Књижевне новине

LIKOVNA UMETNOST

CETRDESETGODIŠNJICA

Koniovićevog slikarstva

„Stvarati svojom vizijom, na svome tlu, svoje motive...” M. Konjovič

Svaka je Konjovićeva izložba praznik za one koji u slikarstvu iznad Svega vole boju, silovitu i intenzivnu, boju kao tumača vitalnosti ·i strasti, boju kao simbol stvaralačke pobede. A ova, praznična izložba slikareva, još je mnogo više od jednog jubileja, ona je sa delima iz pet poslednjih godina još jedna nova etapa, još jedan novi dokaz neumorne vitalnosti, još jedna pobeda dođata umetnikovom opusu. Gonjen stvaralačkom groznicom,

plodan je kao ni jedan od naših slikara, a celovit kao malo koji od njih. Konjović stvarajući kroz četrdeset godina svog slikarstva naizgled zaneseno, silovito, zahuktalo, ustvari delje uporno i sigurno jedan razvoj koji beleži izuzetna disciplinu kontinuiteta. _ Nikle iz sukoba realnog pređmeta i likovne vizije a stvorene umetnikovom pobedom nad viđenim koje postaje instrumentom vizije, Konjovićeve slike nose pobedničk. kliktanje: sve je na njima umetnik savladao, potčinio, na svoj . jezik prepevao i onda ponovo stvorio. Na većini slika kao đa še umetnik we sa prirođom — bez koje ne može i neće da stvara — a koju želi da osvoji, potčini i ponovo svojim sredstvima. rekreira, pa je oma i Všena i poznata, ali istovremeno i samo njegova, samo na njegovim slikama postojeća. Ovaj đramatični kovitlac, ova strasna temperatura stvaranja, snažna i osvajačka, prisutna je gotovo na svakoj slici,

Uvek obeleženo i povezano sna-

pom njegove do prenaglašenosti jake indi;viđualnosti, ovo slikarstvo u svom toku ocrtava i pojedine faze od kojih u svakoj umetnik i postavlja i rešava jeđan nov likovni problem, što daje punu stvaralačku vitalnost, Konjovićevom opusu. Stvarajući i razvijajući svoju slikarsku v#iviziju fovističkim zamahom i ekspresionističkom emotivnošću, Konjović se uvek kao osnovnim likovnim sredstvom služi bojom, snažno do brutalnosti što kulja u toploj hromatskoj skali i pokriva platno u gustom, sočnom, pastoznom namazu — i arabeskom što s6 "kao “tamni, markantn: pojasevi svođi oko bojenih oblika. Dok dakle, stedstva izražavanja, boja “i 8rabeska, ostaju uvek prisutni elementi, konstantne vrednosti a Ko-

INA: Divno. AH ostanimo bolje kođ kuće, MATROZ.: Otkud sad to? Odjeđnom si promenila

želju.

INA: Hoću da buđem s tobom. Sama.

MATROZ.: Pa eto ostajemo... (Neko zvoni) INA. Ko li je sad? Ne otvarajmo. MATROZ: Ipak da viđim. Možđa mi neko odgo-

vara na pisma i preporuke. { INA: Dobro idi, idi. teljica — Tamara)

INA: Oikud ti? Nisam ti se nadala. TAMARA: Eto, ono što ne očekujemo, dođe.

INA: Tajanstvena si.

TAMARA: Da skoro uvek je tako.

INA: Šta je uvek? i TAMARA: Ono što ne čekam.

INA: Zamaraš me prosto. Ali kaži bar ne zumljivije reči. Kakvih novosti ima?”

' TAMARA: Baš o njima je reč.

MATROZ.: Ina, ja iđem da se prošetam

(Pojavljuje se Inina prija-

njovićevom slikarstvu, kao što je 1 sa malim. izuzetkom i motiv uvek isti: Bačka, njen; pejzaži. i, plodovi njeni ljudi i njihov enterijer, — oSnovni likovni problem se menja izrastajući logično "iz kontinuiteta stvaranja. Zato na tim i sa tim svojim konstantnim elementima Konjović gradi sve nove i nove, sve

<

stvaranja. Šta znače u tom intervalu i u tom ogromnom opusu pet poslednjih godina pokazanih na novosadskoj.-. jubilarnoj izložbi?

