Књижевне новине

re nor a acer e aaa— ere ari teme arap mame orrensaoenai ii ir== gace ye reamireiai rare seeerazreeeri ar rer er euueraZFE7 arena poeta era area ere era ia

trava, a i nad Odnom, takođe.). Kada sumnjičavo posmatrate pesme „Veliki ljubavnik”, „Čovek

s motikom”, „Ja imam randevu sa smrću” i „Čimborazo, Kotapaksi” i „Išli su u bitku i padali”, kada pročitate pesme Ben Medoua, Helen Hoji, Edit Viet, Ester Metjuzove i drugih; kada se uzalud potraži bar jedna pesma Roberta Lauela, Sterdž Mura, Henri Rida, Hauarda Beikera i još nekih; kada se u odeljku Lakih Stihova nađe Jeitsova divna i tužna pesma „Tužbalica Džona Kimsele za g-đicu Meri Mur”, pošto se najzad progutaju sva preterana razmetanja Berkera, Manifolda, Meisfilda, Simonsa, Prokoša, Dervudove, Vilijeve, Tisde= ila, Trisa i Džon Hol Viloka; kada se primeti ko= liko je slab Vilijamsov izbor Odna, Bridžesa, Hardija, Hausmena, Paunda, Mak Nisa, Grevsa, Murove i drugih — posle svega toga čitaocu se čini da će bez razmišljanja prokleti i Vilijamsa i njegov rad. Ali on to ne čini; Vilijams je ipak jedan od boljih u ekipi profesionalnih antologičara i njegova amtologija ima dobrih osobina — veliki je broj pesama Hopkinsa, Jeitsa, Eliota, Dilena Tomasa, Odna, Teita, Frosta i drugih dobrih pesnika; osrednji, mada nedovoljan, izbor Empsona, Marien Murove, Elizabete Bišopove i Vilijam Karlos Vilijamsa i za antologije retko uzimane pesme, kao „Petlovi”, „Skiros”, „Tužbalica Džona Kinsele” i nekoliko drugih. (Knjiga je značajna i zato što sadrži uočljivo veći izbor Oskar Vilijamsovih pesama nego i jedna druga antologija, Ima devet 'njegovih pesama — a pet Hardijevih. Doista je velika hrabrost voleti svoju poeziju dvaputa više od Hardijeve.) a:

Vilijams je bio dovoljno muđar da uzme u obzic mnoge pesme koje su postale poznate među kritičarima i _ inteligentnim čitaocima, tako da uprkos masi loše poezije, koja je vuče nadole, njegova antologija daje utisak da je obuhvatila svu dobru poeziju napisanu poslednjih pedeset ili šezdeset — godina. Vilijams zaista ima osećaj za dobru poeziju; knjigu kvari činjenica da oseća i lošu, On ima meko srce, mislim, mekše za svakog en= gleskog, engleski obrazovanog ili engleski nadabnutog pesnika koji tek izbija, te zato u njegovoj Riznici boravi jato harpja koje insistiraju da vam, uz a osećaja, utrape fumtu svoje krvi,

am sam Ričardu Eberhartu i Seld – menu, sastavljačima antologije RAT 1 PERO dve zaista nove i zanimljive pesme. Jedna — „Voće rata je prosjačenje” — falstafska je balada izvanređnog humora i duha; druga pesma je delo,

nažalost jedino, Danteovog prethodnika Nikola deli Albicija. Ko može zaboraviti crno-žuti dimom osušeni lik” pobeđene, izgladnele i osramoćene vojske, koja „posrće od gladi na kostima „sržnim,

kao burad što se valja, trese... oči im, kao u obe-

šenih, ne gledaju kud treba”.

