Књижевне новине
Nije čudo što su oni o sebi mislili kao o „eksperimentatorima”, jer je put bilo nov a zemlje koje su tražili nepoznate, i nije bilo nikakvih formalnih propisa o tome kako izraziti svoja otkrića, Jedna stvar je, ipak, bila jasna: Tehnika koja je otkrivena da izrazi kosmos devetnaestog veka, nije od-
a, Invencija je postala potrebna. 1 u tom procesu pronalaženja stvorena sU majstorska dela na početku dvadesetog stoleća. Sapaja
Nije to bio jedino anti-tradicionalizam, koji je izazvao revolt takvih umetnika kao što su Pikasq, i Šenberg. Činjenica je, da su oboje sami dokazali krajnju kompetentnost u mnogo konvencionalnijim formama. Niti je to bila jedino želja đa se vidi kuđa bi odveli novi eksperimenti. To je nova materija zahtevala i nova formalna rešenja, jer su, kao i uvek, forma i sadržaj išli ruku pod ruku. Ipak, bi trebalo naglasiti, da je stara predmetna materija ostala i da su stvarana značajna dela trađicionalne umetnosti u vreme kada je revolucionarna nova umetnost cvetala, n -
Upadljivo je kako je mode pokret u umetnosti bujao! U periođu od trideset godina on je prošao kroz fovizam, kubizam, imažizam, ekspresionizam, vertikalizam, vorticizam, dadđaizam, atonalizam, nadrealizam i tako dalje, _Tridesetih godina ovog veka izgledalo je kao da je izgubio sposobnost daljeg plođenja. Novo shvatanje sveta je otkriveno. Stari Kosmos je bio uništen i u tom procesu su granice umetnosti bile đostignute.
Mađa su „eksperimentatori” bili anti-trađicionalni, i otkrili zemlju iracionalnog i supraracionalnog, ipak nisu bili potpuno nepovezani sa umetnošću koja im je prethodila. U nekim slučajevima oni su pretstavljali krajnje izraze te umetnosti. Formalizam je o rodio mođerni klasicizam. Sirealizam i ekspresionizam reformulisali su načela Romantizma. Krajnja dostignuća ovih pokreta doprla su i do neumetnosti. Dalje nije bilo moguće ići:. U jednu ruku bio je to oblik, koji nije oblikovao ništa, a u đrugu, tretirana materija slomljena i bez oblika, pretvorena u haos. I tako po učenju mođerne umetnosti drugog mesta za kretanje nije bilo, nego samo nazad. -
Pred nama, ljuđima iz sređine dvađesetog veka, stoji pitanje, „Možemo li i mi takođe eksperimentisati, kao Što su to rađili veliki novatori? Da li
'
je potrebno đa mi udvos}ručavamo njihove napore?" Ali ići nazađ je reakcionarno, To nije eksperimentalno, niti novo. Avangarđa nije nikađa naučila da egzercira. Komanda: „Na začelje — marš!", za nju je nepojmljiva. I tako, najzad, imamo veoma komičnu pojavu novoga koje nije uopšte novo, i eksperimentalnog koje se mehanički ponavlja hiljadama puta. . Tako su neki časopis: modernista pisali pre tridesetak godina neku vrstu manifesta: i
„Umorni smo od prizora pripovedaka, romana,
pesama i komađa koji su još pod hegemonijom banalne reči, monotone sintakse, nepokretne psihologije, opisnog naturalizma. i željni smo Kkristalizovanog mišljenja...” |
„Fineganovo buđenje” i pisanje Gertruđe Stejn estali smi kao spomenici ovog zahteva, Ništa što se
_ Još to nije bila Struga sa onim du.ćanom i ćepencima ip pesme, sa SVOjim :dđevojkama nadaleko čuvenim. Nepoznata i udaijena, ležala je ona u tihim i sjajnim iz·'maglicama na dru- i
gom kraju ovoga zelenoga i ustalasanog jezera, a u sećanju, jeđino
razrušenog Samuilovog građa, o tom mogu da vam zbore dugo pe-
od onda pojavilo nije ravnopravno sa njima, U poeziji je bilo gore. Gore navedeni modđernistički pokret nije značio samo kraj fabule u pesmi, nego i kraj same pesme, Da naveđemo kao primer samo
. pesmu Hjuga Bola: :
elomen elomen lefitalominaji | wolminuscaio
bambula hunga
acyam glastala feirofim flinsi
Neko ko je jednom ovo pročitao, svakako to ne bi urađio po drugi put. Ali se mođerni pokret nije pokazao sposoban da duže vremena stvara značajnija dela, Umesto eksperimentisanja, mi smo do-
bili stereotipna ponavljanja, Mi ne moramo da go- ~
nimo „Literarno” slikanje. Samo nas njegova apstrakcija progoni. Pre pedeset godina je bilo peđeset hiljada slikara pejzaža, Sada su se oni pretvo-
rili u pedeset hiljada neobjektivnih „Inovatora”.”
