Књижевне новине

LP 60!

Ako na ovogodišnjem XXIX Bienalu izdvojimo uz grandiozno delo

Braka, poetične vizije Volsa i Lege- ·

la, doprinose originalne lepote i značaja Kampilija, Vijanija i Pevznera, zatim vredne i zanimljive rezultate Ermiteđa i još nekolicine finih mlađih majstora — ono što ostaje, a to je ogroman broj dela od oko 500 umetnika, zaista ne daje ohrabrujuću, sliku savremene umetnosti. Razlog ie svakako i u tome što na ovom Bienalu nema dela najvećih i najpoznatijih graditelja moderne umetnosti. Izložba kao da Je posvećena proseku, a ovaj donosi dve krajnosti. S jedne strane zastupljen je otužan realizam koji nije dostigao umetničku transpoziciju, — a sa druge strane, i to u većini slučajeva, radi se o apstrakt+ . nim kompozicijama koje lišene vitalnosti i iskrenog umetničkog doživljaja zapadaju u monotonost i sterilnost akađemizma, ili se iSpoljavaju u dopadljivoj ali površnoj i praznoj dekorativnosti kojoj je Žželja za efektom ieđini cilj. ~

Sto se našeg paviljona tiče, mađa smo obzirom na skup raznorodnih umetnika bili vrlo skeptični, treba priznati da je. zahvaljujući kvalitetu izloženih dela i vrlo uspeloj postavi i spretnom aranžiranju' eksponata, Jugoslavija ovog puta lepo t ozbiljno zastupljena.

U jugoslovenskom. paviljonu na ovom Bienalu izlažu tri slikara i dva skulptora. Neku zajedničku koncepciju ova naša izložba zaista nema, ako me da prikaže pet umetnika čija shvatanja i vizije pripadaju sasvim različitim likovnim sferama. Izložena dela Hegedušića, Stupice, Murtića, Olge Jevrić i Draga Tršara čine ustvari pet samostalnih izložbi. Utoliko je postava jedne po materijalu ovako heterogene izložbe čiji se eksponati uzajamno „ne drže“ bila vrlo ozbiljan zađatak. Komesar našeg paviljona Aleksa Čelebonović rešio je to, izgleda, na jedini moguć ali i najbolji način: sačuvao je celinu paviljona a ipak je svakog pojedinog umetnika odelio od drugih, koliko je to gođ bilo moguće.

Izložba „počinje“ rađovima Edđe Murtića. U ozbiljnu i ne baš vedđru atmosferu našeg paviljona Murtić unosi vitalnost i svežinu. Njegoye izvanredno lepo slikane apstraktne kompozicije donose bojene odnose pune poetičnosti i vedrine. Uvek dopadljive i onda kada nisu lišene sećanja na viđeno, one su znalački izveđena koloristička maštanja, duhovita i inteligentna, koja se rado gleđaju. Stvorena da ispune prostor lepim dekorativnim odnosima boja, Murtićeva platna donose puno vitalnosti i neke prijatne moderne aktuelnosti. Zaista je dobro što je ovakvim slikama dato mesto u centru paviljona i svakako je zasluga baš Murtićevih platna što ceo naš paviljon, u prvi mah, deluje na zamorenog gledaoca (jer je činjenica da se zbog položaja našeg paviljona sa nama završava a ne počinje!) kao trenutak osveženja i lepe priJatnosti. : · :-

U centralnom delu paviljona su i skulpture Drage Tršara. Tema njegovih radova vezana je uvek za figurativnu formu koja nosi pečat ljuđskih odnosa: susret, mati i dete, Manifestanti, a njihova vajarska rešenja dokaz su izrazitog, mladog skulptorskog talenta. Ako u pojedđinim figurama i njihovom uprošćenju i ima daleke srodnosti sa Čedvikovim načinom, kompozicije. su mu izvanredno uspela i originalna rešenja. One donose bogatstvo ritma i sugestivnu vitalnost, osečanje prostora i jednostavnost u odnosu forma izraženu naglašenom linear-

„Jugosliov

ja sugerira prolaznost,

Pismo iz nošću u kojoj dominira vertikalizam uz diskretan prizvuk ekspresionizma. Izloženi „Manifestanti“ koji se pretvaraju u žive plastične medaljone pretstavljaju svakako jednu od najuspelijih skulptorskih kom pozicija našeg posleratnog vajarstva, a u paviljonu znače naš prilog mođernom likovnom rešenju savremene tematike.

