Књижевне новине

Isidora, Sekulić (fotografija iz 1926 8., svojina G. Krkleca)

No sa Rakićevim ogledom se 1951 i ovo drugo, ona protlivurečna, atovistički prazna smelost zaboravili, — pc je život svojim poslednjim ključem i sušlinom opet bio Tragedija, pesimizam i smrt, le je isidora Sekulić pisala: »Troagedijce je i pesimizam je u tome: što smrt — neka dopusti Spinoza — ne dolazi spolja, kao udarac, nego do= lazi,iz čovekace... (str.27), pa ceo život i nije ništa drugo do rađemje smrtli i za smrt spremanje i učonje,

Uostalom na ovoj liniji Isidora Sekulić je išla gdešto mnogo dalje od mnogih donoašnjih egzistencija– lista posvećujući posebom ogled misli i izreci pudovcmskog renescemsnog misliocaq Čezarea Kremoninijer Mundus nunquam est, nascitur sem per et moritur, da svela uopšte i nemoc, već da se neprekidno i uvek rađa i umire.

A ad je se u životu kao uw samom rađanju, i u somoj smrti jezovilo sm, kao što je još nekad mladc Isidora Sekulić to već na čelu svoga prvog delc, Soputnika, u svome Buretu i svojoj, Samoći isiakla, pišući maprimer: »Samoća je kao i umircmje. Trnu delovi duše i sužavc se Živoi čovečiji. Smrt je ocpsoluinc samoća... Onaj poslednji i najviši slupomj somoće sc velikim predsmrinim užasom bez nada i suzac... (str, 9388—39),

1 iod se refleksija o životu pre=tvara u refleksiju o smrti, kao kod Platona ili Rilkea ili ma kojeg mi= slioca i ma kojeg umetnika sa čijom mišlju ili sa čijom lepotom neko vreme seli se u večnosi, pa naš značajni pisac Isidora Sekulić 1951 1 novodi boš Rilkea, pišući o tome: »To je ono što je nemački pesnik Rilke noapisao u poznaclom,.. stihu: “Podoj, Gospode, svakom čoveku njegovu iešku smrti, Zna se, Rilke, nc smrti bolesian nije hieo lekcmrer hteo je da umre svojom, celom svo jom smrću«. A icko je, boš icko u> mrla i Isidora Sekulić. |

Ali je išla u svojim beskrajnim i nemilosrdnim cnalizamca i doclje, i u Đakonu bogorodične crkve, Iz prošlosti i Paolanačkom croblju je bez daha, do kraja samopregorno opisalcr korcko to smrt i prošlosti mo= gu još da žive u rumenom mesu sadašnjosti, pa je čak na kraju svoga ogleda o sebi sličnoj duši, Goltlridu Keleru, otsonjala i to koako se oseća »qgospoiska sirolinjc u irenuiku kad se u grobu prosti= re, — bez daha, mirno pišući: »Čovek, muškarac ili žena, prostire se svom svojom snagom kao oke nadmoćno nad svim dogođenim« (str. XXXIX).

Takva je u domašnjem svetu bila, mipula i ostala temcmo, virtuozno o drožena životna, umetnička i misaonc zagonetka i drama Isidore Sekulić, za koju je nerazmišljena gospoština mogla imati uvek samo prezir i onatemu, a ncprednea hu-

monost blagu ljudsku reč.