Kao što ima slikara koji se uvek ponovo vraćaju svome liku, baš zato jer on za njih više nema for'malnih problema nego savlađan postaje potka, gipka i podatna, za

BOŠKO KARANOVIĆ: KROŠNJE

drukčije slike, čuvajući uvek Ppromenljiv i živ jeđan problem koji voli, sa kojim se nosi i koji ustvari najmarkantnije obeležava razne faze umetnikovog razvojnog puta. „Stvarati svojom vizijom, na SvVOme tlu, svoje motive...” deviza je Konjovićeva još ođ ranih, pariskih

dana. Nju on zastupa apsoluino i

pređano u svojoj. radnoj izolaciji da tako· nazovemo njegov stalan boravak u Somboru koji.je obogatio

" ndšu savremenu umdthost "sa preko

1.500 slika! Ova je đeviza ujeđno i obeležje četrđeset godina njegovog

mrtav? :- :

(Zvoni opet) zaborava.

je mrtav, baš kao

tiho: Toma je otputovao i neće se više vratiti Ini. Eto, wada se više nikom neće vratiti. Efekat tvojih reči biće kuđikamo Kkrupniji. ? TAMARA: Žao mi je, Ina... dosta progutala večeras. Laku noć. (Odlazi) TINA: Nema ga. Ostalo je samo ime. "Treba ga za”

ke ra-

i da ku-

da bi saznaka ono Što te interesuje. ATi — ako nije

TAMARA: Jeste. Boris se ne vara. TNA: Uostalom, šta se to tebe tiče. Oh, mogu đa zamislim kako izgleda... Eto, nema nikada za mene

TAMARA: Došla sam prva da ti to javim, znala sam da ćeš se potresti.

INA: Da, i utoliko je tvoje .uživanje veće.

TAMARA: To je suviše, Ina, suviše...

INA: Sve to nije moralo da se desi. Ne sada bar,

TAMARA: Ina, lezi. Odmori se.

INA: Gle! Stalo je tebi do toga. Sve ovo poslužiće ti da sutra na probi svima diskretno kažeš: Toma

njihova dalja i nova eksperimentisanja, tako se i Konjović na svojim slikama odnosi prema pejzažu Vojvodine. Ona je njegov drugi lik, potka njegovog stvaranja i izvor eksperimenata, otuda je ona kao krajnji ishod na njegovim slikama uvek nova, a uvek istim nitima vezana za jedan novi likovni sadržaj koji ne opterećuje, nego na

protiv samo obogaćuje putanju no-.

vih traženja saćčinjavajući problem slikarčvog odnosa prema predmetu, Ako pratimo ovaj problem uvek budan na slikarevim platnima, ovaj

i pre dve godine, kada si rekla

Ali mislim dđa sam

' vezuje se, u izvesnom smislu,

pim novine. Doviđenja, Tamara. (Odlazi)

INA: Večeras te ništa ne razumem, možda zbog umora. Ah, proba je bila beskrajna, a možda. ~

TAMARA: 'Ti još uvek voliš Tomu Kıajića, zar nc?

INA: Moja lična stvar. A ako te baš zan ne više. Ne — ođavno ne. |

TAMARA: zašto si uvek nepoverljiva prema meni? MWriješ se od mene. A znaš da 5C toliko poznajemo da jedna drugoj već misli čitamo.

INA: Isuviše voliš da čitaš tuđe misli,

TAMARA: Ina... .

INA: Molim. i

' TAMARA: Ali ja zaista nisam...

TNA: „.. to zaslužila.

TAMARA: Da.

INA: Ipak jesi.

TAMARA: Znam da patiš.

INA: Zašto me uvck izazivaš?

TAMARA: Zar sam fe ja izazvala na te uvrede

INA: Ne. Ti si me samo naterala da se setim svojih prošlih muka. J

'AMATRA: Ina, nemoj...

INA: Ne znam dokle ćeš tako. Dolaziš posle jedDog napornog dana, u jedno veče kada malo hoću da udahnem spokoja, malo zaborava sa tim jesenjim sutonom, dolaziš da bi rekla ime koje tolike dane Prekriva... Šak

TAM • Ti ga voliš, Ina. Reči. a

a ada H rekla: ne. Ali ne vredi tebi 8QVo?iti i .

TAMARA: Onda te neće mnogo uzbuditi ovo. (Vadi novine iz tašne i pruža joj) ]

INA: Sta je to? Večernje izdanje... Pa šta?

·TAMARA: Pogledaj drugu stranu.

