Књижевне новине
'
· Otkako je nepovratno prošlo vre·me estet:čkih sistema u okviru me- ' tafizičkih koncepcija stvarmosti, estetiku stalno nastoje da shvate
kao nauku. Prvo pitanje kojim počinje Svaki estetički traktat je pitanje je li estetika nauka i u kojoj meri: je nauka. To se čini po analogiji s drugim disciplinama koje su, odvajajući se od. filosofije, postale manje ili više egzaktne nauke, Međutim, estetika, koja; svakim danom otkriva nove aspekte i čini nova otkrića, jeste disciplina, ljudskog duha sa specifičnostima koje je bitno razlikuju od drugih nauka.
. Ono što najviše daje status nauke jednoj disciplini to je njena normativnost. Egzaktna nauka obavezuje s najvećom strogošću i nepoštovanje njenih principa donos: samo nesreću onome ko ide protiv njih. Međutim, nigde smelost i nepoštovanje propisa nisu urodili bogatijim i korisnijim plodovima nego u umetnosti: koja nije poštovala estetičke propise svoga doba. Mođerna umetnost je upravo nastala negiranjem klasičkih pravila Boaloa, Cotšeđa, Vinkelmana i "Rafaela Mengsa. · Betoven: je čak istakao princip da nema tog pravila koje ne treba zanemariti da bi se stvorilo nešto što je lepše. Esteti'ka je, dakle, discipima koja nužno ne oba norme, oral a x
S tog razloga estetika ne može da se odvaja od svog predmeta kao što to čine druge nauke i da se DGstavlja iznad njega kao neki apsolutno nezavisni i svemoćni ar-
bitar. Ona mora stalno da bude te-
sno povezana sa svojim predmetom i da rađi svoga dobra, budno mo» tri na sva njena nova otkrića koja treba uopštiti i preporučiti. Estetika je, jednostavno, svest umetnosti o sebi, svest koja” jE toliko adekvatnija ukoliko “Je tešnje povezana sa samim organizmom u-~
metnosti. Stoga su vrlo često sami
umetnici estetičari koji se brinu za stvaranje te svesti kao neophodne dopune svom stvaranju. Nerazdvojni deo V:truvijeve arhitekture čine njegovih „Deset knjiga o arhitekturi“, Leonarđovog slikarstva njegova „Rasprava o slikarstvu“, a Klođelove poeziie njegova „Pesnička veština“. 270 " er 6 Estetika. kao svest o umetnosti nije samo sud o jednoj realnosti, nego i o vrednosti te realnosti. Stoga se ona ne bazira samo na opservaciji nego,pre svega,, na doživljaju te realnosti. Taj đoživljaj se he može objektivno registrovati i meriti, on u svemu zavisi od sposobnosti onoga koji doživljava. E stetika, je disciplina koja rasuđuje ne/o jednom opštem slučaju M proseku, negoro jednoj pojavi koja pretpostavija izvesne izuzetne i ne= svakidašnje okolnosti. Ukus, taj osnovni uslov za onoga koji: se bavi estet:kom, ustvari je druga strana iatentnih ili delatnih | sposobnosti koje u njemu leže. Estetičari su nostalgični umetnici koji uspostav-~
ljaju racionalne umesto imaginativne veze sa umetnošću. j Dpugim rečima, O umefnostil,
može da sudi samo umetnik, samo neko ko u s9bi nosi umetničke sposobnosti ı žar umetničke vokacije, Ima, istina, umetnika koji su protiv teorije umetnosti. Razlozi za to su različiti, a najopravdaniji „e, možda, taj što je O umetnost, teško govoiti a o' njoj ipak svako govori, tako da se može čuti i pu'no gluposti uvredljivih za umotni-
ka koji gaji kult prema umetnosti, J
Govoreći o velikom slikaru Degau,
_ Po! Valeri kaž»: „Daga, koji je prema retko čemu bis nežan, nije imao običaj da sa i0ie uzdržava kad se radilo o kritici i o čfeorijama. On ja rado govor:o — a pred kraj života Gesto ponavljao — da Muze nikad m-du sobom ne diskutuju. One ceo dan rađe, sasvim odeljene. Kada dođe veče i kada ie posao dovršen, pojto 5e nađu, igraju: ne qobore“. Ustvari, Daga nije shvatio da estetika nastoji da, "ot krije koreografiju te. igre koju NP ze zajedno igraju.
