Књижевне новине
ooridici" —
75
· reći, se proti) štetnog,
Godina X. Nova serija, br. 100
Čedomir MINDEROVIĆ ?
|J} JEDI
w
· BEOGRAD, 28 AVGUST
0US7
istaknuto je mnogo puta i ma mnogim, mestima da „Književne novine“ imaju več tradiciju u našem Kulturnom, maročito Kmjiževnom životu. Ta tradicija je meceosporna. Ta tradicija je i pored svih, nesumnjivih, povremenih sla bosti lista, jedna sigurna i stvaralačka tekovina u opštem razuitku našeg kulturnog i jaumog života. Ni organ Saveza, ni organ Udruženja, ni organ grupe književnika „Književne movine“ su, danas više neo ikad, opštejugoslovenski list, list u kome sarađuju pisci i kultumi radnici Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosme i Hercegovine, Makeđonije i Crne Gore, list koji je okupio stotime saradnika iz svih krajeva. naše zemlje, list čiji je tiraž npr. više od tri pula veći od tiraža sva tri beogradska književna časopisa, list koji, bonazadnog lokalnog učaurivanja, najcelishodnije ostvaruje, u svome domenu, osnovne principe Kulpmurne politike Socijalističkog saveza radmog naroda Jugoslavije.
Bilo bi, međutim, „sasvim nedovoljno da danas, u ovoj jubilarnoj i povodom OouOg, Slotog, broja. „Književnih novina“ u novoj seriji, ostanemo samo na opštim konstatacijama o tradiciji, opštejugoslovenskoj strukturi saradnje u „Književnim novinama“ itd. Zamoljen od drugova iz redakcije da za ovaj broj napišem mekoliko uuvodnih reči, zahvaljujući im i Ovim putem ma počasti koju su mi time ukazali, u meni su odjednom oživela sećanja, pre svega, na otpore koje su „Književne. novine" imale da savladuju još u danima kada smo ih osnivali, pre svih serija — pre više od jedne decenije, na sve manje-više dramatične momente i tegobne peripetije Kroz
· koje su „Književne novine“ prola-
zile iz serije u seriju u ranijoj i biiskoj prošlosti a koje su ostale iza has. a
Ti otpori i te tegobe Su Drošlost — jedna stranica u istoriji našeg javnog i Kkulturmog života i razvitka. To ne znači da otpora i tegobnih peripetija neće biti i dalje, u budućnosti, različitog. karaktera, kao što ne znači da će samo dobrom voljom uredništva-redakcije i saradnika „Književnih novina“ iščeznuti povremene slabosti ı nedostaci lista. Tu uredništvo Očekuje i pomoć, primedbe i sugestije, kao i do sada, naše široke kulturne javnosti. Ali svest o tOme delovaće nesumnjivo da dobra
volja uredništva-redakcije i mno-
gobrojnih | saradnika „Književnih novina“ bude efikasnija i plodotvornija, da „Književne novine“ me . samo zadrže svoje ugledno mesto u našem javnom i kulurnom životu, nego i da to mešto i Junkcija budu jož vidljiviji i Zndčajniji; razume se, bez pretenzija na isključivost tog mesta i funk-. cije nego obrnuto — sa željom da potstaknu aktivnost i drugih, UeČ postoječih oblika našeg kulturnog odnosno književunog života suim svojim mogućnostima, kao što sud npr. „Književna tribina“ u Zagrebu desetine naših Književnih časopisa i desetine: naših izdavačkih preduzeća u svima našim republikama. itd., i da, istovremeno, doprinešu što je više moguće nastajanju i učoršćipanju movih oblika i institucija kulturnog života kod nas,
U „Uvodnim napomenama" prvog broja „Književnih novina" (još 1954) već je rečeno da list „ne“ dvosmisleno želi da se odvoji od svih i svakakvih bivših, i evenmlualnih budućih pokušaja da se pretvori u organ bilokakve grupe š8d isključivim i uskim ciljevima ı pro gramom što, opet, me znači da redakcija smatra da bi postojanje grupa ma zaista prinhcipijelnim osnovama bilo štetho po ra žuoj našeg književnog živola“., I da lje: „Bogatstvo formi u kojima se ispoljava naš savremeni život, a samim tim i bogatstvo Jormi M Mnjižeonosti i umetnosti mameću kao imperativ omogučavanje široke slobode ispoljavanja raznih mai