INA: Železnička nesreća na. pruzi za Ljubljani. . . Dvanaest mrtvih. Nekoliko lica teže povređeno. Strašno. Samo, kakve to veze ima sa mnom?

TAMARA: U tom vozu je bio Toma.

INA: To ne znači da je mrtav ili povrfeden.

TAMARA: Da. Ali imena su docnije stigla dakciju, i Boris mi je javio.

INA: Ti si odvratna, \odvra

KNJIŽEVNE NOVINE

ima —

Onda uvek vređaš,

?

\

u Ve

i

tna. Sve ši to izmislila,

boraviti. Nema više straha od susreta. O, i one bojazni da će doći i odvesti me gde hoće. Ostale su slike. Treba ih spaliti. I šta je još ostalo? Ah, ova ruža, (Prilazi vazi u kojoj se nalazi ruža od voska) Da. Uspomena. Najveća. I ona istopiće se: od voska je. Ruža od voska i ime od leđa. Malo plamena, jedna obična šibica sađa i sve je istopljeno. Teče: kap, kap, kap... Nema ničeg onda. Malo vode i rastopljenog voska na podu. Uzmeš krpu i pod je čist. Šta beše u toj ruži? Ceo onaj dan. I ceo mesec. Tađa sam... ništa neću da govorim o tome, Gde je šibica? Kako će se istopiti lepotica! Od voska je, zar ne. (Ulazi matroz)

'MATROZ: Tamara je već otišla.

INA: Otišla. :

MATROZ: Vesela si. Prijatne vesti ti je donela,

TINA: Da. Ukoliko je sloboda prijatna.

MATROZ.:: Zar sumnjaš u to? o Ali kađa je čovek mnogo sebičan...

INA: Ne.

MATROZ: ... onđa? ;

INA: Ah, ne znam šta sam htela da kažem. (Pevuši):

\Vosak treperi: kap, kap, kap. I voda teče dugo onda A pod je čist, k'o ime čist.

MATROZ: Kakva je to pesma, Ina? Čudne reči.

INA: Neka mala jesenja svadbena posmrtna pesma. · MATROZ: Odjednom ti je stalo đo šale, Umoma si, Hoćeš li da legnemo?

INA: Ne. Neću još. Ti spavaj.

MATROZ: Kad mi zapoveđaš.

INA: Spavaj. ~ /

MATROZ.: Laku noć, Ina. (Pevuši):

\Wosak treperi, kap, kap, kap...

INA: Šta pevaš to?

MATROZ (Odlazi u dno sobe i leže na sou): 1 meni je odjednom sve postalo smešno.

INA: Obučen si legao.

(Odlomak i4 neobjavijene drame »Kako su voleli Inu«) / Velimir LUKIC

odnos umetnika prema predmetu, uvek drukčije shvaćen i u svakoj fazi drukčije postavljen, doznajemo zajedno sa umetnikovim rešenjem šta biva sa stvarnošću, sa predmetom, na Konjovićevim dramatično uzgibanim kompozicijama.

Jedno od umetnikovih rešenja donosi i ova izložba koja pretstavlja u sklopu Konjovićevog dosadašnjeg slikarstva izrazitu novinu u tretiranju predmeta. Osećajući uvek njegovo prisustvo, Konjović je predmet do te mere slikarski proniknuo i savladao da ga je prisvojio i asimilirao pretvorivši ga u još jedan elemenat svog likovnog stvaranja. Takav, postaje on likovni simbol, znak koji samo u sklopu Konjovićevog likovnog tkanja ima ođređenu, sigurnu, rečitu vrednost. Ova činjenica pretstavlja u slika-

revom razvoju još veće oslobođe- -

nje, još jednu pobedu. Iđući ovim putem, Konjović se zaustavio na pragu apstrakcije. Otuđa su na ovim slikama i bela kuća i stog zlatnog sena, i mrka oranica i crveno sunce razapeto o crn seoski đeram, i suncokreti žilavi i Zuti što dišu na slici nabubrelom fakturom, — otuđa su svi ti slikani predmeti i to Što zaista jesu, i mnogo više ođ toga: slobodni, novostvoreni oblici umetnikovog zanosa koji kao nosioci teških a sonornih bojenih harmonija zvuče sa zidova prenapregnutom strunom jedne silovite, strasne, „dominantne „umetnikove vizije.

