Књижевне новине

M M

a ._:

i _-|

Službovanmnje Svetolika

BHiamkovića

Kađ je završio duhovnu akademiju u Kijevu, kad se vratio u Srbiju, S Ranković je oktobra 1888 g. postavljen za honorarnog predavaža vjeronauke u kragujevačkoj gimnaziji'). Poslije nepune dvije godine, početkom aprila 1890 g. položio je s odličnim uspjehom „profesorski ispit iz grupe nauka (homiletika, pastirske i crkvene bogoslovije sv. pisma, crkvene književnosti, slovenskog i ruskog jezika). U komisiji. pred kojom je polagao, bili su Jovan Bošković (namjesto Sv. Vulovića koji je otkazao), zatim protojerej Ž. Jovičić, arhimandrit Firmilijan i Jevrem Božović. Većinom glasova u komisiji, Ranković je proglašen sposobnim za profesora srednjih škola.) Međutim. sem zvanja i nešto veće plate, nije mu ni taj ispit donio naročitog boljitka. Ubrzo poslije toga nastaće njegova nemirna profesorska karijera: česti premještaji i neprijatna moljakanja za selidbene troškove, U ovom međuvremenu Ranković se zacijelo opredijelio za rađikalnu stranku, Proruska orijentacija i opozicioni stav prema. kralju Milanu zbližio je Rankovićeva ljubimca, nekadašnjeg liberala mitropolita Mihaila i mnajmasovniju, radikalsku stranku. Besumnje i to je, pored ostalog, moglo uticati na Rankovića da se okrene radikalima. Kasnije će biti jedan od zapaženih saradnika. radikalskog „Ođjeka i Dela. Razumije se da će po ćudijivom običaju toga vremena, običaju koji će Matavulj tako ismijati, i službenik Ranković dijeliti sudbimu svoje stranke: njene uspone i padove.

Za vtijeme rađikalske vladavine premješten je u prestonicu. Sa Stevanom Veselinovićem. postavljen je 28 marta 1891 g. „za profesora bogoslovije.”) Poslije nešto više od godinu dana postao je 19 aprila 1892 g. i honorarni profesor u Višoj ženskoj školi sa 400 d. godišnje plate od 1 aprila tog“)

Međutim, kad su liberali smijenili

rađikale, Ranković je premješten, Za ministrovanja Jovana Boškovića otjeran je 17 oktobra 1892 g. „po potrebi službe“ u nišku gimnaziju,”) da bi ga 2 đecembra iste godine prebacili u Učiteljsku školu u istom mjestu.) ., - „Kad su pak poslije Apnilskog Aleksandrovog udara došli „njegovi“ na. vlast, ispunjena je davnašnja Rankovićeva žežja: previsokim ukazom kralja Aleksandra a na predlog pretsjednika Ministarskog savjeta i ministra. prosvjete i crkvenih djela L. Dokića postavljen je 15 avgusta 1895 g. „po, motrebi službe“ za profesora Bogoslovije &u Beograđu.“) Malo zatim, oktobra iste godine određen je i za honorarnog pređava-– ča ruskog jezika u Učiteljskoj Školi sa 10 dinara od časa.

U prestonici se nije duže zadržao. Poslije novog državnog udara od 9 maja 1894 g., a za vrijeme antiradikalske Hristićeve vlade, ministar prosvete Lj. Klerić predložio je da Rankovića vrate opet u nišku Učiteljsku školu. Kraljevim ukazom od 17 decembra t.g. to je i učinjeno.”) Od 18 marta 1895 g. pak on je na radu u gimnaziji u istom mjestu.”

Najzad na molbu samog Rankovića, tada već zapaženog pripovjedača mostavio ga je 6 novembra 1895 g. naprednjak Lj. Kovačević za profesora Bogoslovije u Beoyradu.'?) Na toj dužnosti Ranković je i umro.