Možda je nešto bolje u literaturi. Za razliku od svoje umetničke braće, pesnici znaju da čitaju i oni vidđe škrabotine na zidu, Mala slova su pretvorena u velika i stih nije više tako odran kao što je bio. Ali nam naslovi još smetaju. Istoriska .posmatranja i obraćanja, tako popularna od Ezre Paunda, još su istrajna.
Ali ako umetnost na svojim granicama mora da se ponavlja onda i mi moramo da ustuknemo. Mo-
žda će neko drugo doba jednoga dana đa pronađe .
nove puteve i obeleži ih, ali mi to ne možemo da učinimo, Džojs, Kandinski i Modrijan mogu samo malo da nam pruže. Mi im se divimo a to je opasno za nas, jer su oni u istoj vezi sa nama kao i Zola i Mone i Dega sa njima. Oni su toliko uspeli u svojoj oblasti da mi ne možemo da se merimo 58 njima. Ukoliko potpadnemo pod njihov uticaj bičemo samo imitatori, To ne znači da mi ne treba da buđemo pod uticajima, ali može ispasti đa bi neki uđaljenij: uticaj bio korisniji za nas od ovih bliskih. Nama ne treba da više saznamo o nasilnom i iracionalnom. Naš put ne vođi iza granica razuma. Išli smo već tim putem i poznajemo ga skoro sasvim đobro. Razumno je i snažno sađa zahtevati istraživanje. Ako naša staza vodi dalje od gran:ca umetnosti, pretstave bliže tradiciji mogu da nas nauče važnim stvarima. Ali „Vers libristi” neće uciti metrici pesnike koji su zaboravili da skandiraju. Škole neće pođučavati umetnike koji nikađa nisu naučili đa crtaju. :
Vreme je đa se kaže zbogom „Novom i eksperimentalnom”. Put nazad, je put ponovnog otkrivanja. On je čak i više nego to, Kako je carstvo forme. (oblika) beskonačno, niko ne treba da bude zabrinut da neće biti važnih stvari da se urade. Sve Što se traži, to je talenat da se to učini.
* * *
Sesil Hemli je rođeni Njujorčanin, Svoje obrazovanje je slekao"na Univerzitetu u Čikagu, Đo sada je objavio dve Mnjige poezije, »Porfirovo putovanje“ i »Dvađeset poema. Hemli takođe rađi na Kknjiževnoj kritici i esejistici. Živi sa svojom ženom književnicom Klen Goilib u Njujorku.
