Књижевне новине

”.wd

"—. -

dV 008

S —

; (»Izgaranja«, Matica hrvatska, Zagreb, 1958)

Pemičko delo Olinka Delorka završilo se zbirkom njegovih stihova „Uznosite slutnje“, koja je objavljena pre punih petnaest „gođina (1944). Tada, povodom tih pesama, tekuća hrvatska književna kritika istakla je,da se od ovoga pesnika može „s dubokim pouzdanjem očekivati još — mnogo".(Julije Benešić). Međutim, vreme je pokazalo im suprotno, Nemajući više o čemu da peva, Delorko je ustvari za petnaestak godina syoga pesnikovanja (1950—1944) u nekoliko zbirki pesama i par knjiga proze rekao sve Što je imao, ponavljajuči se čak i u tom najplodnijem periodu svoga stvaralaštva. To Štb je u posleratnim godinama objavio tu našim časopisima još poneku pesmu ne znači ništa, jer one ne domose ničega novog, one su zapravo samo prežvakavanje rečenog i O pevanog („U iščekivanju zime“ i „Uvbudljivi koncort“). Osetivši i sam svoju poetsku dogorelost i svestan de bi svaka nova pesma i izražajmo i tematski značila opetovanje i tapkanje u mestu, Delorko se latio jednog me tako lakog posla da napravi, maime, izbor iz svoga celokupnog dosadašnjeg stvaralaštva i omogući, :na taj način, našoj savrememnmoj književnoj kritici da oceni mjegovo delo, dajući ujedno materišale i novijim , istoričarima naše Kmjiževnosti između dva rata da mu odrede, uz pomoć kritike, mesbo u njoj. „Izgaranja“ su, prema bome, probrane pesme Olinka Delorika, _ Kađa je 1954 godine izišla Delor-

prva zbirka „Pjesme“, povremeni književni kritičar „Hrvatške Hevije“ (u br. 4) Blaž Jurišić u pwojoj oceni rekao je za njih ovo: „Po sižeju njegove pjesme predstavljaju gotovo suvijestanm protest mrofio poplave socijalnih motiva (podvukao T. Č.) u našoj najnovijoj lirici, koja je prepuna radnika, seHNaka itd., a osjeća se, da je sva ta lir:ka većinom vrlo strana dotičnome staleškom načinu gledanja na život, i s obzirom na naše prilike jmgleda „namještena i neiskrena“. Ovaj usputni napad nazadnog, BlaŽža Jurišića na Socijalnu literaturu \majbolje govori o njegovu. nepormnevanju čovekove psihe i o njegovu neshvatanju pesnika i pesnikovih doživljavanja sveta,

Olinko „Delorko zaista nije socijalni pesnik, ali je pogrešno bilo tumačiti i dokaziati da su. njegove pesme zna-

„Čile „svijestan protest protiv soci.jalnih motiva“ u našoj književnosti "Tridesetih godina; bilo je to, čini ·'se, obično zlonamerno nabeđivanje ·i kompromitovanje pesnika među njegovim levo orijentisanim · kolegama pesnicima koji pevahu —U „ali ne i jedino o tome! — o siromasima, beskućnicima,, pbniženim, _wweđenim, „pravde žednim“. Uostalom, Delorkova poezija lako pobije Jurišićevo mišljenje. .

Pesnika Olinka Delorka ne treba

'Syažiti u onim: pesmama koje su prožete racionalnom i refleksivnom motom i deskripcijom. Jer on nije

wikakav refleksivni" pesnik, pesnik filozof koji bi mogao nešto da objamami i da daš neka nova saznanja; njegova filozofija je obična, svakodnevna sitna filozofija koja to i mije a. pravom značenju te reči; ea rdje niti slikar pejzaža visokog ramga, mada, moramo priznati, de&i se đa ponekad i,tu uspe: „Usmuo oblak iznad cvjetne

LOA E O a e grane. Wwduh bez đaška i rumen bez : kraja. Zaažemna trava. Tko to po njoj prođe?