(STO BROJEVA NOVE SERIJE)
šljenja i shvatanja. To znači da se, danas i ovde, borbi mišljenja na Dlanu Književnosti. i, umetnosti ne mogu postavljati nikakvi drugi zahtevi osim zahteva kualiteta i odre denog i nužnog mivoa, U tom smislu „Književne novine“ če nastojati da, kao socijalistička · tribina, obuhoate, koliko god fo buđe moguče, sve viđove Književnog i kulturnog života u zemlji“., Ako u citiranim „U vodnim napomenama“ nalazimo i jed nu iluziju, konstataciju „da je naša književnost. već davno prebolela „dečju bolest“ jalovih i ličnih diskusija, jalovih i ličnih napada i ličnih razračunavanja“ -— čega je bilo u svima vremenima i u suvi-
NINO FRANEIN : VANVR MENSKA ma sredinama i čega Če biti u SUima vremenima i u svima sredinama pa je bio i od 1954 do danas i biće i ubuđuće u različitim oblicima, netreba to da nas spreči da te „Uvodne napomene“ usvojimo
: nas. ) i OH i duh tog teksta, iako nerazrađenog u potpunoj meri, dobili su svoju naiiaču potvrđu u jednoj tekovini razvitka | savremene muarksističke misli Čiji značaj, i kod nas i u svetu, iz dana u dan, i: godine u godinu, sve više raste, u jednom od najsvetlijih dokumenata i stvaralačkih dometa naše Narodne reuolucije, u suštini, duhu i slovu Programa našeg Saveza komuhista: 7 i „Takvom politikom i u takvim društvenim uslovima koji se pod rukovodstvom Saveza komunista ostuaruje kod nas — oslobađa se i izrasta čovekova ličnost, ličnost građanina socijalističke Jugoslavije, izrasta humani odnos prema ljudima i među ljudima, ostvaruje se socijalistički humanizam; pojam slobode dobiva konkretan sadržaj i konkretno ostvarenje, za razliku od apstraktne, kopitalističkim odnosima uslovljenč i time ograničene, slobode u buržoaskom društvu; stvaraju se uslovi zd pažljiv odnos prema svačijem mišljenju, pojedinačna mišljenja, s ja-
jer će ( j čanjem materijalne osnove socija'lizma, izrastati na podlozi suve vo-
ćeg usklađivanja ličnog i opšteg interesa građana i time, sa suoje
strone, doprinositi daljem razuijanju i jačanju socijalističkih odnosa na svim područjima života. Tqko izrasta mov odnos prema različitim mišljenjima, a sadržaj tog odnosa je sueobuhvatniji, stvaralačkiji i demokratskiji od buržoaskog principa tolerancije, ograničenog okvirima klasmih interesa kapitalistićčke klase i njeme države...ć I dalje:
„Idejna borba Saveza komunista Jugoslavije ubrzava razuilak idejne nadgradnje i doprinosi oslobadanju stvaralačkih snaga u nauci i umetnosti. Stojeći na gleđištu da nauka i umetnost utoliko više odgo varaju stvarnim interesima društve nog napretka ukoliko se, svaka na svoj način i suojim sredstvima, sme lije predaju traženjima i otkrivanjima istine o prirodi i društvu, o čove-= ku kao društvenom biču, o odnosima čoveka prema složenim problemima prirođe, ljudskog društva i samog čoveka u suvoj mjegovoj duhovhoj strukturi — Savež komuni sta Jugoslavije se zalaže za stvarnu slobodu stvaralaštva u mauci i umetnosti. Polazeći od društvene uslovljenosti i velike uloge nauke i umetnosti u društvu, on ujedno odbacuje suako pragmatističko tzopačavanje markaističkijt pogleda
jordab suako pretuaranje nauke i umetnosti u isključivo sredstvo dnevno-političkih interesa“. „Istina i stvaralačka slobođa“ tako bi se možda mogla formulisati deviza „Književnih novina". Ali od reči do dela put nije uvek sasvim lak. Tu notormu istinu zna ju, razume se, me samo moji drugovi iz uredništva-redakcije, nego i široki krug saradnika „Književ-
nih novina“, i naši čitaoci koji sa .
