Књижевне новине

Slika i zvuk savremene poezije

Zaista. je bila dobra ideja da se materijali sa Drugog jugoslovenskog festivala poezije, koji je održan od 31-V đo 5-VI-1958 u Opatiji, na kome je uzelo učešća preko seđamđeset naših književnika — pesnika i Kritičara, objave u »Likosovoj« Mcolekciji »Svjedočanstva« Tako su i široj javnosti postali pristupačni referati pojedinih pesnika i Kkritičara održani u okviru ove manifestacije, koja, izgleda, počinje da biva tradicionalna. Tema ovogodišnjih razgovora bila je, kao što je poznato, značaj slike u savremenom poetskom stvaralaštvu, pa su i svi napisi, objavlieni u ovoj knjižici, bez obzira na svu raznolikost pogleđa, time međusobno Dovezani. Tu najpre treba spomenuti interesantna razmatranja Aiena Boskea »Elemenat nesklada u poeziji«, a zatim rađove Jovana Hristića »Pesnička slika danas« Bora Pavlovića »Slika, zvuk, stih« i Miodraga Pavlovića »O poetskoj slici«, koji neposređno odgovaraju na festivalsku tiemu. Isto tako, ne manje značajan je napis Poljaka Tađeuša Roževiča, koji je najveću pažnju posvetio ulozi i smislu metafore u savremenoj poeziji. Borislav Mihajlović u svom pri 'logu izvođi jednu vrlo zanimljivu komparaciju poznate pesme Branka Rađičevića »Putnik na uranku« i pesme Vaska Pope »U zaboravu«, Nesumnjivo đa je šteta Što se Mihailović ograničio u ovom svom napisu samo na Konstataciju razlika u poetskoj slici kod ove dvojice pesnika, ne ulazeći dalje u uzroke i poreklo tih, kako i on sam Kaže, bitnih razlika, Knjiga sadrži još i priloge Stanislava Simića i Šima Vučetića,

Posmatran u celini, ovaj mali zbornik, iako možđa ne odgovara na sva pitanja koja se nužno nameću temom razgovora na festivalu, pruža zanimljivu sliku pogleđa na značaj uloge slike u stvaralaštvu savremenih pesnika.

Raško JOVANOVIĆ

„Antologija češke poezije XX veka“ (Izdanje: »Likos«, Zagreb, 1958)

Miodrag Ašanin je našoj javnosti \eĆ dobro poznat prevodilac i komentator češke poczije. Njegove prepeve čitali smo u našim listovima i časopisima, uglavnom u onima koji izlaze u Zagrebu. Sada, pred nama se nalazi »Antologija češke poezije NX veka«, jeđan potpun i ubedljiv dokaz vrednosti, korisnosti i kulturne efikasnosti dosađašnjih prevodilačkih nastojanja Miodraga Ašanina. Ne ulazeći u relativnost kriterija sastavljača svih antologija i ne dokazujući đa je iz ovog, ili onog razloga jeđan pesnik manje ili više pretfstavljen čitalačkoj publici, ovu »Antologiju« treba shvatiti kao informatora o češkoj poezij,. koja je kođ nas manje poznata nego savremena f{ran-

cuska ili engleska. Naravno, tu ima izuzetaka: imena Jirži Volkera ili Vičeslava Nezvala

— đoprla su do našeg čitaoca, a to,

jasno, nije ni približno dovoljan u-·

slov upoznavanja sa češkom mođernom poezijom i putevima njenog razžwitka, Zato ova knjiga može korisno da posluži mnogom našem čitaocu pri sticanju uviđa u dela drugih pretstavnika poetskih mogućnosti če“ škog jezika; to su, uglavnom, pored VWolkera i Nezvala, pesnici Jaroslav Sova (nažalost zastupljen svega jednom pesmom), Stanislav „Nojman, František Halas, Vilem Zavađa i Jirži Orten, U ovoj »Antologiji« čitalac Će naći slavnu Volkerovu »Baladu O ložačevim očima« i sugestivnu pesmu »Groblje«. Nezvalov »Karneval« Halasove pesme »Evropa«, »Pucajtie!«, Bajfertove pesme »Panorama« i »Računalo« i Ortenovu »Pesmu kamena« — pominjem ona zaista ubedljiva i bitno antologiska ostvarenja.