* * *

Poslednje godine života Ranković je proveo u užurbanom pisanju romana, u grčevitom otimanju onog što se još moglo oteti od pera. Z3

tri godine — tri romana. Još 22 januara 1895 g., timočki episkop . Melentije Vujić (1875—

1921)!') javlja iz Vrnjaca mitropol:tu Mihailu: „Svetolik Vam ljubi sv. desnicu. Oslabio dosta. Nešto kašljuca. Veli doktor da ima jak katar“.!”) To je, međutim, po svoj prilici bila tuberkuloza. 1897 g. se jače razbolio, te je morao ići u svoje Garaše. U svojoj molbi od 5 oktobra 1897

'g. on traži otsustvo do kraja školske

1897/8 godine. Isti datum nosi i ljekarsko uvjerenje u kome d-r V.J. Subotić konstatuje da Ranković „boluje od hroničnog katara u vrhovima ba plućna krila i često pljuje krv (catarrhus chronicus in ap. pulm. et hemopthoe“) te mu je stoga preporučljiv boravak na jugu, na moru.”*) Proleće naredne godine proveo je Svetolik' Ranković u manastiru Bukovu u Krajini. Umjesto da se odmara, on je pisao Seoska učiteljicu, Bolest jc, međutim, uzimala maha. 29 septembra 1899 g. izdao mu je d-r Subotić novo uvjerenje. Prepo-

' ručio mu je G-to mjesečno otsustvo

kako bi zbog bolesti 7uberculosis mogao otići na jug. U skladu s tim i Ranković se obratio molbom za odmor do kraja maja iđuće godine. „Zbog teške plućne bolesti — piše on — bilo bi potrebno da provedem

SVETOLIK RANKOVIĆ

zimu .i proleće na dalmatinskom primorju“.1“)

Oktobra mjeseca i pošao je u Herceg-Novi. Iz Rijeke piše Ševiću da se osjeća veoma dobro iako dvije noči nije spavao i da mu more izgleda kao veća bara.) Ubrzo zatim počinje da se žali na dosadu i monotoniju. Od toga i zbog toga pribjegava pisanju, 'grozničavom, napornom. Namjeru da za Zmajev, dječji list Neven napiše istoriju zeca ili neke druge životinje nije Ostvario!") ali je iz tih dana, ostala njegova priča Sfari vruskavac i roman Porušeni ideali. Pisan takoreći u zagrljaju smrti, ovaj roman pretstavlja ne samo poentu u pesimističkom raspoloženju piščevom, ne samo lajtmotiv njegovog stvaralačkog djela. U tom romanu, u Leontiju ogleda se i sam Ranković: obmanut, nezađovoljen i nezadovoljan bilansom svog života.

Krajem decembra pregledao ga je u Novom i d-r Vlad. Đorđević. Zbog bolesti Tuberculosis Pulmonium (hroničan katar pluća) preporučio je Rankoviću „jošte šest meseci odsustva od posla i dužnosti da bi se mogao baviti i negovati iu, toplom

i blagom klimatu“. Ranković iz Her, , ceg-Novog opet traži produženje od ·

šest meseci otsustva ističući kako

* *

(Povodom · 60-godišnjice smrti)

mu tamošnji „klimat dobro čini“,!*) To je bilo 2 januara 1899 g. Kroz pet dana mu je to i odobreno. Ali se nije zadugo koristio. 2 marta t. g. javlja Ševiću da ga groznice satriješe, da guta „hinin“ i jedva se

„kreće, a kroz dva dana ga moli da

ode njegovoj kući. „Tamo ćeš doznati opširno sve o mojoj teškoj bolesti, — piše mu Ranković — pa učini sve kako sam pisao, primiče se kraj“.!) Jedva je došao u Beograd, gdje je 18 marta t. g. i umro. ' Golub DOBRAŠINOVIČ, 1) Državni arhiv NRS, Ministarstvo prosvete 1888, 1. XVIII, Tr. 51, pbr. 11816, Uvjerenje od 20 aprila t.g. potpisao mu je Vladan Đorđević.

%) Narodna biblioteka, R 424/8. V. o tome i D. A., Min. prosvete, Delovodnik 1890, pbr. 4242.

% N.'B., 424/9, D. A., Min. prosvete, Delovodnik 1891, Pbr. 4415. ,

eto) N. B., 424/10—16.

