Књижевне новине
| ANKETAT~Z. |O UDRUŽENIIMA KNJIŽEVNIKA
Anketu o udruženjima književnika prodđužujemo i u o
broju našeg lista — povodom izjave D. Cosića u POMRKOJ 08 vici u kojoj je rečeno da je organizacija pisaca, onakva kakva je sada, u odnosu na naš društveni razvoj, već preživela. To je ~ izjavio je pomenuti pisac — nekoherentna, inertna, dosadna i privilenmovana cehovska organizacija; naš književni i kulturni život (nekao je on) traži slobodnije, raznovrsnije i aktivnije . oblike organizovanja —. na principu stvaralačkih i prijateljskih aliniteta, aktivističkog, kuliurmog programa itd., itd,
Neka o tome · govori kongres
Anketa o udruživanju ·Književnika pokazuje da je izjava druga Dobrice Čosićča u „Ljudskoj pravici" o preživelosti naše književnič ke organizacije pobudila pažnju i drugde. :
Mene je njegova izjava iznenadila ne samo zato Što je protivrečna (on nije ničim dokazao da u okviru sadašnjih udruženja nisu mogući „slobodniji, raznovrsniji i aktivniji oblici organizovanja, organizovanja na principu stvaralačkih i prijateljskih afiniteta, aktivističkog književno-kulturnog pro grama itd.“), nego i zato što su ta naša udruženja sa Savezom knji ževnika kao svojim savezom bar do izvesne mere ispunjavala zađatak za koji se drug Dobrica Ćosić naročito zauzima zadatak povezivanja, upoznavanja, zbližava nja naših pisaca, razmene tekovina jugoslovenskih nacionalnih kultura i posebno literatura, protiv lokalizma i izolovanosti itd.
Ovim nikako ne. tvrdim da je aktivnost naših udruženja i našeg Saveza bila ili đa jeste idealna, Ali bih se usudio tvrđiti da su mno ge druge veze našim piscima i literaturama (a tih veza naposletku i nije bilo tako malo) nastajale i učvršćivale se u priličnoj meri i zaslugom udruženja i Saveza. Pritom i ne mislim u prvom ređu na takozvane zvanične susrete na ple numima, u komisijama, delegacijama, na kongresima itd.
Drugo, što me pogodilo, jeste osećanje da drug Dobrica Ćosić go vori o organizaciji pisaca kao da njen rad ne zavisi pre, svega od mas pisaca, Uvek sam smatrao da su ova udruženja naša udruženja, da je Savez književnika naš saveZ, da su vrline i nedostaci naših OTganizacija naši nedostaci, Mi smo im davali sadržinu i karakter, mi
smo prihvatili pravila i nove čla-·
nove, mi smo uređivali staleška pitanja i mi smo sami te naše Organizacije — društva i Savez takođe kritikovali.
I kad svoje delo već kritikuje= mo, moramo nešto i učiniti. Ako su naša društva bila zaista privilegisana, onda smo bili privilegisani i mi, zajedno s drugom Dobri com Čosićem, I čim smo to spoznali, potrebno je odreći se privilegija (kakve bi trebalo da budu te privilegije, ne znam: socijalno i penzisko osiguranje pisaca ne za'visi od članstva ili nečlanstva, honorari isto tako, đelegacije za inostranstvo birali smo sami itd.). Ako su ova naša društva bila dosadna, bili smo dosadni mi, i onda je potrebno dosadu rasterati, a ne društva, Ako su bila neaktivna,
lenštine smo bili mi. I ako su bila,cehovska (ne znam kuda cilja
to Čosićevo: da li na neka Sstaleška pitanja kojima smo se u okviru celokupne „delatnosti čak premaio bavili), potrebno je ce hovstvo ukloniti.
