Књижевне новине

NE, iN

“

' Na gostovanju u Beogradu Grčki Hramski teatar iz Pireja prikazao je dve antičke drame: Sofoklovu Elektru i Eshilove Persijanre. Tokom novije istorije dramske 'književnosti Elektra je često inspirisala pisce (Hofmanstala, O'Nila, čŽirodua) pa nije nezanimljivo pomenuti da se i Sofokle, pišući Elektru, poslužio motivima Eshijlove drame Hoefore, koja pripaša trilogiji Orestija i priča kako je Agamemnonov sin Orest ubio svoju majku da bi osvetio oca, Al; Bofokle u svojoj tragediji prvenstveno razvija neke sporedne teme Eshilovog dela i postavlja u središte zbivanja sudbinu Orestove sestre - Elektre, koja se po očevoj smrti strasno identifikovala sa njegovom aspomenom. Sofoklov dramaturški postupak u Elektri složeniji je od strukture Eshilovih drama. Sofokle je uveo istovremenu akciju trojice glumaca, što je omogućilo stvaranje komplikovanijeg zapleta, pojavljivanje većeg broja sporednih : ličnosti i sukcesivno otkrivanje raz-

ličitih linija ponašanja glavnih prota | ponista. Istovremeno, horu je dođeljena uloga lirskog senčenja akcije plavnih junaka trageđije. „Osnovni piščev interes usredsređen je pritom na posmatranje svesnog ponašanja i reagovanja individue (Eshil, međutim, ispituje u prvom redu pDđnos egzistencije i tamnih iracionalnih sila, koje zlokobno određuju puteve ljudske mwudbine). Priča Sofoklove tragedije odigrava se, dakle, u svetu realnih ljudi a ne u svetu večnosti, kao u Esgshilovim dramama. Uz to, tragedija donosi prefinjenu psihološku studiju nekoliko glavnih ličnosti, jeđan postupak dotada nepoznat u antičkim dramama; pa ipak, dok nabrajamo vrednosti Sofoklove Elektre neprestano osećamo da je u delu izoBtavljeno nešto suštinsko i imamo utisak da se po prvi put u istoriji dramaturgije nalazimo u neposredmoj blizini oblasti privatne drame.

U Hshilovim Persija me+m-a individualni slučaj je samo karika u lancu istoriskih đogađaja, koji omowgućavaju da se ispolji sudbina neke šire ljudske zajednice. Struktura Persijanaca je jednostavna i 'đrama je zgusnuta oko jedne s:itu-

hijey jednog neobičnog . događaja ijoi emocionalno potresa gledaoce. 'Persijanei su statična drama gotovo lišena radnje, izrazitog konTlikta i plastičnih ličnosti, ali veliHina piščeve tragične koncepcije, Đomoću koje ,se uzdiže do procenjivanja smisla određenog istoriskog kogađaja, osigurava delu neshićen

Roman Aleksandra Ackovića »Mrtvih ustvari nema« nosi u sebi isečak naše Revolucije, pretstavlja psihološko i dokumentarno svedočanstvo o borbi ilegalnog Beograda. U njemu uzalud tražite ilegalce, kao borce, atentatore i diverzante. Oni postoje samo u eleru okupiranog grada, po'digli su oluju u kojoj će stradati nosioci izdaje. Čitaoci upoznaju lično.sti koje su nekad vodile prvu reć, a čiji moralni pad i zakulisna smeranja govore i o ilegalnom Beogradu, neuhvatljivom i sve snažnijem. Medu njima se kreće partizanski obaveštajac Kovač, saopštava njihove mahinacije Pokretu — Borki koja je u romanu nejasna, maglovita, deo pobedničke oluje i elera... | Dve osnovne struje ukrštaju svoje

· „mačeve. Jedna — na relaciji od homoljskih crnih trojki do beogradskih teoretičara osvežava sećanja iz nacionalne istorije da bi se strasti uzvisile na nivo lažne tragedije: „»Zašto nama, kao i Nemcima, istorija sa svojim epizodnim, anegdotičnim, simboličnim i legendarno - herojskim fragmentima ne bi poslužila kao o| snova, kao stari kostim koji navlačimo da bismo se vralili u vekove " herojstva? Zašto svaki naš odred ne bi imao, recimo, svog guslara?« Pa-

