Књижевне новине
od onih doktrina, koji izjavljuju da su se oslobodili svih pravila i svih skrupula.,
II — ŠTA MOŽE UMETNIK DANAS DA RADI U SVETU?
Ne traži mu se ni da piše o kooperativama. niti, obrnuto, da uspav-
"ljuje u sebi bolove trpljene od dru-
gih u istoriji. I pošto ste od mene tražili da u svoje ime govorim, ja ću to i učiniti, najprostije Što mogu. Ukoliko smo umetnici, nemamo potrebe da se mešamo u događaje veka. Ali, kao ljudi, moramo. Ruđar koga eksploatišu ili kona streljaju, robovi polja, oni iz kolonija, legije progonjenih koje danas pokrivaju čitav svet, imaju potrebu da svi oni koji mogu govoriti odmenjuju njihovo ćutanje i ne odvajaju se od njih. Ja nisam pisao iz dana u dan članke i borbene tekstove, nisam učestvovao u zajedničk m borbama, jer želim da svet bude pokriven grčxim statuama i umetničkim delima, Čovek, koji u meni ima tu želju, postoji. Samo, bolje da on pokuša da oživi stvorenje svoje uobrazilje. Ali od prvih mojih članaka do poslednje moje knjige, ja sam toliko, a možda i više pisao, jer sebe nisam mogao sprečiti da budem oduvek na strani svih onih koji su bili vređani ı ponižavani. Ti imaju potrebu za nadom, pa ako budu svi ćutali, ili ako im budu dali da biraju između dve vrste ponižavanja, eto ih gde očajavaju, a i nas sa njima zajedno, Izgleda mi da se
. stu kazao sam
takva misao ne može više podnositi, ne može se više uspavljivati u svojoj kuli, Ne prema vrlinama, nego prema nekoj vrsti netrpeljivosti Kkvazi-organskoj, doživljava se ili ne doživljava. Sa svoje strane, ja vidim mnoge koji to ne doživljuju, ali ja im ne zavidim na njihovom snu.
To ne znači, međutim, da mi treba da žrtvujemo našu prirodu
nom propoveđanju. Na drugom mezašto je umetnik danas više nego ikad potrebam. Ali, ako mi, kao ljuđi, intervenišemo, taj pokušaj uticaće na riaš način izražavanja. A ako pre svega nismo umetnici u našem izražavanju, kakvi smo mi onđa umetnici uopšte? Čak i ako, borbeni u životu, govorimo u našim Jelima o pustinjama ili o egoističnoj ljubavi, dovoljno je da i naš život bude borben, pa da jeđno potajno treperenje nastani ljudima tu pustinju ili tu ljubav. U času u kome počinjemo da se izvlačimo iz nihilizma ja neću glupavo da odričem vrednost. stvaranja u korist vrednosti čovečanstva, ili obrnuto. Za mene, jedne nisu nikad odvojene od drugih, i ja odmeravam veličinu jednog umetnika (Molijera, Tolstoja, Melvila) po ravnoteži koju je umeo da održi između ovih dvaju „vrednosti. Danas pod pritiskom događaja, mi smo primorani da prenosimo tu napregnutost i u naš život. Otuđa zato toliki umetnici, savijajući se pod
teretom, traže pribežište u kuli od slonove kosti ili, suprotno tome, u socijalnom hramu. Ali ja, za svoj račun vidim u tomc podjednake ustupke. Mi imamo da služi-
mo, u isto vreme, i bolu i lepoti.