(Preveo Aleksandar KOSTIĆ)
krici pridružuju
mila svoje đane i ruke što joj je dragan, što joj je muž na ko zna kojoj obali, na ko zna kojem dnu, u ko zna čijoj postelji da bi ljubio tuđe, lepe žene, A ona je sama, godinama sama, stolećima sama što mi je milo em drago, oh lele... I rukama krmanoš upravlja krmu ka pristanu, i snažnim, nekako besnim stiskom desnice taj isti Dalmatinac, o kome svi na brodu znaju da su ga ubili daljina i sunce pa ne može više da plovi Indiskim, Atlanskim i Tihim Okeanom i svima morima sveta kuda je plovio godinama, pozdravlja jednog svog crnpurastog zemljaka kome se možda neće desiti isto — oh, lele, lele... ·
Da, te nezaboravne ljudske ruke koje ruše i zidaju svetove, tako čudne, tako krhke, tako obične — brod se zaustavio najzad i mnoge ruke sa obale pohrlile su ka onima na brodu, i mnogi sa broda pošli su da sastave svoje dlanove sa onima dole, tu je prestajalo jezero i tu počinjao Drim, miran i spokojan ovde, ali sa potmu-– lim i divljim snagama u utrobi ko je će tek da se razulare. Tu je, evo, Struga sa dahom svog starinskog i novog imena, tu je, izgleda, čas da se skine tamna boja sa jednog sećanja na zapis na jednom nožu donesenom ko zna kad iz belog sveta, iz neke crne pečalbe; na nožu koji je u Ohridu u svojim rukama okretao jedam stari ribar tumačeći tuđinska pismena, da se skine tamna boja sa pitanja: kakav je Čisti idealizani sahranio, kakvo je krvavo iskustvo stekao taj da-
- leki što je sa obe strane noža U-
ranovi i njihovi mrtvački povici i stravičnom batu
je ona pesma, ispevana u tamnim
i surovim vremenima, postajala sve više njeno znamenje i ime, neko njeno čudesno stopalo utisnuto U staru makedđonsku' zemlju. Brod se polako upravo prema njoj otiskivao od obale, a u okruženju koje su činile planine, ceo onaj lepi kraj na danu rascvetanom kao ogromna svPtla ruža, izgleđao je otkinut od sveta i bačen u'visinu, u plavetni: lo — kao da je šiktao uvis. Ali ne zbog toga što je sam sebi nedovoljan, što mu je tesno pa hoće tamo gore, među suncem i oblacima, da se raskrili, već od preobilja wnutarnje snage, od neke guste i opojne krvi koja kulja po njegovim venama.
Spontano, bez traženja, OVO OVde za tili čas postane jedna nova žiža svesti —, misao se potraži na novim putevima, među novim sazvežđima; Icpotu, koju je na ovim obalama i među ovim planinama sazdala ćud jednog prirodnog trenutka, jedam prasak neke njene nejasne rađosti, koju je bacila tuda neka njena obesna igra, kroz oma ista prdhujala vremena doziđivale su ljudske ruke i napori tvoraštva čovekovog. i tako joi dale jednu posebnu patinu i sjaj, jedam nov sadržaj za njeno trajanje. Provalile su se planine ovde ko zna kad — od besa, zaista, ili od smeha nekog iskomskog, „i, rigajući ogamj i dim, odvojile se jedna od druge, a onda se smirile i utišale isto onako naglo i ludo: u doba kad su se tek počinjale da sanjaju legenđe, planine su okolo stisle svoje hridi — ruke, i od tog njihovog oporog življenja u tome čudesnom trenutku, ostalo je to da su u svojim šakama — koritima zarobile one čiste i bistre vođe „da bi Biljana na njima svoja bela platna belila”, i zagleđale se u njih kao u nekakvu svoju nerazumljivu ljubav... !
A onda su došle ljudske ruke...
Ali, pustimo to — to je kao igra, to je iz istorije vremena koju je nastavila povesnica ljudi, povesnica maroda, povesniza Makedonije, Pustimo to ko sve ovuda nije došao. Via Egnacia ili ko zna kojim drugim putem, carskom džadom ili puteljkom — posedeo malo, pljačkao, ubijao, silovao malo, i — otišao. Uostalom, o tome pričaju varoš na hridđu i stari spomemici njeni. Čimer, crkvice i zidine
KNJIEŽEM.NE NOVINE
čalbari i njihovi potomci koji su trbuhom za kruhom odlazili u Vlašku i Egipat, u Češku i Japam, u
Ameriku i Germaniju, na sve če-
tiri strame sveta. ·