U levom delu paviljona izložene su slike Krste Hegeđušića. Originalno i zanimljivo delo umetnikovo neobična je pretstava naizgled sasvim običnih doživljaja. Realistička percepcija stvarnosti: siva fasada višespratnice, zgarište ateljea, logor ska straža... transpoOnovane su aq „vrstu nadrealističke atmosfere ko; azn prazninu, neminovnost... Izvanređan je značaj koji na velikim platnima ovog majstora dostižu male stvari, kag: ružičasti balon, konture razbacanog

·posuđa, kolac na zgarištu. One u-

stvari u kompoziciji izrastaju u centralne objekte, nosioce i simbole jedne sasvim neobične atmosfere. Uz najlepše odlike jednog umetnički zrelog zanata, ekspresionizam ovog našeg majstora. našao je za svoj izraz i svoju specifičnu, posnu fakturu i svoj neobičan, često drastično intenzivan kolorit, oboje vrlo sugestivnog dejstva. Hegedušićeva platna imaju čudnu snagu jednog zaista ličnog umetničkog saopštenja te zato pobuđuju zasluženo interesovanje a ceo paviljon obogaćčuju jednom markantnom ličnom notom. U ovom, levom dđelu- paviljona, grupisane su i skulpture Olge Jevrićč. Vajarka je zaokupljena osnovnim elementom skulpture, masom, i krajnjim problemom Koji postavlja njeno komponovanjie. Izloženim rađovima daje niz originalnih varijacija jednog kompleksnog skulpftorskog zađatka: odnosa masa/u prostoru. Pri tome se služi amorfnim oblikom mase j gvozđenim šipkama koje kao spone stvaraju niz mogućnosti oblikovanja šupljine kao novonastalog elementa kompozicije. Oblici masa lišeni su svake aluzije predmetnosti, ali njihov odnos po-

“Stoji kao aktivna i plastičng*i psi=”

hološka vrednost: one se dodiruju bez dodira, teže jedna drugoj bez pokreta i prožimaju se šupljinom ko ju uzajamno sklapaju. Ovi su odnosi u većini slučajeva — naročito kada se. radi o samo dve mase tako nepogrešivo komponovani da ubedljivost neminovnosti tog i takvog njihovog odnosa deluje izvanredno sugestivno čineći ujedno i značajnu odliku i neospotnu eksperimentalnu vrednost prostornih kompozicija. Olge Jevrić. Čisto istraživački karakter koji nose izloženi rađovi i njihovo strogo intelektualno obeležje su možda opravđanje za nedostatak humanog elementa što delu takvom kakvo je ne oduzima ni od kvaliteta ni od zanim ljivosti, ali osiromašuje izraz kompleksne ličnosti- umetnikove. U .naSem payviljonu ovakva skulptura Olge Jevrić pokazuje između ostalog i radoznalost „traženja i ambiciju pronalaženja movih izražainih mogućnosti koje su zajednička odlika naše posleratne umetničke generacije. | U desnom delu paviljona izloženo je deset slika Gabriela Stunice koje obuhvataju pet godina majstorovog rada. Fini slikar ekspresionizma, intimne poetične atmosfere, tihe i nenametljive, čije je zanatsko majstorstvo jedno od najviših u okviru Jugoslovenskog savremenog slikar-