. todiranje i podgrejavanje legendi nile

rodilo perspektivu već je probudilo stare poturičke aveti. Ipak je brutalnost crnih trojki upoređivana sa Dušanovim zakonikom, buđenje mrtvih

„ „služilo je za ulepšavanje. ; Druga je struja Revolucije. Njoj mije bila potrebna nikakva lažna svest, ona nije tražila legende za svoje revolucionarno oduševljenje. Svoju snagu crpela je iz budućnosti, - iz živih simbola: mrtvih stvari

nema. ;

Ako se ovome doda i lo da se--a

- .

DVE ANTIČKE TRAGEDIJE

intensitet i nadoknađuje nedostatak druge akcije. U Persijancima Eshil postiže nešto naizgled nemoguće. Govoreći o grčko-persiskom ratu (u kome je i sam učestvovao) ne koristi patriotska osećanja svojih sunarodnika da bi olako trijumfovao nad pobeđenim „neprijateljem, već se predaje mirnim, nepristrasnim, dubokim razmišljanjima o poruci koju pruža istorija: uzrok persiske katastrofe sluti u nesposobnosti čitave nacije da pri vrtoglavom usponu očuva smisao za realne proporcije i time izbegne zamke neumerenih prohteva i ambicija.

Reditelj Rondiris, koji je režirao oba dela, nije težio vernom rekonstruisanju antičke pretstave pomoću mehaničkog usvajanja pojedinih elemenata tehnike starogrčkog pozorišta. Razumeo je da se sadržaj antičke tragedije ne sme tretirati kao statična vrednost, okružena nepokretnim okamenjenim simbolima, već kao svojevrsna projekcija ži;vota koja u raznim vremenima i dđruštvima trpi različite modifikacije. Zbog toga je stil interpretacije bio u skladu sa iskustvima naše epohe i zasnivao se na emocijama i prirodnom govoru. Reditelj je pokušao da postigne ravnotežu između po'trebe za psihološkom analizom likova i potrebe da se događaj i ličnosti uzdignu do mita. Na pozornici se tako začela atmosfera iđealizovane stvarnosti, u kojoj se ođigravao jedan „bitan proces: humanizacija mitskih ličnosti. Bila je to u osnovi vrlo jednostavna interpretacija, oslobođena svih spoljnih ukrasa i svake težnje ka spektakularnim efektima.

Naravno, u obe pretstave uočili smo izvesne osobenosti. Tako je Elektrom dominirao kontrast privatnog tona, koji je preovlađivao u igri protagonista, i koreografski stilizovane „akcije hora, u kojoj se osećalo prisustvo ritualnog nasleđa. Ali pravu vrednost grčkog pozorišta otkrila nam je pretstava Persijanaca, koja je zamišljena u obliku neke fantastične misteriozne muzičke simfonije. Tri najvažnija svojstva pretstave bili suf izvanređan, plastičan mizansen, pun skrivenih nagoveštaja i prituamnih elemenata; „upečatljiva melođija glumčeva govora, i funkcionalna upotreba muzike, iz koje je izvirala i u kojoj se zgušnjavala svaka akcija protagonista i hora. Spomenimo i precizan ritam pretstave, koji je omogućio logičnu, neumoljivu gradaciju tragične patnje, m kojoj je otelovljena najdublja Eshilova koncepcija, Vladimir? STAMENKOVIĆ

romanu zasnovanom na auteniičnim događajima pojavljuju i neki poznali eminenini saradnici okupatora, koje je već istorija nedvosmisleno i jasno osudila i ocenila, onda se lako mogu sagledati dve krajnosti. Krajnosti predodređene za nezahvalnu crnobela tehniku slikanja. Ali autor se upustio u psihologiju i m tome je prilično uspeo. Izdiferencirane sredine četnika, policije i belogardejaca donele su raznovrsne likove. Autentićnost ličnosti i događaja nije smetala da se povod za roman razradi do kraja i u tom pogledu ostvarenje je nesumnjivo interesanino.