A ako Q tome čovek baš hoće i ponešto osobitije da sazna, neka samo pođe uskim i krivim uličicama, sve uz breg, pored kuća terasasto i ljupko pođignutih jednih uz druge, i neka u sumrak stigne među one ziđurine gore — čudna osećanja tu mogu katkad da niknu. Nekad su se ovde, gde je sad ledina između ziđova i pod nogama golo, širile carske i dostojanstveničke, begovske i pašinske odaje, i pirevi su tu bili, i mačevi, i koplja, i gozbe, i handžari, i smrti, i svila i taština i slava, i vino, i kondiri zlatni i sjaj. I tu su, u zemlji toj, pod „vašim stopalama, stopala tih davnih koji su minuli, vaše stope gotovo se stapaju sa njihovima, tuđa gde su oni gazili vi sad gazite. I ako prolazniku pritom padne napamet da u zidurinama onim · đodirne i opipa kamen pomodreo od trajanja i najedem zubom starih i novih vremena, i da, ćudljiv, iz rađoznalosti, ili iz želje da okuša snagu, baci ruku da bi ga izvukao iz zgloba, srsi će ga podići. Kao da je izvršio neko skrnavljenje, Jer, kao da je tu,odmah do vas, uz vas, u vama, kao da se iz onog sumraka, kao njegovo ovaploćenje, pomalja drevni oronuli zidar koji se smdi što mu smetate dok sipa malter na kamen, i tiho i sa strašću slaže kamen na kamen u luđom pokušaju da savlada vreme, Zašto remetite njegov mir, njegovu žudnju za trajanjem ? — čini se da potmulo huji uprazno prostor nad vama, Zašto pokušavate da se proistovetite sa onim što vam se čini da iz tih ruševina odjekuje kao zov, kao mračni eho nekog neumitnog doba koje je uhva= ćeno, na tužnu sreću tog nepoznatog zidara ipak dohakalo sebi skr-
. havši svoje zube na onom što je
ono samo?
'Ali su, na tom malteru i kamenu, prašni ostaci, dodiri nekih ruku, i oni se ne ostavljaju lako to je! Vi osećate da je između vas i njih nekakvo mutno bratstvo: vi dodđirujete oprezno te dodire, vi dođirujete te zidareve ruke dok u
' sumraku grakću gavranovi i hujuču
sove po ziđurinama i njihovim ne-
jasnim udubljenjima, i ši 6e qaw-
Samuilovih jednookih kohorti i legija koje oplakuju neke carice zavijene u zrmo. Ovde je, baš pod vašim prstima, tu gde vam leži ovlaženi dđlam, maslanjao možda neko svoje čelo vrelo od ljubavi i bola, užasnuto i žuto kao vosak zbog usamljenosti i smrti, zbog udara koji kao zlokobnu presudu nad čovekom izvršuje nesavlađana daljina, nekretanje, uvek prisutno saznanje da se neko nije vratio, da bez sreće protiče vreme. Vaše ruke pritiskuju ruke sužamja, ruke robova, nabijanih na' kolac — vi poželite strasno dđa se u paramparčad pokidaju lanci, da pogrebno nikad više ne ječe zvona...
Ali, pustimo sve to, zaista, sve te mrtve ruke... ı
No, ne mogu se pustiti ljudske ruke, one su te koje vezuju vreme sa vremenom, čoveka sa čovekom i obalu obalom — lagamo je prema Strudi sve dalje plovio brod po mirnom jezeru, i ruke se naslanjaju na palubu dok sećamje i misao na starim pričama, istinama i neistinama „ispredaju „nove tražeći im zhačenja i obeležja. Sem toga, u želji, te iste ruke možda posezaju već za letnicama i kišnim jesenjim noćima u koje jegulje odavde polaze na svoj daleki put, za svojom sudbinom. Ko će smiriti ljudske ruke, ljudsko traženje, čovekovo lutanje! Kapetan broda,jedan visoki i preplanuli Dalmatinac, eno rukom dodiruje krmanoševo rame i srdđito krši svoje prste što više ne putuje tamo kuda je putovao godinama, a njegova je žena gođinama bila „„sirotica”, i godinama je ta sirotica takođe lo-
rezao ona prokletstva, one dve paklene opomene zarezima u koje kao da je iz živoga srca kapala krv: da se Čuvaš onoga kome činiš dobro, da tajnuy ako hoćeš da ti je ne sazna neprijatelj, ne kazuješ ptijatelju! Je li u tome trenutku, dok je io urezivao, taj bio čerečen od
6 000
najrođenijeg brata, ođ „najmilijeg prijatelja, od najlepše ljubavi svoje?... Crnpurasti mladić, koji je za sve vreme usput pevao neko „la piconella” tako kao da hoće đa od
sopstvenog mesa otkine i proguta ono „l”, smirio je najednom svoje živahne ruke: crno je stao do njega neki starac u cernom, sa seđom, masivnom glavom, i zagledao se mladiću u crne oči, u očima je starcu najednom nikao neki -grni nemir, nečeg gotovo strašnog bilo je u tom nemiru — kao da je to strašno sišlo sa onog noža, sa Onih Samuilovih zidurina u sečanju. Kao đa iz ramena baca grom, tako je starac najednom pokremuo svoje ruke, učinilo se da će mu se ruke istrgnuti iz ramena i pobeći iz svojih zglobova; da one, ko zna zašto, baš sad „moraju da polete jedna ka drugoj da bi se sudarile i polomile. Pa su, ne uspevši u tom, poželevši možđa da pobegnu od tog, zastale i skamenile se blagosiljajući vreme, kunući bezglasno jedan ponovljeni trenutak: oči su starčeve zaplakale bol, starac je postao crni kamem iz koga su, iako je, činilo se, živeo hiljadu godina, istekle samo dve nezdružene crne ruke, on ih je opružio ka mladiću, neodoljivo privučen onim rukama zabezeknuti mlađić i sam je opružio svoje...