1) Po saopštenju Đ. Radojičića, ovaj drug Rankovićev iz beogradske Bogoslovije i kijevske Duhovne akađemije zabilježio je na marginama primjerka Porušenih ideala, koji se čuva u manastiru Hilendaru, da je u kaluđeru Leontiju „pisac upravo njega pretstavio. „Sve je OVO sušta laž. I ako mi je pisac ove knjige drug i pobratim ali je ovde izneo gadnu laž i klevetu na srpske kaluđere. Ovaj „Ljubomir“ to sam ja i ovoga i Ovakvoga događaja nije bilo. E moj pobratime kako i zašto slaga. Pa ipak — Bog da te prosti“ (Glasnik SAN, knj. V, sv. 2, str. 5348).

1.) D. A., PO 30, r. 131.

Po) D, A. 1897, Pbr. 16175 i 17569, Tr. 52.

15) 1898. 1515/5).

19 Pismo M. Ševiću ođ 26»XI—1898 g., (Matica srpska, br. 25651).

·• PF) D. A., Min. prosvete 1899, Por. 1482 EI. Pr.590. n

| 15). Razglednice (Muzej grada Beograđa, br. 1515/2 i 5).

1. 1,

Razglednica od 15—X(Muzej grada Beograda,

IZMEDU SMTMA I SUZA

— POVODOM STOCODIŠNJICE

” Uvek se uzbuđim kad čitam Šaloma Alehema.

Da; to nije više kao pre rata. Onda sam se smejao. Smejao sam se, očaran njegovim blistayvim humorom, neiscrpnim i neodoljivim, zadivljen tananošću njegovog čula za ·:smešno, njegovom pronicljivošću da oseti komično i njegovoj virtuoznosti u dočaravanju tipova i likova, smešnih i dragih, u svojoj komičnosti dragih i nama tako bliskih, i tako ljudskih sa svojim slabostima i manama, svojim jadima i neđaćama, stradanjima i nesrećama. A u njegovim delima „novele, priče, jednočinke, pola tuceta romana i isto toliko komedija — sadržan je čitav registar liudskih slabosti i nedaća i teških stradanja, verskih, i političkih, muka i ponižavanja kojima je bio izložen taj jevrejski svet između 1880 i 1915 godine ruskog carizma. I skoro da sam osećao kao da bi ljudski rod bio siromašniji bez njih, nesrećnih i bednih i tako iskonski ljudskih. Ljuđskih i zbog onog neumornog koprcanja njihovog da se domognu boljeg života, da se izvu-

ku iz večite bede; ljudskih i zbog.

one nepokolebljive vere da je to moguće i da to mora doći.

Činilo mi se da bi ljudski rod bio siromašniji bez njih... Bez sanjalice Menahema Mendela, i bez mlekara Tobija, i bez mališana Motla, i starog Šlojme Kurlendera i njegove ljupke i lepršaste mlade supruge, i celog tog sveta Kasrilevke i Varšavske Nalevki, tih miliona Jevreja Poljske, Ukrajine, Besarabije. Šalom Alehem je znao zaviriti i videti u srcima i dušama tih ljuđi u prljavim kaftanima, sa zulufima i nenegovanim brađama, od kojih je svet sa gnušanjem i prezirom skretao pogled. Uvodio nas je u njihove domove i radionice, u njihove hramove i škole, u njihove čežnje i njihove beskrajne borbe za parče hleba i maličak ljudskog dostojanstva, za mrvu sreće i pedalj mesta pod suncem. I ja sam zavoleo njegove junake nesrećnike, jer sam u njima, sad više, sad manje,

ROĐENJA ŠALOMA ALEHEMA —

otkrivao i sebe i sve nas zajedno.

Zavoleo sam Šaloma Alehema što nas tako dobro poznaje, što je uvek s nama i u nama, zavoleo sam ga što ume tako, na svoj tako humani i topao način, da nam se potsmeva i da nas zasmejava, jer sam osećao da je i on naš, da su naše mane i slabosti i njegove, i da on to i samoga sebe zasmejava i samom se sebi potsmeva. :

A imao je i zbog čega, jer je ovaj klasik humora bio u životu, izgleda, i klasik smetenjaštva, te je, pre no što je sasvim i jedino postao ono što je jedino i bio — pisac, najpre izmenio nekih dvanaest ne uvek lako odredljivih „zanimanja, počinjući kao šegrt-ćira koji na ciči

zimi vreba slučajne namernike da”

ih navrati đa otsedđnu u svratištu njegovog oca u tom Perejaslavlju, u Voliniji. Srećom, za sve vreme je i pisao i objavljivao (ne verujući nikada da ieđanh pisac na tome jidiš-jeziku, koji nije bio ni priznat kao jezik, može od toga da živi). A kad se, najzad — onda je već bio prešao četrdesetu godinu života pomirio s neizbežnim, doživeo je tu sreću da vidi da je postao ljubimac narođa, neizmerno voljen i cenjen od sviju. Turneja, koju mu je je-

KSENIJA LJUBIBRATIĆ: MLADIĆ

Min: prosvete .