Dugo strpljenje, snaga, potajni u-
speh, vreme su koje zasnivaju upravo renesansu za kojom osećamo potrebu, š
Još samo jednu reč. Taj poku-
- · šaj, znam ,ne može se preduzimati umetnika ne znam kakvom socijal- ·
bez opasnosti i gorčine. Mi moramo da pristanemo na opasnosti: vreme tihe umetnosti je prošlo. Ali isto tako moramo odbiti od sebe gorčinu. Jedno od iskušenja umetnika jeste da se smatra usamljenim, i događa se, zaista, da mu se to dovikuje danas sa dosta gnusnim „uživanjem. Ali to ništa ne mari. On stoji između svih ostalih, na istom nivou, ni na višem ni na nižem, sa svima ostalima, koji rađe i koji se. bore, Njegov poziv jeste da pred ugmjetavanjem otvara tamnice i da omogućuje da govore svi zli udesi i srećha svih ljudi. Mime se umetnost pred svojim: neprijateljima opravdava, objavljujući glasno da nije neprijateljica nikoga. Samoj sebi ne osigurava obnovu koju pretpostavlja pravđa i sloboda, Ali bez nje ta obnova bila bi bez oblika i odlazeći đalje ne bi bila nikakva, Bez kulture i relativne slobode koju pretpostavlja društvo, čak i savršeno, bilo bi samo džunmgla. Zato je svako istinito stvaranje poklon budućnosti.
TRI PESME
(„Skica za muški torzo“) do monumentalne „kompozicije „(„Materinstvo“), Sagledana u celini, ova izložba donosi zrele radove među kojima ima i takvih koji po svom mo dernom skulptorskom jeziku znače stvarni doprinos realizaciji naše savremene likovne misli,
Druga izložba grupe »Danase
Gođina dana, ako nije prelomna, znači ustvari neznatan vremenski period, interval neprimetan na Oopusu umetnika. Na početku karijere izgleda da nije tako. Devetoricu umetnika naše najmlađe slikarske grupe „Danas“ ova godina koja ih đeli od njihovog prvog javnog nastupa kao đa je imala neobično trajanje. Svi su se izmenili!
RAJKO DAMJAN je u toj prome= ni prijatno iznenađio. Napustio je svet Sutinovski shvaćenog ekspresionizma i sa njim realnu percepciju stvarnosti. Sa retko kolorističkom senzibilnošću traži u podnebljima apstraktnog da fiksira Joživljaj, prostora. Sivi pređeo nosi za išta lepe, čiste: likovne kvalitete,
ZARE. ĐORĐEVIĆ je ovog puta neoprostivo podbacio. Urođeni afinitet za opore kolorističke odnose odbacio je da bi se zabavio pokušajima koji ne samo da nisu izložbeni nego su.i van okvira likovne kulture, Ne znači da ne treba eksperimentisati, ali pri tom zaista uvek treba imati na umu onu Goqgenovu: „Radite kako god hoćete pod uslovom da bude inteligentno“.
Tri slike MARKA KRSMANOVIČA lep su dokaz doslednog izgrađivanja jedne likovne fizionomije. Za svoj doživljaj on ima i adekvatan izraz: dinamičan, intenzivnog kolorita i stvarnog slikarskog nerva.
Tendencija koju je MOMA MARKOVIĆ pokazao ka nefigurativnom, još na prvoj izložbi grupe, sada se sasvim afirmisala. Njegova eksperimentisanja u tehničkom postupku hranjena su lirskim senzibilitetom za odnose bojenih izmaglica pa su dala, naročito u lepom „Ritmu prostora“, lične i zanimljive rezultate.
ZORAN MANDIŠČ nije bio dovoljno strog u izboru eksponata. Inače 'talentovan slikar Koloristički zasićenih kompozicija, izložio je ovog
puta dva sirova platna, u boji tvrđa,”
i nenegovana.
MOMA MIRČIĆ nastavlja svoja dublia upoznavanja sa čvornim pojavama modernog slikarstva (koja u odnosu na savremenost, preneta doslovno, ipak znače prošlost'). Posle susreta sa poentiliizmom neoimpresionista, sada ide tragom Kandiskovih rešenja. Uprkos neospornih kvaliteta koje donose njegovi mali akvareli — staza je to na kojoj je već sve ispitano!