Jest, ti mnogi ljudi onđe na obali — ko je među njima bio onaj, đete onoga?... Struga je ispra= ćala regrute, i tu su bili gočevi i zurle, i goč je muklo odjekivao svoje bubnjanje, i u čitavom jednom času samo je jednom zaustavio to govorenje: dok je momak, sa njim na brbuhu, zurio u starca a ovaj, ljubeći nepoznatog mlađića sa sudbinom da plovi okeamima, govorio zagronuto da on, mlađić taj nepoznati, toliko naliči na njegovog je= dinca ·sina poginulog na nekom od bezbrojnih bojišta u poslednjem ratu đa mu se učinilo kako mu se vraća sin, kako mu nikad nije ni poginuo sin, mladić onaj kako mu je sin... Tapandžija, i onaj sa zurlom, još silnije su nastavili potom svoju svirku i svoje bubnjanje đa bi, valjda, prigušili, da bi tim mutnim i đčyilikavim zvucima natopili i u sebe poneli onaj ljudski krik „za umrlima koji se ne vraćaju, koji traju, Nađ Strugom je blistalo sun-e po danu mla=denmcu i ruži, i pod tim suncem VOdilo se kolo na ulici, i tu su, u 9"
RK „| _— __——— —_—_—_— —_—_--—————_—_— _————_———-—-—_–
%trim, i otegnutim i sporim mlazevima, iz tabananja po zemlji, ubrzamog i teškog, kako kad, šikljali drugi uzvici..Mladići u šaremim. košuljama, sa kečetima na glavama i crvenim maramama ispod kečeta, sa šarenim širokim pojasevima od kože, lako naklonjeni zemlji i dodirujući se slepoočnicama 5a onima koji ostaju, jednom pa drugom, naizmenično, opraštali su se od svojih od žetvi i berbi,
Tako. Među njima, tu negđe u ovom prostoru, pod ovim nebesima, morao je, dakle, biti onaj bezimeni iz. koga je prvi put poletela čudesna „melanholija one pesme — oh, lele, lele — usamljeni i gladni života čija je velika čežnja bila da đok vreme teče i vekovi huje seđi na ćepenku i gleda u nepresušno ubavilo struških devojanma, potomak njegov, Kakav je bio taj u kome se najpre začeo taj zvuk,
·taj šum, to kao jesenje cveće po
negovanim starinskim baštama lepo žuborenje koje se posle tako široko razlilo izvan svoga vroemena i tora? — ubavi momi' da gledam, oh lele... Koji su ton dsle njegovom pevanju vremena Dželadinova i Tašulina, a koji onaj drevni ziđar crkvica po wkolini, tih ćutljivih spomenika tako plemenitih zbog neimareve dobrote đa ih ostavi proste i nemakinđureme, pri-
iz poezije
“
legle uz zemlju maćehu i majku, dd svaki čovek, ko to može, ko to hoće, na njima i u njima izgra đi još ponešto od svoga sna O lepom, da može da dođa i ponešto svoje, neku trunku svoje ljubavi? Kakva je veza te pesme sa putnikom te mu se počinje da čini kako se njegova krv nastavlja na krv tog bezimenog, mnoštva bezimenih kao što je on, kako imaju istu krv, kako, poistovećen sa njim, sedi pred ruševinom a ispred se valja Drim i ljulja jezero, i Om stari, kopni i mre, a one su mome nepresušno ubave?...