NEPREVEDENE KNJIGE i

Alber KAMI

Umetnik u svome vremenu

· (Delovi odgovora ma pitlamja, koja su piscu bila poštavljema na'radiju i u nekim stranim listovima,) I — DA LI STE KAO UMETNIK ZAUZELI STAV SVEDOKA?

Za to bi trebalo imati želju ili naklonost, koju ja nemam. A ja, lično, me tražim nikakvu ulogu i imam samo jednu naklonost u životu. Kao čovek naginjem po svom ukusu za srećom,s.a kao umetnik čini mi se da, imam u sebi još ličnosti koje treba da oživim, ne po-. težući za to ni rat ni pravosuđe. Umetnici ranijih vremen& mogli su bar da ćute pred tiranijom. A tiranija današnjice usavršila se tako, da ne dopušta ćutanje ni neutralnost. Zato se čovek mora izjasniti: za ili protiv. Pa meka bude. U ovom slučaju ja sam: protiv mje.

Ali ovde nije stvar u tome da se bira udobnija uloga posmatrača, već priznati vreme onako kako je, jednom rečju, vršiti svoj poziv. A zatim, vi zaboravljate da danas sudije, optuženi, i svedoci izmenjaju

dan impresario bio organizovao po jevrejskim centrima zapadne Evrope, bio je pravi triumfalni pohod. Dotle su već njegova đela uveliko prevodili na ruski, nemački. engleski, hebrejski i druge jezike. · Umro j 1915, u Njujorku. Ubrzo potom nestao je sa lica zemlje i njegov svet. Svetom je prošao rat i posejao zemlju Treblinkama i dušegupkama i zatro onaj živalj. Ta-

svoja mesta zastrašujućom brzinom. Moj izbor, ako verujete da sam načinio jedan, bio bi, u najmanju ruku, da nikad ne budem na fotelji jednog sudije, ili ispod nje, kao mnogi od naših filozofa. A pored toga, prilike za akciju, relativno nisu retke. Sindikalizam je danas prvi, i najplodniji, između njih,

II — NIJE LI IDEALISTIČKA |I ROMANTIČARSKA DEFINICIJA ULOGE UMETNIKA DONKIHOTIZAM, KOJI BISE MOGAO PREBACITI VAŠIM NEDAVNIM DELIMA?

Uzaludno se mogu izvrtati reči, one ipak zadržavaju prethodno značenje. Za mene je jasno da je romantičar onaj koji odabira večni pokret istorije, grandioznost epopeje i objašnjavanje nekog čudotvornog događaja. Ali ako sam pokušao da definišem nešto, nije to ništa drugo, naprotiv, do zajedničko bitisanje istorije i čoveka, svakiđanji život osvetljen sa Što je moguće više svetlosti, uporna

| u 0 NWaBNBMNI i ya 4 A. NO 0 e: TGT O E Ce 0 ZOO OSC SG ZUM 9222... i

mo gde su živeli milioni, ostalo ic nekoliko desetina hiljada. Nestalo je sveta Šaloma Alehema. Zato, kad prelistavam njegove knjige, ja doživljujem nešto slično onom Što sam doživeo prolazeći ulicama Pompeje: neizmernu žalost za jednim izgubljenim svetom i neizmerno divljenje prema delu koje je živi spomenik njegov. Žak KONFINO

* x x

Slogolišnjieća rođenja grčkog

pesnika i

hostisa Palamasa

Ove godine Grčka će proslaviti stogodišnjicu rođenja jednog od najvećih svojih pesnika i rodđoljuba, Kostisa Palamasa. Proslava će trajati đo kraja 1959, koja je nazvana Palamasovom godinom.