___Nova je to faza u ogromnom sljkarevom opusu.

_ Na toj liniji transponovanja objekta i preobražavanja predmeta ova je izložba dragocen, nov pođatak o opusu našeg velikog slikara,

čija je cela umetnost obeležje jedne.

snažne i homogene ličnosti. Dr. Katarina AMBROZIĆ

NESTANCI

Nestao na vjetru zreo cvijet maslečica,

nestao oblak kraj sunčevog počinka,

nestao plavi rukav ponomice na žutom dlanu krša, nestao rosni dah jutra pod žariim pogledom neba, nestao mjesec između brđa i ponoči. a

Ali će drugo ljeto prosuti nove maslačke,·

oblak se rođiti u njedrima kišnog juga,

ponornica izdignuti modro čelo negdje nad ravnicom, jutro opet zažagoriti u mokrim krošnjama voćnjai, i mjesec sutrađan nad šume i lwade leći

i reći:

Dobarveče sanjalice i zaljubljen!

Nestao čovjek: otac, brat, sm:

negdje u ratu — pa ni strv, ni krv,

ni mrtav, ni živ.

Nestao a gođine česte i teške od tuge, a :

nestao i neće nikad doći, a u očima što svijetle još se prepleće njegov lik sa nepoznatim.

čeleanjemn

Nestao za ovo jutro i za drugo,

i za ovo ljeto i onu jesen, i zimu, i proijeće, i opet tako godinama, mjesecima...

Nestao a ostao pod trepavicama

skrit; a BeSz Kako je tanka i nevidljiva a kako trajna |

ta bolna posljednja nit!

OBIJIEST

Zasto ona blijedi kao. nagošću Zenice otvorene

I ranjene u crnoj strijeli ponoći Kapljući iz crnih oluka vjetra

Šukrija PANDŽO

ULICE :

•

' Za crnim sestrama otišli skitnica

Teci biseru noći

I sjeci svoje kose

A ja ću slušati tvoju pjesmu I gleđat mornare noći

Kako u zvuku čeznu

Za pustinjom drage tišine

Čija krv potresa neđužno brdo noći

Boško ČOKLJAT

Dragoslav Grbić: „Korak u prašinu“

Premijera u Narodnom pozorištu

U okviru proslave. oslobođenja

Beograda, Narodno pozorište je pi kazalo .dramu.--Dragoslava.-Gwbiča-:

„Korak u prašinu”. I u svojoj prvoj drami, kao i u ostalim del;ma, Grbić prilazi aktuelnoj, savremenoj temi: radnja drame dešava se u Beogradu, deset godina posle završetka rata, u porodici predratnog generala koji se vratio s robije; Tokom dvočasovnog „prikazivanja odigrava se nekoliko karakterističnih krahova a na vrhuncu drame, u času konačnog obračuna oca i sina oko preostale imovine, u kuću se useljava smrt: ubija se. nesrećna i egzaltirana generalova kći. Junaci drame propadaju dok se predaju iluzijama, neradu i pijanstvu, i u njima nema gotovo ni traga običnog ljudskog dostojanstva i čestitosti. „Korak u prašinu” nadona slične pokušaje M. Božića i M. Matkovića (na drame „Ljuljačka u tužnoj vrbi” i „Vašar snova”, koje takođe tretiraju nesklad između iluzija i životnih neđaća malih građana pregaženih vremenom). No između ovih drama i Grbićevog dela postoje i znatne razlike. Rat, na neki daleki način, još uvek odzvanja u Grbićevom komadu: porođica je gođinama živela očekujući povratak oca i u kući je veštački održana atmosfera poratnih dana. Pored ove, opaža se još jedna razlika: dok Božić i Matković prilaze malograđanima sa samilošću i praštanjem, Grbić odlučnije osuđuje svoje junake. Njegova kriti ka je direktna i neposredna, pa je zato osnovna situacija naturalistićki potencirana a karakteri dati u svetlosti surovih boja,

Drama „Korak u prašinu” ima dva potpuno različita čina. U prvom, znatno slabijem činu, pisac na lirski način slika zlosrećan đodiv svojih junakinja sa iluzijama. Po-. stupak karakterisanja situacije i heroja povremeno je isuviše direktan i neprikriven, piščeve poruke ne izviru neodoljivo iz dramatičnih

sukoba (već deluju kao inkoheren=

tne, poetske lamentacije o životu i položaju u kome se nalaze ličnosti) a razvoj akcije znatno usporavaja dugačka variranja neke teme u razgovoru.

