Књижевне новине
. Otsutnost bao dom
\ „+... Mi protičemo, mi ponipemo, majčešče gluvi, u magli, najčešče strani...“
PETNAESTI JUNI
Posle detinjstva, čim smo stupili na tegobni put ličnosti koja se, sama u društvu, počinje boriti za život, čim smo ušli u sukob sa svetom oko nas i u nama, povukli smo se u sebe a da to nismo ni znali — izqledalo je to upravo kao produžetak detinjstva. To smo u strahu i hteli, to produženje i nastavljanje jednog harmoničnog, lepog i đobrog doba u čovekovom životu. Ta zabluda bila je ta magla — i taj,san: svet koji nismo hteli da vidimo i da priznamo. Dugo, dugo, nesvesno smo mu se odupirali i dok je to trajalo, a naše žaljenje bilo ogromno i naša tuga velika, dugo nismo ništa, ništa razumevali oko sebe. Ništa: kao na krilima, lako, kao lađa, kao balon, mesečarski smo se kretali kroz mučne i divne godine prve otsutnosti, kad nas je stvarni, grubi i zreli život doticao prvim uđarcima i ka pijanstvo savlađavala prava zrelost tela i misli. Kao nemi i gluvi, kao na usporenom filmu, kao na mesecu, naši su ljupki i spori pokreti, naše su bele ruke vajale svoja prva milovanja, još uvek nestvarmo, sa setom, iznenađenjem i gorčinom, dok nas je već gušila potonja jasna divlja strast i raspinjala želja. A naša krhka misao, naglo dopunjavana neprestanim priticanjem pravih i snažnih iskustava, nedđvosmislenih, borila se neverovatnom u-
pormošću protiv toga da sve to shvati, usvoji, upotrebi, nego se kretala, onezadovoljena, od stvari
do stvari, tražeći put, tražeći spas, neki svoj predmet i pravac, manje bolan, manje strahovit, — neki koji ne bi govorio: uskoro, sve je gotovo. To je bila prva magla, ona, takoreći, „prirodna“, ona nesvesna uđaljenost od stvarnosti, od života. A ona oduzetost koja nas obuzme i potpun& savlada kasnije, ima nešto drukčiju istoriju, poreklo, razloge, značaj itd., ali i ona postoji i za sad nas ne zanima u detaljima... Da li se ta magla, ta strašna udaljenost može prevazići, može -li se otkloniti, možemo li iz nje izbiti na svetio, na javu? Za mene je to pitanje izači iz predđistorije, izaći fz siromaštva svesti i života. Identična pitanja zbog toga, što nas udaljeni, izvitopereni svet maglenog oblaka, pod kojim nam se nalazi prava stvarnost, parališe i sputava nam akciju, ili je usmerava indiferentno, ili nasumce, u pogrešnim pravcima. Upućuje nas jedne na druge. Jedan drugome smetamo, smetamo svome svetu, jasnosti, umu i đuši, jasnosti koja nam je fantastično potrebna. Užasno nam je potrebna svest o stvarima oko nas. Po mogućnosti što veća, potpunija, dublja, svetlija. Za mene je to pitanje opstanka, napretka. Jer rešeno je ođavno: pošto sam odlučio da živim, đa đelujem u smislu života, napretka, u smislu afirma-– cije, ne preostaje mi, dakle, mnogo puteva, ja hoću faj (itd.)... To je nešto što me zanima najviše u poslednje vreme... Naš život umnogome bez sredstava i naše vaspitanje umnogome bez sistema, učinili su od nas. uglavnom na krajnostima beskrupulozne vukove koji se na poznat način, brinu da ne budu prožderani, ljude stigle na stepen filozofije dovoljne za samoodržanje, za lažno blagostanje stvoreno naprečae, — ili ljude bolesnih volja, osobe bez akcije, uvređene životom, poštenjake humanmiste, „zbunjene pesnike koie boli, peče, grize i razjeđa sva nepravda sveta. Ne ulazim u nijanse, naravno, u to da li su i koliko vukovi korisni, u „lepotu“ inepotrebnoq pesnika, u mizeriju, bad: i ludilo „uvređenih“ i tsl. Ali bar dva naša tipa, velika po brojnosti, dostiola su krainju, meru đevijacije duše pod pritiskom teške more nenalaženja svoje ličnosti. A senka njena leži i na nama. Govorim o prevazilaženju ... Tvrđim da " je jedini put — svest o Svetu. Visoko znanje, ako ne znanje, ono visoki. što viši stepen pravilnog razmišljanja, široki krug pretstava, što otvorenije oči, što je moguće veći stepen saznanja o životu: O prirođi, mišljenju, društvu. Uhvatiti se jednostavno za svaki zrak, za svako zrno, aomilati, produblja– vati...' Kađ prođe tegobno vreme potrebno za to, odjednom ugledamo. svet čistije i spokojnije, ne trzamo se, ne činimo sitne, bedne pokušaje uplašenih... Strah smo savlađali, strah koji osećaju SVI, Treba samo razumeti i odlučiti.