i: + 7

ISIDORE SEKULIĆ

U makšimirskom perivoju, još za vrijeme Prvog svjetskog rata, 5 pokojnim A. B. Simićem, čitao sam one požutjele „stranice o pađanju lišća po malim ostrvima Oslofjura, o onim šarenim spiralama „,obolelog zelenila” i mirisu vlage stranice iz. Isiđorina putopisa „Pinija. Nisam se iznenad'o, kad mi je skoro nakon toga, ravno prije četrdeset godina, prvi put u životu ilegalno prešao Savu, i prvi put se našao u još okupiranom · Beogradu, posjetio sam autora tih požutjelih stranica o žutom lišću, kao zbunjeni maturant, sa dubokim poštovanjem, gorljivom radoznalošću i nevjerovatnom, nikad kasnije u tolikoj mjeri ponovljenom tremom. Ne sjećam se točno, jer tada nisam poznavao Beograd, ulice, ali pamtim da se nalazila negdje u pravcu groblja (možda i Grobljanska): No Isidore Sekulić i njena stana, hodnika, predsoblja i radne sobe sjećam se kao da je to bilo prije četiri godine, a ne prije četiri decenija. Nisam se iznenadio, kad mi je ponudila da sjednem na starinski otoman višnjeve boje, njenom pojavom. Naprotiv, kao da sam prepoznao, u njoj neđavnu poznani-u. Bila je ,naime, posve nalik na „gospođicu Nedićevu”, lice iz njene pripovjetke, što je tog ljeta, juna 1918, bila objavljena u zagrebačkom časopisu „Književni Jug”. Kao i „Gospođica Nedićeva” Isidora Sekulić nije bila „obično stvorenje”. Ta mlađa žena „s nekom osobitom čednošću”, sa „svenutim, ukočenim mirnim ustima” stajala je preda mnom i smješkala se, ne usnama, već nekom unutarnjom, pomalo blagom, a\pomalo i ironičnom, poetskom osjetljivošću, punom intelektualne senzibilnosti, prigušenog ponosa i one mirne svjetlosti, koja i „ruševine ulepšava”. Znam da je bila riječ o skorom oslobođenju, o procvatu života i duhovnom poletu nakon rata, ali pamtim i njene reske primjedbe na račun dSkerlića, koji je „ponekad pucao i tamo gde nema šta da se ubije”. Žao mi je i danas, što je moj napis o toj posjeti zaplijenila K. u. K. cenzura. No i tađa mi je već bilo jasno, da u njenoj duši postoji „vrsta zaveta”, da je ona „kanđioce jedno, koje ima dušu. samo zato da uživa u tome što gori”, da u njenoj duši postoji

DAROVITOST I DISCIPLINA Branislav MILJKOVIĆ

Isiđota Sekulić umrla je zašav U osamdesete u punoj stvaralačkoj aktivnosti, bolesna, umorna, sa željama i planovima; kao da se paštila đa je uvek sa osećanjem nekog zadatka, Volela je da je pozivaju na mobu, da tačno ispuni svoju Obavezu, ma i s naporom, bolesna. Nikad da samo otalja, već da jasno i puno rekne što misli da valja reći. Svi koji su ikad bili sa njom u nekoj saradnji, u Srpskoj književnoj zadruzi, u Institutu za književnost, Akademije nauka, u redakciji časopisa, po ustanovama i različitim sastancima, svuda gde je prihvatila đa vodi ili sudeluje, sećaju se njene tačnosti, pažljivosti da prati i sasluša, volje da posluje. Kada bi obećala da o roku preda svoj deo na kakvom zajedničkom poslu, drugom nekom koji zadocni dešavalo se đa na svoje izvinjavanje što je zadocnio dobije odgovor đa je samo Isiđora Sekulić tačno donela svoj udeo. Uvek na vreme.

* *

Gustav KRKLEC

ono „belo polje” na kome „umetnost razvija zastavu pobede nad životom“. A kad smo se ponovo Sreli, već kao „stari znanci”, nakon mnogih susreta, razgovora, izmjena pisama i sitnih nesporazuma, Dstali smo, ako tako smijem reći, ođani prijatelji. Izgrđila me, dođuše, strašno, kad sam joj čestitao osamdesetogodišnjicu, ali mi je i za uzvrat na pozđrav iz Devina (Duineser Elegien) još nedavno poslala krasne reprodukcije starih talijanskih majstora, što ih je, prilikom nekog davnog putovanja, donijela iz Firenze. Pročitao sam da je spalila svu svoju korespondenciju, i io me obavezuje da se u ovom kratkom zapisu pred ponovni put u De-

UGOVOR S

Isiđora Sekulić provela je okupaciju u ovoj istoj kući u kojoj je živela do kraja života. Retko se viđala u građu Š gotovo nikog nije pohađala, ali ja jednom u sedmici, čini mi se četvrtkom, primala kod svoje kuće. Nisu to bila posela sa muzikom ili čitanjem, mada se događalo da je poneko od gostiju nešto i pročitao, ali se razgovaralo slobodno » smelo. Osobito Isidora, uvek uspravna i spremna da bodri buđila je nađu i potsticala na hrabrost i otpor, Nas mlađe stalno je opominjala da ništa ne pišemo po

listovima, da ne govorimo na ra-

diju, da se ne pojavljujemo na izložbama, jer, kako je jednom rekla, „održavati privid normalnog kulturnog života — ž to je služenje neprijatelju i njegovim ratnim ciljevima“, Njena analiza postupaka okupatora i njegovih pomagača završavala se uvek pronikljivom, oštrom osudom i predviđanjem da će biti izvršana.