KNJIŽEVNE NOVINE,

| Drago Tršar: Manifestanti

OEBS

·stvari elementi

Venecije

stva, izgleda da je najipotpunije prezentovan. Motivi Stupičinih slika na prvi mah vrlo jednostavni i obični: dečje igračke po stolu, lutka u enterijeru, igračke i lutka, uz autoportret s devojčicom, nose Ustvari pečat jedne poetične i sasvim neobične vizije. U njoj, po formi 'beznačajne stvarčice dobijaju vrednost ·dragulja što iz tamne pozadine zvuče najplemenitijim sjajem crvenih, zelenih, žutih boja u njihovoj najaktivnijoj varijanti. Sve dobija u takvoj atmosferi veo poetičnog: i mala računaljka s raznobojnim zrmcima i crvena kutijica na stolu i domina, mali lenjir i kocka, i oživela lutka s lepezom u ruci. To su samo naizgled igračke, unatopljeni sokom najintimnijeg slikarevog doživljaja, one postaju simboli što pričaju o umetnikovom životu, o snovima, o željama. Tu,u ateljeu gde igračke njegove devbjčice đobijaju značaj i lepotu života koje im zadivljene

i slobodne oči deteta nridaju slika~-

reva ljubav za materiju, za plemenitu, toplu, sonornu boju stvara od njih najlepšu najličniju poeziju jedne rečite „mrtve prirođe“, Eksponati su znalački odđabrani tako da nam pokazuju bogate motućno-

Paa a a O a ye ~ FILM

Pmski paviljom His XXEHX MHiemalwm

: Wta a

sti ovog finog majstora. Osim ton- · skih kombinacija grupisanih u tri . faze: tamnu, sivu i svetlosrebrnastu . jedne palete koja uvek ostaje u.

okviru najsenzibilnijequ intimizma vidimo na eksponatima i slikareva traženja u domenu tehničkom i kom poziciskom kao uvođenje materija srodnih pesku i sitnom Ššljunku ili decentralizovanih kompozicija koje deluju kao isečak iz neobičnog toka misli i maštanja koje imaju prizvuk trajanja a čuvaju materijalnu sponu sa objektom. Ni jedna Stupicina slika ne đeluje kao eksperimenat, ni slučajan ni nameran, pune duboke humanosti a savršene u svojoj i formalnoj i idejnoj dovršenosti one donose ono čega je na ovom Bie~

malu tako malo: prave ljubavi za

slikarsku materiju i iskren human doživljaj kome j» želja za efektom. Za one koji ne samo vole, nego i cene đobru sliku, za one prave znalce, Stupica nas zaista dostojno prezentuje.

U sklopu XXIX Bienala Jugoslovenski paviljon pretstavlja umetnike čija se raznorodnost dodiruje u iskrenoj radosti ili stvarnoj potrebi stvaranja a ova u umetnosti dragocena vrlina ujedno je i za slikarstvo Jugoslavije najbolje priznanje.

Dr. Katarine AMBROZIC

SLOVENAČKI FILMSKI DNEVNIK

strana svaka

HARLEKINOV KORAK

Mandina, Ive i drugi junaci „Dobrog mora“ povukli su se već sa reklamnih tabli ljubljanskih bioskopa pređ kaubojima i filmskim lepoticama Made in USA. Novi slovenački film o dobrom moru krenuo je svojim putem iz premijerskog građa u druge krajeve širom domovine, povukao se s programa uz Živo odobravanje mlađih gledaJaca, uz đobroćudno klimanje glavom odraslih i uz prilično rezervi-

sahe izjave domaće filmske Kritike:

Na njegovom putu među šire krugove gleđalaca hteli bismo da mu poželimo dobrodošlicu, hteli bismo i da ga preporučimo — jer za sve to nam ne bi uzmanjkalo reči. Pa ipak moramo „da uz „Dobro more“ zapišemo i drukčije reči. Ne diktira nam ih preterani kriticizam i urođena skepsa prema domaćim filmskim nastojanjima, dužni smo da ih napišemo zboq poštenja u Ocenjivanju đela koja obeležavamo kao „umetnički film“. Čini mi se

da nam drukčije reči došaptava i.