Inače RAT I PESNIK „nije ništa naročito. Po koncepciji je veoma predmetna, ali se čini da je malo „zakasnila. Njeni sastavljači su imali mnogo entuzijazma, dosta senzibinosti i malo kriterijuma, Kađa pročitate predgovor, primedbe napisane blebetavo i nasumice, i ratne pesme, koje su ponekad dobre, ponekad loše a ponekad uopšte nisu ratne, saznaćete dosta o emocijama i idealima sastavljača, ali nećete imati pojma da li ijedan od njih može da razlikuje dobru pesmu od loše. Neki od njihovih sudova uopšte nisu normativni; jedino ih je potreba mogla prisiliti da izaberu slabe i mediokritetske pesme Šemas O! Šila ili Don Gordona, Kenet Pečen ili Timoti Korselisa, Hari Brauna ili sličnih, a da izostavw „1919" i druge „Jeitsove pesme o Irskoj revoluciji, „Vili Mek intoša” Ovenov „Položaj”, najbolje Melvilove ratne pesme, Teitove pesme o mrtvima iz Građanskog rata i mnogo, mnogo drugih. Često su izabrani dobri pesnici ali loše pesme; dovoljno je reći da je Jeils pretstavljen samo pesmom „Irski avijatičar predviđa svoju smrt”. Iz Biblije nije izabran ni 157 Psalm niti hor likujućeg čuđenja, koji počinje „Pakao se pokrenuo pod zemljom da te na putu tvom dočeka.. Kako si sišao iz Raja, O Lucifere, sine jutra”. Ima i dobrih pesama u antologiji, ali suviše malo u odnosu na njenu veličinu.

Ali postoji u antologiji RAT I PESNIK jedna stvar koja će je nadživeti. U tekstu na koricama, posle proklinjanja političara, naučnika, žurnalista i „književnih plaćenika”, zbog njihovog učestvovanja u ratu, zaključuje se: „Samo pesnici, nadahnuti trađicijom humanizma koja ne poznaje barijere rase ili vere, opravđavaju poverenje.”

Ovo je sigurno najblagorodniji zaključak do koga se ikada moglo doći.

* * *

RENDATL, DŽERBEL (Randall Jarreli) — pesnik, Kkritičar i profesor, rođen je u Nešvilu, Tenesi, 1914 godine.

Ovaj komentar o američkim antologijama preveden je iz njegove prve knjige eseja i kritika Poezija i Doba {Poetry and the Age). Preveo s engleskog Aleksanđar SPASIĆ.

Tragom renesansnog | kipara

Kruno Prijatelj: »lvan Duknović«, Zagreb, 1958

U uglednoj ediciji Društva historićara umeinosti pre izvesnog vremena objavljena je studiozna monogralija o velikom dalmatinskom · renesansnom kiparu Ivanu Duknoviću. Autor ove studije, dr Kruno Prijatelj, poznat je kao pisac dela s područja historije umetnosti dalmatinskog baroka i renesanse. Ova poslednja Prijateljeva studija odlikuje se čistoćom naučne akribije, koja ne dopušta mnogo hipotetičnih sudova, čak ni onda kada obrađuje dosad veoma slabo istražena područja iz opusa ove ličnosti naše stare umetnosti.

SKULPTURA IVANA DUKNOVIĆA

"radničkih kasarni,

»EIZRAZ | NACIONALNE BĐUSE<«

PISMO IZ LONDONA

ZA NAS PISCE, koji večito tražimo, slatko je nešto odgonetnuti. pošto je predmet mojega najnovijega otkrića jedna zbirka izvanredno čitljivih stihova (prava škola modernog engleskog jezika — i engleske psihe) saopštiću otome. Zagonetka: na koji je tajanstveni način mogao pesnik Džon Bećeman (Betjeman) doživeti bestselerstvo (za jednog pesnika u Engleskoj basnoslovno. je to postignuće, prodati 40.000 primeraka)» Celi srednji stalež — ne samo njegova kulturno sterilna većina, nego i intelektualci — prigrlio ga je. Književni dodatak Tajmsa poklonio mu je jednu »glavnu« studiju na čitavoj jednoj strani. »Na neobičan i specifičan način«, veli taj list, »on je kadar da nas' duboko uzbuđuje ... svaki kritičar koji želi proceniti englesku poeziju 20-og veka mora njega uračunati.«

Istovremeno se ozbiljniji kritičari jasno trude da opravdaju svoj sud. Nije Bećeman samo pesnik jednog nostalgično shvaćenog ~ viktorijanstva, objašnjava jedan drugi, »on je izraz nacionalne duše.« I možda preko volje izrekao istinu. | Međutim, ova zvezda koja krasi severni nebeski svod nije se uopšte pojavio (meni se čini) u srpskom ili drugom jugoslovenskom prevodu. „Jedan manjak tehnički razumljiv, jer bi bio đavolski težak posao, njega prevoditi. Ne zbog kakve esoterične maglovitosti Bećeman je sav na površini — nego što on opisuje Englesku kroz engleske srednjestaleške oči. Ono mizerno nagomilavanje ružnih redova sivih ona dežmekasta predgrađa za gospodu, onaj stišnjeni formalizirani domaći život (stromi obred trpeze uz mučenički asketicizam' kujne) — on vam. to sve peva, čas sa blagom ironijom, čas sa šeernim izlivom plačljivosti:

Veselo n Ruzlip gardenz Crven stiže elekirični voz

. čitamo u jednoj pesmi, a u

drugoj: ; Je li sve pripremno u klozetu! Okiti kremenadle papirnom čipkom posle, Kad devojka bude dopunila slanike ... PF uključila siruju ma cepanice u kaminu ...

Da nisu možda baš ovakve »doma-

će« pesnice (većina kod Bećemana)

ključ popularnosti ovog pesnika? Sum njam. Barem ne za intelektualce. Niti

ne mogu verovati da je engleska kritika dala svoj blagoslov zbog toga što trećina od njegovih pesama opisuje anglikanske crkve (najčešće sa nostalgijom o karakterističnim crkvenim zvonima, koja se čuju u radiusu od deset kilometara, a kad' odzvone »kampanolozi« čitavi niz permutacija, takozvani »bob mejdžor«, salame tri sata, da čovek poludi). Niti ne fale kritičari Bećemana što večito protestuje protiv nadiranja najnaprednijih tekovina tehnike — on je okoreli pobornik za sve što je ne samo staro, nego i zastarelo. A da su sa hvalili zato što ponekada (ma da

retko) on izbije iz vrlo uzana kruga engleskih pejzaža i gradskih (ili pregradških) vidika, nikako ni to ne primam, jer ti su njegovi istupi isključivo o jednom predmetu, i pisani su u jednom jedinom smislu: uprkos navodno hrišćanskoj veri, Bećeman je opsednut fizičkim strahora od smrti. (Kao što njegov urednik Lord Birkenhed veli w predgovoru zbirci, »tu imamo jednu duševnu nelagodnost protiv koje izgleda da mu njegova iskrena vera ne pruža nikakav zaštit.e) Jer kada Bećeman piše o smrti, ne samo što on nema nikakve filozofije, „čak mu fali elegantnost izraza (kao što ima, naprimer, A. Hausman). Primerom neka služi sledeća pesma, koju (da bih ilustrovao duševnu prazninu ovog novog člana engleskog akropola,) prevodim doslovno: Ćelave već glave, zagnjilih zuba,

O brade nebrijane, Ne uživam toliko u prohtevu

Koliko kada sam bio mlad.

Pipam te po haljini, dole, Konjak mi ruku vodi do cilja,

Dok se ti odazivaš mojoj laski, I možda isto i osećaš što ja.

Ali ja vidim ma svoj način Sliku ovog ponovnog susreta, Slika pokazuje kako dva kostura

Jedan drugi steže.

Mračna duplja posmatraju prazno Gde pre svetlahu ljubavne oči, A u ustima što se otvaraju poljupcu

Fali jezik.

Držim se za tebe, jer gorim strahom Kao i ti za mene,

Osećam. draga, koliko si slabušna,

b I pitam se šta će biti —

Kroz osam dana? Kroz dvadeset godina? A zatim, kakve li smrti? Dugačka li borba bez nade, uz užasne bolove,

Ili bijući se hripavo za dah?

Predugo smo pustili da se tela ovako drže,

Nemoguće nam je kriti gadljivost Na sve misli porođene u nama Ovom kasno-procvalom ljubavi.

Nijedan ozbiljan kritičar ne može odobriti ovakvu nisku vulgarnost.

Zagonetka ovog uspeha (Bećeman [otogsalfisan za novine u društvu Princeze Margaretel) zaista je otporna. Još je otpornija kada dodamo tehnički aspekt. Ma da se on ponekad lati tradicionalnih petokrakih jamba, „najčešće se Bećeman služi kraćim slikovanim stihovima, ali to sa daktilima i anapestima, to jest, sa metrikom narodnih »balada«, obično rezervisanom za efemernu poeziju (i zove se pejorativno »dogerel«). Ovakvi! mu stihovi jasno trebaju da bi mogao upotrebiti svakodnevni jezik i pominjati mnogobrojna imena gra-