DVADESETPRVI JUNI
Već dugo vremena ne pišem pesme. Samo, tako je bilo uvek, i nikada neću insistirati, Najlakše sam pisao onda, pre četrnaest godina. kada sam počeo, To su bile „Pesme u plavom“ koje su, uostalom, vrlo dobre. Njihova greška su jedino ona, sađa razumljiva i toliko jasna preterivanja provincijalca i usamljenika koji oseća samo
Kaj LŽBMARE_ NVOXKLNRE
siromaštva ,
Tri intimna eseja
po sebi meru, a sam je u naročitoj zastranjenosti. Danas znamo đa, iako je ta mera, za koju kažemo da je uzeta po samom pesniku, najvažnija, danas znamo da su neobično važni i drugi, koji nikako nemaju kakvog direktnog učešća u našem pisanju, a ni direktne uloge u određivanju naše „mere“. Da su važni samim faktom što postoje — i DpoŠto naše srce ne može više da ne zna za njihovo , postojanje, mi se prilagođavamo i onoj meri koja je njihova. Time se može mnogo izgubiti, nesumnjivo, ali se zna kome se to dešava, Za nas ovde, siqurno, je da susret sa postojanjem drugih, čije oči mogu biti uprte u sve što napišemo, dovodi, između ostalog, pozitivno i do toga, da se pre svega izbegnu preterivanja... Sećam se da mi je neko rekao da su mi pesme suviše pesničke. To je bilo jako tačno. Onda sam, posle dugih godina, u kojima nikad nisam svesno pratio razvoj svoga pisanja odmah bio u stanju. da primetim to preterivanje (ne samo u smislu one primedbe, u preterivanju u Čisto lirskom, neqo preterivanja bilo u čemu), a da se blago Rasmešim kad gođ u čitanju rukopisa nekoq od mojih prijatelja koi žive udalieni od svega, nađem da nisu uglačani
onda kad je mogučno da se to urađi, kađa je to valjda potrebno, na pisati je, svakako, što bolje, ali da je me samo besmisleno,, nego za mene gotovo i sasvim ludo, smešno i opasan greh, pisati na silu i bilo kad. Nisam mislio da će mi pisanje biti zanimanje, tada, četrdeset treće, dok sam imao prvu ljubav i pomalo gladovao, a sada, kad*mi se čini da se pesama izgleda nikada neću moći otresti, Jako mi je milo što sam zađržao misao i naviku OKO poezije onakvima kakve su bile tađa.
JEDANAESTI JUNI U junu ovde ije, vazduh gotovo
neverovatan. Tako svež i gust i pun mirisa, divnih mirisa. Oni se učine
čoveku — po mehanizmu ha koji je”
njegov unutrašnji organizam navikao — prvo, znani, poznati Stari dahovi, mali mnaqoveštaji sećanja, ono zrno potsticaja koje će. šireći se, rastući u svesti i ulivajući se u skrivene, davno izbrazđane kanale, tu odmah dovesti do neke pretstave iz prošlosti. iz zaboravljenog, pravog sveta detinjstva. Učini se da će se čovek kroz poznati, tamni. davni miris. opet stopiti sa nekim prošlim trenutkom koji je bio lep,
Laza LAZIĆ
vota u hjemu samom, dokaz da unutrašnji svet čoveka ne zna za vreme onakvo kakvo je ono spolja, u krugu fizičkih stvari, to je osmeh povođom smrti... Intenzitet događanja ovog fenomena, koji se u različitim vidovima, na najrazličitije potsticaje može javljati svaki dan, različit je, i mi, navikli na njega, trepereći pri svakom novom njegovom dodiru, čuvamo ga kao svetinju... Mi smo bili uvereni da se posle izvesnog vremena, posle izvesnih čovekovih „godina, pravi život sastoji još samo iz ponavljanja tih fenomena: nikada više, mislili smo — pošto je pravi emocionalni život, pravi, jedini njegov period, propao i uništen, pošto život više ne' postoji — nikada se više neće dešavati ni onaj ošnovni potstrek, prvo primanje utiska. Postoji, dakle. razum i pisanje sada, i ništa više Što bi u mozgu zasecalo one slavne i fantastične brazde najdub-