Branko PEIĆ

VINJETA TASE RUZMARINA

GEORG TRAKL:

„JPoezijać

U pravu je Oto Šolc kađa u pogovoru izbora iz poezije Gcorga Trakla piše: »Sve što je Trakl pisao bila je sublimna lirika. Njegovo djelo, taj dragocjeni početak, mnagovještaj novih poetskih zakonitosti, njegovo djelo bremenito je buđućnošću i stoji kao živi putokaz budućim pokoljenjima. Njegov hermetski stih, sav sagrađen na čudnovatim stankama, nosi na dnu svoga korita sjaina zrnca pravoga 'zla«,

Znamo za mnoge pesnike čije su životne sudbine bile više nego tragične. Setimo sg samo života Artira

Remboa, setimo se, đalje, unazad, Žermen Muvoa, setimo se Žerar de Nervala, desenjina, Majakovskog...

Trakl pripađa redu »ukletih« pesnika koji su čitav'svoj život, čitavu svoju ljudsku egzistenciju stavili u službu traganja za novim značenjima reči! i traganja za jeđnom novom, apsolutno sublimnom i zato uvek mo» dernom poetičnošću, Zbog toga, Veoma je korisna ova tanka bela zbirka koja nam daje jednu približnu sliku Traklove tragične ličnosti, koja nam bar donekle približava njegovu zaista veliku liriku koja je tako bremenita sadržajem da u svome najvišem značenju može da se pretstavi kao jedna od osnova svekolike moderne poetičnosti.

Svega imamo nekoliko pesama ovog tragičnog pesnika koji je bio »uživalac droga, alkoholik, izopćenik đruštveni« i »ostao sve do smrti«.

Progutala je 'Trakla silna bujica valjanja austriskih regimenti u Galiciji tokom Prvog svetskog rata, 4 iza njega ostale su čuđesne pesme kao što su »De profunđis«, »Dječaku Elisu«, ostalo je njegovo veliko »Pre-

obraženje«, tu je i njegova »Olhja«e ” i pesma, poslednja pesma »Grođek«, kojd je do izdavača stigla sticajem tako čudnovatih okolnosti, Treba do” tači sublimne, duboke i znatno mistične prostore ove lirike. Doticaj 58 prostorima ove lirike — doticaj je 54 jednom autentičnom poezijom koja umnogome jeđva da ima premca.

a · Branko PEIĆ

* f_ ? '

ŠUKRIJA PANDŽO:

„J1judi smo“

Literarni svet ove Knjige naseljen je, uglavnom, u piščevom zavičaju, hercegovačkim selima u kojima je pisac proveo i miz godina kao narodni učiteli. Taj svet živi u jednom specifičnom ambijentu, pođ naslagom trađicija i mentalnih osobenosti, svet koji nosi sve oznake zaostalosti, pri-

mitivizma, običaja jeđne epohe koja je zanavek otišla sa poslednjim- otsiajima austriskih baioneta 'i bistrim zelenim vođama Neretve, U zbirci nema izraženog Kontinuiteta. Jedne su vezane za rano đetinjstvo i ranu mlađost, đruge se đešavaju u prvim gođinama posle ovoga rata. I jedne i đruge obrađuju jednostavne

navika i

male motive — oskudni isečci iz ži\vota — zgođe i nezgođe pojedinaca u borbi za životni opstanak, u sukobu sa ratnim neđaćama, sirotinjiom, neznanjem. Priče iz detinjstva i mladalačkih dana đate su sa više ljubavi i topline. Ima u njima nostalgične čežnje, prigušene rezignacije, đragih uspomena. Ove priče su jeđno malo lirsko sveđočansivo, One nose dah i miris jednog vremena, onc su izraz

jedne sređine, njenih manira i na-

ravi, jedne atmosfere koja se umetnički oblikuje i osenčava,”

Pripadajući generaciji mlađih bosansko-hercegovačkih pisaca koja je, u vremenu između dva rata, tražila svoje mesto i svoj literarni tretman, — Pandžine priče nose regionalni okvir i raspon. One, sa svoga aspekta, tretiraju jednu stvarnost, povođeći se za Književnim ukusom i literarnom modom. 1I zato su Socijalni motivi upadljivi u ovim pričama. .