ona skrivena, a nažalost retko ispunjena nada za napretkom, za novim i boljim u domaćim filmskim traženjima, i Bez te nade mi bismo film „Dobro more" prihvatili i ocenili kao solidnu, dovoljno uspelu filmsku novost. Čestitali bismo režiseru Mirku Grobleru debitiranje u igranom filmu, stegnuli bismo ruku majstoru fotografije Kališniku. za lepe snimke primorskog predela, a to isto i glumcima od Jožeta Vrhovca, Staneta Potokara, Leopolda Bibiča do Eveline Wohlfeilerove i

· Tomaža Peska. Rekli bismo: dobili

smo prijatno filmsko delo lakšeg žanra, veoma prikladno za omladinu između đeset I petnaest godi-

„na, pa i za sve priprostije gleđao- ·

ce — ukratko · zaista popularan film.

Negde, u nekom, skoro kao u bajci neoHređenom kraju i vremenu. đogođila se, odnosno na filmskoj vrpci odvija se jeđnostavna povest s crno-belim karakterima. povest o moćnim i zlobnim te malim i dobrim ljudima. More, koje je zaista tako dobro i bogato da bi moglo da pruži hleba svim ljuđima, mora se pokdravati nasilničkoj pohlepi seoskog gazde Paškvala, jedinog vlasnika ribarskih mreža i tunara. Grupa mladih ljudi, oku-

pljenih oko ribara Lozića, želi da

se. osamostalj, đa počne sopstveni lov na tune, i mada imaju izdajnika u svojoj sređini, to im uspea. Najviše zasluga za pobeđu stekao je svojim poštenjem i bistrinom dečak Ive i more ma je nagradilo: za senkom njegove barke plovi veliko jato riba pravo u mreže siromašnih ribara. gi:Ei83 Scenarist, koji je filmski uobličio ovu povešt, trebalo je đa se odmah u početku opređeli ili za izrazito dečje, lirsko-poetsko tretiranje, ili pak za plastičnije, realističko tumačenje, na koje smo navikli u filmovima za odrasle. I u jednom i u drugom slučaju mogao je da da Čvrst temelj za snimanje filma. Međutim, na zaista „nerazumljiv

način, scenario je ostao negde na sređini između ove dve mogućnosti. Sama povest, sa svojim zapletom na izrazito socijalnoj podlozi, predvideli novu ulogu za odličnu man. Ali velike mogućnosti imala je povest i za ostvarenje omladinskog filma, naročito i zbog toga što su od samog početka u scenariju

prikladnija je za realistički tretLotti iz „Doline mira“ pa je bilo nužno da važne uloge u filmu o-

“digraja”d6ćN; Oprkoš~toridz"pFizofi

s decom glumcima, naročito s Manđinom, ostali su u filmu samo sporedna intermeca, puna ljupkosti i lirike dođuše. ali sasvim nebitna za dramaturški rasplet povesti, /U istu vrstu koketiranja s publikom mogli bismo ubrojati i još neke umetnike humorističkog karaktera ili masovne žanr-prizore sa seoskog vašara. Šta možemo u toku snimanja filma gostovao je kod nas moskovski cirkus s odlično dresiranim medvedima Filatova.... To s jedne strane govori o hvalevrednoj inventivnosti i smislu za improvizaciju, a s druge utoliko više neprijatno upozorava na pomanjkanje. čvrste scenariske i. režiske koncepcije, Samo iz približhih planova nikad nećemo stvoriti prisno, homogeno, iz jednog komada izliveno umetničko delo! Ni trud režisera, ni žar glumaca ne mogu da nađoknade čvrsto zasnovanu koncepciju. Posledice su jasne: dobra igra pojedinaca, dobri pojedđinačni prizori, ali neizrazita celina,