U prvome pogiavlju autor donosi retke podatke o mladosti umetnika, koji se rodio oko 1440 u Trogiru ili njegovoj okolici, postavljajući ga u kulturno-historijski okvir njegova vremena. Drugo poglavlje analizira Duknovićev boravak w Italiji, gde je on kao mlad čovek došao u kontakt sa kiparskim radionicama ranorenesansnog Rima, te radio, među ostalim, na grobnici kardinala Tebaldia i ma skulpturama pročelja crkvice sv. Ja“kova u Vicovaru. U trećem poglavlju autor iznosi uverljivu hipotezu da' je Duknović izradio lavove na Sabatoinoj grobnici u Trogiru i sarađivao na dekoru trogirske kapelice sv. Ivana Ursinija u katedrali, Ovim povodom Prijatelj donosi nove poglede na umetnički profil, mesto i značenje Jurja Dalmatinca, Nikole Firentinca i Duknovića. Glavno Dunkovićevo delo, deo skulptura na monumentalnoj grobnici pape Pavla II, koja se danas nalazi u Grotte vaticana u Rimu, a na kojoj je Duknović sarađivao sa istaknutim firentinskim kiparom Minom da PFiesole, analizira se u če tvrtom poglavlju. Nakon detaljnog iznošenja brojnih hipoteza oko autorstva te grobnice, Prijatelj, na temelju stilske analwe i brojnih komparacija, uverljivo utvrđuje Duknovićev udio. Peto poglavlje obrađuje ostale zna-

Ebifat

ja sam sada jahač

ne znam za tvoju gla

i žeđ tvoju ne osećam izgnanik sam iz tvoga tvoje me ždrelo sapelo od moje lobanje do tvoga ispružila se duga senka tvoje rominjanje me ispeče ispod obraza pepeo me guši ne dosađuj mi svojim pepelom.. Mile KOVAČEVIĆ

KNJIŽEVNE NOMVNJME

ždrela

koraka

čajne Duknovićeve radove rimskog erioda: tabernakul rimske crkve sv.

arka, gde je sarađivao sa Minom da Fiesole, grobnicu kardinala Rove-

relle u rimskoj crkvi sv. Klementa,

grobnicu kardinala Erolija od koje su se delovi sačuvali u Grottama vati

kanskim, skulputru sv. Ivana za tro- ·

girsku katedralu, te niz manjih radova. Tu Prijatelj dodiruje problem da li je Duknović bio i arhitekt, Oko 1480 god. Duknović je bio pozvan u Mađarsku, da radi za kralja Matiju Korvina koji je bio okružen brojnim renesansnim umetnicima i humanističkim književnicima. Sledeće poglavlje u knjizi obrađuje upravo taj Duknovićev mađarski opus, o kome autor monografije iznosi mnoga svoja lična zapažanja. Predzadnji deo ove studije obrađuje Duknovićevo delo od napuštanja Mađarske do smrti oko god. 1510. I taj je deo Duknovićeva opusa skopčan s mnogim zakučastim atributivnim pitanjima koje Prijatelj. s uspchom rešava. U tom se poglavlju postavlja i hipoteza da je Duknović izradio i zagrebačku grobnicu biskupa Baratina. Poslednje poglavlje je najznačajnije, jer u njemu autor analizira likovni profil majstora. On ispituje, najprije, raznolike upliye koji se susreću u Duknovićevoj skulpturi, da bi kasnije prešao na detaljnu analizu specifičnih crta Duknovićevog rukopisa te, konačno, Duknovićevog ličnog kiparskog stila. U tome okviru, Prijatelj posebno naglašava Duknovićev razvojni put od početaka, preko uspona, kulminacije i pada, naglašavaući naročito značaj i ulicaj Duknovićeve skulpture na početke renesanse u Dalmaciji.

U svojoj monografiji Kruno Prijatelj je u celosfi uspio da nam gotovo pet vekova udaljenu Duknovićevu ličnost prikaže jasnom i jedinstvenom, te da nam sa današnjeg estetskog + kritičkog aspekta prikaže njegovo delo, koje dosad nije sagledano ni cenjeno onako kako je to zaslužilo.