i Nakon svega toga prirodno me interesuje šta učiniti da bismo otklonili greške i nedostatke koji izobličavaju sliku našeg organizovanog literarnog života. Kad bi odavde počela, diskusiji. bi bila . mnogo korisnija i mnob stvarnija. Sa greškama dakle nije potrebno ukloniti i organizacije — Uuđruženja i Savez. Ali ako ih treba podmladiti, pročistiti, pokrenuti i još više aktivizirati za zbližavanje pisaca i literatura svih naših naroda, ako ih treba rasteretiti nekih krutih i neefikashih oblika dej stvovanja, onda je to zađatak svih nas. I mislim đa bismo sve to mogli velikim đelom „đa rešimo već ove godine na kongresu,
Beno ZUPANČIČ
Grupe
ikombinacije
:- I po mome mišljenju — ne možemo naći neku bolju formu organizacije pisaca od one koju več imamo.. Struktura Saveza književnika najprirodnije proističe iz osnova našeg društvenog života, To Se isto ogleda manjeviše i u drugim organizacijama sličnog tipa, i to ne može biti slučajno. Stoga se, koliko ja znam, nikađa nije jače osetila potreba da se u tome nešto menja. Druga je stvar nastojanje da se poboljša rađ Saveza i udruženja (što opet ne znači da 5 dosad nisu u tom rađu postignuti značajni rezultati). U dosađašnjim prilozima ovoj anketi dobro su istaknuti zađaci opšte prirođe Koji stoje pređ Savezom i udruženjima. Ja ih neću ponavljati, Nesumnjivo je đa će se ti zađaci utoliko bolje rešavati, ukoliko manje budu dolazile do izražaja u našim organizacijama jednostrane kombinacije pojedinih grupa.
j Blaže KONESKI
U idućem broju „Književnih novina“ u anketi o uđruženjima književnika učestvuju:
Aleksanđar Vučo, Ljubiša Jocić, Nikola Trajković i drugi.
772 „A 77%
7 / : oda | ALO y bh A Si KV OC
Q
ty
Rađomir Stević-Ras: Crteš
Naša staleška svest nije cehovska
Pokrenuta anketa o društvima i o Savezu pisaca dolazi u pravi čas, ali nije delishodno koristiti kao povod samo izjavu Dobrice Cosića. Postoje problem) koji nalažu da se otvorenije progovori o stanju u književničkim organizacijama i o samome Savezu. Postojanje tih problema čini neophodnom i samu anketu. To je, u suštini, bitno, a ne 'zjava data od jednog osvedočenog ljubitelja smelo najavljenih, ali neobrazloženih novotarija. I ničega novog nema u Ćosićevim traženjima. Ono. što on preporučuje to je već poznata realnost. Zar nije u grotesknom vidu prisutno kod nas baš slobodno kooperiranje na principu stvaralačkih — i više od toga — prijatsljskih afiniteta?... Treba i ovđe sagledati jedan problem — problem onih prijateljskih aliniteta, koji brane svoje po svaku cenu, ponekad, ne obazirući se na
O tobožnjem parlamentarizmu
U Nemačkoj imaju poslovicu o ljudima koji zajedno sa prljavom vođom izbacuju i malo dete koje se kupalo u kadi. Izgleda da neki od nas upravo to nameravaju da učine sa udruženjima književnika. Sa jednom razlikom, prljava voda je već prosuta, đelatnosti udruženja koje su pod današnjim Uuslo> vima preživele, nestale su već. Umesto da utvrđimo koji sadržaj odgovara današnjici,:đajle. da tkinemo samo. - udruženje»! kažu nek,
Jasno je da nije potrebno da udruženje igra nekakvu ulogu na pozornici stvaranja literature, Ali
svako profesionalno zanimanje —
a i bavljenje literaturom je to đovodi do izvesnih zajedničkih 'nteresa kolega. Ima uvek snažnih ličnosti koje zahvaljujući svojoj izuzetnoj sposobnosti, ili svojoj radnoj energiji, obezbeđuju sva svoja prava » bez potpore koju pruža zajednica jednog udruženja. Većina nije u tako povoljnoj situaciji. Oni izuzetni trebalo bi đa vide svoj plemeniti zađatak u tom» da sačuvaju.i brane i. mterese svojih prosečnijih drugova. po peru. Moj odgovor je dakle nesumnjivo: Savez književnika treba da buđe staleško udruženje koje brani interese pisaca i kome svi faktori naše zajednice mogu da se obrate kad se obračaju literat:ima, koje pored to~
ga reprezentuje i prema \mutrašnjosti i prema inostranstvu.