SAŠA MIŠIĆ sa sigurnošću i Ozbiljnošću razvija dalje svoje likovne mogućnosti. Monumentalni ritam mirnih, teških planova na velikoj slici „Zgarišta“ sa ukomponovanom skulpturalnom formom figure impresionira iskrenošću doživljaja. Njegova tri platna rešava~
na u finim mrko okernim odnosima.
zaista su vređan doprinos izložbi. SLOBO PBJOVIĆ aa svojim lako
· slikanim pejzažima i enterijeru koji
nisu bez likovnih vrednosti, ali nisu ni daleko od konveneionalnih rešenja, ne pokazuje dovoljno ličnog izraza. Po dosađašnjim rezultatima, on bi mogao sebi da postavi znatno veće umetničke. zahteve.
I VOJISLAV TODORIĆ nije poslao svoje najbolje stvari. Naročito je na siici sa figurom izneverio naklonosti za negovanje materije. Sirova faktura debelih naslaga ugušila je ekspanziju boje. Pejzaž, mada znatno bolji, ne može da potisne utisak izvesne likovne nedorađenosti.
Dr Katarina AMBROZIĆ
KNJIŽEVNE NOMV:H#E
U ARENI
Da ! zvezde namiguše haju što vetar polomi brezu? Dokle će tihe muzike da traju
u srca duborezu?
Pusti u plavet bele ptice. Zadatak reši, jer već mrkne. Ljubavi neka odjeknu žice,
pakost nek crkne.
Kakav to odziv čekaš, kaži. Ne budi smešan. Kreni. Dosta je (zar ne?) bilo laži
i tuge u areni...
[ZIĐI IZ ŠIPRAŽJA
Balvane na put ti meću.
Razgrni noći brokat
Možda si za konski nokat
mimoišao sreću.
Ko hoće da ubije
sam sebi uvek je meta. Koračaj. Ispod tvojih peta mrtve će ostati zmije.
I zalud zamka vražja."
Zrelo se žito ljulja.
Isplivaj iz tog mulja,
iziđi iz šipražja... /
MIRAN SE, SKAMENI
Ko to iz mraka preti? Uspravno stani i pusti da prođu kroz srce ti svi smerni i zlatousti,
svi po ređu, bez razlike, i
| Samo stoj. U tebi, kao u ramu slike, lepršaju galebi
misli, sna plameni,
ljubavi krila. Samo stoj.
Miran se skameni, i nemo broj
one što prođu, što minu ı kraj mira tvoga s vikom.
Samo stoj. I gleđaj u visinu. A1 ruku prošnje — nikom!..
Nikola DRENOVAC
NOVA TRILOGIJA PERL BAK
Peri Bak, autor trilogije »Dobra zemlja«, »Sinovi« i »Rastureni Domc objavila je i treću knjigu svo» je nove trilogije pod imenom »Američki triptihs«. Ovo svoje đelo Perl Bak je počela da piše još 1945 godine, kađa se pojavila prva Knjiga pod naslovom »Duga ljubava, Knjiga je imala veliki uspeh i ako, sem izdavača, niko nije znao ko je bio autor, jer se Knjiga pojavila pod pseudonimom »Džon Sedžis« Kritika je uveliko pisala o pojavi novog književnog imena u Americi, Kada se stišala polemika oko dela mnmepo= znatog pisca, odjednom se pojavila i druga knjiga od istog Džona Sedžisa, »Varošanin«, ma osnovu čega se moglo zaključiti đa je pisac nameravao da napiše i treći đeo. Međutim, na poslednju knjigu čitalačka publika je morala da čeka prilično dugo, jer se ona tek neđavno pojavila, Sa pojavom trećeg đela dignu je i veo koji je dotle obavijao autora. Saznanje đa je pisac »Američkog triptiha« poznata književnica dđoprinelo je đa se sada kompletno delo štampa w više miliona primeraka,
Aleksanđar KOSTIĆ
poznati
· Povodom. jedne pesme o „padeniju“ Srbije
U svom omanjem članku, objavljenom · prošle godine u trećoj knjizi „Zbornika Matice srpske za književnost i jezik“, Milovan Sučević je saopštio pet zanimljivih poetskih tekstova iz popularnog građanskog pesništva „naših pradedova i prababa iz XVIII i poč, XIX veka“. Pesme su bile zabeležene „rukom Spiridđona Popovića“ na unutrašnjim koricama i tri ne> štampana lista jednog primerka romana slavnog „Kambrejskog arhiepiskopa“ Fransoa đe La MotFenolena „Les avantures de Tćićmaque, fils d'Ulysse“, koji je ~” namenjen nemačkoj čitalačkoj publici u originalnom francuskom tekstu — bio objavljen 1776 u Ulmu, Framkfurtu i Lajocigu u redakciji Jozefa Antona fon Erenrajha i nekog J. L. K. Knjiga se đanas nalazi u Gradskoj biblioteci u Vršcu pod br. 15769.