* X%

Kođ te uvek usamljeme žene, 88 strasnim interesovanjem i vrlo oštrom inteligencijom spojilo se to osećanje dužnosti i disciplina u radu. Zato je od mladosti stekla, do poslednjih dama svoga dugog života stalno sticala, neobičnim pamćenjem čuvala, bogatu erudiciju. Tako su trud i rad pomogli i njenim retkim darovima da još u mladosti savlada jezik, da stvori naročiti izraz, svoj, koji je iznenadivao savremenike svežinom, bilo kad priča sećanja iz detinjstva, ili opisuje glavobolju, ili rečima hoće da izrazi Grigovu muziku. Pa — što je retkost — i posle pola stoleća, pred njenu smrt, kada je, u nizu članaka, mlađih i najmlađih, stajao i njen prilog, 4 nove njene savremenike iznenađi= vala je njena jasna, nervozna ali

ukroćena, oštra, ritmična, uvek sveža proza, sa neočekivanim poređenjem, čudnom slikom, otsečnim sudom.

Isidorino prvo službovanje

Kao ispitana učiteljica „za više narodne i građanske škole“ Isidora zauzima svoje prvo mesto u Pančevu decembra 1897 i to u Srpskoj Višoj devojačkoj školi. Pored novosadske najstar:jem zavođu Austrougarske, osnovanom 1874, za srednje obrazovanje srpskih žena. Na toj školi ona službuje blizu devet godina sve do proleća 1906.

Već na prvim nastavničkim sednicama nalazimo Isidoru kao perovođu-sekretara. A od 1901/2, odlaskom školskog upravitelja Mandrovića za zamenika eparhisko-školskog referenta temišvarsko-vršačkog, Isidora postaje na školi prva žena-upravitelj.

Pošto je na peštanskom pedagog:jumu završila grupu matematike i prirodnih nauka, prema „jednom rasporedu gradiva s njenim potpisom vidimo da u školi pridaje matamatiku svim razređima, a u višim fiziku, hemiju, mineralog:ju i gcografiju. : 8 MN

Prema pričanju poslednjih, živih savremenika Isidora je važila kao nastavnik s odličnom metođom Yrada a odlikovala se, još u to svoje najmlađe doba, strašću za knjigama, koje je Čitala gde god je sli-

Kaje, ikar NC je, b,

1 Gppeeldih osobenjaštvom, a na mesnu mlađež uticala slobodoumnim idejama.

Kao upravitelj Isidora, shodno dužnosti, šalje Visokom školskom savetu u Karloveima na kraju godine radni izveštaj, čiji koncept nalazimo u Školskoj arhivi, Zalaže se, takođe, oko priređivanja redovne godišnje bes3de i za svoj „trud i zauzimanje“ od Crkvenog odbora dobija pismeno priznanje. Stara se za siromašnih đaka škole kako sveđoči jedan od arhivskih spisa. A uzima vidnog učešća i u proslavi dvadesetpetogodđišnjeg jubileja. škole.

Iz ovoga najranijeg, mladalačkog životnoga perioda naše eminentne književnice besumnje su najzanimljiviji njeni literarni počeci, izraženi u obliku uvodnika na godišnjim, izveštajima 1901/2 0 1902/5. Dok su dotađanji uvodnici obuhvatali svega dve tri strane, njeni se protežu na nekih triestak, što je veoma karakteristično s obzirom ng Isidorino buduće opredeljenje. Naslov prvom uvodniku je: „O SREĆI“. Mor

to: Mis gembpjterni

a. Jnače je od palanke otskakala feliks nici bonuš, A

R aat»Namo

glavno mu o beležje: hrišćanska ~ glorifikacija smernosti i dobrote. Obilujući, citatima iz narodne pesme i biblije on već tada ukazuje na buduću veliku erudiciju Isidorinu.

Iđući uvodnik „ZA ŽIVOT“ daleko je napredniji i borbeniji kao za ono vreme vrlo smili protest protiv nazadnoga odnosa našega naro= da prema ženi. Pozivajući se na Bebela, koji otvara ženi i parlament, Isidora se u članku Kritički osvrće na naše srozavanje žene isključivo na domaćicu i majku.