Sunce na vodi izgara od sjaja“. („Pejzaž“)

Ali tako uspelih plastičnih slika, koje deluju sugestivno i osvežavajuće, naći ćemo kod njega vrlo malo. Delorkova slika najčešće je nekako štura, lišena boje i zamara („Jesen“), ona je suviše knjiška i neubedljiva., Takvim pesmama u

„Izgaranjima“ obiluju ciklusi'„Svijetla i sjene“ i „Muke sjećanja", Gde je ustvari pjesnik Delorko? Delorko je pre svega i jedino Pe snik svoga. srca i svoje mladosti, svoje duše i njenih treperenja; od sebe on nikuda ne ide, On nije pesnik života i društva u kome živi, njega niko i ništa ne interesuje, Šer je večito zagledan u svoj svet noeo=stvarenih snova, neprebolelih· rana, svet tuge i radosti, lepota i ushićenja, on je pesnik tišina i smiraja: jj „U moju dušu cvijet je pao Čudan i neznan, pa kad zasta na zgodnu mjestu on je stao rasti i cvijeće iz njeg nasta. Ah, cvijeće to iz koga duša udiše snažno miris kao 'i život sam, da prevarena padne u bezdan crn i zao!“ („Stara pjesma“) „Na tom upravo odnosu najpre radosti i, zatim, tuge Delorko je zasnovao sav svoj svet nežnosti i osečanja, čežnja za voljenom ženom, „vjenčavši srce snom i tugom". Osećanje samoće stalno je prisutno, iako je u nizu pesama pokušao da dokaže kako to nije nikakva poetska sentimentalna poza, no da je to nešto što čovek, ostavljen od onih koje voli, nosi u samom Scbi i to „nešto“ ne dozvoljava mu da se digne iznad sebe, svoje patnje ı odbaci razočaranja. Mađa u pesmi „Orlu“ konstatuje: „Ne vrijedi borba sa sudbinom!“, što znači totalno mirenje sa onim što čoveku „usud“ određuje, Delorkova poezija ne znači nikakav pesimizam koji je samo na momente i samo u nekim. pesmama prisutan; to čak nije ni poezija očaja. To je tiha lirika duše zatvorene u sebe, ali kojoj nije potrebno mnogo pa da se, makar i za trenutak, razvedri („Molba“). Ima tu ipak nemirenja sa životom i upornih zahteva da se živi, „uvijek u ljetu, uvijek u cvijeću“, u rađosti i ljubavi, jer je čovek „odveć lijep za ljubav, odveć razmažen za sreću“ („Narcis“). Time su jasno istaknuti pesnikovi zahtevi od života: traženja samo ljubavi, jednostrano uzete i shvaćene, ljubavi između muškarca i žene jedino. I ništa više! Otuđa i ona usamljenost u njegovim pesmama i neutaživa čežnja za ženom u zagrljaju drugog: " „Najteže mi je, kad te noć odnese? O da te barem san večeri svake ugrabi, pa mi čaroban donese tvoj osmjeh, što je sve ljepši i mlađi, moje bi noći bile tada lake, a moji snovi mnogo, mnogo, slađi“,

(„Njoj“).

Ljubav „u Delorkovim pesmama nije čulna, nagonska, nije žudnja za nagotama Žženina tela, za iživljavanjem i pražnjenjem, no ljubav srca i duše, topla ljubav gde samo oči govore. I to je sve. Usko shvativ ši zadatak poezije, da naime, iznosi samo ljubavna osećanja, posve je jasno što tematika pesama Olinka Delorka nije raznovrsna, mo varira uglavnom na istu temu. Iskrenost njegovih stihova ne treba osuđivati (treba je samo naglasiti), jer on: i ovakvi kakvi su i kako su kazani ponesu čoveka i mogu da se dožive. „Izgaranja“ zaista znače liriku izgaranja, pregaranja i smirivanja, koji su tekli tiho, jednomer= no i nužno, kako to obično i biva “i životu. 7 i