M. Sučević nije znao ko bi mogao biti Spiridion Popović, zapisivač, Ovih· pesama. „Suđeći po tome Što je čitao francuski, što ima lep, čitak i ispisan rukopis i što se u pismu oseća izvestan estetski ukus, on je pripadao srpskoj inteligentnoj klasi i imao izvesnu širu kulturu”. Ta nam ličnost ipak ne mora biti sasvim zagonetna. Ukoliko bi on bio identičan Šibenčaninu Spiriđdonu Popoviću, poznaniku Vuka Karadžića i revnosnom sakupljaču „prenumeranata“ za njegove knjige, koji se i sam, uostalom, ogleđao u literaturi, mogli bismo se već lakše domišljati kađa je i gde on zabeležio pomenute pesme. U svojim komentarima Tomazeovih „Iskrica“ (1898), naime, Danilo Petranović je zapisao da je S. Popović krajem druge decenije prošloga veka „učio Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Kako su i pesme iz članka M. Sučevića, ako ne sve ono bar neke od njih, poreklom iz podunavskih krajeva, sa usko lokalizovanog terena Srema, sasvim bi mogućno bilo da ih je S, Popović zabeležio u vreme svoga bavljenja u ovom mestu. Više od toga, ipak, ne bismo smeli reči.
Ni o autorima pesama M. Sučević nije ništa znao. Jednu je samo, pod naslovom „Pjesn o padeniju Serbije“, izdvojio kao izuzetno zanimljivu (prvi stih: „Jarko mi je sunce za oblake zašlo“). Njegovo je uverenje đa ju je ancnimni stihotvorac ispevao povođom pađa „Srbije posle rusko-austro-turskog rata, koji se svršio poznatim mirom u Svištovu (1791). Iz pesme se to dođuše, ne može zaključiti, jer ije ona puna opštih fraza, naricanja i tugovanja, pomalo izveštačenog, bez spomena ma kojeg istoriskog lica ili mesta događaja. Način pevanja, pa frazeologija, stih, ceo karakter posme — upućuju nas da je pesma nastala pod uticajem Dositejevim, koji je slavio vaskrs a oplakao pad Srbije“.