Nažalost, već u toku devetstotre će Isidora poboljeva, da uskoro kod nje plućni katar sasvim preuzme maha. Uprkos dobijenog jednogodišnjeg otsustva ona i dalje predaje na školi, ali se njeno bolesno stanje odražava na pritužbama učenica roditeljima o _čemu jždan Školski spis refere visokom foru, mu u Karlovcima. Najzad, po komisiskom pregledu mulsnih lekara đr Jovanovića i Tođorovića Isidora napušta zbog bolesti trajno školu marta 1906 gođine. Prijateljske veze s Pančevom, međutim, održava još dugo Kasnije. 1

Giga SrdonovićeHemoć

pacija,

vin ne pozov»m na njeno posljednje pismo. Pročitao sam u njemu asketski stibiliziranu izjavu, da nikome ništa nije ostala dužna, i to me, opet, obavezuje da se upitam koliko smo svi mi ostali dužni njoj. A „Gospođica „Neđićeva”? Negdje u pripovijetci „Đakon bogorodičine crkve“ stoji: „Ali, ljudi kao ljudi, nisu bili u stanju zamisliti dugačku putanju, po kojoj sama samcita, s ćemanetom u ruci, gospođica Nedićeva ide u susret starosti i smrti”.

Umrla je Isiđora Sekulić, ali i uprkos smrti ostala — neumrla!

U tom smislu treba posmatrati i dva njena najvažnija gesta u prvim danima okupacije, veoma teškim, jer je teror bio strašan, a nada zbog ratnih uspeha neprijatelja mala. Isidora Sekulić je tajno od nemačkih i jkvislinških vlasti štampala svoje woglede, a javno odbila da potpiše „Apel srpskom narodu“ uperen protiv narodno-oslobodilačke borbe.

U Uskočkoj ulici, iza Akademije, nalazila se jedna od onih starih, đobrih štamparija, gde su se knjige još slagale rukom. Zvala se „Mlađa Srbija“, Njen vlasnik, Vlada Anđelković, hrabro je otštampao, ne podnoseći nemačkoj cen= zuri, četira knjiga Isidorinih ogleda koje pod malko skrivenim naslovima „Analitički trenutci i te= me“ (I—IIH) i „Zapisi“ na devet stotina strana sadrže mjene probrane eseje. Tu se, u vreme najžešćeg Hitlerovog bešnjenja, go

Trebaće mnogo truda da se skupi, pa prati i razmatra njeno delo u Celini, decenijama hranjeno radđozmnalim, svestranim udubljivanjima u mnoge probleme, umetničke pre svega, i dđruženjima i iskustvima sa ljudima, koje je volela da ispituje i meri; da se povezuju njeni mnogobrojni, svud rastureni fragmenti; da se umotre razvojne etape, moralna dijalektika dela u celini. Ono je prebogato. Biće na naročit način. blagodaran ovaj posao, jer je Isidora Sekulić sino saosećala sa vremenom i ljudima, duboko osećala neminovna menjanja. Bila je vanredno osetljiv saputnik, smeo da izrekne svoju misao i presudu, Njena reakcija je bila subjektivna, kao i njen živi stil. I kad je pravila umetnička dela, sinteze o pojeđincima i pokretima, ona karaktere nije puštala da samostalno uđu u akcije, nije mogla. da ih is= pusti iz svojih ruku, Zato je njeno svedočanstvo živopisno, puno, traja= njem dugo, neophodno za razumevanje našeg kulturnog života u prvoj polovini XX veka, i značajna su njena tumačenja, — u mnogim e= sejima, stuđijama, putopisima, pris povestima, hronikama, zapisima. Za neke naše pojave ona je ostala skoro usamljen hroničar. Koliko Beograd, koji je Isidora Sekulić umela mnogo da voli, đuguje njoj

za jedan niz vanrednih slika, pri- .

zora, „zapisa“, koji ga otkrivaju, pokazuju: Beograd iz obeju oku-

ja, iz vremena mira, pa iz ovih dana kada je kao starica svojim umornim očima umela da jasno vidi pravce i suštinu novih kretanja. Posebni su, veliki su njeni dopris nosi našem jeziku, našoj književ“ noj i opštoj kulturi.

