Књижевне новине

VK.

PESNIK I NJEGOV DVOJNIE

Ova poezija nije prećutala ni sumor, ni bol, ni grč, tamo gđe ga je bilo. Pa ipak, to je pre svega poezija panske i paganske radosti kazana nenametljivo, bez afektacija, simpatično. Tu nema velikih tema, značajnih obrada, a ipak· nam saopštava nešto „od velike neiscrpne poezije života“. To nije poezija asocijacija. što „opominju čudno, sugestivno, povezuju se fantastično mnogomisleno“. Nijedna od ovih pesama ne može se tumačiti drugačije nego što je napisana. Mračna dubina je zamenjena sunčanom površinom, orfičko-orfejska magija himničkom dioniziskom pesmom.. „Pevati treba rađosno — ili nikake“ kaže pesnik. Poezija treba da opeva svetlu stranu života, da je potvrđuje i veliča. Ovakva poezija sa simpatijom uočava svakodnevne pojave, koje i kada su beznačajne, ipak su momenti jednog večito Žži-

vog života.

U ovoj vedroj, jasnoj i nenametljivoj poeziji ono što je nađeno mije iraženo, ono što je značajno nije isforsirano, ono Što je lepo mije ulepšano. Todor „Manojlović nije pesnik koji teše „glatke i besprekorne stihove“; njemu je važno da saopšti, ispriča, kaže, prizna, da zabeleži. Iznositi osećanja

bez naročitih literarnih i intelektu-

alnih pretenzija kao da je zahtev ovoga pesnika, čije su pesme uprkos tome u izvesnom smislu ipak

vrlo litenarne i intelektualne. Ova poezija je poezija dnevnika: „Ja živim i ispovedam «svoj život“.

JIspovedajući se pesnik je morao da prizna. u sebi svoga dvojnika, nekoga ko je on sam a različit je ođ njega. I da prizna da su ove nepometene pesme zanosa i radosti pesme toga dvojnika, toga paganina, toga neodoljivog pana sa njegovim satirskim vedrim raspoloženjem, toga marsijasa koji kao u šali i igri pobeđuje apolonovsku pesprekornost svojom snažnom, inspirisanom, životnom, dirljivom nezgrapnošću, Pravi pesnik ove poezije je pesnikov dvojnik. Tako je Todor Manojlović odvojio svoju poeziju od sebe i priznao njenu autohtonost. To nije samostalnost formalna i izražajna, već nezavisnost pesničkog stvaralačkog raspoloženja od njega samog. Pesnik pomaže proleću da bude istinsko proleće („Protkiva vezove prirode Duševnim zlaćanim nitima“), ali ipak' to proleće ne pripađa njemu, kao što mu ne pripađa ni njegov san, ni njegovo delo („Nepristupačno proleće“). Pošto je preneo svoj posed keji ne može poseđovati, svoju poeziju, na dvojnika, kođ pesnika se javlja strah da jednoga dana više neće poznati toga svog dvojnika „i onda će svemu biti kraj“. To je strah da se ne izgube ključevi vlastite poezije (a svaki ih pesnik pre ili posle izgubi). To je strah da se ne izgubi put do sebe samoga. Jer ovaj pesnik priznaje potpuni rascep između sebe sumornog i svoga veđrog dvojnika koga on zna, ali koji njega ne poznaje. Pa ipak taj jaz je najbolji most: i spona između dve obale, između obale u magli koja vidi obaJu sunca i obale sunca koja ne vidi obalu u magli. ) l

Tođor Manojlović je svesno i Sslobodno ođabrao način svoga pevanja, on nije dozvolio da bude odabran. Da je to đozvolio bio bi pesnik sumornih saznanja i klasicističkih Oblika koje je srdito, odbacio kao ništavne, Ovaj pesnik je paganin po raspoloženjima, esteta po duhu, klasicist po aluzijama, poređenjima, pa. često i po, inspiraciji, On često,

koristi u svojim pesmama „večnu mlađost mita“ i „drevna imena za nove sadržajnosti“. Ali svuda je u ovim stihovima prisutna jedna blaga lirski akcentovana ironija modernoga čoveka, jeđan hajneovski i nazorovski humor: ;

„Hvala Bogu! — odnosno: |; Bogovima! Rim nije više klasičan: Njegovi liktori i gladijatori Toče kafu, Marsalu, vermut i džin“.