Kroz ceo film sc oseća istinski

trud stvaralaca. Otkrili su nam ga pojeđini prizori, maročito prizori s decom (upozorila bih na izvrsnog Tomaža Peska u ulozi Ive i na još jednako dečji toplu, neposrednu Evelinu Wohlfeiler u ulozi Mandine). Upravo zato nam je žao Što su ti uspeli prizori zbog nejasne Osnov ne koncepcije .ostali da vise u praznom, umesto da odlučujuće podupru dramaturški uspon filma. _— Ako hoćemo da „Dobro more“, sa svim pohvalnim i kritičkim napomenama izrečenim na njegov račun, svrstamo na određeno mesto u razvojnoj lestvici slovenačkog i jugoslovenskog filma, za njega ne bi našli prostora na onom mestu na koje bi ga moralo, već u razvojnom merilu, da postavi vreme njegovog nastanka. Svaki film nov korak napred, to je želja svih koji filmovi stvaraju i gledaju. 1 više nego želja, to je cilj, a u izvesnom pogledu i dužnost.

Korak filma „Dobro more" je harlekinov korak. Korak junaka pantomime koji iđe' i iđe, svakim pokretom nam dočarava iluziju kretanja, a u stvari se ne pomakme ni za peđalj napređ...

· Jer, uspela tehnička strana, Uuspele pojedinosti, uspeh kod publike, još nisu onaj uspeh koji đonosi napređak, usavršavanje dosađašnjeg nivoa, otkriće nečeg zaista novog, još nikad rečenog — svega onog Što bismo želeli da doživimo uz svaki novi domaći film. Stanka GODNIČ

* :

Ocena: vrlo dobar

Reč je o filmu, snimljenom na obalama slovenačke Istre. Na živopisno raščlanjenim, zelenim obalama malih ribarskih sela i obalskih

'otočića. O filmu, koji su slovenački

i italijanski filmski radnici snimali pod radnim naslovom Skvarčo, a prikazuju ga pod naslovom Velika plava cesta. Od važnijih pođataka o filmu treba još po-

· menuti imena režisera Đila Ponte-

korva (Gilla Pontecorva) i gluma-– ca Iv Montana, Alide Vali, Staneta Potokara i drugih ·manje poznatih i manje slavnih italijanskih i slovenačkih glumaca. ~

Reč je o filmu koji tretira već

· toliko puta ispričanu priču iz ŽivO~

ta malih ljudi. Filmu o ribarima i njihovom radu, njihovom siromaštvu i njihovoj svesti — pa ipak je centralna ličnost filma čovek koji je, nekako izolovan od tog osnovnog podteksta „povesti. To je ribar Skvarčo koji se na sahrani svoje

· siromašne majke zakleo da će svo-

joj ženi i deci omoqućiti bolji, đostojniji život. Sredstva nije birao. Latio se najopasnijeq, zabranjenog načina ribolova _— dinamitom. Odđvojio se od svojih drugova koji nisu hteli toliko da reskiraju. Obogaći+ vao se i — usamljivao. Srušio je prvu mlađenačku sreću svojoj kće-