Pesme Olinka Delorka uvek su kazane jezgrovitim književnim je= zikom, njegov stih je skladan i melođičan, ujednačena ritma i uvek ubedljiva izraza. Do toga je on mnogo držao, u što nas uverava i jedna, davno kazana, njegova rečenica: „Nigdje se nekultura nekog književnika ne može tako jasno ispoljiti kao u stihovima... u pjesmi, koja je spoj najčišćeg Oosjećaja i najprofinjenijeg ukusa, i sam poređaj riječi može biti sud-

bonosan“. Tode ČOLAK

(Đerđ Lukač

Ova vrlo imteresantna studija, koja je nastala dopunom pređavanja koje je Đerđ Lukač održao na nekoliko akađemija i univerziteta (u Nemačkoj, .Poljskoj, Italiji, Austriji), značajnija je po pitanjima

- koja je autor postavio i po proble-

mima koje je istakao nego po rešenjima i objašnjenjima koja je

"dao,

Lukač polazi od konstatacije da današnju svetsku atmosferu karakteriše humanistički revolt protiv rata koji dovodi do “saradnje socijalista i građana“, a da tome {frontu na literarnom planu odgovara borba realizma i antirealizma. Analizu ovih pravaca počinje izlaganjem stavova prema kategoriji mogućnosti, Pred svakim subjektom se otvara beskrajan broj apstraktnih mogućnosti, a život omoguća– va realizaciju samo jednog neznatnog dela, Avangardizam je zanemario princip izbora, konkretnoga iz ovog beskrajnog broja apstrakcija, zaveo princip naturalističkog negiranja, proizvoljnog. spajanja detalja iz života, princip statičnosti,subjektivizirao vreme i prihva-– tio „subjektivnu viziju kao suštinu objektivne stvarnosti“ (51). Koreni ovog pravca su u određenom pogleđu na svet koji shvata „svet kao alegoriju jednog transcendentnog ništa“ i poriče mogućnost njegova saznanja. Dublji uzroci su u opštoj atmosferi imperijalizma, tako da ovaj izvrnuti ; unakaženi odraz ipak izrasta iz stvarnosti (straha, usamljenosti, haosa) i ima legitimaciju svoga postojanja, ali neukazivanjem na bilo kakav izlaz, pravljenjem ođ straha „nadvremenskoontološkog entiteta“, nekritičkim odnosom prema stvarnosti i odbacivanjem socijalizma kao perspektive, spušta zavesu pređ budućnošću. Nasuprot ovako sagledahnom avangardizmu („Idejni temelji avangardizma“) Lukač postavlja Kkritič-

ki i socijalistički realizam. On se o-,

pire prihvatanju formalnih kriterija

razlikovanja realizma i antireali-

zma: oni se mogu razlikovati samo

prema pogledu na svet koji zastupaju i stavu koji zauzimaju prema problemu perspektive, prema odgovoru na pitanje odakle? i kuda? A naučno zasnovan odgovor na pitanje kuda? danas može biti samo Jedan: socijalizam, Zbog toga svaki realizam u umetnosti, svojim odražavanjem objektivnih kretanja, postaje saveznik socijalizma. U tome je deo velikog značaja _kritičkog realizma onih autora koji socijalizam ne odbacuju a limine. Ali kritički realizam nema mogućnosti đa, bez obzira na stav autora, iznutra oblikuje čoveka buđućnosti. To može tek socijalistički realizam koji je — dosledno celom izlaganju moguć samo u socijalističkom društvu, i koji može sa tačnom svešću da izrazi perspektivu. A pošto u prelaznom periođu u socijalizam Ostaje seljaštvo, građanska inteligencija itd., kritički realizam i u socijalizmu ima dugo vremena svoj predmet obrade i razlog postojanja: da „pokaže odražavanje puta u socijalizam u · nesocijalističkoj svesti” (111), I tek zatim Kritički realizam odumire kao književni stil („Kritički . realizam u socijal:stičkom društvu“). :