Jedna bliža analiza — parafraziramo reči M. Sučevića — dovodi nas, međutim, đo drugog zaključka. Ostavljajući za posebnu priliku da komparativnom metođom ispitamo pozajmice 'od Dositeja, kojih u ovoj pesmi verovatno ima, moramo napomenuti đa ona nije nastala u poslednjoj deceniji XVIII, kako nas M. Sučević u to želi uveriti, nego
više od 20 gođina kasnije, počet: kom XIX veka, u vreme likvidacije Karađorđeve Srbije septembarskih dana 1813 i upravo povođom tih
OLGA JANČIĆ: ZNAMEN
tužnih događaja. U Arhivu Srpske ·akađemije nauka u Beogradu, pod br. 8552/24 (7), čuva se omanja rukopisna pesmarica u, kojoj je Filip Petrović, „učitelj pjenija“ u rnanastiru Šišatovcu, ispisao krajem 1814 deset pesama danas
· zaboravljenog pesnika, šišatovačkog
kaluđera, Jovana Aleksijevića., U njoj se, kao prva nalazi zabeležena ista pesma o „padeniju“ Srbije (Jarko mi je sunce za oblake zašlo“) — pod sasvim drukčijim naslovom („O neščastnom “desjatoljetnago vladenija sebrskago padenija ljeta 1815 g.“). U zaglavlju „pesmarice („Pjesni pjesnej 1815“) F. Petrović je dođao da su pesme „spisane Joanom Aleksijevićem“. Ako se to ne može reći baš za sve tekstove iz ove zbirke — pesma br. 8 je nesumnjivo narodnog porekla, jer je i Vuk ima, pod naslovom „Ljubav Alagina“, zabeleženu od nekakve Cigamlce iz Sarajeva — većina se njemu ipak mora pripisati. U vezi s tim možemo zaključiti da je autor pesme o „padeniju“ Srbije, u beleženju S, Popovića, bio „crnorizac“ J. Aleksijević, koji je tim stihovima ožalio pad Srbije iz 1815.
O njemu smo neđavno nešto iscrpnije pisali u članku „Jovan Aleksijević, nepoznati srpski pesnik s početka XIX veka iz Vojvodine" (Život, Sarajevo, 1957, sv. 7—8, 59—55)., Tu smo objavili sve tekstove iz pesmarice FP, Petrovića, ali smo se posebno zabavili ispitivanjem autorstva samo prve pesme o „pa deniju“ Srbije u svetlu svih njenih
'dotad nam poznatih štampanih i ru-
kopisnih verzija, Zaključili smo da je ova pesma, pod naslovom „Odlazak Kara-Đorđiia iz svoga otečestva“, prvi put bila publikovana, anonimno i tada i kasnije, u cetinjskom almanahu „Grlica“ (1855). Godinu dana kasnije doživela je svoj2 drugo izdanje u trećoj knjizi „Serbskog slavuja“ (1856) Atanasija Nikolića. Tri njene rukopisne ređakcije bile su ispisane u starim pesmaricama Maksima Branovca (1817), Pavela Radivojevića iz 50-tih godina i Arsenija Čirića (1846), dok je četvrta nedavno otkrivena na poslednjem praznom listu jedno primerka Dositejeva „Mezimca“ (1818), koji se sađa nalazi u Biblioteci Vukovog i Dositejevog muzeja u Beogradu. Prepis S. Popovića, kako vidimo, samo je još jedan, ne nepoznat ali ne i nezanimljiv, tekst pesme koja je nekada, pre.više od sto godina, bila veoma popularna uprkos činjenici đa se nije znalo ime njenoga tvorca.