Det poglavlja pretstavljaju manje ili više nove ambijente. U njima su logično raspoređeni i objektivno opisani događaji kao slika unutrašnjih preživljavanja ličnosti i njihovih re-

akcija. Istovremeno, ličnosti se me-.

dusobno otkrivaju i tumače. Partizanski obaveštajac. Kovač neprekidno otkriva četnike, prilagođava im se

toliko da se plaši sopstvene deformacije, u analizi tuđeg uticaja na sebi objašnjava svdju okolinu. Četnici i policija pokušavaju da upoznaju ilegalce, hteli bi da pronađu njihovu Ahilovu petu, insoektor pohcije Besarević zna gotovo sve o njima, proučavao je i klasnu svest, mada mu je ona ostala zagonetka. Ovakvim metodom postepeno je izbegnuta osuđenost na crno-belu tehniku, kojom su u ekspoziciji pretili unutrašnji monolozi i naturalistička slika četnika u Homolju.

»Mrtvih ustvari nema«, u osnovi roman akcije koji postepeno prerasta u psihološki, otkriva i Prokrustovu postelju pisca koji se, pišući svoju prvu knjigu, našao između zahteva biblioteke »Iza kulisa«, koja insistira, i na autenličnosti radnje i svojih literamih težnji. Poznate napetosti i. enigme. iz. lakog zabavnog

DUŠAN DŽAMONJA: RANJENI JELEN

LK | TEZNJE SAVREMENOG PUTOPISA

Književnost imaginacije je sinteza koliko iskustva toliko i po-. smatranja; roman, drama, čak i poezija, pretstavljaju objedinjene punktove života, u manje ili više izuzetnom stanju. Ovi rodovi, sa fabulom

ili b

ez nje, moraju da imaju jednu određenu ideju kojoj je sve pod-

ređeno. Putopis, govorimc o umetničkom putopisu, jeste niz slobodnih varijacija na temu svakodnevnog, neizuzetnog živola, i to ne samo savremenog, onog na koji je bačena svetlost i usredsređen posmatračev pogled, već, neizbežnim putevima asocijacija, on je pozornica života uopšte, prošlog koliko i budućeg. Ovu postavku lepo ilustruju Kamijeve reči kojima je on propratio izlazak svoje zbirke »Leto«: »Ne znam — kaže pisac — kako je došlo do toga da su ovu zbirku mojih putnih beležaka i asocijacija nazvali esejističkom. Nisam na tome insi- stirao, mada, besumnje, ta knjiga to i jeste. Jer, šta je drugo savremeni putopis? "To više nije nekadašnji niz deskripcija bez ikakvih komentara. "To je čitavo ogledalo autorove ličnosti, onoga što on u sebi nosi. U savremenom putopisu na izvanredan način se može biti, bolje reći

mora biti političar, pesnik i filozof«.

Pogledajmo putopise Hakslija ili Žida, naprimer. Uzmimo »Za-. jedljivog pilata« ili »Put u Rusiju«. Tu je verno dočarana atmosfera viđenog. Ali, kao što dobar kritičar izvlači iz dela njegove, u prvi mah, neuhvatljive vrednosti i mane, tako i dobar putopisac, na osnovi vidljivih detalja, daje i onu teže dokučivu dimenziju života, upravo onu koja. može bili tema romana ili drame. To su društvene protivurečnosti, sav onaj kompleks alone koje oblikuju karaktere, stva-

raju ovakvu ili onakvu atmos

eru, na osnovu čijeg se delovanja i po-

sledica može naslutiti i perspektiva, sa manje ili više tačnosti, razume se. Putopis prestaje biti fotografija, niz beležaka n stilu bedekerskih hvalospeva namenjenih za informaciju, i pretvara se n odgovornog i oselljivog tumača jednog života m određenom prostoru i

vremenu.