Slobodon DŽUNIĆ
vojvođanskih Mađara
LASLO GAL
REČ
Vinuću je u nebo:
đa buđe
plava. i
U reku ću je baciti: zelena da bude,
I jutarnjim suncem
u crveno ću je obojiti:
neka mi
reč lepa bude.
TI zepaliću je:
ĐERĐ ČERE
Pređelima od istoka prosipaju Se zvuci i visine se, cepajući, otvaraju, a mrak ruši?
A kada joj srce dam, ubiću je.
Kroz oblačno mebo, probija zora, puns sjaja, pa se (ruđi tužnih oblaka prkosno rumene, a povetarac razvejava uzđahe pune želja
po mirisnoj | rosnoj, po tvrdoglavoj svežini,
vrela da buđe.
} ug. vinu ću je okupati: du strasna buđe.
T suzama ću je zaliti: da mi reč srca ima.
JUTRO
Na tihi zvuk preme se visoko ebo i crma stabla se ukočeno njišu, sa (grathja sad se odvaja tama
i svetlost zari u mlađome lišću.
i 41 O MNE
SM.
kao iz džinovske peći tek izvađen hleb poprskan vođom, sunce se puši.
FERENC FEHER
NAŠA POSLEDNJA ! NEUTOLJIVX ŽEĐB
Mleko je nekađa bilo kao jutro vano: " majka na muškatle svetlost sipa rukams od kolača, a svetlost se tađa pretvara u mleko, & saksija u prepunu
Sa poleglih bašta izvija se tiha jutarmja molitva,
činiju.
iznad krovova se izvija lelujava p3šara, a na dnu kantice novčić zazveči.
Velika kvaka ns maloj kapiji.
Krava te tužno u oči gleda.
TI kao da su baš snd izmislile veselost
pod krovom čavrljaju laste.
Mleko je bela pena na potonulom okeanu,
osmeh blag na drhtavom oblaku,
nad njim moja duša lebđi: na MKvilima leptira
i mali đečak se plavom kanticom polako se sa mnom prikrađa. Prvo mleko je naše poslednja i neutoljiva žeđ —o 5o:uze!
O, majko naša!
Prazna je čaša kojom smo ti s blagoslovom zahvalili.
· I ako mi noćas oči sklope, samo bih još mrtve jauke gvozđenih slavina pio.
'Kao jeđra vimena godine sazrevaju.
Prastara žeđ i među kamenjem oživi.
I dok ti u noći ma prozoru saksija spava,
za starom kanticom ti se pruža sad već odrasla vuka, O, ti već spavaš, i mnome te tihe zvezdice vođe:
da se ne probuđi taj maleni svet,
KAROLJ AČ
Draga . Voleo bih da sad spavaš
PISMO
Da ti ovaj zgužvani list mečujne doleluja u Krilo
Kao što na zemlju pada umorno ovo lišće jesenje
~— Tajanstvena poruka drveća — y
A kada se probudiš neće trebati ni ruku za mjim đa pružaš
Jer ti tu je na kolemu ti leži
Baš malopre si ga čitala ·I nije san to bio Svake se reči sećaš
'
I kraja koji si dvaput pročitala
Zaklopi oči i kao slepci (Čije oči negđe đaleko svetle
Možda iza sunca ili još dalje) 'Prstima napipaj te reči moje dahom usana
Napisane: Čekam te
I 8 desne strane ostavljam uvek malo 'mesta za tebe
I u krevetu pre sna ruke za
I ne znaju ruke šta su daljine
Ali usne one mi znaju I poljupcima ti pisma pišu , Voleo bih đa sad spavaš
tobom pružam i
,
Da ti ovaj zgužvani list nečujno doleluja u Krilo Kao i umorno ovo lišće jesenje što sad na zemlju pada.
- (Preveo Petar POPOVIĆ) |