ljih doživljavania iz naših nepovratnih starih dana... Mislili smo da stva?mo nema više šta da se doživi, i da je već, odavno, sve
nagomilano, stečeno, smešteno, prihvaćeno... To i jeste istina, donekle :.. Nazovimo iskustvom, ili bilo kako, ono što je već u nama, sađa možemo beskrainmo, beskrajno crpsti otuda... Činimo to, i to je stvaranje i hrana našem postojariu. I dalje mislili smo: bog zna da smo
_—_—-—_—___---—_--c—_-----——---——--—–---—-—— — i ——I————— '
Gabriel! Stupica: Igračke i Hutka (sa Biemala nu Veneciji) O _____________________________- CC ___L — —
takvom spoljnom kritikom — nemilosrđnom prisutnom kritikom onih koji neće oprostiti, koji će s pravom naglašeno sentimentalno oceniti kao nepodnošljivo, a nesretno dirljivo kao smešno... Zašto, zašto se ova greška redovno javlja kod ljudi geografski uđaljenih, kod talentovanih i preosetljivih ljudi u provinciji? Jasno je, zbog rđavog ukusa. Život u malograđanskoj sredini stvara u mladom čoveku tako fenomenalno rđav ukus, da možete sa sigurnošću među umnim, pametnim ljudima primetiti onoga koji je došao iz takve udaljenosti — po ukusu. Na drugom mestu zabeležićemo nešto o koncentrisanosti kulturnog života kod nas: pošto je neprekidno zaokupljen rđavim likom života i falš notom u umetnosti kakva se jedino mogla qajiti u malim gradovima na periferiji kritike i na poslednjim stanicama umetničkih gostovanja, siromašan mladi
čovek i pored najveće želje za pra- ·
vom, strogom. nebanalnom lepotom, postaje ne samo filister nego i čovek sa jakom naklonošću ka umetnički promašenom. Skala je naravno vrlo velika — loš ukus meša se sa niskim stepenom znanja, ali i kod nastavnika filozofije možemo primetiti ponekad skrivenu simpatiju za očajno loše umetničko delo. Naša se provincija isuviše duqo starala đa revnosno poštuje one otpatke umetnosti koji su do nje mogli dospeti. Provincijalni usamlienici, budući pesnici, najogorčeniji su književni navijači, a kađ su snobovi pripadaju opašnoj vrsti. Carstvo lošeg ukusa kojem se ništa nije suprotstavljalo, širi se fatalno, ono obuhvata pesnikov duh (još mališa, u ograđenom vriu, na travi) onaj đuh koji Je najbeskompromisniji, najviše otvoren svetu i najviše od njega zaklonjen ... Elem, pomenute ,pesme behu doista lirske i imale su dosta velova i tihih noći, ali to su dobre pesme i ostale bi da nisu namerno pisane u jednoj poznatoj formi. A pisane su (bio je rat) bez ikakve želje ili namere da buđu ikad objavljene i bez ikakvog ustručavanja. Jedino što je za mene sađa fenomenalno i zbog čega ih se. i sećam, jeste to da sam ih pisao gotovo svaki dan, tečno, lako, iako nikađa posle, pogotovu ne danas, nisam mnogo pisao. Čak, relativno, mislio sam uvek kao danas: da na
pesme ne treba nikada misliti, ni-
kada im mnriđavati nsročitu važnost
u duši,
\
i za časak živeti srećno u jednoj jedinoj boji, u jednom jedinom osećanju, a u, dva različita vremena kao što se to već dešava prilikom ovih magnovenja. Taj poznati i u čuvenoj knjizi već opisani mehanizam, to čudesno javljanje U osetljivom čoveku, jedno je od naših najvećih blaga. To je obnavljanje Žži-
RANJENIK GOVORI MORU
Ni čovjek, ni ptica,
ni zemlja od smrti
ne će biti oslobođeni. Govor moje duše leži otvoren u sarkofagu,
rane mog tijela u krvi užarene pustinje,
Moja krv se sleđuje, moja krv na usnama / gole mjesečine.
Moja riječ je otvoren protest protiv nasilja. Ležim na cvijeću alge,
u mrkloj noći nevremena, u struji rana i,ljubavi. Rastvaram svoiu utrobu
i gleđam beskraj pučine' kako liči živoj grobnici. Pobjedismo li sunce?