Mnogo je radila, mnogo ostvarila, jer je stalno htela da saznaje, što više da uhvati. U jednoj potresnoj molitvi ispoveđala se: „San, hranu, dokolicu, počinak, sve sam sebi uskraćivala, i uskraćujem, Gospode. Ali sve to, i sve sposobnosti, i sav rad robijaški stalan i jednolik, ne preobražavaju me dosta“. Umujući jednom o malom narođu, DOOR je đa umetnici malih na=

a, na obuci kođ velikih narođa, ne mogu „Svršiti školu“ do kraja.., Isiđora Sekulić je, uskraćujući Sebi

.san | dokolice, trudđom i diseiplinom

razvila svoje darove, svršila do kraja tu škohi trevazijazšla uči

Život izboren rečima

»SVE JE REČENO. VI ŠTO. ME OPL AKUJETE, STOJTE PRAVO!

DOBRA ZEMLJA NAKNADA ĆE MI BITI ZA DRAGOCENI ŽIVOT. '\ · VRLINI SE I NEBO OTVARA; BIČU ZAR DOSTOJNA , DA KOSTI MOJE, S PREDAČKIM, DOĐU U OBLAST CASTI«,

(Stihovi Propercija; cilirala Isidora Sekolič u eseju o ovom

rimskom, elegičaru)

- Koračajući mislima za lijesoni

Kad nas neko zauvijek napusti, sa čijim smo se imenom još iz mlađih dana srasli kroz knjigu i svijetlu umjetničku riječ, čini nam se danas da sa sobom odnosi i jedan dio nas. Nekada, mojoj gimna ziskoj generaciji „Pisma iz Norveške“ bila su otkrovenje i njihov autor postao je naš saputnik kroz život, blizak i poštovan, Zato, misao na Isidoru Sekulić nerazdvojno mi nameće sjećanje na mlade dane kad se u život gledalo sa mnogo više zanosa kroz koji smo se formirali za budućnost.

A ĐPAVOLOM«

Božidar KOVAČEVIĆ

vori oduševljeno i slobodno o engleskoj, francuskoj i ruskoj kultumr tu je čak i esej o Maksimu Gorkom, a kada piše o Geteu, Mocartu, Vagneru, to nimalo nije u 'duhu Trećeg rajha. Na knjige nije stavljen đatum, ali su štampane i povazivane usred okupiranog Beograđa i niko ove hiljađe smelih reči i misli nije dao neprijatelju, koji je u tom času vešao ljude o teraziske kandelabre,

Ako se tačno sećam, ova izabrana Isidorina dela štampana su sve ga u dvesta primeraka. „Rat je, mogu poginuti; stara sam, mogu umreti, pa želim sama da odaberem što mislim da ima neke vređnosti u mojim ogledima“. Tako je otprilike rekla, kad je razdavala za uspomenu poznanicima ove knji ge. (Njena s» originalnost i ovom prilikom pokazala, i bilo bi veoma zanimljivo utvrđiti kome je te SVO je knjige razdelila. Ima biblioteka i ljudi koje je demonstrativno lišila ovih knjiga). Samo se sobom razume da je na Štampanje otišla sva Isiđorina ušteđevina, jer je štampar' isplaćen do poslednje pa-

· Ye, a nijeđan primerak njje ni od

koga .naplaćen. Tako su ove Isidorine četiri knjige, idući od ruke do ruke patriota, uzdizale srca i duše za vreme okupacije, a u isto vrem> nisu poslužile kao „privid kulturnog ZNVOR

Trinaesti avgust 1941 godine bio je jeđan od teških dana za beo gradske javne radnike i znatnije ljude. Tog dana, i još nekoliko za njim, razna nadleštva Uu Beogradu sazivala su u grupama izvesna lica

Sjećam se, jedne godine .posl Prvog svjetskog rata posjetila 3e Mostar. Posjetila je moguće uspomenu na nekadašnji mostarski li terarni kružok, Tada sam je vidio prvi put. Drugi put, kađ sam bio prisutan u nekom društvu gdje:je ona rekla, ako sam dobro zapamtio, da su Turci minuli Balkanom kao oblak, ja sam rekao: ostayili su nam barem mostove koji nas đanas spajaju. Pa i život Isidore Sekulić minuo je kao oblak, kao što mine i svaki život, ali je i njeno djele ostalo kao most koji će spajati ge

neracije misaonošću i ljubavlju 28%

svoje rodno. Homzcr Hume

— Isidorini otpori okupaciji —

i ti su se Sastanci završavali pot= pisivanjem „Apela srpskom, maro= du" da se potpuno preda nepri“ jatelju i da mu služi. NOV

Odbijanje potpisa značilo je M bitak službe, zatvor, odvođenje Uu logor, bedu, pa čak i smrt, Zbog toga je samo jedan sasvim mal broj pozvanih odbio da potpiše ovaj apel. Među njima je bila i Isiđora Sekulić.