Osnovna komponenta ove knjige je u piščevom humanizmu, njegovom saosećanju prema svim beđama i nevwoljama. Vidno je io saosećanje u uzanom porodičnom krugu, u bolnin scenama Prvoga svetskog rata, u 0” nom do suza đirljivom opisu životne tragike maloga Cerga, u beđi i prkosu ·siromašnog „učenika „mostarske gimnazije. Druga komponenta knjige jeste — raspevani piščev lirizam, Ima u njemu katkad suvišne bolećivosti, ima i sklonosti ka Knjiškoj sentimentalnosti. Ali ovaj lirizam jeste ono što čini ovu Knjigu rado čitanom, što joj daje toplinu i svežinu. Inspirisan humanističkom #Čđ\literaturom, željan da ljudi nađu svoje mesto pođ suncem, Pandžo, za teme svojih priča, uzima događaje iz SVOjih neposređnih doživljaja i iskustava, Jovan VULEVIĆ

PARODIJE

Često, vrlo često, češće nego što se to. pretpostavlja, najčešće bez izuzetaka, ili s izuzecima koji su sasvim retki, bećarac se peva nasmejano. Visoko se uzdignu obrve, devojačke ı momačke, što po pravilu ne smeta obešenjačkom podmigivanju, neđokučljivo slutljivom čak u pomrčini. Jer: bećarac se danju odmara od svoje uzbudljive razdraganosti; on je večernji, ponočni, noćni distih.

Bečarac je u srodstvu sa Ššalajkom i poskočicom, ali se — svojom podmigivačkom lakomislenošću, kratkotrajnošću dvostiha, prisutnošću u životu zamomčenog momka ı zadđevojčene devojke; prestajanjem važenja u trenutku kad se prvo oženi a druga uda; sablasnom metričkom podudarnošću oba svoja deseterca; nerazmrsivom i kobnom međusobnom zavisnošću njihovom, pošto su jedan uz drugi priljubljeni; koketnošću i pikantnošću, istina pomalo razmetljivom u kaćiperski elegantnom stavu đavolaste veselosti; — ocrtava upravo kao becaracč. Autonomna čar bećarca je u njegovoj rešenosti da se neretko i sa slašću naruga nekim navikama i da sa naivnim neustručavanjem kaže, naprimer, šta misli o šlingerajima. Tako je nastao zanimljivi distih koji glasi:

Koliki je šlingeraj u prije! Kad s' osvrne, i sama se smije.

Temu Ššljngeraja spremno prihva-– ta potsmešljivo-obešenjačka ·epigramska opaska ovog bećarca:

Zalud, curo, tvoji šlingeraji, Kad na njima spavaju bećari!

Ukoliko se pođe dalje tragom šlingerajskog aspekta bećarca, sagledaće se u uzanome okviru jednog distiha široki šlingeraji:

Ispod skuta šlingeraji vire,

Dika mi se priko kola smije.

Ali misao o šlingerajima dobija i oblik nespretno iskrene i pomalo

Bećarac o šlingerajima

setne realističke konstatacije o nedostižnosti — u danom trenutku, za glavnu ličnost izvesnog bećarca, — šlingovanih gaća kao takvih:

U sve braće šlingovane gaće,

· A u mene šilom izbodene. e

Međutim, bećarac, katkad ironičan ili soblaznitelan, ne izbegava lirsku razdraganost i, napuštajući gaće, okreće se rukavima:

Diko moja! Tvoje oči lave Našlingaću sebi na rukave,

„Mladen LESKOVAC

____Let bačenog sebe

Pomodreti od želje da bačenim sobom u zenice iskeženog lica zlođuha slomiš mu reske kosti, da, vihoran, gruneš na dvokrilna vrata tmice

stopalom zavitlanog sebe i prevrneš se u radosti —

što iz tog zamaha viri očnjak mesečeva zrnevlja, što u vazduhu brzine noga ne trne,

Sto se, zagrljene, dižu i potkrovlja i podneblja nogavice snova, podrugljive za maske masne i crne,

i lupaju po pričama mlečnim, ružno prokislim još u doba početka beskraja, po toj lažnoj pavlaci, da suđar moćniji slute letećčem grudnom košu.

bačenog sebe (Parodirao Lav Zaharov)

sudar sa okom u vranoj navlaci.

