Књижевне новине

Nastavak sa 1 strane

primer, teško je naći neposredne

litičke invektive, ali je zato Tartifova hipokrizija još jednako zahvalna tema za satiru. Uopšte, isuviše je široko polje ljudske gluposti da bi ga trebalo ograničavati samo na politiku.

I zato, kad je reč o slobodi i satiri, najradije bih, parafrazirajući poznati vapaj i sam uskliknuo: O kakve se sve gluposti kod nas ne čine u tvoje ime slobodo! Vraćamo se četrdeset i pedeset "ođina unatrag, ka dadaizmu, nadrealizmu i futurizmu samo da bismo dokazali kako kod nas sme i tako đa se piše, a svakom strancu „pokazujemo naš zakasneli i već demodirani slikarski „avangardizam“, sa osećanjem malovređnosti i istočnog greha zbog ovog našeg socijalizma, kao glavni dokaz slobođe našeg likovnog stvaranja. Tako po tome pomalo ličimo _ na onog našeg „Bosanca koji je po prvome ratu i oslobođenju uždio sopstvenu kuću da bi pokazao kako je sađa nastala sloboda i sve može da se rađi. Ne verujem, dakle, da bismo dokazujući da nismo onako socijalistički crni kako nas neki đavoli slikaju, morali po svaku cenu da ismevamo naše socijalističke institucije, kao što je to u svoje vreme predlagao „sada već pokojni Staša Vinaver, a pravo da kažem uvek mi je reč sloboda u ustima onih koji je stalno zazivaju zvučala šuplje, nekako ispunjena sa mnogo „o“. Što se satire, međutim, tiče, mislim da se njenom pomoću slobođa može izboriti, ali da je ona vrlo neprikladna da se njome sloboda dokazuje. Naprotiv, čini mi se da satire može biti samo u relativmoj neslobodi i da pi u potpunoj slobodi, ako je ova uopšte mogućna, satira iščezla kao književni rod. Kađ slobodno, bez straha od nagle i neprijatne reakcije, možemo da kritikujemo, onda nemamo potrebe da ironišemo i ismejavamo. Satira je oružje boraca ali ne i pobednika. Njima stoje na raspoloženju mnogo direktnija i efikasnija sredstva.

A sad da se vratimo osnovnom i polaznom pitanju: da li kod nas, u jednoj socijalističkoj zemlji, može i sme da se piše satira? Odnosno, ima li kod nas šta da se ismejava i da li narodna vlast hoće i može da trpi da bude kritikovana, pa i ismejavana.

Pitanje, priznajem, nije samo te-

~ oretsko. Ismevanje četnika, Nemaca i Talijana”: iz vremena rata, pa i „razvlaštenih ostataka nekađašnje buržoazije“ (to su bile teme kojim su se naši humoristi, satiričari i karikaturisti štedro bavili u godinama neposredno posle rata) danas bi bio prilično dosadan, jalov i besciljan posao koji bi malo koga nasmejao i ninašta ne bi mogao da pokrene jer je, bar u ovom obliku, nestalo i objekata ove satire. S druge strame, kuća koju smo gradili nije više tako nova da na njenom licu ne bi bilo, ako ne bora i pukotina, a ono bar poga, a u toj kući mi smo sami gospodari toliko dugo i do te mere da bismo na sastanku njenog kućnog saveta ili stanbene zajednice slobodno mogli sami sebe da kritikujemo i za ono što smo sagrađili loše i za ono Što Smo Upropastili kao loši domaćini, bez potrebe da se opravdamo „dugom turskom okupacijom“, „starom trulom Jugoslavijom“, ratnim razaranjima, pa i eventualnim „greškama nove vlasti, države i državnog aparata. Već duže vremena je evo kako smo manje više sami u toj kući, bez tuđih ljudi, kojih bismo kao svedoka mogli da se stidimo, dovoljno,smo snažni da bismo mogli da se šalimo i smejemo na sopstveni račun, bez straha da bismo time mogli potkopati zgrađu u kojoj živimo, a opet isuviše smo mlađi u razvoju da bismo mogli ne boriti se protiv sopstvenih dečjih bolesti i ne čuvati se zaraza koje bi nam, još nedovoljno otpornim, mogle nagrditi lice i zatrovati dušu. Za proteklih petnaest godina izmenile su se prilike oko nas te se, u skladu sa njima, morao izmeniti i objekt i cilj satire. Mi smo postali gotovo isključivo odgovorni, i mi, gotovo isključivo, ili bar pretežno, treba i da odgovaramo, ne trudeći se da pomalo licemerno prebacujemo odgovornost na vlast koja je bezlična ili na društvo i društveni poređak koji su sveobuhvatni. Tu novu 0Okolnost nisu uvek i na vreme shvatili pisci, a ni čitaoci koji još nisu bili dovoljno spremni, ni pripremljeni, đa prave i da trpe šale na sopstveni račun. Otuda i niz teškoća i nesporazuma. : _ Tačno je da su izvesni naši pisci imali još u neđavnoj prošlosti i pokrupnijih neprilika zbog satira koje su pisali. Ali, prvo, ko sa literaturom nije imao neprilika? Nije Sa čajno jedan naš veliki pisac rekao da bi literaturu trebalo svrstati među takva zanimanja koja su, PO" put rađa u rudniku ili u atomskim laboratorijama, opasna po zdravlje i po život, U našoj još skučenoj 510 dini gotovo nije bilo DOD RON. koji nije imao neprijatnih isKUBS?