Ali ulazeći u mnoge pojeđinosti Lukač se, mestimično, uzdiže iznad svoje uprošćene šeme, uvek se O-

Čedomir MINDEROVIĆ

Ruke sv nam od pepela 1 dane: odo Tea, : I naš zagrljaj

T lotos u tvojoj kosi

1 tvoja kosa

I moja

O. Sve je večeras od pepela Tvoja veranda Ž

Devojčica koja kraj nje vrti'hula-hup — hula-hup od zarđale žice Bele nepomične oči prelekta i pastoeora negde nad mama

i daleke niske katarke

I naš pogled

Na skamenjenim talasima Daleko iza katarki

To su male cme kornjače pojele naše horoskope

I moj i tvoj

I iščezle

| niko ih nije video

Male crne wžurbane komjače A nijednog sazvežđa

Nad Pristaništem Oblapormih Više nema

Nijednog

Ni jelečkinja ni barjačkinja mog dečaštva čija sam imena zaboravio

Kako to da ih zaboravim Gde su to otišle

Pepeo

Depeo

Đepeo

Tiotes se već ruši mw tvojoi kosi

Nad ·zanesenom devojčicom koja vrti Nad jednom praznom izgubljenom

Bez zvezda Bez nade Bez nade

Lotos već umire svoju čaudnu

Mali beli lotosn, moj Pepeo

Pepeo > Pepeo

T,otos se već rastvara Čili Kać izmaglica nad zlehvdim

Na naše usne od pepela

Na naš zagrljaj od pepela Na bele oči prefekta i pastora Dve prozukle pečurke

U redengotima | Negde duboko duboko

Pod nama

0,. Belooki i Duboko duboke pod nama Zašto ste usporili korake Ne osluškujte Uzalud ;

| Sve vam je uzalud Horoskopa nam više nema Ni sazvežđa nad Pristaništem Al ova agoniju Ali

\vrti vrti svoj hula-hup

smrt koju viclim samo jA

Pristaništa

pirinčanim poljima oke Oblapomih

1 već pada na naše ruke od pepela

'Pristaništa -Obblapornih l

Oblapemih nam više nema

WWWGWILGNLUEK | FRANC KAPKA IM TOMAS MAN? . Odabrane pesme = 3)v2 · Olinka Delorka ..

: „Današnji značaj Rhritičkog realizma“. „Kultura“, Beograd, 1959) ; Ja S a

graničavajući od mehanističkih tumačenja, mada ne ide dalje od Za uzimanja jednog srednjeg stava i osude _ krajnosti „zapadnog „istočnog“ subjektivizma, koji su, vrlo često, rezultat uzajamnih reakcija i protivuđara koji „odbacuju klatno u sasvim suprotan ekstrem (47). Glavna zamerka Lukačevim postavkama bi bila da kođ njega (uprkos njegovim napadima na apstraktume i zalaganju za konkretno) „konkretnost znači pre Svega svest o totalnosti đruštva u njegovom kretanju, zajedno s pravcem tog kretanja i značajnim etapama (95), što znači da naikonkretnijem nosiocu svih društvenih zbivanja, čoveku, pretpostavlja opet jeđan apstraktum. Mi i sami aktivno Učestvujemo u društveno-istoriskom procesu realizacije svetsko-istoriske perspektive ali ne. previđamo da pored konkretnosti kao „svesti o totalnosti đruštva“ postoji u SVetu i konkretnost živih ljudi kao { borba za totalitet čoveka, za ponovnu integraciju njegove rasparčane i otuđene ličnosti. Niz, đubokih uzroka te đezintearacije ličnosti samo đeluje u opštim okvirima imperijalizma i ratne psihoze koji ih potenciraju. Svaki čovek je svet za sebe i nastoji đa u okvirima svetsko-istoriske perspektive nađe mogućnost ostvarenja i svoje vlastite, pri čemu dolazi do niza SUkoba koji su za Lukačeve totalitete beznačajni a za indiviđuu (pa i za umetnost) ođ životne važnosti, Pored društvene svesti postoji i inđiviđualna svest atomizirane ličnosti, o kojoj se i pri oceni avangardističke književnosti mora voditi računa, jer je ona njen predmet.