To je oštrica noža
u mođrom mesu odricanja. Golemog li neba. Ishlapila kolijevka, Žeđam u nevidljivim ranama, gorim u plamenu leda, svoj bol svojim ranama pređajem i slutim podmuklu tutnjavu, rastvoren glas isčupanih maslina, zgaženu krv djece i nevinih. Penjem se uz jarbole
da ptici nebo rastvorim, da qlas rana sačuvam. Slutim podmuklu tutniavu i okovan s ožiljcima gleđam lice dana u licu nevremena, kako mrtvi mornari ustaju, ptice kao kamen čuvaju... Mirnog li oka more u tvojoj tišini, mirnog li sna u lišću pelina, mirnog li ponora na obali sna i trajanja.
Ni čovjek, ni ptica,
ni zemlja od smrti,
ne će biti oslobođeni.
Srečko DIANA
i značaj, da ireba napisati posti e
mi, sa svim želiama' koje imamo i kojih se ne odričemo, sada rezignirani; znajući kako stvari stoje, krećemo se kroz svet u jednoj novoj otsutnosti. Možemo mthtoge stvari primiti sa osmehom... Ali evo, javlja se ponekad, kao zrak nade u paklu, nađe koju smo ostavili na ulazu, taj miris, taj drukčiji, gušći, novi miris, koji ne možemo iđentifikovati. Delimično dešava se i tu ono što smo opisali. Isprva nam se tako učini, ali onda vidimo najednom đa to nije ništa od onoga što je već u nama, da to nije ništa nama već znano, da smo odjednom pred licem uvek neiscrpnog sveta i da žudno, žudno, sa snažnom, očajnom, neupoređivom željom, žudnjom celog svoga bića, upijamo, udišemo, njušimo taj novi miris, ne bi li se otrgli očajnih okova nemilosrdno već određenog i nepomerivog sistema, (načina mišljenja, pogleda na svet, shvatanja stvari, koji je bio naš i čije pomeranje i kolebanje nas plaši i ostavlja nas bez zaštite i bez oslonca), — ne bi li se oslobodili tog perfektuiziranog i do samog savršenstva prefinjeno usavršenog načina... To je to žudn5s
\udisanje ovog vazduha, to je to, ta
nada... Rano, rano, požurili smo da se dovršimo, da se učaurimo ... Laž je da ja uživam u svome. foplom, prijatnom, dragom starom svetu koji ima svoje savršenstvo smisla i svoju mogućnost lepote! Ja bih hteo napolje! Hteo bih iz njega!... Ali, na šta se osloniti kad, evo, samo pod jednim talasom vetra, gubi se ponovo onaj miris nad kojim sam u sićčušnom trenu imao misao dugu kao ceo moj žjvot, glavnu misao i slutnju tog života? Gubi se, a da se ničeg nisam setio... Možđa je on varka? Varka: znak nečega najskrivenijeg, najđubljeg. najranijeg. do čega možda, nisam imao snage da utonem, čega ne mogu da se opomenem. A srce mi kaže da nije, ipak, da je novo, nešto novo, nešto što će se još pojaviti, i mnogo sličnih stvari javiće se da se još snažnije i dublje useče u moju svest... Učini mi se da bi to bilo skrnavljenje i da je ipak samo varka... Ne„.. A ako je ipak moj život završen, meka to bude ulivanje u one male, u one koji su i sami novi i kojima je sada vreme da žive, neka oni to upijaju, neka oni stim, jer na njima je svek,
'Kenet Reksrot
KENET: REKSROT (Kenneth Rexroth) rođen je 1%5 godime, = siromašnoj porođici. Od trinaeste gođine morao je smm đa zarađuje sebi hleb. Učestvovao je m pokretima protiv „mezaposlenosti, Obrazovao se sam. Dok je ranija Reksrotova poezija bila ekseentrična, pod. uticajem nadre alista, niegove kasnije pesme pokazuju snažnu kontrolu nad predmetom obrađe. Reksrot je objavio ove vbirke: »U kome časo« (1940 gođine), „>»Veština svemudđrosti« »OzZznaka , svih stvari«, »Iza planina« (pesničke drame, 1951) i druge, dedđan je od značajnijih savremenih američkih pesnika.