va sa licima koja suse prepoznavala ili koja su Brebocgavalii njegovim pripovetkama ili romanima. Jeđino su pesnici ostali pošteđeni, ali na njih. se njihovi pesnički rekviziti: mesec, zvezđe, vetar i lišće, buđući neživi ili bestelesni, i nisu mogli žaliti, đa i ne pomenem kako se možda u modernim, iskrivljenim, apstraktnim i hermetičkim slikama i stihovima nisu ni mogli poznati.

Naši satiričari našli su se tako, ustvari, delimično i svojom Krivicom, u položaju nesrećnog Andrićevog kmeta Simana koji je kukuriknuo u nevreme, odviše rano, pre zore. Javili su se sa kritikom i potsmehom u vreme još odviše ozbiljnoi barutno, u trenutku kad su još stare, jedva zaceljene rane Kkrvarile i kad je mlađu kožu valjalo čuvati od brazgotina. Sem toga, tek izišli iz rata kao heroji pobednici, svi smo imali lica odviše zategnuta sopstvenom važnošću i dostojanstvom da bismo umeli i mogli dđa se nasmejemo. Udarac kritike vraćen je malo grubo, ali treba li ikoga za to

pa i vređamo sve i svakoga, a ovaj štu svađu u trolejbusu koja vam ta-

poslednji uvredljivi, ljuti zadatak namenili smo baš satiri, dajući joj nešto što nij4 njeno.

Čitam o tome u jednoj knjizi: „Treba oštro razlikovati invektive ili obične uvrede od satire. Razlika leži u đuhovitosti prezentacije koja je osnovna odlika satire. To nije književno pravilo već psihološka istina. Stvari kojih. se plašimo možemo da proklinjemo .ali ne možemo da im se smejemo. Smejati se nečem znak je superiornosti onog koji ismeva. Satiričar prema tome napada svoju žrtvu ne dajući joj prilike da se smatra važnom“. Ovo je

književna teorija ako ne i književ-.

no pravilo i ja ću, da bih jasnije prikazao položaj i zadatak satire i satiričara, pokušati da je ilustrujem jednom psihološkom istinom iz naše svakodnevne prakse. Dakle, ako uđete u naš pretrbani beogradski trolejbus i tu vam neki od putnika nagazi na nogu, što nije ni malo teško zamisliti, Šta možete da uradite? Možete besno da reagujete i munete

Glava jednog svetitelja (Ravanica)

prekorevati i kriviti? Tim pre što uđar i posledice nisu bili nimalo tragični.