Titerarne grupe nsmaju sa lim nikakve veze. One nisu ništa stalno, one se elastično šire 2 skupljaju, nastaju i nestaju. Nije im potrebna nikakva organizaciona forma. Ne mislim ni da su pozitivne, ni đa su negativne, grupe su u Živoj literaturi neminovne. One su pulsiranje života. Bilo bi apsurdno da se igramo nekakvog parlamentarizma — da pravimo „modernističke“ | „realstičke“ frakcije u udruženju, jer Upravo Francuska danas pokazuje đa je to zaista preživeli „oblik vlađavin=",
Ivan IVANJI
BEOGRADSKI DNEVNIK 6)
POVODOM JEDNOG ČUĐENJA...
|| na nekom topčiderskom pikniku da
Posao koji za Književne novine obavljam nekoliko proteklih nedelja spada u one ne baš zahvalne poslove polovičnog karaktera, pri čemu izvesno lično osećanje i namera da se zabeleže neke opšte promene i događaji, da se domaši određeni broj pojava koje ne moraju da su od prvog značaja ali koje jesu, traju, teku, pa prema tome postoje, pa zato, vidljive, mogu da budu komentarisane; pri čemu ova dva neizbežna kraja, ove dve neotkionive komponente svake živuće i misleće jedinke, ne prestaju da organizuju svoj protivurečni, kontrapunktni oblik. Zato je svaki dnevnik ove vrste usamljenost za druge, jedan utvrđeni dogovor da se iz teksta koji potiče odđ jednog čoveka pronalaze trenuci, elementi, mogućnosti za razgovor i osnova za dijalog. Moguće da je pisanje dnevnika bilo u svim vhemenima i pri svim mentalitetima stvar javna i opšta i đa je luk koji je spajao početak ma i najintimnije rečenice i oka kome je ova intimnost u krajnjoj liniji namenjena, oduvek pokazivao svoje čisto prisustvo. Izgleda da je uvek u pitanju bila veća ili manja, određujuća mera iskrenosti koja je imala da se bori u dušama ukletih hroničara ma kako lirskih ili delikatnih činjenica, sa utiscima i smišljenim poentama posle smrti i posle vremena, sa ovim tempiranim efektima što su bili samo sastavni delovi jedne barokne organizacije misli i jedne kitnjaste psihologije.
Razumljivo je zato, što sam ja već na početku ove hronike bio svestan fingiranog, izmišljenog, neodrživog karaktera svoje monološke pozicije a da su prava svrha i ciljevi OVOg posla ležali u proverama nekolikih neorganizovanih, trenutnih, slučajnih sudova, Što je moglo doći jedino Kroz prisustvo nekog drugog, novog, u Ovu igru uvučenog lica. I ko li je to, đa li Bodler, već utvrdio da je pisanje — pisanje uvek za jedno lice, za nekog neprijatelja ili suseđa, rođaka ili profesora koji nije verovao u vas? 1, eto, kako se to lice, taj rođak, to sumnjalo javlja u neđeljnom broju . Borbe sa nekoliko karakterističnih primeđaba na moja dosadašnja ćaskanja pronađe u preteranoj upotrebi imena koja ne potiču iz fonda jugoslovenskih matičnih knjiga. Stvar bi dakle imala zabavan karakter i mogla je đa bude laka popodnevna lektira u sebi ne krije izvesne elemente rđavog ili neopreznog čitanja što je već prvi korak ka zlonamernom. Jer, u škrtom indeksu ličnosti koje su prohujale kroz ovih nekoliko hronika, mogla je sa nešto više 'wolje da se pronađe i mala skala imena sa isključivo jugoslovenskog područja, pri čemu je prostor između Bore Stankovića i Mirjane Stefanović bio ispunjen sasvim određenim stvarima. Najđuži od pomenutih nastavaka bio je posvećen nekim osobenim pojavama naše jugoslovenske i u najvećoj meri beo gradske mlade generacije, ali iz čitavog „ovog
kompleta zaključaka moj komentator uspeo je da izvuče samo prisustvo ovlaš pomenutog Remboovog imena.
Isti komentator umeo je zatim da se začudi što je i ime Šarla de Gola moglo da buđe „uvršteno u razmatranja koja su vođena i vođe se i dalje pod sumarnim, uopštenim naslovom Beogradski dnevnik a da pri tome nije zaboravio đa naglasi nedostatak ma kakve vrste svoje nacionalne i druge isključivosti. Ja sam, pak, upravo u času dok ovo pišem, seđeći u svojoj neprikosnoveno beogradskoj sobi negđe u opštini Stari grad, pred prozorom uokvirenim karakterističnom klimom ranog leta, drugog juna u 15 časova, na meridijanu ođavno utvrđenom kao jugoslovenski i svega pedesetak metara od mesta gde je jedan dečak pre
· nekih sto godina pao na jednoj beogradskoj česmi
ali i preko puta oblakođera koji se upravo podiže, prinuđen da preko rađio stanice svoga građa slušam kako se emfatični general đe: Gol najzad penje na svoju premijersku fotelju. Tako sam, opet, ostavljajući po strani neke knjige ili pojave koje su moguće nosile prezimena prečišćeno jugoslovenska, morao đa skrenem svoj pogled na prve stranice listova izašlih đanas u ovom građu a uho svoje da okrenem metođičnim intonacijama jednog karakte= rističnog saopštenja.