Oskar DAVIČO

NEDELJA.

Ponedeliak

Utorak

Šreda

Cetvrtok

Petak

Subota

Nedel|a

Poneđeljak je usahlih suza damn. Za prošlo veće ni reč te ne veže, Idemo prazni, porazni kroz.stan, Čekamo na noć što vetar ispreže.

I tek tađa kađa sasvim vran

postane građ gde nam duša leže,

mi pronađemo da. je prošli dan Hr bio ljubav što nas divno veže. ;

I mesto suza, na neki mali glas odgovaramo nečujno, bez zvuka, To je molitve naše viđen spas,

I blaga je na naslonu ruka dok se utorak mota oko na,

Drugi! dan po redu već nastami

u našoj duši praznu, nežnu sobu, Iđemo čudno blagi svome grobu a blistaju u noći restorani. .

torak taj neodređem, sklon da iznenadi, đa podigne glavU, tako đa poznaš i izbliza javu i šta je za Nju nekađ bio On.

Utorak, drugi dam po redu

(a već sneži i već je trg u belom,) Dotakao sem Uusijanim čelom.

I dok osećam oko, sebe bedu,

sve sam manji pod crnim amrelom.

Sreda je došla, Sve se divno deli, U fijaker uleteo bih rado,”

ali već davno konji su odneli fijaker u sneg što je pado

po amrelima divnih šata, po struku i po kolenu dama sa lornjonom. Možda bih ljubio nekoj nežnoj ruku.

Ovako stojim kao pred kamjonom iza koga četvrtak već vuku.

Četvrtak ja u tramvaju slavim, imam još vremena za okove.

I ma da se nevešt i pust pravim, ja čujem kako neko tiho zove.

0 Četvrtka jednog divnog da sa setim i opet da mi bude blago veče, Ali ja nisam živ, i već letim 'petku koji se na đelove seče.

Uzimam šešir | silazim u statom kaputu na sneg pritajen i setan. ı

Četvrtak umoran ide bulevarom. Za njega ja sam sasvim neprimetan.

Peti je dan kako ležem kasno, Peta je noć. Šta ću? Gde ću? Kući?

Nekad sam petak propijao strasno, a sad ću smiren među decu, kući,

I biće mi napokon sve jasno,

Subota predgrađa karneval

u bluzama crvemim i rezeda.

Ja cenim zlatnom cenom akav bal i učestvujem u njemu bez reda.

Jednom me je milovao šal devojke s kojom sam igrao bez stanke,

Gde li je sada ludi karneval, u decembru, u duši palanke,

Neđelja, kađ krčme obuzme seta od namerno uglađenog sveta...

Kad svako veže kravatu i pazi: ko kome ide, ko kome dolazi

Ja znam da nemam kome da se nadam i onda s pustim ·sviračima stradam,

Dok se neđelja kao nova mlađa = povlači negđe. Nestaje iz grada, .'

Naisus, 29 jul, 1958 rsd e · Slobodan, MARKOVIĆ

STOJAN ĆELIĆ: ZAGONETKA –· )