U dramskoj pesmi „Narcis i Eho“ Todđor Manojlović je iskoristio stari mit da bi do kraja označio i odredio svoga dvojnika. Ovo delo po formi i melodiji stiha potseća na Geteove male dramske pesme, a po sadržaju na Valerijev istoimeni libreto. Ali se Manojlovićev Narcis i razlikuje od Valerijevog šarmantnog lirski raspevanog samodđovoljnog Narcisa svojom filozofijomi,

Stvaralaštvo „Đovanija Bokača, velikog stiliste trečenta, tvorca italijanske proze i praoca psihološkog romana, postalo je kulturnom svojinom naše književnosti mnogo pre nego Što je kod nas počelo prevođenje njegovih dela. Ipak, usvaja+ nje Bokača na našem tlu: izvršeno je u znatno manjoj meri no što je slučaj sa njegovim sagenijalnim zemljacima Danteom i Petrarkom, Bokačovo najbolje delo, „Dekameron“, šireno po Italiji u prepisima i naporedo sa legendom o svom tvorcu, našlo je vrlo rano put do naše nepisane književnosti, Savlađujući na taj način prostorne i jezičke granice usmenim putem, ono je prodđrlo do nas mnogo'pre Ssvojom sadržinom. nego formom. Otuda protivurečnost da tek danas dobijamo prevod jednog od njegovih najboljih dela, đok sa druge strane već u usmenom predanju i naSim narodnim pripovetkama jraamo tragove ugledanja na Bokača, kao u pripovetkama „Opklada“, „Đavolak“ i dr. Bokačo isto tako rano inspiriše i dela naše umetničke književnosti. U XVI stoleću veliki dubrovački komeđiograf Marin Držić piše svoju komediju „Mande“ mmspirisan četvrtom novelom iz sed mog đana „Dekamerona“. To je onaj isti motiv koji će koristiti Molijer u „Žoržu Dandenu“, Balzak u “Golicavim pričama“, a koristiće ga, dođuše iz drugih izvora, i naš Zmaj u svojoj Šaljivoj igri „Šaran“,. Nije bez značaja što jeđini prozni pisac naše primorske knjževnosti Petar Zoranić u XVI ve= ku koristi usvojim „Planinama“ jedno od dela velikog majstora italijanske proze, predajući ovu bokačovsku inspiraciju i svom posledniku Barakoviću, Najzad, u XVII veku Ignjat Đurđević koristi n'"z scena iz „Ds;skamerona“ u svom, delu „Razlike zgode nesrične ljubavi“. Što je od maročite važnosti, ovo nigde nisu ropska podražavanja italijanskom umetniku: Bokačo je stvaralački ugrađen u, našu knji zevnu kujturu. “i

Iz ovih mnogobrojnih rem:niscen cija iz „Dekamerona“, a takođe iz potpunih prevoda Bokačovog remek dela, koji su se u novije vre> me pojavili, kod nas je već pozna=

“

|

Todor Manojlović: „Pesme moga dvojnika“, Matica srpska, 1958

skepticizmom, relativizmom, i jednim poraznim osećanjem usamljenosti, ne onim osećanjem valerijevske blažene narcisovske samoće izražene u stihu: Soleil... Seul avec toi, seul comme Toi, Soleil.. Manojlovićev Narcis je pre svega svoj dvojnik. Njegova ljubav prema sebi nužno pretstavlja udvajanje, odnosno. podvajanje njegove ličnosti. Da Narcis ne voli samoga sebe kao da je to neko drugi, on ne bi mogao da posumnja u sebe, u svoje stvarno postojanje. A on sumnja:

„O, da mi neko — neki glas . siguran

Potvrdi, zajemči da sam to zbija ja“.