Zbog tih svojih težnji, zahvata koji se, više no vizuelnoj širini, okreću ka dubini gledanog, savremeni putopis dobija jedan sasvim nov, živ i složen lik, Putopis, kao što Kami s pravom kaže, postaje.politički traktat, koliko i pesma u prozi, postaje filozofska. meditacija, jednom “ reči, moderan i senzibilan esej. Sve to u težnji da bi što vernije otkrio kretanje savremenog života, tačke do kojih su m svojim nastojanjima različiti ljudi došli, sve u cilju da, jasnije osvetljavajući život, učini prohodnijim njegove puteve i smanji razdaljinu do onog opšteljudskog

ideala.

Mada MARINKOVIĆ,

(„Rad“, Beograd, 1959)

žanra pojave*se povremeno i u čilavom sklopu deluju naivno i nemolivisano, s očiglednim otporom u toku pisanja. Roman je i bez toga.zanimljiv i sadrži šnažne dramske akcen-

te i originalna tumačenja. Uzbudljivost u njemu ne dolazi od načina izlaganja i konstruisane kompozicije, već iz sadržaja i psihologije ličnosti.

DO MURPIĆ: RASBORENA ZEMLJA,

Nema ni onih kratkih retrospekcija kojima se često pribegava M zabavnoj literaturi da bi se objasnilo ono što je namerno ostalo nejasno radi veštačkog stvaranja napetosti. U psihološkom produbljivanju ličnosti jezik je neuporedivo bogatiji nego u fragmentima akcije, koja je ipak prisutna kao nametnuti okvir zamišljene

Početna sekvenca jednog Bardemovog filma silogističkom konciznošću obeležava dve izrazite crte ovog umetnika: njegov infernalni humor i njegovu privrženost šokantnim promenama atmosfere. U prvom kadru pristižu jedna pogrebna kola i iz njih se u poslovnom ritmu iznose drastični rekviziti smrti; u drugom, ulica kojom pogrebnici nose mrtvački kovčeg do jedne kapijes u trećem, jedan prozor furiozno Se otvara i odatle se uz bes i psovke: jednog pouzdano živog čoveka slama ova pogrešno poslana pošiljka; u četvrtom, praskavo zasmeJana jedna bilijarska sala i vinovnici ove stravične lakrđije. Ta minijaturna drama, taj precizno organizovan! sukob najviše svedenosti i koji sam za sebe čini jednu antologijsku pijesu sa svim dramaturškim zakonima ugrađenim u mikroskopske razmere, izvrsna je aluzija na osnovn! temperament, moral i duh filma čiju introdukciju pretstavlja. GLAVNA ULICA svojom centralnom

anegdotom i svojom šire posmatranom atmosferom, specifičnim pojedinostima i dramatičnim odnosima priča: jednu „maksimalno surovu

SCENA 1Z BARDEMOVOG

istoriju Wu kojoj tragika i svirepi humor grade karakterističan kontrapunkt i čije razrešenje donosi jedno mučno osećanje težine. To je intimna drama jedne povučene starije·- devojke koja postaje meta paklene šale nekoliko, dokonih provincijalaca. To je groteskni roman u kome glavna junakinja ima da poveruje u glumljenu ljubav jednog skladnog, mladog čoveka samo da bi na kraju bila zaglušena smehom njegovih neduhovitih prijatelja. Ali to je i jedna teška priča puna dvogubih značenja i retrogradnih po-

HUFVIHH USTV ANU NEMA

doslednosti, kao wuslovnost, koja na sebe povremeno skreće pažnju. Na kraju — stil je privlačan, meta{oričan i sugeslivan, pa i to pretstavlja otpor, nagoveštaj većih mogućnosti i jedan od kvaliteta koji ovaj roman preporučuju.