Uostalom, ne može se izlaziti na kišu, a da se ne pokvase bar noye, niti je mogućno kretati u rat protiv zacstalosti, naopakih i nakarađnih naravi, da pomenem samo neke od naših društvenih i ljudskih nevolja, sa garantijom osiguravajućeg društva u džepu da iz toga sukoba nećemo poneti ni najmanju ogrebotinu. Pa i moralna strana takvih očekivanja nije baš najsolidnija; hte li bismo da budemo borci, da ne kažem heroji, sa svim počastima koje nam sadašnjica može da pruži, ali na odviše komotan i bezbedan način, bez ikakvog rizika. Takve „ledi Vudbi" naše satire mnogo me potsećaju na one naše razbašurene mlade pesnike koji bi hteli u isto vreme da budu i počies maudits5, prokleti pesnici koji preziru društvo, a u isti mah da budu i oficijelni, priznati, da ne kažem nagrađeni i maženi od istog društva po kome bi tako obilno hteli da pljuju. (Uzgređ budi rečeno, Bodler, taj njihov ukleti i prokleti primer, posinak jednog francuskog gehterala, odričući se svoga društva odricao se i svih njegovih privilegija).

Iz ovog malog nesporazuma izvire ma izvestan način i drugi, veći. Dajući literaturi preveliki, nad-društveni značaj, mi sebi često pritežavamo isuviše prava, premalo dužnosti, a sasvim bezbedan, takoreći sankrosanktan položaj. Mislimo đa u literaturi imamo pravo sve da kažemo i u sve đa se mešamo, dok nam je jasno da to ne bismo smeli da činimo u običnom našem profanom životu. Šta bismo mi uradili da nam na ulici, recimo, priđe iznenadno neki nama sasvim strani i nepoznat čovek i kaže nam: „Gospodine, ne sviđa mi se boja vaše kravate! “ Rekli bismo mu sigurno: „Šta se to vas tiče?“ ako ga odmah, na licu mesta, ne bismo poslali dođavola. Ali mi isti, kao literate, smatramo đa imamo prava ne samo da se mešamo već i đa za-

dirkujemo, kritikujemo, ismeva

ili udarite nepažljivog saputnika, ali u tom slučaju, koliko ja poznajem naše violentne naravi, budite sigurni da će vam udareni odgovoriti udarcem i da bi sve moglo neprijatno po vas da se završi sa razbijenim nosem, a verovatno i pred milicijom. Možđa biste mogli odgovoriti manje žučno i samo opsovati čoveka Što bi takođe izazvalo sličan

odgovor i kao po pravilu takvu Op-

kođe ne bi mogla biti prijatna. Ni jedno ni drugo ne liči satiri. Najbliže bi joj bilo ako biste čoveku koji vas je nagazio rekli, makar i ljutito: „Slušaj prijatelju, pažljivije se vladaj! Nije moja noga državna imovina!“ Ili možđa još blaže: „GOospodine odviše ste teBki. Očigledno se ne hranite u objektima društvene ishrane“. Svet u trolejbusu bi se nasmejao, čovek bi se verovatno izvinio, a vi biste imali sujetno osećanje premoćnog satiričara, što bi vam verovatno ublažilo bol u nozi koji još uvek osećate, Samo, pre no što izvučete pouku iz ovog primera hteo bih da napomenem: ja nikog ne učim i ne savetujem đa bude poltron ili da ublažava oštricu svoje kritike. Može da piše najžešću kritiku, najsmelije napade, ali, ako želi da piše satiru, onda kao u svakoj igri mora da poštuje izvesna njena pravila — da ismejava pre svega, a ne da vređa.