Poema „Narcis i Eho“ je jedna od najlepših pesama u knjizi.

Branko MILJKOVIĆ

ta jedna ličnost, o kojoj tek sada možemo da progovorimo maio opširnije. To je gospa Fjameta, velika ljubav Bokačova, jedna od junak nja „Dekamerona“ — kraljica petoga dana, u kojem sz priča o srećnim ljubavnicima. Kao što je poznato, Pjameta se ne pojavljuje samo u „Dekameronu“; ona je glavna junakinja drugog čuvenog Bokačovog dela, monologa: „Ljubavne ispovesti gospe Fjamete“, čiji se prevod sađa kod nas pojavljuje. |

Ovo Bokačovo delo nije poznato našoj čitalačkoj publici. „Ljubavne ispovesti gospe Fjamete“ prevode se prvi put na naš jezik. Stilski, što nije njihova nevažna wdlika, „Ispovesti“ su đelo najbliže „Dekameronu“. Njihova sadržina donosi mnogo više autobiografskog nego Bokačovo najpoznat:jz delo. Na stranicama „Ispovesti“. može se pratiti dobar deo Bokačovog života, kao i nastanak jednog drugog njegovog đela („Teseiđe“, takođe DO> Ssvećene Fjameti), ali su „Ispove»

sti“ kao celma zapravo Bokačova

ljubavna jađanja, stavljena u usta žene koja ih je izazvala, U Boka= čovoj Knjizi dešava se upravo o bratno od onoga što se desio “u stvarnosti. U romanu („Ispovesti“ mogu da nose takav naziv) Fjametu ostavlja njen ljubavnik Panfilo, dok je ustvari Bokačo onaj koji je bio ostavljen, te se „Ljubavne ispo~

vesti“ mogu smatrati njegovim is- .

povestima. To, m»đut:m, nije smetalo velikom majstoru proze da u „Ispovestima“ psihologiju žene. Fjametine ispove= sti pretstavljaju monolog u devet poglavlja” napuštene i zbog toga nesrećne ljubavnice, monolog Koji je daleko uzdržljiviji od „Dekamerona“, ali baš zato i nešto skuče-= niji poletom, maštom, realističnošću. Zaista, „Ispovesti“ nisu bez neđostataka. Ovako je (možda ne> što preterano) pisao o Bokaču u „Ljubavnim ispovestima“ De Sanktis: „Pogledajmo samo njegovu zimu, proleć», jesen, sve njegove opise muške i ženske lepote, koje on daje pomoću šestara i lemjira. Tako je napisao razvučen, dosadan roman, pa nas, slušajući te nmeprestane jadikovke Fjamete koja oče~

LO u O OC O

KMJIŽEVNE NOVINE

—- Pazi, stvarnoOlsae –

izvanredno wsvetli.

Ovo je jedna loša amtologija. Posle tako izričite tvrdnje očekivala bi-se možđa opširna, opširnija razjašnjenja no što će ovde biti data, Ali to, smatramo, nije potrebno; nije čak potrebno ni okolišavati i ublažavati reči u donošenju zaključaka: antologija pretstavlja, pored ostalog, vrstu kabinetskog, Kknjiškog, spekulativnog posla koji sa nešto više pažnje, strpljenja i dobre volje može uvek da se relativno pristojno obavi, i stoga Ssujetu sastavljača antologije treba manje štedeti nego sujetu pesnika ili romanopisca čiji je rad naporniji, teži, neizvesniji...