Zadesio sam se u kancelariji kod ijednog profesora, po nžvolji „o nićeva činovnika, ali u osnovi če stita čoveka, kod koga se svračalo da se posavetuje u teškm slu= čajevima. Raspravljalo, se kike da se izbegne poziv i potpisivanje

ovog odvratnog apela. Razgovor je.

prekinula Isidora koja je ušla u kancehariju oštrim korakom. hs= pravivši se ona je upitala profe= sora gde je taj, je li to ministar Jonić, li njegov pomoćnik, kod koga se potpisuje „ugovor s& davolom“. Profesor se sasvim površno znao sa Isiđorom i trebalo je videti tor ga jadnoga čoveka i njegovu mUuš ku da se snađe posle prvoga za“ prepašćanja, Mislim da še do kra ja života nije povratio od toga sU sreta. Isidora nije tražila načinm kako će sa što manje opasnosk3 izbeći potpisivanje apela; ona iražila sazivača da se sa njim U hvati u koštac i da ga dozove pameti. I odmah je otišla „na lice mesta" đa se i uhvati u taj kor štac.

Njen odlučni otpor ohrabrio je još nekoliko pisaca i drugih javnih radnika, pa su, poneseni Isidowinom hrabrošću, i oni odbili da stave svoje ime. Isidorine reči, kao blesak munje, osvetlile su tamu

„u koju je teror bio uronio naše

ljude. Bilo je jasno da je ovo bio „čas kad mreti treba", ali obraz& ne dati.

Čuje se samo sbavač

Heću li kazati reč od koje vetar skuplja reči pod pazuhom ili trava bruj koraka prosipa po svome nabranom čelu? Čuje se samo spavač — noć na gradskoj kaldrmi

kako oči prozora oknaće upaljenom neonu.

Iz dubine izvire poneko zvono sećanja,

zaklati se namah u našem nedogiednom snu.

Prisećamo se ptice kao svake neoprezne

tajne

i imitiramo sebe kad smo bili dobri i mali — kao kukurek.

Ja se oblačim sećanjem kao pejzaž sutonom, |

pevušim neku pesmu od koje se uokolo mreste brige,

od koje i senke dobijaju noge i silaze u hodnik neošišanog glasa, Glas ima svoje zvono koje poziva ruke na uzbunu,

koj» poziva korak šumi u hodočašće,

Glas ima nešto nalik na male vodopade,

na kosu žene, na ukrštene ruke poljupca.

On u galopu iđe — prate ga budne barke čula,

prati ga suton na konju od šume,

prate ga uspomene sa reverom od nenadoknadenih qed}aa

Ja sam u sobi sam — sa pamćenjem na mnoge oproštaje, ja sam u sobi sam — branim se rezignacijom od ajkula mraka, pijem iz flaša konjak — stavljam na nišan oblike dodeljenih uvreda,

Napolju je mrak, I kaldrma,

Tek poneki pijanac kome je violina uronila u potiljak, šara kredom stopala uski ulični trotoar. Zastane pred svakom kućom — kao da su u njima sačuvana sećanja

Nešto prozbori — plik plovke 1D Što su u njemu senkama i zvez

se za gvozđen:» kapije ama uštirkane.

Ja se primičem vitrini — naspem još jedan deci ljutog pića, „nemamo zavežem kravatu, protrljam umorne oči

i niz stepenište zgrade počnem sejati korake.

Susedi se bune — ni sam više ne znam šta čine.

Možda me sažaljevaju jer bejah iskren kao park,

nagao kao reka što odlazi sa šljunkom jecaja negde u muklinu. Sišao sam na ulicu — ja borac u ratnoj opremi, . ja dečak — ne sećam se više koliko mi je godina.

Drugi ja koji se u meni nastanio —, kaza mi da sam civil,

poklonjen sebi đa se prisećam ro' Po ulicama nema nikog, Tek pon Jedan drugog muče od sumrak samo ugao sme da zaspi tone,

a i zemunica.

i ugao i poneki miliciener, o zore, VO · vidljivo pod kupolu hodajućih utehs

Ja ih ražminem i pođem M bife gde stolice ne umeju da 53 umaraju

i gde su ljudi zarasli u

lađu onespokojene nirvane.

Žarko Đurović