velikim, imteresovanjem prate suve peripetije sudbine „Književih novina“, još od dana njihovog osnivanja. i
Radi, se o tome da deuvizu „lIstina i tvaralačka sloboda“ što uspešnije ostvarujemo. To, po mom mišljenju, nikako ne znači i ne tre ba da znači meku atmosferu, ili koncepcije „neutralnosti“ a još manje, kad se_več služim tim pre vashodno „političkim terminima,
neku vrstu degradirajuče, korum-
ptiune koegzistenmcije ili još ma-
| MALI ESEJ
VO
nje hipokritske, umrtuljujuče har monije koja je ustvari uvek svoja sopstvena suprotnost. „Književne novine“ treba da, u duhu Programa SKJ, čine ono što su činile i, do sada u novoj seriji — da okupljaju ljude istine i stvaralačke slobođe, bez obzira na sve druge kategorije, a umetnička istina i stvaralačka sloboda nmeoduvojivi su deo, organski su deo pravog umet fničkog poduhvata i dometa i mespojivi. su sa svim onim što je antiemocionalno, mehaničko, •konvencionalno, sa svim omim što apsolutizuje, Ronmservira i petrificira več postojeće.
Na taj način če uredništuo me samo nastaviti suoje dosadašnje napore da „Književne novine“ budu uvek otvorena i slobodna tribina svih naših generacija sa koje če se fi problemi tretirati bez obzira na principijelne razlike aufora i pripadništvo izuesmim mamje-više postoječim umetničkoknjiževnim grupacijama, nego će još više proširiti krug svojih saradnika a iznad svega — odužiti svoj dug našoj javnosti, odgouoriti sahtevima koje mu naša javnost opravdamo postavlja. Intenzitet našeg Kulturne-umetničkog ži vofa u punoj meri opravdava i čak zahteva jednu iakuu pojačana
(u dru”oaktivnost našeg tredništva. Prob-
lemi koji se fazrastaju u našem kulturno-umetničkom životu u me manjoj meri traže kako svoje raščlanjavahje od onih koji su najpozvaniji, fako i konfrontiranje gledišta što večeg broja autora, kako bi došlo do još življe izmene estetsko-stvaralačkih koncepcija u našem kulturno-umethičkom životu.
Pred uređrmštuom nisu laki zadaci. Jedna od osnovnih mamera je, npr. da „Književne novine“ umesto
petnaestodnevnog — postanu medeljni list. Ali, ističuči ovom prilikom „značaj dosadašnje materijalne pomoči kako naših društvenih tela tako i podršku i zaimteresovanost naše Kulturne
javnosti za,Književne novine“, jedi ni list svoje uvrste u našoj zemlji, uredništvo je uvereno da če, sukce'sivho, sve probleme koje pred njega postavlja buran i plodđonosan raz vitak našeg kulturnog života rešavafi sve uspešnije.
»Zar Vas ne interesuje baš ništa osim stihova? — Upitao sam
ga najzad, skoro nehotično.
„misli ona, ništa osim duhovanja... ı
| __—_-— __— –-–—- (-C- — _-- -— _- —--———_—-—-——-—-_-_———_—–·g1) _———
_— Nas ne zanima ništa osim stihova, Jer mi smo pražni ljudi, sasvim prazni.«
(Aleksandar Blok: »Ruski dendi«).