Na osnovu ove (loše) antologije moglo bi se poverovati u krizu jugoslovenske poezije. O krizi, međutim, ne može biti reči u tom bukvalnom smislu; danas se. kođ nas piše življa i atraktivnija poezija nego možđa ikad ' ranije; kriza je pak utoliko što se često sve i svašta ·.krsti i -smatra :poezijom.--Koli> ko, dakle, ima nepoetskog i anti-

wwezerurnoneroniiug Sarena Kryusnser=saes=p

NEPOZNATI BOKAČiI

kuje Panfila, gotovo hvata želja da kažemo: — Panfilo, vraćaj se brže, da je više ne slušamo!“ Ipak, na najsrećnijim stranicama „Ispovesti“ sretamo se već sa onim nenadmašnim Bokačom iz „Dekamerona“, koji je ovđe stilski potpuno oslobođen „alegoričnosti, spscifične transcedentalnosti svojih prethodnika i drugih balasta lektire i književnih običaja. De Sank= tis je bio daleko od toga da pre= vidi pozitivne rezultate koji su se sa „Fjametom“ javili u književnosti. Isti autor je umeo 3 ovako da progovori o „Ljubavnim ispovestima“: „Ovđe više nema mi iraga mističko – alegoričko - skolastičkog sveta. Obema nogama stojimo na zemlji, nalazimo se licem u lice s čovekom i prirodom. Pisac okreće leđa Srednjem veku i otpočinje mođernu Književnost“.

Takvo delo dobili smo ovih đana.

na našem jeziku u prsvodu Momčila Savića, a u izdanju „Marodne Knjige“ u Beogradu. „Ljubavne is=

povesti gospe. jamete". prevedene... ,.,

a

Skoro.

| Wrzaća vrememzı

Antologija bosleratnih jugoslovenskih besnika; izdanie

„lLikos“, Zagreb, 1958

poetskog, veštačkog, izveštačenmog u našoj savremenoj poeziji — o tome dosta verno i ubedljivo svedoči i ova antologija, | ı Naslov: njen — „Vrata vremena“ — apsurdan je i grandomanski: svaka (dobra) antologija znači u izvesnom smislu uvođenje, „vrata“, u jedno vreme, te isticati i naglašavati to ne pretstavlja nipošto neku naročitu inventivnost, koliko je to vreme lirski autentično izraženo, ova antologija takođe ne može da nam uverljivo prikaže. Sastavljači antologije (Ivan V. Lalić i Josip Pupačić) rekli su u predgovoru da je njihov posao „nezahvalan“, Ako doista tako misle, · zašto su ga se prihvatali, Što se nisu zahvalili?... Smatrajući da je antologija potrebna, oni su istovremeno smatrali za neophodno da u tome istom predgovoru pišu smešne i neđorasle rečenice (stvaralaštvo... „u punom jeku oblikovanja“, ili „u' punom jeku "započetog trajanja“!?), na osnovu takve iste

logike („primijeniti jeđinstveni e= stetski Rriterij za pjesnike svih jugoslavenskih naroda“ —~ı oastetski kriterijum primenjen na pesnike?!, ili ova „naivnost“: da broj pesama i stihova jednog pesnika me odre= đuje njego.u vrednost u odnosu na druge.. Šta onda određuje? Ili se time đokazuje da i slab peshik sa više pesama „postaje... dobar”, Kakav galimatijas!). ,

Primenjujući tako „jed:mstveni estetski RkKriterij za pjesnike svih jugoslavenskih ·narođa“ sastavljači su mnoge pesnike izostavili, ne< pravedno i bespravno (nema, ma primer, ni jednog iz Bosne i Her« cegovine, pošto oni izgleda n3 spas daju među „pjesnike svih jugosla= venskih naroca“); mnogi pesnici su „izmišljani“, svakako na račun i uštrb drugih, što pokazuje da ni sastavljačima ove antologije nije tuđe ni mrsko zlatno pravilo „ti. meni-ja -tebi"; mnogi pesnici pret= stavljeni su oskudno i nepotpund (M. Slaviček, Juriša, S.. Vukosavlje= vić, S. Marković); kakav je to VOl= šebni i „besmisleni „jeđinstveni estetski kriterij“ koji iz tri knjige