?
obavezuje i koja ne propisuje
one |
_ Nužno je da svaki umetnik nastoji da otkrije pravila igre svoje Muze. I onda kada ne nastoji đa posebno opiše ova pravila onako kako ih je viđeo, ta pravila stoje zapisana u samom njegovom delu. Stoga posle mogu da dođu znalci estetike koji ta pravila otkrivaju u samom d ono, što je implicirano oni ekspliciraju. U delima bilo koje epohe, pa čak i u bilo koiem značajnom delu nalazi se jedna latem tna estetika, koja je neka vrsta kostura koji to delo drži u! svom vremi nuiu svom principu. Tražeći osnove te latentne estetike, ne samo da se mogu naći principi jedne estetike u Prustovom delu „U traganju za
izgubljenim vremenom“, nego se
'oni mogu i Uupoređivati s estetič-
kim principima Vermera van Delfta, kako čini Rene Uig, koji kaže da ocrtati Prustovu estetiku, reklo bi se, kao da znači komentarisati Vermerovo delo. Estetika je, dakle, on umetnička struktura koja prevazil zi okvire pojedinih dela i čak pojeđinih umetnosti.
Estetičara pak interesuju pravila igre svih Muza. On ne prati samo igru one igračice u koju je zaljubljen ili kojom je oženjem, nego nastoji da otkrije jedinstveni: smisao onoga što.sve igračice zajedno nastoje da izraze svojom igrom. On sam mogao bi da učestvuje samo), u jednoj od uloga u toj igri, ali on je jeđan od onih koji se, privla– čeni raznim ulogama. prema svojim raznim naklonostima i sposobnostima, ne mogu odlučiti da, prihvate samo jednu od tih uloga. 'On bi da buđe u svim ulogama, da učestvuje u svim momentima razvoja radnje. Estetičar je ustvari umetnik
estetičkog gledanja s umetničkim gledanjem na svet: U poslednjoj instanciji, i jedno i drugo gledanje imaju za cilj upoznavanje sveta i traženje smisla života: umetnost neposredno, estetika kroz umetnička dela. Mođerni umetnik se sve više oslanja na doživljavanje umetnosti i na taj način stvorio se jedan tip estetizirajućeg umetnika, kao što su Bodler, Valeri, Eliot, Čapeki, Rilke, Man, ipprava je retkost među velikim piscima naći danas
„pesnika“ koji nije „platoničar“. EA
stetika postaje jedan vid umetničkog sagleđavanja života. Struktura jedne duhovne discipli ne zavisi i od predmeta na koji se 'ona odnosi. Mehanika ni u kom slučaju ne može da potseća na poetiku, jer ima posla s pojavama koje se mogu eksperimentalno proizvesti, beskrajno puta ponoviti pod relativno istim uslovima i tačno izmeriti, pa će, prema tome, jena struktura biti rigorozno, matematički određena. Idealna struktura jedne nauke je u najvećoj sličnosti s njenim predmetom. Prema tome, wiheeHost"je ideal wtrukture estetike. Estetika ne sme da ima onu zatvorenost koju obično ima naučno saznanje. Poznati francuski estetičar Remon Beje je iskustvo lepog: nazvao ofvuoremim, iskustvom, Mistetilca mora. da bude , sistesnafizovani doživljaj umetnosti, ali da ima
formu otvorenog sistema. Kao Uu-,
metnost, On; ora da buđe uveK spremna da'hađe novu interpretaciju i đa nijednu svoju interpretaciju ne smatra ni privremeno konačnom, tako đa bi istovremeno iskijučivala bilo koju drugu interpretaciju. koji ne prihvata jedno TOR OČI pred sobom mnogo više
nego traži da doživi integralno umetničko iskustvo. On nije umetnik kao glumac ili violinista, on je umetnile „kao redđitelj ili dirigent, koji, na osnovu jedne svoje lične vizije il: interpretacije, traži i određuje učešće u animiranju pozorišnog dela ili muzičke partiture« Ima estetičara koji u izvesnom smislu estet:ku protivstavljaju umetnosti. Smatrajući da je estetika suština umetnosti, Platon drži da bi s lNonstituisaniem estetike umetnost bila nepotrebna, a Valeri kaže da bi u tom slučaju umetnost izgubila svoj raisom d'dlre i pre-
