobori u novom taatru. Pored njih tu su još, izme-:

đu ostalih, i Ledi Magbet, Regana-~

u „Kralju Liru“, Laura u „Ledi“, Sonja u „Ujka Vanji“, Eboli u „Don Karlosu“,

— Dobro se sećam, bilo je toplo, mala sam belu haljinu i bele ci'pele na visoke potpetice; hodala

Zoran Mistanović [a

Sam preko neke kaldrme i ušla u crkvu preko puta bifea. Baš tako su mi rekli: „U crkvi preko puta bifea imamo probe“, počela je da evocira sećanja Marija Crnobori.

— Znam da sam ušla kroz jedna tanka vrata, a na crkvama su obično debela vratay uz neke stepenice naišla sam na teatarski zid. od tank» vreće. Krenula sam na đesno.. sišla niz nekoliko stepenica... bila su i neka tanka vratan= ca... uopšte utisak nedđovršenosti... a onda uskim prolazom, . između pravog i improviziranog ziđa, stigla do kraja, do jedne prostorije u kojoj je bilo puno ljudi svetlih očiju i u živom razgovoru... Desno na zidu ugledala sam pođelu uloga i videla da igram ne samo Ljubu Jarovu (što mi je još ranije Bojan Stupica telegrafski javio, pozivajući me na prve probe u Beograd) već i Sonju u “Ujka Vanji“, Franc ku u „Kralju Betajnove" i Mariju u Šeriđanovoj „Školi ogovaranja“ (poslednja rola kasnije je otpala). U tom času, to mi nije bilo — ni mnogo ni malo; uloge mi nisu bile ni male ni velika. Shvatila sam da sam pozvana u jedno kolo, da sam se istog časa uhvatila u njega, i sve sam primila mirno, kao da to samo od sebe tako ide i tako mora biti.

— Stigla sam među poslednjima. I znali smo se, ali smo se i Upo~

znavali. Za mnoge bila sam samo '

čula, i prvi put sam ih tu videla: sećam se da sam tiho govorila, u ušima mi je šumilo, i sama neka imena nisam u prvi mah razume-

stigao u njega,

ŠTA

Domislav Tanhofer

la.. Svi su bili uzrujani, &vi su bili dobri jedni prema drugom, svi su imali blažen osmeh i dobre. oči... I počeli smo. -

— Uvek smo mnogo ran:je dos lazili na zakazane probe, produži= la je Marija Crnobori. I tako smo oduševljeno probali, đa nismo uvek: imali vremena i potreb3a da kon“ trolišemo đa li je dobro ono što radimo... Hitali smo, gradili, radovali se, glsdali sve što drugi rađe, bili smo i glumci i prva publika; sme~

jali smo se i plakali, i kao publika

i kao glumci... Sećam se, dolazili su drugi kulturni radnici da vide šta radimo. Uvlačili smo ih u to naše oduševljehje... I oni su 8 na= ma plakali i smejali se. Bez rezers ve smo se radovali svakom i naj“ manjem uspohu' drugog... Zajedno smo obilazili našu buduću kuću, zagledali zgradu, nadgledal: rado= ve, radovali se svakoj fotelji, te flektoru. ·

— Kto,

nobori. I taj početak, kao i- Svad

· ki drugi, Iči mi na detinjstvo: tra

čiš kroz park,' raduješ se suncu, vidiš ga, a ne znaš da je baš ono, to sunc» kome se raduješ; posle, odrasteš i vidiš da li je zaista bis

lo sunce, đa li je bio stvaran re» zultat ili samo zanos; da ]f smg'

stigli ,».đokle smo stigli. Ali, sada postoje realni ' odnosi, Kritičniji smo, rezultati su dublji i' stvarni« ji. Izgubiš jedno da bi dobio drugo... ' *

Počeo je kao i svaki početnik, kao tek svršeni đak Dramskog stu „dija u Beogradu, s malim ulogama. 1 brzo skrenuo pažnju na Sse4 be, opravdao veru u one koji 5u

ga pozvali u novi teatar, među ve~ |

like glumce iz cele zemlje. Zoran Ristanović je uskoro postao jedan od onih stubova teatra bez kojih se „ne može". Meluzov u „Talen-“ tima i obožavaocima“, Hemon U „Antigoni“, Merčbanks u „Kandi“ di“, Trofimov u „Višnjiku“ .bile st role kao „pisane za njega“; a ona da daje svoje najzrelije kreacije u ulozi Žarka, u Matkovićevom kod mađu „Na kraju puta*, kao Don Karlos i najzad kao Kinez SinBin-u u „Oklopnom vozu 14-69“

— Neću da govorim o svečano sti početka jednog umetničkog pos sla, rekao je Zoran Ristanović, ]Ž ove današnje perspektive, posle deset godina, zbilja mogu da sagledam kolika je velika sreća za mene što mi je prvi angažman bio u ovom pozorištu. Dok se po neki ljudi — kako su mi pričali — 93 bično malo razočaraju kad njihov ideal „postane stvarnost“, ja san imao tu sraću da kod mene do toga nje došlo. '

— Bilo je veoma prijatno | ve“ oma lepo osećati se prihvaćenim u jednom ansamblu koji je bio sa“ stavljen pretežno od velikog broja velikih imena... Za moj razvoj ne“ Verovatno mi je pomogla izvesna — Ssvečama atmosfera, da se tako izrazim, pravljenja metnosti. Naroč:to mi je bilo pri“ Jatno što me je u tu umetnost U praksi uveo Bojan Stupica, ·čovek koga ću celog života ceniti zbog njegovih izrazitih i neobičnih artiM stičkih osobina.

— Sađa, kada je toliko „godbš prošlo, i kada sam * ja malo sta“ riji za toliko isto godina, kađa sam na neki način obsležen u toj U“ metnosti, mogu da kažem da ·je jedina želja da to pozorište 58” čuva prvu čistotu i svežinu traže“ nja novih umetničkih izraza Koje je, manje više, u kontinuitetu krož ovih deset godina imalo. Ansambl u kome se nalazim, ustvari većini mojih kolega, provela je zajedno sa mnom tih deset godina, da se za nas može reći da sm0 postali jedna porođica, porođica sa svim svojim vesasljima, brigd" ma, neugodnostima * rađosnim tre“.

nucima, Olga Božićković

KNJIŽEVNE NOVINE

uzdahnula sam, prekis nula je nit svojih misli Marija Crs |

pozorišne U” ~