' Rista Tošovića bira i uzima pesmu

„Ljubavne ispovesti gospe Fjamete“. »Narodna knjiga«, Beograd

su i opremljene savesno i znalački. Izdanje obuhvata pored teksta „Ispovesti“ zanimljiva Bokačova tumačenja ovog. đela, zatim objašnjenja prevodioca i opširan. predgovor, u kojem M. Savič osvetljava istorijat nastanka „Ispovesti“ 5 Bokačov život u vezi sa njim. Predgovoru

nedostaje jeđan važan ođeljak. Taj odeljak obično neđostaje većini naših predgovora, Tu ništa nij» rečeno o suđbini Bokačovog dela u našoj Književnosti, iako se — Videli smo — imalo šta reći o tom predmetu. Tehnička oprema knjige je neujednačena, a grešku u naslovu treba shvatiti kao štamparsku, a ne kao pravopisnu, jer se inače svuda u Knjizi pravilno postupalo. Sve ovo, naravno, nimalo ne Kkvari zađovoljstvo, koje ovo Bo kačovo delo može da pruži i savremenom čitaocu.

Milorad PAVIĆ

(dvadeset „četiri stiha) iz prve | najslabije zbirke, iako je svima đos voljno poznato da je Tošović autori knjiga i stihova („Nasušna pesma“, „Korejska pesma“ i neke druge) koji su, uz tekstove još nekolicine pesnika, obeležili prekretnicu u našoj savremenoj poeziji, i otvorili vrata jednog novog lirskog vreme= na; čak i tamo gde su napravili kakav-takav izbor pesama, sastav“ ljači nisu umeli đa ih komponuju tu skladne reljefne celine...

Sve ovo nedvosmisleno dokazuje neumešnost i nesnalaženje sastavljača antologije u poslu koji im je bio poveren, neđostatak bilo kakvog ozbiljnijeg kriterijuma, izrazitu pri= strasnost, neđovoljan (antologićar< ski) sluh za poeziju. Stoga su „Vra= ta vremena“ suvoparan i prilično đosađan zbornik pretežno loše i po= vršno ođabranih pesama. Ili — diletantska antologija. Čak i kad bismo joj u ponečem i progleđali kroz prste, ona ostaje samo jedna od naših mnogih antologičarskih zabluda i rečit primer estetske po<s metnje i nesavesnosti svojih sa* stavljača.

Miloš I. BANDIG

KNJIGA O KRLEŽI

Uči u poetski svet Miroslava Kr= leže znači osetiti nostalgičnu poemu čovekovog raskida sa snovima prošlosti. Ima nečeg turobno lirskog u tim snovima koji su postali prošlost. Te lepote: odjekuju čežnjama. ličnih umiranja, kao u Ktrležinim vizijama noći. Za irenutak: ostavimo po strani grandioznu SsOocijalmiu panoramu Miroslava Krleže, i setimo se one njegove svuda, prisutne poezije intimnog očajanja, ostvarene suptimim odabiranjem i komponovanjem objektivnih ćinjenica, :

Možđa u tome leži ključ za ra= zumevanje i analizu Krležine Uumietničke sinteze. I, svakako, jedan od osnovnih razloga sugestivnog trajanja njegove literame reči. Ali ta sugestivnosi, reči nije kod ovog pisca samo spoljni atribut ne čeg Sto tek treba otkrivati, što se nalazi zapreteno u raznolikim mogućnostima. poetskog izraza. Ne, tu nema nikakve verbalne zagonet= ke zaodenute blještavim metafora= ma koje skrivaju lični piščev ne= sklađ i neđostatak đuboke i pre= cizne životne, odnosno umetničke koncepcije. Kao kod svih velikih pisaca i kod Krleže je eksplikacija u jedinstvenom skladu sa vizionar~

nim doživljajem ljudskog zbivanja.·

Zato je švaka njegova fabula bpu=na sadržaja koji uobličava intenzivno i sažeto preplitanje događaja. Fabula je uvek prisutna ali nije nikađa sama sebi cilj.