imer umetnosti nego nauke, estetika mora da nastoji da i sama u sebi sadrži što više ođuševljenja za lepotu, za umetnost, za ljudsko stvaranje. Nije njen jeđini cilj da iznađe principe koji bi u, svome vremenu i u svojoj sredini bili usvojeni kao tačni. Oskar Vajld je rekao da je umetnost nauka lepote dok je matematika nauka istine. Prema toj definiciji estetika bi ustvari bila umetnost.#Estetika kao proučavanje lepote ne može da ima onu isključivg5St i onu oštrinu koju imaju naukć koje istražuju samo istmu.{Kao umetnost, kao jedna od
stala da postoji. Na toj podeli iz- Almetnosti, ona traži lepotu u u-
među onoga ko posmatra život i onoga ko posmatra umetnost, | Lukač je podelio pisce na „pesnike“
i „platoničare“. Ali to protivstavljanje i ta podela se ne mogu održati; ; lična zrelost i zrelost jedne kulture pretpostavljaju integraciju
*
metnosti, kao što je umetnost tra-
Đerđe ži u životu. Cilj im je isti i to ri ližava do te mere da mi se Uv
čini logičnijim smatrati estetiku jednom specifičnom umetnošću nego. naukom kao što su druge nauke., 28%
Neko se ljuti zato što je neko nagrađen! Tako se otslikava, posmatrana sa strane, podalje od. centra zbivanja, sadašnja kampanja povodom dodeljivanja sedmojulskih književnih nagrada Udruženja književnika Srbije. Krajnje je nezahvalno raspravljati i ispravljati krive Drine s ciljem da se dokazuje nečije pravo na nagrade ili pak da se nekome to pravo osporava; krajnje je nezahvalno i krajnje odgovorno. Bilo je i dosad nepravdi u odmeravanju i dodeljivanju nagrada, bilo je gnevnih i nezadovoljnih, koji su smatrali da su zapostavljeni, zaboravljeni, namerno zanemareni, čak oštećeni; ali su ti nenagrađeni, novčanim čekovima neokićeni pisci — iz normalne ljudske pristojnosti i ko zna iz kojih još isto tako bitnih razloga — ipak ćutali, suzdržavali se, ostajući da žive u slatkogorkoj nadi da će i oni, ako im već delo nešto vredi, jednom dočekati svoj čas. Ćutali su i suzdržavali su se, pokoravajući se odlukama žirija, pošto su u te Žirije delimično i sami birali članove, svoje buduće darodavce i nedarodavce, i ništa prirodnije nego da se sad sa njihovim odlukama pomire i slože koliko god im nervozno i srdito ku-
cala srca. Jer — bilo je vremena i načina da im se ranije uskrati poverenje. i ec |
| ;
Dosad se ćutalo ili samo gunđalo, ali sad se odjednom progovorio javno! To je dobro. Ali umesto ozbiljnog i razložnog kritičkog razgovora počela je »diskusija« čije je pravo ime — kampania. Neko se toliko naljutio, neko nije toliko mogao da izdrži i da se uzdrži i obuzda već. je morao da montira i organizuje kampanju, tojest »diskusiju«. Pa neka mu budel
Zna se, odmah se poznalo odakle duvaju ti vetrovi. Jedino iznenađenje u svemu tome jeste istupanje »Politike«, lista koji svi volimo, za koji smo radili i za koji, nadamo se, još ćemo imati prilike da radimo. Nisam gotovo mogao da verujem svajim očima” kada sam u broju od 12 jula ove godine pročitao članak pod naslovom »Naličje jednog priznanja«. Članak brutalan. Članak pun nevešto prikrivene zlobe. Članak nepismen i nepotpisan. U »Politici« su se, koliko znam, oduvek takve i tako [rontalno usmerene — i još podzem no-anonimne! — akcije izbegavale, neodobravale i osuđivale. Tešio sam se pretpostavljajući da je ime autora članka (peru inače prilično nevičnog) izostalo slučajno, tehničkom greškom. Mislio sam, dalje, da se »Politika«
„zaista »drži svojih principa«, kako
CRA Tai PO TO.R1 FDNE OBJEKTIVNOSTI
Miloš 1. BANDI
je to proklamovala nedelju dana docnije, i da »objavljuje mišljenja«, kao slobodna i nezavisna tribina, i da će
se o tim objavljenim mišljenjima objaviti i druga mišljenja i tako razviti jedan širi nepristrasni razgoVoT, jedna objektivna polemika, jedna istinoljubiva društvena anketa; ugled i autoritet »Politike« bio bi garantija za to. Utoliko”više potrebna polemika i anketa, smatrao sam, što se odluci žirija Udruženja književnika Srbije mogu staviti izvesne primedbe i da se ona može kritikovati kao i skoro sve odluke svih dosadašnjih i verovatno svih budućih žirija.