Kostis Palamas rođen je u Patrasu 1859, a umro u Atini 1945. Prve svoje stihove napisao je na obalama zaliva Misolungi gde je učio i osnovnu školu i gimnaziju, U svojoj osamnaestoj godini dolazi u Atinu, upisuje se na Pravni fakultet, ali se uskoro odaje sasvim književnosti, napušta stuđije i jedno vreme Živi od novinarstva, da kasnije postane stalni sekretar Atinskog univerziteta.

Palamas je bio rođeni pesnik, ali on se u isto yreme interesovao i za sve ostale vrste književnosti. I to ne samo grčke, nego i književnosti čitavog sveta. Pratio je budno celokupan duhovni život svoje epohe, znao mnogo i proučavao čak i svaku zanimljiviju naučnu teoriju. Bio

Je veliki poklonik nauke i duboko

verovao u progres čovečanstva. Kad se u Grčkoj povela borba za književni narodni jezik on je sa Drosinisom i Psiharijem nepokolebljivo stajao na progresivnim pozicijama, što će reći uz narod. U svojim polemičkim napisima o je-

rodoliuba

ziku s ponosom je pisao: „Osećam se polaskan da buđem smatran

„dimotikistom“, što će reći prista- ·

licom narodnog jezika.

Bio je protivnik svega što je izgledalo trulo i neživotno i nešteđimice uđarao po tome ne samo kad je bila u pitanju njegova zemlja nego i žiyot ljudi čitavog čovećanstva. J

Palamas je napisao preko 20 dela poezije, beletristike, drama, eseja i kritičkih osvrta. Ali u sećanju širih narodnih masa njegove otadžbine i ostalog sveta on će zauvek ostati rodđoljubivi pesnik naroda koji iznad svega voli slobođu, pravdu i napređak ljudi, o čemu je i on najviše pevao i uopšte pisao.

Prve pesme objavio je 1886. Jedno vreme zanosio se simbolizmom, ali je, Što je bio stariji, pisao sve jasnije i sve bliže narođu. Najpoznatije njegove zbirke su „Pesme moje domovine“, „Himna Atini“ i „Deset ciganskih zapovesti“. Veliki broj njegovih pesama preveđen je i na druge jezike, a 1951 objavljena Je na francuskom jeziku i jedna čitava njegova zbirka. Izvestan broj pesama i drugih njegovih manjih dela preveđen je i na naše jezike,

Siniša PAUNOVIĆ

J„žđxđxqqXqxXx#"#Ž"– – ——_—x——— LL —O

DVE PESME

ARIJA SA REKE TETE_ ,

Onda kada svetlo to od čame svene Zaplači, zaplači moja đušo, eto

% Ko vir iz one đavne uspomene Vidik je zgasno, a san precveto.

Mržnju sađ reci tom miru što tinja Ljubav ne dobi niko u tom danu. Tek senke to su sanjanih pustinja Ko dah što klizne niz iščezlu ranu.

A pustoš koja. obuzima cvet taj Još sebe nije potvrđila vrela.

Tim imenom čudnim što

prozresmo sjaj. *

O likovi sveli u toj tami čela!

PUT VATRE

Snoviđenja, pustoši i zimo

I ti senko nestala u

zar!

Šta nagoni nas da trajemo, eto

I srž ko cvet je nestala iz nas

Sad to su zvezđe ili dim · i

U put utisnuta večna usta. Neko je mapu iznad

mene svio

I okeana eno. Ostrvlja južna,

I bit šta nagriza moju, Ko rub i suton, il bolest grozna?

Ja spustio sam ruku na tvoju ruku

I beše to ko poziv za smrt

Za nedogled igra potonja,

Vetimiz LUKIĆ

ra Ra OS ape raprrer eee rei ia reno rare eee raunara ara —-— ooo

' 1 iskrenost

borba protivu svoje lične degrad« cije, kao i drugih. građa, Takođe, iz idealizma, i to om najčistijeg, čovek završava tina što zaustavlja svaku akciju i sya, ku stvarnost u izvesnom smislu j. | storije koji nije unet u događaje i koji na svaki način predviđa i. vestan mitski kraj. Otuda pitanje, –

da li bi bilo realistično kad bj iza buđućnost shvatila kao zakon isto. rije, odnosno upravo omo, što još nije istorija, i o čemu mi još me znamo ni kako će biti? Naprotiv, meni se čini da ja 28 | stupam jedan pravi realizam na. suprot jednoj mitologiji, u isto vreme i logičnoj i ubilačkoj, i na. suprot jednom romantičnom nihj. lizmu, pa bilo da je on buržoaskj ili. tobože revolucionarni. Sve U svemu, daleko da sam romantik ja verujem u potrebu jednog pra. vila i jednog reda. I velim „proste i jasno đa to ne može zavisiti to kakvog bilo pravila. A bilo bi za, i ista iznenađujuće kad bi pravib za kojim mi toliko osećamo danag potrebu, bilo nama dato od nok raspojasanog društva, ili na protiv,