Drugi čin, međutim, mnogo je, bolji. Grbić u njemu prvenstveno tretira raspadđanje buržoaske porodice i magistralno obnažuje sebičnost njenih članova. Pred nama se otkrivaju dve srećno pogođene ličnosti: otac, bivši general, koji čeka da mu rat povrati izgubljene pozirije, i sin, neradnik sklon piću, koji sanja o lakom životu i bekstvu preko aranice. Ovih nekoliko podataka iz života deluju drama-

turški snažno .i „stilski čisto. jer su realizovani. „kroz... izrazit: dramski sukob, neophodan u drami sa realističkom fakturom, kakva je „Korak u prašinu”, Istovremeno, drugi čin nameće utisak, parađoksalan na prvi pogled: naša samilost više je potstaknuta kad pisac posmatra tamne strane ljudske. prirode, 5 manje kad stavlja u fokus zbivanja tužnu obeshrabrenu nemoć junakinja pred životom. Ustvari, to je logična posledica upotrebe isprav nijeg dramaturškog „postupka u drugom činu, postupka koji omogućava da zbivanje deluje životnije a u krajnjoj analizi, prema onoj staroj maksimi „,da je sve što pripada životu — ljudsko”, i životnije. U pogledu dramske strukture „Korak u prašinu" karakteriše izvesna dramaturška „nepovezanost činova. U drugom delu komada otpočinje hova drama a ranije nagovešteni dramski tokovi postepceno se sasvim zanemaruju. Doduše, pred kraj drame ćerka se ponovo pojavljuje i svojim delanjem prouzrokuje razrešenje no tada njen čin deluje nepripremljeno i pomalo preterano. To. je svakako dug neveštini koji plaća svaki mlađi dramatičar.

Reditelj Ognjenka Milićević usmerila je svoja nastojanja ka pro-

~“

Gost „Književnih novina“

GUSTAV. GOTESMAM

nalaženju Što adekvatnijeyg stem" skog izraza wa piščeve zamišli:' U prvom činu naglasila je lirsku tu“ žnu izgubljenost Grbićevih junaka, dok je u drugom činu istakla dramatičnost osnovne Situacije. Lteditelju bi se moglo zameriti što je i sam upotrebljavao, u prvoj polovini komada, pravolinisku karakte= rizaciju (susret majke i Žike-mole= ra, kao i majčino predavanje iluzijama). Raša Plaović i Branislav Jerinić ostvarili su dve uspele uloge. U ocevim reagovanjima i ponašanju u tumačenju R. Plaovića — najbolje se ogledao progresivan, ubrzan ritam propadanja porodice. U igri B. Jerinića bilo je lakoće i ležernosti koje su delovale autentično, Dara RHadovanović-Milošević i Bogosava Nikšić igrale su, sa manje uspeha, dve” glavne ženske uloge. D. Radovanović-Milošević, kao majka, povremeno je naglašavala sa preteranom patetikom neka neprijatno brza reagovanja ove ličnosti; B. Nikšić izražavala je kompleksnu Milinu prirodu nijansiranim realističkim detaljem i naturalističkon ekspresijom, pri čemu nije uspevala da učini neosetnim i psihološki opravdanim prelaz sa jednog postupka na drugi.

Vladimir STAMENKOVIĆ

Ouih dana, kao gost „Književnih, novina”, boravi u mašoj zemlji Gustav Gotesman, qlavni urednik poljskog nedeljnog lista „Kulturni pregled”. Drug: Gotesman dolazi u okviru razmene urednika „Književnih novina” i varšavskog „Kultur“ nog pregleda”.

Za vreme boravka u našoj zcmlji, pored miza susreta sa beogradskim njiževnicima i razgovora sa istaknutim javnim i kulturnim rodnicima, drug Gotesman je obišao Zagreb i Ljubljanu, intere« Sujuči se za pitanja našeg političkog, društuenog i kulturnog života, Duoneđeljna poseta druga Gotesmana završava se ovih dana: U

' oku sleđećih meseci jedan od u-

rednika „Književnih novina” vratiče posetu vuaršavoskom, „Kulturmom pregledu”. Veze između naših

"dveju redakcija svakako će još vi-

še doprineti zbližavanju i boljem razumevanju poljskih i jugoslouen-" skih kulturnih radnika.