Ali, kad smo već načeli pitanje psihologije treba još nešto dodati: ismevanom ipak nije sasvim svejedno ko ga i u ime čega ga ismejava. To takođe u igri ne treba zaboraviti. Neću baš da kažem da nam je lakše kad nas prijatelji ismevaju. Naprotiv, ponekad nam to i teže pada, i često smo spremni da posumnjamo u iskrenost ı ispravnost takvih prijateljstava, ali vreme i smeh ljudi oko nas učiniće da uvidimo i shvatimo da je najbolje, ako ne želimo da ispadnemo još smešniji, da se pridružimo i sami Oopštem smehu i ne poslušamo ono što nam stid i pozleđena sujeta U prvi mah kao loši savetnici šapuću. Svi smo mi spremni da kritiku radije oglasimo za nepravičnu ili čak i zlonamernu, ali nam je to ipak teže učiniti sa kritikom koja je po nekom opštijem mčrilu dobronamerna i kohstruktivna. A kad se radi o društveno političkoj kritici, kriteriji su manje subjektivni i nije teško razlučiti šta je, naprimer, kri tika vlasti i društvenih osnova, a šta je ismevanje njenih slabosti i njenih slabiča. y

A takvih se već nakupilo dovoljno. Tu su (ređam prema sopstvenom ukusu, napreskok i ne misleći da sam sve pobrojao): naši arivisti, pokondirene primitivne tikve, karijeristi, poltroni, papagaji i aminaši, krugovi ljudi starog režima koji su se prilagođili i snašli te prosperiraju u novim prilikama (a ne oni tužni koji se nisu snašli), inteligentni, histerici i paničari, kojim je sopstveni pupak naši neđoučeni snobovi koji, vođeni kompleksom manje vrednosti, čeznu za društvom jednih i drugih te kao privesci vise po nekolikim beogradskim salonima. 1 tako dalje. Onom koji ih vidi nije teško naći njihove smešne strane i zato, imajući u vidu sve što je o našem predmetu već rečeno, đođao bih menjajući la=ko poznatu Juvenalovu izreku ako kod nas možđa i nije teško satiru ne pisati, zaista nije teško ni pisati je.

Ali, kako je satiričaru? mitaju me ponovo. I o tome sam rekao već ne=što i ne bih hteo odviše da se UZnosim hvaleći se kako nisam imao sa njom krupnijih neprilika — ne treba dizati rep ako nećeš da te udare po njemu, kaže jedna kineska poslovica. I zato je moj konačni odgovor onima koji su zapeli da ga čuju: pokušajte sami! Izvolite!

Erih KOŠ

Ljubo ANĐELIĆ: »Ceveni

(Izđanje

Dnevnik Ljube Anđelića »Crveni gazovja sadrži u sebi sve one OSODine kazivanja u kojima se atmosfera ratnog trenutka umetnički oblikuje i osenčava, Iako vezan 723 razđoblje od mesec dana, dakle u vreme Pete neprijateliske ofanzive, ovaj dnevnik je pokazao da i hronika koja se VO" di veštom rukom stvaraoca može da preraste u živu umetničku tvorevinu. Dnevnik je beležen u pređasima između dve bitke i iskazan je u vidu ispovesti kojoj tragika đaje posebno obeležje i posebnu vređnost, Zaći u dušu partizanskog ratnika, izvlačiti iz nje sveži mozaik ratnih mevolja, otkrivati SVE to na način koji pleni, — nije nimalo lako. An đelić se uvek zadržava ma đetaiju,

znajući tačno da om pruža pogodnu priliku da se uhvate svi oni naočigled skriveni momenti pred kojima se i u kojima sč odmotava složena ratna slika. Hvatajući svako iole značajniie vlakno u trenucima tog meteža, autor »Crvenih gazova« nije mogao a da se pri tome ne zadubi u raspoloženje borca i druga koga glađ i bolest iz đana U đan sve više desetkuje i onespohkojava, Naročitu pažnju Anđelić posvećuje drugovima koji jurišaju na neprijateljske utvž~