Nešto od toga 'zneo je u Svojoj studiji i Šime Vučetić, ali samo delimično „odnosno više kao implicitno dat zaključak iz analiziranog materijala, nego kao određenu i jasno postavljenu tezu. Vučetića je, pre svega, fascinirala elementarna snaga Krležinog osećanja za životne manifestacije. I, ustvari, koncepcija cele studije osniva se na toj analizi Krležine poezije životnih činjenica. .

Zasluga je Vučetićeva što je to obimno umetničko delo eksplicirao na, jedan ozbiljan i pregledan ,način. Vučetić je sasvim dobro shvatio da Krležinoj umetnosti nije potreban zastupnik, jer ona dovoljno govori sama za sebe. Zato je on imao riameru da izvrši neku vrstu istraživačkog posla, kojim bi ra

znovrsno Kriežino delo bilo prikazano kao jedinstvena. celina. I, sva kako, ovakvo pristupanje Krleži biće korisno svima onima koji budu želeli da stvaralaštvo Miroslava Krleže izučavaju u specifićnijim vidovima umetničke analize.

_ Ali, Vučetić je bio prilično paslvan u svome prilaženju Krležinom opusu, On. je. dao odličnu analizu. svega onoga Sto .je. uslovilo Miro-. slava Krležu kao umetnika » borca za društveni progres. Međutim, svoja razmatranja suviše je Sveo na istoriski aspekt prošlosti, Od toga se, svakako, moralo poći, ali trebalo je posvetiti više pažnje autonomnoj umetničkoj vrednosti Krležinih dela, koja sve više izrasta u svetlu savrem:enih društvenih

NOĆ POD

On spava a ne zna

naiči tek na svoje” i. njih zavoljeti kao

•Ne brine — postoji ni korak ne čuje gi Obilazio je vrata i

| mimoišla pogleda i

Što se skrivala u z

. U njegovu · Skamenio se

Augustin STIPČEVIĆ

što mu dan sprema pod uzglavljem, kako će ga ulica dočekati u podme kada će se sinoćnje veselje

pred njim mamurno. klatiti

Hoće li strah postostručiti vid

te će u ćaroliji bučnoga društva

kroz traganje za poznatim licem.

Tko će koga dočekati, Tuga

zarčene rukavice leži neodložena na stolu, netaknut miris prima kao svoj dah

kada usne ponavljaju poljubljene riječi,

ili je izvan ograde svojega tijela, začuđen — što ni flaša nema vina

ı na kojima je ostavio obris

sjetio se svih imena a nitko nije imao svoje ime, nj izlog ni krčma ni ulica

samo se stuđen skupljala bezimenom džepu.

sam nasred trga i en sada spava ; / a ne zna da li je spomenik . . | što mu sat pod uzglavljem Kuca.

Šime Vučetić: „Krležino književno djelo“, „Svjetlost“, Sarajevo, 1958

zbivanja. Pored toga, možda bi bilo potrebno detaljnije se pozabaviti Krležinm uticajem na ka= snije generacije književnih stvara» laca, naročito u drami i poeziji.

Međutim, Vučetićevo zadržavanje na prošlosti ima i svoj opravdani razlog: mora se stvoriti jedna šira istoriska osnova, jeđan suštinski društveni pokazatelj koji će služiti kao neophodna podloga svih daljih isp:tivanja.

Držeći se tog osnovnog principa, Vučetić je hronološki interpretirao delo po delo., Savesno i pređano, neprekidno se držao teksta velikog pisca, želeći đa što više 'stakme njegov značaj i njegovu vrednost,

Pređrag S. PEROVIČ,

NOGAMA ~

stope jedinog pratioca

li rada u noćnoj kiši. uglove

toplotu prstiju,

imskoj magli,