Olga MLADENOVIĆ

DEM

enti. Ovi satanski koncipirani odra, sli ljudi sa infantilnim osobinama | ubilačkim idejama, koji u kasne noći šutiraju konzerve po usnulim ulicama i smišljaju svoje drastične lakrdije po zadimljenim borđelima, učesnici su jedne opšte drame bes, pomoćne usplahirenosti, neurotične rastrzanosti i smrtne dosade, akteri jednog splina, tumači jedne gnusne duhovne klime. Njihov dijalog izvr, snom sintetičnošću sistematizuje ovo stanje. Oporost rečenice, jedna opšte skeptično obeležje koje pro, bija kroz lako koncipiranu fakturu fraze precizno definiše idejne i mo„ ralne komponente ovog dela. Al Barđemov društveni uticaj, njegova eminentna uloga u jednoj novo koncepciji španskog intelektualca vidna je i na ostalim „punktovima ove značajne umetnosti. Jeđan od scenarista u duhovito političkoj persiflaži DOBAR DAN GOSPODINE MARŠALE, Bardem pokazuje svoj izraziti afinitet za etički problem u pregnantnom i besprekornom SMRT BICIKLISTE. To nije samo jedna lična drama savesti načeta izvesnim saobraćajnim inciđentom, to je oštro postavljeno vrednovanje životnog

FILMA »SMRT BICIKLISTE«

smisla, subjektivna moralna dilema

ali i jedno društveno pitanje, poje-

dinačni konflikt ali i opšte razma+

tranje nekoliko etičkih kategorija,

Za tako delikatne sadržaje Barđem

pronalazi izvrstan adekvat oblika aj njegovu ekspanzivnu' ideju _ tumači, uvek karakteristična atmosfera i ri“ tam kazivanja. Tako, hirovite promene ambijenta ne znače samo artistički doprinos vizuelnoj kulturi filma već čine stvarne, u'slovljene. formalne komponente jedne precizne misli, prave dokaze neuporedivog stila. Vezivanje dvaju tako različito koncipiranih kadrova donosi neminovno akustične efekte i svetlosne udare ali potpomaže ođređivanju temperamenta priče a skok iz tame, baroka, kitnjaste ornamentike, tišine i mistike jedne crkve u svetlost, sveđdenost, linearnost, žagor i jednostavnost neke atletske staze čin: grafički prikaz opšte uznemirenosti drame i nervne neuređenosti njenih glavnih protagonista. Bardem je stvarni artist i neporačni novator a njegove sekvence postaju „klasične već u vremenu svog nastajanja. Ma «kako mu se stvari koie nam govori činile važne, on ni jednog trenutka ne zaboravlja da neguje jezik kojim ih saopštava a njegova rečenica uvek je prepuna najčistijeg sklada. Njega je moguće označiti najsigurnijim interpretatorom REZA PO KONTINUTITETU koj! donosi jedno novo 0beležje paralelnoj montaži. On podi že dramatiku nekog odnosa time što dva svoja međusobno „zavisna aktera koji se nalaze na različitim mestima vozuje montažnom logikom iste sekvence. Tako besprekornom preciznošću drugi bnastavlja pokret koji je onaj prvi započeo i time ne postiže samo izvestan dramaturški i vizuelni trik, već i realističkim, spoljnim činjenicama 0“ brazuje jednu misaonu radnju i jedan poetski obrt. On je istinski majstor filmske priče i pod njego" vom rukom slika koju dobijamo p9staje maksimalno plastična, jasna ! izrazita. Njegovo kadriranje, ugao i akustično-vizuelni fon „uvek čine najviše u pravcu projašnjavanja stvari koju priča. Scene ' kongrega” cije iz GLAVNE ULICE i dijalog iZ” među profesora i studentkinje iz SMRTI BICIKLISTA već sada čine jednu novu vizuelnu oblast a nje“ govo opšte obeležje može samo da se vrti oko definicije majstorstVa.

Napokon, ovaj značajni savreme” nik donosi filmu brižljivo negova” nom frazom lepotu, metričke i mU” zičke vrline španskog jezika koji | i kraj duge tradicije i popularncst: meksikanskih umetnika upravo B4r” demom postao kinematografičan.

Bora ČOSIČ

KNJIŽ.E V.-N:E: NOAM LS