Nedelju dana kasnije doživeo sam drugo, ali ovog puta znatno teže'"i mnogo neugodnije iznenađenje. Misterija se razjasnila: pojavio se opet, kao avetinjski brod, nepotpisan članak »Još jednom o žiriju i ostalima« u kome je rečeno da je napis »Naličje jednog priznanja« ustvari »članak redakcije« lista, članak »Politike«. Neprijatno. Neprijatno i poražavajuće. Ne, naravno, zato što bismo, pošto je u pitanju »članak redakcije«, morali da u nemom strahopoštovanju padamo na kolena i strepimo od nečije i nekakve kazne. To ne. Neprijatno je to što se u ovome »Još jcdnom...« opet i »još
jednom« naglašava ista brutalnost, isla
netrpeljivost, visokoparnost i mrzovolja jednog preko mere osetljivog, uvredljivog i uvređenog arbitra koji se zove — »članak redakcije«., Pošto su »Književne novine« mirnim, neratobornim, staloženim tonom odgovorile na prvi »članak redakcije« »Politike«, ovaj drugi »članak redakcije« proglašava sada ta dva odgovora »gromoglasnim ćlancima«, i to ne samo »gromoglasnim«, ncgo ih naziva »gromoglasnim člancima
protiv »Politike«« (zamislite, molim vas: »protiv „Politike”«1 Đa to je nečuveno!), iako je svima koji su te odgovore čitali savršeno uočljivo i jasno da
sasvim to. nisu nikakvi
Cena 30 din
,
članci »protiv „Politike”«, protiv te institucije, protiv toga foruma, nego samo replike, komentari jednog određenog a nepotpisanog napisa u »Politicie. Ta je isključivost i Žžučnost, eto, neprijatna; to osećanje nepovredivosti i olimpijske neprikosnovenosti, ta superiorna i olaka pretpostavka da je »članak redakcije« ono božansko uzvišeno slovo koje je jedino merodavno da rasvetljuje i kazuje sve istine i sve zablude, pa i ove oko dodeljivanja književnih nagrada. Ko kritikuje treba da bude pripravan da podnese tuđu kritiku. »Politika« naglašava svoje pravo da kritikuje, iako nikome ne pada na um da ješ to poriče; ali se čudom čudi, snebiva i ozlojeđuje što se neko, eto, usudio da s njom polemiše! Možda se te ne sme? Možda je to zabranjeno? ·Takvo je samoljublje, najblaže rečeno, zaista preterano.