LIKOVNA UMETNOST ) Skulpture Olge Jančić

Svojom prvom samostalnom izložbom Olga Jančić je kao jedan od članova posleratne umetničke gene- racije samo potvrđila činjenicu da su mladi doneli bogatu obnovu na'Šem vajarstvu. Dvadeset sedam iz-eloženih skulptura uklapaju se ka. rakterom svog likovnog rešenja isto toliko koliko i iđejnim preokupaci< jama koje tumače'i opštu klimu savremenog umetničkog stvaranja, | tako raznoliku po izražajnim mogućnostima, a ipak, u karakteru za- jedničku mlađim umetnicima celog sveta. |

Jedna ovakva izložba ima drago | cenost iskrenog saopštavanja me samo idejnih preokupacija nego i postignutih likovnih mogućnosti, pa | otuda zaista pretstavlja. — u datom momentu — umetničku fizionomiju SVOJ autora. Radi se o vajaru koji, · ličan i slobođan u svojim likovnim transponovanjima, ipak nikad nije prekinuo nit sa stvarnošću koju i sagledava kroz aspekt modernog čoveka koncentrisnnog idejno na dva bitna doživljajna momenta,na ljubav i osamljenost. Ovakvu sadržinu skulptor adekvatno tumači kao vtalnost koja buja i ona koja nestaje.

Za transponovanje ova svoja dva osnovna motiva poslužio se skulptor torzom preraslim u instrumenat likovne misli i varirajući dosledno sadržaju igru njegovih oblika stvorio dve grupe skulptura, Sadržaj diktira i skulptorsko rešenje. Vretenaste jednostavne e

10St forme, prve grupe, razvijaju se od centra ka periferiji i :nose u svojim kteškim

nabreklim oblinama doživliai Zne, pobedonosne Vitalnostia „Lju bav oblika“, „Klasični torzo“ i mg numentalna „Kompozicija“ ađekvat= no prenose vajarev doživljaj. One pokazuju i još jednu izuzetnu Osobinu ovakve skulpture: život koji napinje njihove volumene tako je istinit kao umetnički doživljaj, da njihova ekspanzija u prostor slige– Da POLEO U najboljim skulpturae grupe, i

a alt otme Su zaista bre„ U drugoj grupi skulptura, u koJOJ Su mase uglavnom organizovane od periferije ka centru, sa jakom naklonosti ka konkavnosti, idejna preokupacija je „suprotna onoj u prvoj grupi. Sugeriraju ovi oblici napuštenost, tugu, užas. Dok u pr“ Vima vitalnost raste, u ovima Vid talnost nije otsutna, ali ona kao da napušta volumene pa se oni spljo“ ZONA Uvijaju, udubljuju. U ovoj re Ode oja je mlađa u vajarevom ZE Je je definitivnih reSa a 1 Ima i dela kao „Osamljeskulptor KC area LOMI pleksnost doživljaja, ROrU Ba

Spontan Umetnik koji stvara ne+ posradno pod temibečatučohi doživ“ Jaja, pokazala je Olga Jančić jednu retku osobinu za mlađog umetnika a to je organizovanje masa u sku!ppeieitij rešenje apsolutno dosledno : Vijaju. Iz ove činjenice proisti“ u zatim i ostale osobine: lični izraž

i r Saopštavanja koji su Prisatni i sačuvani od Tnalih skica

aa La O a

ISPRAVKA

U prošlom broju, tehničkom O maškom, ispušteno, je ime Alek“ sandra Vuča kao koautora pesme »Na uglu Zahumske i Čelopečke ulice«, što se ovim ispravlja.

KNJIŽEVNE NOVINE