Postoji, međutim, još jedna štampana verzija ove pesme na koju ranije nismo skrenuli pažnju. U 16 broju „Danice ilirske“ (1855) Ljudevit Gaj je publikovao istu ovu pesmu pod naslovom „Odlazšk KaraĐorđa iz svoga otečestva“. Nije nam bilo teško utvrditi da ju je on samo doneo po tekstu iz „Grlice“, što se u literaturi o Ilirskom pokretu dosad nije zapazilo. Dovođeći, naprimer, u pogrešnu vezu ovu pesmu sa jednom drugom („Na pređašnju pjesmu odziv 1850 ljeta“), koja je u „Danici“ (isto i u „Grlici“) objavljena odmah iza prve, a potpisana, nama neodređenim imicijalima „G. G.“, Đuro Šurmin u „Hrvatskom preporodu“ (1905) nijednom rreči nije pomenuo da mu je bilo poznato da.su te pesme jednom već bile objavljene: „Da se pravo pokaže kako nije pusta riječ bratinska sloga, eno već u travnju izlazi ođ G. G. — sigurno Srbin — pjesma „1. Odlazak Kara-Đorđa iz svoga otečestva i 2. Na pređašnju pjesmu odziv 1850 ljeta“, kojom se u stihovima htjelo pređočiti kako u Srbiji bijahu jedni za Kara-Đorđa, a drugi protiv njega“. Za Šurminom se donekle poveo i Ilija Mamuzić u svojoj doktorskoj disertaciji „Ilirizam i Srbi“ (1955). Tvrđeći da obe spomenute pesme, objavljene u „Danici“, potiču od istog, tj. „nepo·znatog pjesnika G. G.“, što ne stoji, on je ipak tačno naslućivao da su one u ređakciji Lj. Gaja štampane svakako „po već negđe objavljenom tekstu“. ;
Ne bi trebalo ostavitimnespomenuto, s druge strane, da se za Aleksijevićevu pesmu veoma rano saznalo i izvan etničkih granica naše otadbine. Poznato je da je Sima Milutinović svoju „Serbianku“ (1826) ispevao u izgnanstvu u Kišenjevu., Kao moto za završnu pesmu „Otpjev“ on je iskoristio prvi stih ove pesme, bez oznake autora za koga, svakako, nije imao nikakvih ·obaveštenja („Naprotiv onog: Jarko nam je sunce za oblake zašlo“). To jeujedno, zasad najstariji „štampani“ trag nekadašnje njene popularnosti. Ako za samu pešmu ranije nije znao, S. Milutinović ju je najpre mogao Čuti ođ srpskih emigranata u Rusiji. Zanimljivo bi bilo ispitati, he bez razloga to ističemo, koliko je ta pesma, pored drugih stihova građanske poezije, uticala na njeqovo poetsko raspoloženje. U vezi s tim, Svetozar Matić je odlučno do-
.
dao, u članku „Principi umetničke versifikacije srpske“ (1951), da je dragoceno „kako Milutinović daje napev za ove stihove, kao Vezilić ranije“ i đa „to pokazuje dokle još traju navike građanskog pesništva“,
Ovaj pođatak, međutim, ne isklju-
čuje i jedan drugi, ne manje zanimljiv, đa se skoro nikađa, i pored svevpopularnosti koju je ova Aleksijevićeva pesma imala, ipak ništa određenije nije znalo o njenom tvorcu. Tako, naprimer, pominjući je u svom opsežnom delu „Srbijanskocrnogorska saradnia (1850—1851)“, objavljenom u izdanjima Srpske a-
' kađemije nauka (1957), Lj, Durko~
vić-Jakšić je istakao da je ona, u nizu drugih pesama štampanih u „Grlici“ (1855), samo ilustracija za „ono što su Njegoš i njegovi poda~
nici najviše cenili — to je bio Ka-
rađorđe“, Pitanje njenog autorstva, nažalost ostalo je i ovom prilikom nerešeno.
Radi objektivnosti moramo napomenuti da to nisu znali ni pesnikovi suvremenici, još manje njihovi direktni potomci, U već spomenu tom našem članku o J. Aleksijeviću uzgredno smo naveli đa se ova pesma, u najvećem broju redakcija anonimno fiksirana, svojevremeno pripisivala drugim pesnicima, i 10 bez ikakvog dokaznog materijala; Njegošu, naprimer, Simi Milutinovi= ću, najčešće, ipak, ni zbog čega važnom Petru Živkoviću, popu iz Iloka. Spisak mogućnih autora ove pesme time nije iscrpen. Da bi se imao što celovitiji uvid u ovakva domišljanja, proizvoljna i stoga netačna, kao novu pojedinost navodimo ime još jednoga suvremenog pesnika za koga se, mnogo godina kasnije, držalo da je ispevao ovu pesmu. U svojim Rkamentarima u „Godišnjici Nikole Čupića“ (1899) uz „Osnovanje Učišta“ Sime Milutinovića, osamnaeste pesme iz treće Knjige „Serbianke“, Dragutin S. Milutinović, sin pesnikov, dodao je omanju biografiju Vićentija Rakića. U njoj je, između ostalog, i ovo pribeležio: „A koliki je srpski rodoljub Rakić bio, to najbolje dokazuje žalost za propašću Srbije (1815), Tu svoju istinsku žalost on je verno iskazao u svojoj pesmi „Jarko nam je sunce za oblake zašlo“, koja je i u narod prodđrla, Štaviše, on je čak i tropar Karađorđu napisao“.