Treba se svakako o jednom sporazumeti: nije bitno da li je rus*ž poetski dendi zaista odgovorio da ga interesuju samo stihovi, niti je bitno da li smo čoveka koga »ne zanima ništa osim stihova« zaista sreli. Važnija je okolnost da imamo utisak da smo sreli tu, odmah pored nas, svakodnevno one koji nesigurno misle da ih »ne zanima ništa osim stihova« ali koji će se uzdržati od izjave: »Jer mi smo prazni ljudi, sasvim prazni«. Da li smo se suočili i govorili sa onima koji su dezainteresovani za sve osim za poeziju, sasvim je malo važno, tačnije: nevažno. Više je bitno da se radi o dvostrukoj laži: oni koji misle da ih ništa ne zanima osim poezije, najčešće su zainteresovani za sve drugo pre nego za poeziju. Oni koji misle da su pesnici ili da to mogu postati, pesnici ili slikari, svejedno. često u svakodnevnim i elfemernim prilikama samo guču o lošem i dobrom oko sebe i u savremenoj umetničkoj produkciji; no, nije slučajno, oni najmanje imaju šta da kažu. Ti »apsolutni pesnici« u nižerazumskom smislu toga šta znači biti »apsolutni pesnik« ne slučajno svoju antikreativnost afirmišu. usmenim obećanjima. svojih dometa u nekoj vrlo maglovitoj perspektivi, ili magistralnim poricanjem svoje okoline. Najčešće, kao da su na granici dayanja izjave da bi bolje bilo da su se rodili pre sto ili posle sto godina, samo ne u vremenu u kome jesu. " Sa ONA ala
Oprostite, zaboravio sam onu moju poznanicu koja usmeno osuđuje politički konformizam nekih naših pisaca, koja sve »igre« zna i vidi, koja imaginarno piše obiman fiktivan “<sej o američkom savremenom romanu i izmišljenu knjigu o Isidori Sekulić i koja se sprema da, jasno, »jednog dana« potpuno porekne sve što ic Marko Ristić napisao i nc-napisao, naravno,. I nju ne zanima,
Ali za razliku od naivnog ruskog dendija nju ne zanima izjava: »jer mi smo prazni ljudi, sasvim prazni«. | Ostaju im sanci njihovi o snazi i o punoći, i njihova: »ah«, »uh«,
pw
1959.
\
U vezi s estetikom kod nas je izgleda sporno gotovo sve, čak i to da li nam je ona uopšte potrebna i, ako jeste, kakva, je njena funkcija.
Broj skeptika s obzirom na polre-.
bu i svrhu estetike kod nas nije mali, i ja se bojim da se u najnovije vreme još više povećao. Otpor estetici pružaju pre svega neki umetnici, pa čak i mnogi kritičari kojima bi ona bila prvenstveno potrebna. Jednim delom to se može objasniti jednom širokom rasprostranjenom sumnjom u umesnost svake racionalne refleksije i argumentacije o umetnosti. Naša književ na kritika je najčešće impresionistička, ali je pritom hibridna i, umesto da se dosledno neguje kao umetnički rod (ako već odbija da bude naučno zasnovana), ona neprestano oscilira između literarne ~ esejistike i opisa subjektivnih doživljaja kritičara, s jedne strane, i objektivne analize koja ustvari gravitira nauci s druge. Koliko je, međutim, potrebna estetika videlo se najbolje baš u slučaju
nedavnog spora oko nagrada Saveza,
pisaca Srbije. Sama uštanova magrada, titula i raznih drugih d SONI priznanja i počasti pretpostavlja postojanje nekih objektivnih literarnih
vrednosti. Naravno, u svakom estetskom sudu „neizbežno je uključen i „značajan element subjektivnog, on je delimičn» od-
ređen i ličnim ukusom i jednim možda neobjašnjivim afinitetom baš prema jednom određenom stilu, žanru, tematici, izražajnoj formi, simbolici. Ali ko u davanju svog ličnog pečata želi da ide tako daleko da pri tom zanemari svaki kriterijum koji bi mogao važiti i za druge (što ne znači: apsolutno — “< za sve sredine i sva Vre mena) treba da dosledno izbegava da vanje mišljenja u svojstvu pretstavn.ka društva i na svaki način treba da se uzdržava' od svakog spora. Jer otkud se možemo sporiti o ličnim ukusima, doživljajima, impresijama? 'Talentovan pisac od toga može praviti dobru umetničku prozu ili građu za psihologiju umetničke interpretacije. Stvarni sporovi su mogući samo O
Eecedika- iko jičevna: krikika | Kriterijumi ocene
| i ocene bez kriterijuma
Dr Mihailo MARKOVIC ;
Cena 30 din
sudovima koji se mogu' braniti nekim objektivnim argumentima, koji počiva ju na nekim jasnim estetskim kriterijumima ocenjivanja. Kod nas se to
„neki put zaboravlja.