' Lukač iskreno i smelo kritikuje Staljinov ekonomski · subjektivizam i situacije zbog kojih socijalistički realizam zapađa u subjektivizam, mehaničko izjednačavanje perspektive i stvarnosti, „ulepšavanje sOcijalističke perspektive u #viđu happy end-a“ (47), uvođenje kate-

Carolija sa našim horoskobima

Našn

ı Agonin Ž Vi ne možete ni videti Ni čuti

· Belooki Duboko duboko pod nama Ja znam Taj lotos će oživeti Taj lotos će se ponovo rascvetati UJ njenoj kosi U svim odlascima ljudi Na svima meridijanima liubavi I ruke naše | usne naše, 1] zagrljaj naš TI pogled naš Na dalekim talasima I katarke se već wspravljaja TI katarke već rastu. ] na katarkama su se jedya več >

1! s ·

Javila se već prva zvezda, Njena Ž

( zapčaslom procepu večernjeg menmsunskeg neka Nad mojim stravičnim snoviđenjem

Najlepša zvezda

I gle : Javila se i druga zvezda

Mola

BE vi e nikada nećete ogledati Belooki

| na srebrnastom indiga neba ponovo sw zablistala

Nad našim samozaboravom Nad devojčicom koja vrti vrti vrti

Nad našim rastankom — rastankom made

T odasvud Oko Pristaništa Oblapornih

Meč se rasprskavaju čuelesni cvetovi vatrometa

Ali ni njih

Ni njih

Vi nikada ne možete ngledati O belooki

To nisu bile male crne kornjače

To sw bile moje jelečkinje i barjačkinja čija sam imeni zaboravio

To se : .roz već pocrneli pepeo

Vraćaju

'Trčeći

Bosonoge nplašene jelečkinje i barjačkinje mog Mečašbva

Sa našim horoskopima.

1 sazvežđa odzvanjaju Nad njima ie

Nad našim rukama koje se me mogu rastaviti Nad našim nzdrhtalim usplahirenim usnama

1 bela jedra već trepere na vetra OVE a

oga zovu Kuda

' Koda

FRANC KAFKA

gorije revolucionharnog romanti kao estetskog ekvivalenta ekonom. skog subjektivizma“ (152) — št čini da ova književnost često po. staje ilustrativna u odnosu na dnoy„ ne političke teme. Ali Lukač pogre, šno smatra kult, ličnosti kao uzrok svih tih pojava, te ne traži dublja uzroke čija je posledica i sam kult ličnosti. | ' Lukačevo je pravda da se izmeđij dva pisca odlučuje po volji, ali nje, govo alternativno postavljanje Kaj. ke i Mana („Franc Kafka ili Tomay Man?“) stremi ka ~««„jednoj, nepri. hvatljivoj isključivosti: 3 Ova Mniiqa će ipak'svakog Šitaoca zainteresovati svojom alcbielBob | velikim brojem postavljenih pr9ble. ma (problem perspektive, ođabjta, nja | obrađe đetalja, izgradnje lika, tehnike unutrašnjen monolona; brb. | blem vremena, tipova i mođerns alegorije koja ukiđa tipično, gra đenja zapleta. nepostojanja u knjis ževnosti ekvivalenta „dekorativno | princip straha, haosa i patološkog | kao nredmnta oblikovanja: problem egzistencije, razlike isključivo fi učnog i „jestetičkoq odražavanja, stila, istorije umetničkih formi itd.j, Svi su ovi problemi obrađeni m. konkretnim „primerima desetina i đesetina đela, uz pažnje vredne uz. gredne aforističke primedbe o stvaralaštvu velikog broja savremenih

pisaca. ya i Vojislav STANOVČIĆ |

WO E

Hajah ~ M.

Wroi}RW.

&bejela

hula-bup od zarđale žice

KNIIŽEVNE NOVINB