»Narodne Kknjige«,

gazović

Cetinje, 1958)

de i pri tom jurišu ostavljaju svoje živote u šumovitim pređelima Ljubinog Groba, Košura i drugih mesta ma kojima se odvija nezapamćena bitka sa daleko nadmoćnijim nepri» jateliem, Anđelić, opisujući svoje drugove, opisuje ustvari svoj bol za njima, daje tome bolu jednu čistu ljuđsku liniju i ton, Na prilazima Sutjeske, na mestu gde je dramatika poprimila svoj neočekivani oblik, mnoštvo boraca viđenih u grču da se proboj kroz neprijateljske obruče ostvari, — dati su u svetlu pune psihološke napetosti, tako da se Bačuvao onaj unutrašnji odjek koji se u toj teškoj prilici kođ naših boraca manifestovao. Anđelić je pored peripetija i okršaja svoje brigađe đao

i niz vrlo ubedljivih atmosfera i drugih partizanskih jeđinica. On nije krio činjenicn đa se čovek u tome stanju gladi i neizvesnosti osećao gzaviđan prema onome borcu koji se otresao svog mučnog života, koji je ostao mrtav na nekom proplanku, Baš u žiži tog i takvog sagleđavanja ljudskih sudbina leži đubinski 7Zahvat ove teme, leži punoća osećajnog i iskrenog sučeljavanja sa pravim licem tragike i ratnih prizora. Đ.

centar sveta, |....

Jutro zime jutro leta Usne ćute ruže zrele

Bolni beskraj gde nas pogled vuče i more qđe beži i obale cele

Letnje veče zbijeno u odjeku groma Dolina plamti i umire i rađa se ponovo u noći

Veče zimsko uđahnuto neumitnim ledom Naga šuma poplavljena mrtvim lištem

Kolebanje godišnjih doba neosetljivih i živih Kolebanje godišnjih doba ravnoteženih vekom

Imali smo osam godina imali smo petnaest gođina Pa ostareli zamračili zoru i život

Na ljude i žene koje nismo voleli

Nikad nismo mislili jer nam nisu smetali svetlosti

NIU PREVODU

Pol || ELIJAR: ·

TT arena —

Doba života

Pablo Pikaso:

Portret Pola Ehijara

Ostareli smo ipak provalija se naselila Omogućili smo ponovo budućnost odraslima l

II Međutim to malecno ogledalo

U koje se oba oka ogleđaju smejući se jedmo na deugo

TI nos bez ičega drugog

I krajičak uva tek koliko da se nadurimo

To ogledalce bez granica

U kome činimo celinu sa čitavim našim svetom To majušno ogledalo u kome igraju sa nama

Jedna po jedna od hiljađu devojaka

Hiljadu određenih obećanja

i IV Blagosti i krajnosti Brkali smo boje

Sve su bile beskorisne Ničemu ne služe

ii WOW EAVYIL4 Svako i sva zrnca peska

Neopipljiva na vetru

Svaka i sve iskrice Pod zaklonom vatre

Zar smo mi sad ti ljudi i žene Od one dece koja smo bili

Vetar se uznemirio Svetlost se zamračila

Zbog sitnice zastali smo Razmišljamo u tami

Igračke i igre pretvorene su u alate

U rađove u predmete u brige

Moramo da se krijemo đa bi izigravali detinjstvo Zabranjeno nam je da se bezrazložno smejemo

Na krivulji dana sunca i smrti

Capo ———-—

Tkaj debela okna lepote đobro odevene Imamo samo dve ruke a samo jednu glavu

Naučili smo da računamo i da svođimo

Oblaci zdravlja magle uživanja

Na sredokrači svega žamore zađovoljstvom

Proleće opada zima je snošljiva

Koliko noći još da snevamo nevinost

VI Nevinost i snage na trambulinama Nađe i poverenja

Snage i slabosti prijatelju moj nezgrapni >

Žestoki i dovitljivi Pravedni i živi već dugo

Već toliko kao i ja A bili smo mlađi U vremena tako različita

Ali mlađi kao što se nije Kad se traže duž svih puteva Tragovi našeg bitisanja

Nećemo uvek imati stotinu godina

Jednoga dana tresnuće kao grom I uspraviti polegle žetve I zasenuti olovo naših nesreća

Starost je već tu davno

VII U prkos kamenju Sa ljudskim licem Živeli smo od nađa Ništa nam nije moglo smetati Da spavamo bez snova I da trpimo tamu I ovoga trenutka nema Ni brige ni sumnje O času nekom sličnom Za svagđa na zemlji Sve se kreće i peva Menja se i uživa

(Preveo Nikola TRAJKOVIĆ)