„ri, pokidao svoje vlastite prijatelj- ,

ske .veze iz mlađih godina. Stavljao

je glavu u torbu i propađao, dok na kraju, kad ga je pogodila sopstvena „nesteća, nije priznao jednostavnu ·poštenu mudrost ljudi koji nisu tražili spasa u vratolomijama poje.·đinaca, nego u zajedničkim naporima, u zajedničkim ciljevima, u zadruzi ujedinjenih ribara. To je film u kome je glavnu uloı gu odigrao odlični francuski filmski glumac Iv Montan. Pilm koji je u · Scenariu i režiskoj izveđbi neprekidno vođio računa o širokim glu· mačkim „sposobnostima priznatog filmskog umetnika, mada mu svojom povešću nije mogao đa pruži sve mogućnosti za njegovo zrelo glumačko stvaralaštvo, Pilm koji je, pored ove glavne vrline, uključio · i Šetnje po lepim pređelima, dinamične masovne prizore, srdđačne prizore 5 decom, malko sentimentalne (ili pak komercijalne) prizore mlade ljubavi i još ponešto što bi se mirno moglo da nazove paša za oči. Pa ipak je to film koji nam se . dopađa svojim ozbiljnim nastojanjima, svojim dobrim glumačkim kreacijama kao i povešću koja noprekidno veže našu pažnju i osećajnu angažovanost. To je film kome bi napisali pozitivnu ocenu, kađa ne bi znali koja nam ga je zemlja poslala na smotru. d | _ Dotakao se naime izvesnih sveopštih životnih i etičkih istina, o ko-

Oto-Herbert Majek: Prostorna površina, 48

jima nikad nije dovoljno razmišljati i koje ostavljaju otvoren put različitim mogućnostima, od „habDy enda“ do tragične stvarnosti, Istina, do čijih saznanja dolazimo bilo gde i bilo kađa na ovom šitokom prostoru koji ispunjava čovek'"svojom delatnošću, svojim planovima, željiama i satrtim nađama.

I kad ne bi bilo upravo tog „bilo

qde" i „bilo kada“, mogli bismo filmu Velika plava cesta priznati jedno od vodećih · mesta

među našim (dosad ne suviše Wspešnim) koprodukciskim filmovima.

Velika plava cesta je koprođukciski film. Časni izuzetak u ducom nizu filmova, u kojima su naši filmski radnici morali da nepotrebno otstupaju vodeća mesta strancima koji nisu opravdali naše poverenje. Ovde je drukčije, već i imena 'glumaca govore.o tome, Pa ipak u ovom filmu, u ovoj saradnji filmskih radnika različitih nacional. nosti neđostaje osnovni razlog koji, bi objasnio, opravdao ovu saradnju. Zar se ta povest ne bi mogla zbivati bilo gde i, bilo kada? Njena istinitost je zaista opštevažeća, naša i svačija. Ali ne tako snažna da je ne bi mogli nadglasai: dobro poznati razlozi naših dosadašnjih koprodukcija: izvanredna lepota pejsaža, jevtini troškovi snimanja i tako dalje. Poslednji most se mogao zbivati samo na našem tlu i Krvavi put samo na HNoFve~- · škom. Ove filmove smo mogli snimiti samo u saradnji s Nemcima i Norvežanima. A Veliku plavu cestu mogli smo da snimimo bilo gde i bilo s kim... i

Sa te tačke gledišta ovoj kopros dukoiji „Triglav-filma“ pripada tek treće mesto na listi naših zaista usnelih koprodukcija i ocena: vrlo dobar. i

S.G. ·'

ZASTANI VODO

Zastani vodo, prekini dah,

ne teci.

Za čas, samo za jedan ćas opomeni se.

Nek mrtvih prah,

od kosti prah

zasja tobom ko svetleći meti!

I nek se u smrti uspava san umornih vojnika,

nek san uspava borca

iz svoga punog ranca ređenika.

Nek svaki od njih u ovaj dan dosneva svoj večiti san,

svoj san!

Zastani vodo, prekini dah, ne teci. U smrti uspavan sam umorn:ih vojnika, sada m: tihim šapatom rzci! y (Odlomak iz poeme) aaa Nenad TOMIČ —— – —_ —— o. —–~

-—— – _——_—-_— ________

ISPRAVKA

U napisu »Grupa'sarajevških književnika«, objavljenom u prošlom bro< ju »Književnih novina«, u poslednjeni basusu pogrešno je ofštampano da je Brupa na slici »u punom sastavuae: Ustvari, na slici je samo jeđanm Geo Grupe sarajevskih književnika,