Ma sam, dakle, morao da 86 manem simpatičnih pronalazaka po našem srtednjovekovlju, da se odreknem zadovoljstva da uranjam u jedan drevni ruski ćp kao i nekih drugih aktuelnosti, a da lagodno zabađanje glave u pesak zamenim stvarima manje korisnim i jednostavnim, Jer upravo u ovaj čas, kažem, jeđan general đolazi na jednu premijersku stolicu.i to pre svega da bi, čini mi se, dokazao izvesnu stilsku nejednakost i jedan estetski raskorak. Patetična intonacija njegove fraze, usplahirena komplikovanost njegovog tona razlikuje se suštinski i morfološki od jedinstvene lakoće, šarma i poetičnosti jezika kojim je pisao Marivo a kojim danas piše Kami, pa se prva protivurečnost između novođošavšeg premijera i nacije koja ga prihvata svođi na protivurečnost u rečenici. I dalje, u ovaj isti, neizmenjeni beogradski čas, saznajem kako se jedna druga karakteristična figura, pridružuje tonu čuđačkih promena: španski i kineski borac Andre Malro, ulazeći u tu istu vladu, odriče se sklonosti đa osluškuje tišine, đa bi se pređao slušanju i prećutkivanju Movika jedne falange.
Sve to, beležeći i pamteći, pamteći i slušajući, da bi samo jednim svojim delom učestvovao U VrC= menu koje je jedno isto vreme u Beogradu i Oranu, da bi tek nešto bliže prišao uznemirenom i nedđeljivom srcu sveta,
Bora ČOSIĆ
njegovu HMterarnu održivost, Pa kad neki od prijatelja dođu na pozicije sa kojih treba da se rešava Uulme cele literature — rešavaju: i prijateljski i privilegovano! ~:
Neka cvetaju slobodne piščeve asocijacije i neka rađa plod na granama njihovih stvaralačkih afiniteta, ali neka postoji i zabrinutost o postojanju književnih foruma, koji zastupaju interess celokupnog književnog wstaleža, bez obzira, pa i nasuprot individualnih podređenosti bilo kojoj od književnih kooperativa. To je. pre svega briga za ojačavanje naših društava i našeg Saveza prvenstveno kao staleške, organ:zacije. Nije kriza u postojanju društava i Sayeza kao organizacije svih pisaca. Vlatko Pavletić se je najopipljivžje približio istini: nije suvišan Savez, već SU suvišne neke negativnosti u radu Saveza. 1 treba konkretno ukazati na to. „
Nekoliko godina već Uprava Saveza odigrava pantomimu oko Or” ganizovanja proširenog plenuma na kome treba da se referiše i diskutuje o nekm wpštim literarnim problemima. Na nekoliko radnih plenuma Uprava Saveza manifestuje nemogućnost da pronađe referente i diskutante — to iz jedne intelektualne sređine koja je le= gendarno wosvedočena, najviše svojim intenzitetom i svojom ne= umornošću baš u teoretimiranju i dđiskutovanju oko najopštijih lite= rarnih problema! I ne samo to. Ove godine nisu bile dodeljene tradicionalne savezne·nagrađe, a članstvo Saveza nije bilo o tome obavešteno. Dođeljivanje il! nedđodeljivanje tih nagrada nije intemi posao uže Uprave, već se odnosi na svu Upravu i na sve članstvo, kome nije baš svejedno kako će se rešiti jeđan takav problem. Može se naslućivati da js razlog ti pomanjkanju sred“ stava, no i to treba reči — da 56 vid) da Ti je problem nerešiv i ko liko je nerešiv. Članstvo je trebalo obavestiti i zbog otstranjivanja 64 ventualnih prigovora oko toga da Hi se ne bi dođelile nagrađe ako bi s radilo, recimo, G nekomi romanu Dobrice Ćosića. ili o nekome od onih za koje se kaže da su patentirani za nagrade, | 1utom smislu Čosić ima razloga. da strahuje od privilegija. Ali to nije kriza Saveza kao staleške institucije, već kriza u rađu uže sa> vezne uprave kao rukovodstva: jed= ne Staleške institucije. I treba li na kraju reći | to da briga o celokup+« nim književnim interesima nije cehovski posao, pošto su to brige 6 interesima jednog staleža čija je aktivnost, par definjtionem, jeđam direktan đoprinos kulturi i kulturnom napretku,