AAJUUH“UT u ni oi e ii e i nad

Branko MILJKOVIĆ

PET PESAMA od

FRULA

Groznice nežne poremećenog cvela Sluiiš. Gle, bilju klanjaš se opet. Tragom pjanog juga i iščezlog leta Požuri, opevaj pre praznika svet. Ponovi dan zbog nezahvalnog tela Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari. Vrati čoveku usarnljenom pticu: Pod praznim nebom plaču sokolari, Dozovi utve s gora u predanje. Sastavi čula pesmom da ne venu U noći tela. Nek bude sve manje Vidljivog da ostvariš uspomenu. Prazniš mi koleno i uzimaš srce Žuri, krug opevaj, nesreću prevari Smederevo otvori, ptici se dodvori Pod praznim nebom plaču sokolari.

GOJKOVICA

IT tako budućnost mračnoj nadi posta Sužanj i taoc zlo životu verno. Grlicu opeva kamenje što osta

U predelu koji raste lakoverno.

Jesi li živ stub grada ili mrtva

Beli bedem dojiš prevaru sve veću? Prazno ime nade i prelepa žrtva

U zidu bez zvezda pravedno se sreću, "Tela čišćeg od izgubljenih reči gori Dan posle vremena koga se svi boje, “Noć niz Bojanu otiče u tvoje

Srce prodano nesigurnoj zori. 'Trgovci časni što kupuju vatrom

Iz tvojih ruku, istinito blago

Na tvome telu grad crtaju jatom Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

BOLANI DOJČIN

Je li istinito ono što je stvarno

_ II samo vlada? Pobednici beže. Prazan je praznik biće je utyarno Dok dostojni šetnje kroz vrt mrtvi leže. Sunce je bolest i slabost je strela U snu odvojeni vodom dok se mrznu., U visini vatre hladno je bež tela.

Ko pojede svoje srce taj se drznu

Da pesnik bude predelu bez pamćenja Cvet nedovršen kad proleće već prode. Svet će spoznati onaj ko ga menja. Slabi su pozvani da postanu vođe. Dozivaj pepeo bez straha jer nema Pepela već samo plamen koji spava U kamenu mutnom što potajno sprema Izlazak sunca iznad mrtvih glava.

| UTVA

Daj nesanicu grane s koje slete Zvučno u dane poslednje i tužne Zlatokrila koje ne mogu da se sete Crne šume iza glavobolje ružne.

U tvrdu zemlju da 1 odlete šuplja Od neba, prazna kao sve što traje? Vatra koja te vidi biće skuplja

Od zlata koje sebe ne poznaje. Osta samo ime: dosta da se rodi Pesma u letu sjaj daleke zore. Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi Morem bez molitve pro neprelet gore. Odlete tragom izdajničke sreće,

Od bleska srca rukom sklanjam lice. Ne kuni vodu izgoreti neće, Udabnuo te kamen krilatice.

ZOVA

Iz zove koja se sobom zabavlja · Predelom slepim poguban je poj. Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja; Uspomena traje u. nameri zloj. | Cyeće nas ogovara; šuma se prikrada Našoj nakaznoj samoći. Nema tajne. Svirala se ruga. Rugoba i čežnja Izjednačiše se pred kraj leta, Sjajne Zablude vatre ništa ne savlada Intrige sunca u plodovima glasnim. Sirene biljne pustolove mame i

I čine Svet smešnim i opasnim, | Reči su izdajstvo; trulenje sunca vajnu

Slast ploda kukavičlukom označi.

Mulj i progonstvo zvezde koje tajnu Kazaše ponoru bezvućno pomrači.,

„Franja LENTIČ _wowuuuu|pesueununiiuInuuanuIunuimuuuaaunamamagumuparnranuni m iu mu „unum rmuu ua uuumu Ću II emi IAamemimi| rese ia aeeranpenr ana NEereiiiE rare ranama

dova i pokrajina (skoro isključivo engleskih, čak ne britanskih -— Beće« man ostaje fanatično inzularan).

Sve su ovo negativne crte, i tek posle trećeg, četvrtog, ako ne petog čitanja svanulo mi je zašto ga moji savremenici cene. Razumevanje došlo je, doduše, u dva etapa. Prvi, kada sam naišao na tehničko savrženstvo — 3vupotrebu jedne neobične (ali zato potpuno tačne) reči encaustic (glinena bojadisana ploča sa glazurom) u jednoj tipičnoj pesmi u kojoj blago ismejava kasno-viktorijansko obnovu jedne renesansne crkvice. 'init-tiniti-tin, zveketaju plitki stihovi, poput starinskih tramvaj“ skih kola koja ovaj pisac obožava kada, odjedanput, posle ovakvih sti hova:

He gave the brass for· burnishing,

He gave the thick red baize, (jasan odjek anglikanskih himni) on iskupi svoju banalnost stihovima: To pave the sweet transition \

He gave th'encaustic tile.