poraya hwenier— arene neee. Gniearennanuikeinan,

IZLOG UASOPISA

aa J0TT

Hroj 7—8

Sa znatnim zakašnjenjem objavljen, dvobroj časopisa »Republika« br, 7—8 donosi, kao i uvek, niz zanimljivih priloga. Uvodnik Matka Peića povodom pedesetogodišnjice smrti slikara Josipa Račića, proza Vojina Jelića »Ukočeni zaborav«, stihovi Višnje Stahuljak, drama Samjuela Beketa »Sve koji padnu«, tekst dr Zdcnke Marković o vclikom poljskom pesniku — dramatičaru Stanislavu Vistijanškom i Hakslijeve varijacije o Goji, — to su prilozi koji nas mogu veoma mnogo zainteresovati. Pomenimo još tekst Ivana Slamniga »O predloženom novom pravopisu« koji ističe niz veoma zanimijivih problćma, aktuelnih problema usklađivanja našeg pravopisa, i esej Aleksandra Tlakera »Književno djelo A. P„. Čehova«. Prevodi Irene. Vrkljan i Zvonimira Goloba iz eskimske poezije doprinose upoznavanju našeg čitaoca sa jednim viđom poezije primitivmih narođa. Osim toga, u ovom prilozima bogatom broju možemo pročitati kritički pregled prošle muzičke sezone od muzičkog kritičara Nenada Turkalja, i veoma polemičan

VINJETA TASE RUZMARINA

tekst dr H. E. Barnćsa »Pogrešan vazvoj u strukluri modernc kulture«. Jedan od vrlo zanimljivih problema koji.ovaj članak nameće — jeste problem odnosa kulture prema misli mođerne tehničke civilizacije. Batnes , zaključuje da »... naučna i mehanička čudesa mogu čovečanstvu doneti meslućeni blagoslov, ako samo hoćemo učiniti Jedno: naučiti kako đa ih upotrebimo sebi u korist«. Ako uzmemo u obzir interesanine probleme koje u savremenoj Italiji postavs lja pred čitaoca bivši jezuita Algi-

jero Toldi — ondđa čemo se veoma zarađovati interpretaciji problema Tolđijeve publicistike, koju je uči-

nio Vinko Cecić. U svemu, ovaj dvobroj časopisa »Republika« donosi niz veoma kvalitetnih priloga, odabranih sa ukusom i sa mnogo uredničke savesnosti, *

(appeMeIHk

Hroj 11

Od priloga u prozi, u ovom broju časopisa »Savremenik«, ističe se odlomak iz romana »Vihor« pod naslovom »Naslućivane staze« od Jordana Leova. Od poetskih priloga, pre sve” ga, treba istaći vanredan „prepev Nikole Trajkovića »Pesnikov rad«, ciklusa pesama od Pola Elijara. Ođ pesam&4 naših pesnika, koji su u O” vom broju časopisa »Savremenikć brojno zastupljeni, ističu se stihovi Zarka Đurovića, Dragana Kolundžije i impresivna pesma Zorana Milića „Staza bez povratka« To ne treba shvatiti kao umanjivanje vrednosti priloga drugih pesnika koji su objavili u ovom broju, a to su: Sreten Perović, Momčilo Đerković, Tomislav Cvetković, Pavle Popović, Ljubomir

| Cvijetič i Miodrag Mladenović. Ve-

oma je zanimljiv članak Pavla Zorića »Od estetizma do religioznosti« (o Dučiću). Ovaj članak može da buđe povođ za jednu širu i ozbiljniju diskusiju kojom bi se mnoge teze mogle đa poreknu. Ivan Lerik objavljuje tekst »Neka pitanja realizma, a Voja Čolanović povodom drama Juđina O'Nila piše jedan istinski nadabnut napisan tekst. U književnom pregledu Radonja Vešović piše o najnovijoj knjizi pesama Dušana Kostića, a Pavle Zorić se osvrće na roman 'Bore Ćosića »Svi mrtvic počinjući svoj tekst jednim čudnim apodiktičkim tvrđenjem: »Bora Ćosić je knjiški pisac«, što, naravno, nikako ne dokazuje da je Bora Ćosić zaista knjiški pisac, ali što i ne mora da porekne neke teze negativne ŽZoričeve ocene Ćosićevog romana. Radoslav Đokić piše povodom Knjige Leonida Leonova »Put ka okeanu«, & Stanislav Bajić' objavljuje jedan zaista koristan povod za diskusiju pod naslovom »Film — inđustrija ili uTuctnosti?« Branko PEIG