»Drugačije proleće«, krug od pet pesama, pretstavlja krug pesnikovog vremena posmatra nog W potpunoj usamljenosti: vwreme unatrag brojeno tcve-
tovima — godišnjiee slavijene šetnjama Kroz prirodu, mepromenjennm i nepromemljirna, koja na mama ostavlja neizbrisivi pečat prolaznosti;
vreme unatrag mereno šVeEšću — do nejasnog početka wu. toploti, i napred — do požara smrti u večitom pađu i usponu sveta, postojanja;
vreme stalno sađašnje, odre-
đeno mesposobnošću, „beđogm. protračenim talentima;
vreme trenutka koji večite poziva na ljubav, — odjek
Pesme nad pesmama w kišovitom dvađesetom, veku, meveno željom za ovekovečenje čežnje, i '
vreme voljenja -— kada se i najudaljenije stvari u prirodi, reka,. spajaja — izmereno večitom prolaznošću ljudske ljubavi.
mesec i
Drugačije proleće
-
Sada, ovoga, dana prv» stotine cvetova
Suđba se za nas zaustavlja u mašti
Kao što nikada neće učinit: u stvarnosti Kao što mušice koje vezuju beskrajne patabele Nevidno smenjuju straže u tamnoj pukotini.,
Ostale godišnjice koje smo prošetali Niz padinu brežuljka kroz crnu jelovu
šumu
· Kraj napuštene farme bile su upravo iste Ni ogrlica magle na žici od ograde Ne dobi dragulj novi niti izgubi stari; Dnevne, godišnje šav» još uvek ostaše iste, I sam čempresov gaj opada sporo po ređu U svakoj godini opet još jedno drvo više Izbije iz redova pa legne, stari na vetru. U prvu blistavu zoru tokom godine svake Ponovo dolazs laste pa cvrkuću i tkaju Osmice iznad oštrih zaokreta mušica, Pa preko celoga dana letnji prepljću vazduh Što šišmiši i sove raspliću preko noći. · A m' se tad vraćamo — žig vremena na nama. U predahu sudbine, splet vlakana godine. ”
Nemoguće je viđeti :šta
U ovoj tami, ali znam: ovo sam Ja, Reksrot Koji noću zaronih u planstu koja se mrzn” Toplo je i živo u ovom povrtnjaku
Tame gde nevidljivi jeleni tiho .pasu.
Nebo je toplo i teško, čak se n: drveće Iznad moje glav» ne može razaznati,
AlH ja znam to su jele čvorastih šišarki Koje ostaju na granama neotvorene
Sve dok na kraju ne urastu
U šumu kao u postelju čekajući da 'h požar „Sve pootvara i ponovo zaseje sagorelu govu I ja Čekam, sam, u planinama, /
U šumi, u tami, a ovaj svet
Hitro pada po svojoj 'zmerenoj elipsi.,
Ja sam čovek bez ambicija,
S malo prijatelja, potpuno n>sposoban
Da izdrFžavam sebe; ne postajem mlađi, Begunac sam pred pravedn:m udesom, Samotan, bedno ođeven, zar fo je važno? U ponoć sebi spravljam kvtćag
Vreloga vina sa začinima:
U pocepanom sivom odlu, beretki staroj, Seđim na studen" | pišem pesme, Po presavijenim ivicama slikam nage žene Stapam se sa šesnaestogodišnjim Nimfomanijacima svoje uobrazilje.
Evo iskrica kiše po svetlini
Tvoje kose vrh čela
Oči su ti vlažne a usn» tvoje Vlažne i studene, obraz ti krut od studi,
Zašto si bila daleko od mene ”
\
Tako dugo, zašto si mi došla
Tek kasno u noći
Posle mnogočasovn:h šetnji po vetru : kiši? Skini čarape i haljinu svoju, . Sedi u duboku stolicu ispred ognjišta. Zagrejaću ti noge svojim rukama
~ Zagrejaću ti grudi : bedra poljupcima. Kada bih mogao naložiti vatru U tebi da se nikada ne ugasi. Kada bih mogao verovati da. duboko u teb. Leži magnet da te uvek privuče dom
- \ Okreću se godišnja doba : godine se menjs]}'. Bez ičije pomoći li, nadzora,
Mesec, bez ijedne misli,
U svome krugu se kreće, pum, srpast | pum.
Beli mesec ulazi u srce reke,
Vazduh je omamljen cvetovima vresa; Duboko u noći šišarka pada;
Naša logorska vatra izdiše u praznoj gol.
Oštre zv?zde trepere u uzdrhtalom granju;
Jezeno' je crno bez dna u Kkristalnoj noći;
Visoko na nebu kruna Severnjače
Precepljena na dvoje maglovitim vrhom snegovitć Yla
O srce, srce, tako n»obično
Nepomirljivo i potkuplj:vo,
Ovde ležimo zanesen' ozvezđalom vodom, ri trenuci od kojih bi svaki trebalo da titaje zauvek Klize pokraj nas nesvesno kao Voda. i
(Prevcla dr Ranka KUIĆ) j