I prva je moja misao bila da e možda ključ baš u ovakvom veštom iskorišćenju tradicionalnih crkvenih

melodija, koje su tolikocduboko usa“

đene (moji su zemljaci majstori za indoktrinaciju omladine!) u skora svakoj srednjostaleškoj duši (ima naravno i imunih, ali nas nije mnogo). I u ovom smislu počeo sam po“ novo da prelistam Bećemana. 1 tek onda prešao drugi etap razumevanjag nije ovaj odjek crkvenih pesama nes posredan, on mu dolazi drugostepe» no, on je tu notu uzeo od jednog8 mnogo većeg prethodnika. U Beće» manu je Engleska pronašla | jednu važnu zvezdu, koja je njoj bolno ne« dostajala, ali koja je prema računi» ma morala postojati — planeta koja je naličje ili zamenik te druge, po" znate, ali sada mrtve, zvezde.

Jest, Bećeman nije ništa manje nego jednostavno naličie, odnosno, pros duženje T. S. Eliota! Na nižem spratu. Dostupnijem. (Čisto fonetična podudarnost zapanjuje). ;er pisateljski život Eliota deli se na dve faze, jednu (stvaralačku-liričnu) do Opustošene Zemlje a druga (tehničkanestvaralačka) posle. Primivši latinca T.aforga sa bolesnom bostonskom oz» biljnošću, Eliot, prirodan pevač, na“ karadio je svoje pesme {ali to div» nol) „sa čudnovatim ~ sirčalističkim materijalom. Ali uskoro je uspeo pot puno da pokori svoj lepi drozdov, glas svojoj puritanskoj savesti, da pređe u istinski opustošenu zemlju, gde sam stih, muzikalna jedinica svake poezije, nestaje za uvek u jed: nolikim peščanim sprudovima, dok wu duševnoj sferi kruže banalne misli wu usko zatvomom krugu neokatolici“ zma. |

Zato izgleda da su se srednjestalešci automatski radovali kada se pronašli ovoga naslednika-obnovite= lja. Jer iako mnogo manje briljantno, zato koliko slobodnije peva ovaj Londonac, koji je, kao pravi Koknej, tradicionalno neopterećen | moralnim obzirima, i pored toga nije obremenjen Eliotovim umom. Gde je Eliot pevao o Sviniju i o crkvi koja uživa dlividende kao hipopotam wu blatu, Bećeman peva o enkaustičnim pločama. On koncentrira svoju pažnju na nameštaj i na starinske himne koje se pevaju (i na zvonal) On svuda bira lako dosežan materijal. On pri: kuplia ograničenu ali neosporavanu) garnituru {etiša jednog dotrajalog patriotizma i džentimenskim šapatom protestira protiv sugestije da je nestala za uvek ona koja je do nje• govog rođenja još živela bogato (u njegovom staležu) od kolonijalnih

„renti.

TI kada se ovaj novi pesnik lau reat s vremena na vreme usudi da kompletira rad tog njegovog prethod | nika koji je nas jednom čarobno pot setio da je već Vebster bio „opseđnut smrću, videći lubanju ispod kože" Bećeman može jedino dati ona? prostakluk o »zakasnelom prohtevn«

ili da doista naivnom iskrenošćm reći: :

Ja putujem tapetiran, mekanec, i sa

- grejanjent

Ali wu srcu mi kameni uteg, i na taj način dao je izraz zloj slutnji njegovih vršnjaka, koji se tegobno snalaze danas u zemlji koja sama po» staje polukolonija. Nije onda čudo što ga zavoleše od sveg srca. Zar nije on u pesmi Sekretarice opevao najliniju elegiju o javnom životu tih izabranih ćerki Albiona?»

Il iza tankih pregrada

Sekretarice u kadama se kvase

I kroz plafonski prozor kroz koji

i puha

Gledaju kako lete oblaci i dim —

Er Blago vama, jadnica neliubljeme, Davite svoju samoću u toj toploj

J vodi, Preskoro se mora na tanak doru-

Na troleibus, na vetrometinu -ulica, : ALEK BRAUN ,