Samo kao bibliografsku dopunu našim ranijim analizama beležima kazivanje Drag. Kostića u prikazu „Godišnjice N. Čupića“ (knj. 47), objavljenog u sedamnaestoj Knjizi „Južnoslovenskog filologa“ (1959). Posebno ističemo članak Vlastoja D. Aleksijevića „Da li je Jovan Aleksijević iz Sentomaša napisao Pjesni pjesnej 1815“? — objavljen u sarajevskom „Životu“ (1958) — jer.su u njemu saopšteni prvi biografski pođaci o ovom našem pesniku iz sačuvane porodične arhive. Za njega sada znamo da je poreklom bio iz veoma ugledne porodice, da se nije ženio i da je u svom dugom veku (1755?7—1855?), svakako u kasnijim godinama, bio i trgovac, kao i brat mu Lazar. On je — piše VI, D. Aleksijević — bio „vanredno pismen i kulturan čovek. Posle njega porodica je nasledila za ono vreme prilično sabranu biblioteku dotađa gotovo svih izdatih domaćih knjiga. Bio je viliki narodnjak, pa je svoj duh usađio i u potomstvo svoga brata. Pamti se da se uvek lepo nosio i da je bio jako ponosit. Drugovao je sa velikim brojem vođećih ljudi svog vremena pa, među ostalima, i sa mitropolitom Stevanom Stratimirovićem i arhimandritom „Lukijanom Jemušičem (Mušickim) iz Temerina“.
Iz mnogih uzroka poznatih i još neuočenih doskora nismo ništa znali o ovom nepravedno zaboravljenom i u literaturi nepriznatom pesniku, tvorcu lepe pesme o „pađeniju“ Srbije 1815. Ne bi se, međutim, nikako smelo smetnuti s uma da su i druge njegove pesme, sačuvane nam ipak u „traljama“, u svoje vreme bile itekako popularne. U ppd4marici F. Petrovića. naprimer, „poslednja pesma po redu, deseta, naveđena upravo pod br. 9, nekada se takođe rado čitala. Još je Nićifor Vukadinović u prikazu Ostojić-Ćorovićeve „Srpske građanske lirike XVII veka“ zabeležio da je ova pesma bila objavljena u prvoj knjizi „Serbskog slavuja“ (1827) A. Nikolića. U Arhivu SAN, pod br. 8552/264 (10, 19 i, 61), pronašli smo tri rana njena a= nonimna prepisa. M. Sučević je u pomenutom svom članku objavio novu verziju ove pesme u beleženju S. Popovića — pod naslovom „Pjesn o ženitvje“.
Kako smo iz dosađašnjeg izlaga-
ganja mogli zapaziti, od pet pesa=
ma koje je publikovao M. Sučević, dvema smo uspeli đa dešifrujemo autora, One pripađaju šišatovačkom. „crnorizcu“ J. Aleksijeviću. Uprava zbog toga trebalo bi ispitati đa li se i tri preostale pesme mogu njemu piripisati, iako ih ne nalazimo zabeležene u pesmarici F. Petrovića?
Boriuoje MARINKOVIĆ,
| 7
o“
:
njegova ·