Dimitar, MITREV,
Mi smo uopšte skloni da \njšta vamo ono Što Smo stvorili na pos lju kulture, da potcenjujemo ong što su drugi pre Nas uradili, da počinjemo iznova... BR:
Imalh smo „Srpski književni glaa snik"“, i nemamo ga, — Čemu izgos vori ovakvi ili onakvi — fizionomi«s ju list dobija od onih koji ga nose, To bar svi znamo. Imali smo „Knjiq ževne novine“ i hteli da ih ukines mo, zašto su neki to hteli ne znam, da li zato što im nu dovoljno išle na ruku, ili zbog čega drugog. Ako je tako, onda bismo mogli ukinuti sve listove časopise, slobodnu dis skusiju — idem do apsurđa, i): das lje rečeno svako bi od nas ukinuc onaj časopis koji ne voli, ili gđe ga me vole. Daleko bismo otišli. A nes ke pojave u poslednje vreme upras vo govore o tome.
Stvorili smo, 2» ne bez napora, organizacije pisaca za kakve nis imali nigđe uzora na Zapadu nemaju slične organizacije tako je. dinstvenih .zajedničk:h ciljeva, tolis ko istovetnih interesa, ni od tolis kog značaja u društvenom životu, — na Istoku nema tako nezavisne i samostalne organizacije — naro+, čito posle naše decentralizacije Saveza, otkad svako udruženje dobija sve više svoju fizionomiju i nalazi sve raznovrsnije forme rada, a Savez ih ujeđinjuje i svoju ulogu ne svođi samo na koorđinatora među udruženjima, nego pokazuje sve više da đela i na širem planu me= đunarodnih veza, plasiranjem našd literature u svetu, i na planu borbe za opštejugoslovensku kulturu. Zar je to malo? Ako tu i tamo u udruženjima. i Savezu ima nedostataka, a ima ih, tu smo da nastojimo da ih otstranžimo. SM
Ako neki pojedinci, prezauzeti đrugim „dužnostima i opterećsni zađuženjima i titulama, pa i honos rarnim poslovima, gube volju da rađe u udruženjma pisaca, to jš šteta i za njih i za udruženje, ali. se zato udruženja neće ugasiti, Ko= liko se tu korisnih i kulturnih pod slova abavilo dobrovolino, mimd kojih protrče baš oni koji zamed raju!
Grupe, prijateljska udruživanja i
udruživanja na osnovu umetničkoj
afiniteta, mikađ nisu isključivala
nego samo potpomagala šarolikoši | raznolikost naših udruženja Sl zajedničkom platformom pisaca —
aktivnih boraca (koji su još uvek
itekako potrebni, i ne recite da ni+
su) za kulturnije življenje i bolju
literaturu. kođ nas.
\# Mira ALEČKOVIĆ |
MiroslaV ANTIĆ | Romantika gradskih četvrti ·
Gradske četvrti beskrajno liče · na istoriju za treći razred
s istoriju sa jednospratnim naslovima i prizemnim poretkom vremena, koje je ocenjeno.
Na ovim kaldrmama
.
prađedovi nam se tamanili sa Turcima :: deđovi nam vatrali Cincare na trgovini
i patili od kompl
superiornosti
pred javnim ženskinjem iz Pešte » Beča
očevi nam recitovali i igrali ćoček
„Đački rastanak“
starija braća bajonetima nam ešetama a mi pijemo malinu na ledu, Ba i
Gradske četvrti su &ada Ž bubuljičave i inferiorme
sasvim, bleđunjave
kao učenice srednjoškolskih konvikta.
Nisam nostalgičan
i ne bih se boksovao sa Turcims 8 So ie žao srebrnih buzdovans j e žao što nema sabalja sa dijamantima i kalpaka od četir) litre e a da mi to lepo unovčimo u komisionu. MOPOV aj a O OOUR IA AA AAA
KNJIŽEVNE NOMJNB