Neću da govorim o argumentima »Politike«; često su arGUME:ti kao od gume načinjeni i svako ih može rastezati po volji; (a rekao sam već da se i sam ne slažem u celosti sa postupkom žirija, mada to ovde nije toliko bitno); bitan je karakter ove
kampanje, pozadina njena, i stav »Politike«, ovoga našeg značajnog i cenjenog lista. (koji uostalom. i sam nije s raskida da samodopadno ističe svoj značaj i cenu, napomenom da je njegova »uloga u našem kulturnom i društvenom životu dobro poznata«, a što opet, ruku na srce, niko i nikad nije dovodio u pitanje). Trebalo je da se u »Politici« itekako kritikuju i žiri i nagrađena dela i nagrađeni pisci — ako je već nekome do toga stalo. Ali — ne na način kako je io ovog puta učinjeno. »Članak redakcije« retko kad osviće u »PDPolitici«
o mnogo važnijim, dalekosežnijim i Nastavak na 2 strani
PISAC | PREVODILAC
Ernest Renan je jednom prilikom napisao da se književno delo, koje nije preveden, može smatrati samo delimično uspelim, Ako smo mišljenja da se jedna knjiga piše u nameri da bude čitana i da je smisao njenog postojanja u tome da poruka, koju ona donosi dopre do što šireg i što udaljenijeg kruga ljudi, možemo prihvatiti to Renanovo tvrđenje. Akt pisanja diktiran ie potrebom za saopštavanjem misli i emocija, koje, kad su izuzetno snažne, a neizrečene, dovode do, neizdržljivog unutrašnjeg napona. Prema tome, potreba za saopštavanjem povod je nastajanja svakog književnog dela, pa i onog koje potiće iz pera najhermetičnijeg pisca. Njegova hermetičnost je samo prividna, jer uzdržanost stila, koja je odraz autorovog tempcgamenta, ukusa i pogleda na svet, može da tu potrebu učini manje uočljivom, ali ne i da nas zavara da ona ne postoji. Stoga, prokletstvo Vavilonske kule, koje je, stvorivši zbrku među jezicima, otežalo sporazumevanje među stanovnicima ove planete, kanda je najviše pogodilo ljude od pera, kojima je saopštavanje pisanom rcčju duboka spiritualna potreba. Da bi izbegli kob prouzrokovanu različnošću jezika, kob koja ih progoni kad žele da izraze svoju istinu srodnim duhovima širom sveta, pisci moraju da
se obrate posredniku. Taj posrednik je' prevodilac. Istina pisca mora da bude istina tog čoveka, da bi mogao da je pojmi, a potom prenese drugima. Piščev domen nesvesnog je i njegov domen, jer kako bi inače "mogao da se autoru približi toliko da se proglasi tumačem njegovih emocija, ako bi njegova istina bila diktirana logikom, različitom od one autorove. Enjus, čuveni prevodilac Evripida i klasičnih filozo{a, koji je prevodio sa iri jezika, tvrdio je za sebe da ima tri srca. Para[razirajući Eniusa, mogli bismo bez preterivanja reći da nadahnuti prevodilac verovatno ima onoliko srdaca ·koliko je pisaca s uspehom preveo, jer je, za vreme prevođenja u njegovim grudima moralo da kuca autorovo srce. "To dolazi otuda što jel pisanje intuitivni fenomen, koji se ne može shvatiti ni raščlaniti ni reprodukovati običnom logikom „i inteligencijom, već intuicijom, koja je inteligencija srca. Stoga, se pri prevođenju susreću samo srodni duhovi: pesnici najbolje prevode pesnike (Ljermontov — Getea, Šlegel — Šekspira) prijatelji prijatelje (Rejmon Švab — Gertrudu Stejn, Zoran Mišić — Vaska Popu) "fie čari Tizičare. Na prevedenom delu oni se zajedno potpisuju, simbolično | označavajući da su i njihove sudbine povezane: dok se bude osećala . potreba za piscima, osećaće se i potreba za njihovim prevodiocima. AX to će biti sve dotle dok čovek bude opravdayao Borat na zemlji Mo visoke aspiracije svog duha, ne podnoseći, kako je to Niče k cr ušta Zaratustre, da bude čovek »ako ujedno ne bude i pesni i izmi-
šljač zagonetki i čudnih slučajeva«.
3 : Jer uslov za kretanje stvari i za najveću harmoniju života je, prema onoj Paskalovoj podeli, postojanje »duhova {inese«, koji održavaju skladnu protivtežu »geometriskim duhovima«.
o kroz
10% 0
Jugana STOJANOVIĆ