Što je još gore, kod nas se neki put vrlo samouvereno i autoritativno istupa u štampi uime društva, kritikuje se, sudi, ruši ili bvali, a pritom se ne navode gotovo nikakvi argumenti, naj manje estetski. Cilj raznih nagrada i javnih priznanja zaista je, pored o« stalog, da se obeleže dela koja.pret.. stavljaju društvenu vrednost (sva pra va umentnost ima nesumnjivo društve nu vrednost). Ali, zar neko ima pra vo da sebi prida ulogu neprikosnovenog arbitra šta je u umetnosti stvarno društvena vrednost, a šta nije, samo samo zbog toga što vrši neku od broj nih odgovornih funkcija u javnom životu? Svako u principu ima pravo . da sudi — svaki »specijalist« i svaki »laik«. Stavljam navodnice zato što među ljudima koji se umetnošću ne bave profesionalno ima takvih koi zahvaljujući svojoj velikoj kulturi, prefinjenosti ukusa i ljubavi koju prema umetnosti gaje u slobodnim časdmi ma mogu katkad bolje osetiti vrednast jednog umetničkog dela i svoj sud. . valjanije obrazložiti nego nčko kome .je bavljenje umetnošću posao. Svako u principu ima pravo da sudi — u tome se, pored ostalog, sastoji sloboda društva da utiče na razvitak svo je umetnosti. Je li time okrnjena slo boda umetničkog stvaralaštva? Nije, ali samo ukoliko se podrazumeva da niko.neće ozbiljno uzimati pa ni štam pati sudove koji su nepismeni, nejasni, očigledno dati bez poznavanja stvari, izrazito lični i (što zbog aktuelnosti naročito treba istaći) estetski neobrazloženi. Postoje, doduše, sluča jevi kad jedno remek-delo tako zaseni svoje savremenike da u pogledu njegove izrazite vrednosti ni u koga nema ni tračka sumnje. Međutim, ako postoje razilaženja, a to je češći slučaj, tek ukrštanje ocena i razloga mo Že stvoriti jasniju sliku u pogledu drštvene vrendosti. dela: Niko nije toliko autoritet da bi se u spornim slu čajevima. u njegov sud poverovalo na golu reč.
Nastavak na 5 strani
TRAJANJE NEMOĆNIH NARCISA
»ništa ne valja« i »ja ću dati to i to«... Ostaju im njihova mala
bezistanska ili antibezistanska
mušičavo nervozna klanjanja
fik-
cijama neke uopštene poezije i tobož avangardističkim imperativima za poricanjenmi svega što je u njihovom vremenu i umetnost i necumeinost i politika i nepolitika i tradicija ali i buntovno neorganizovana pobuna. Trajanje nemoćnih Narcisa jie nervozno, rastrzano, umorno ali uporno. Ako je spoljnim znamenjima obeleženo, a tu mislim na brade, na neurednost kao »stil«, odela koja tako sračunato govore o jednoj tobožnjoj širini i nonšalanciji duha — o, ako je spoljni znamen ono najuočljivije — »apsolutni pesnik« biće nam odveć jasan. Ali ako, spoljni znamen ne odaje trajanje nemoćnog Narcisa, ili ako spoljni znamen nije u isti mah i podatak o duhovnoj praznini — uočavanje »apsolutnog pesnika« biće teže i dosta komplikovanije. No ni to nije u većoj meri bitno.
Više mi je stalo do toga da ovom prilikom (a zašto da ne?) poka-
žem verovanje u tako lako primelnu istinu da savremeno nervozno ~
traganje za poezijom i samoobmana da je poezija ono što jedan duh isključivo interesuje — jeste ništa drugo do pusta naivnost na pu-
tevima traganja za ličnom afirmacijom. Jer onaj*koga danas stihovi
suštinski, živolno interesuju, zainteresovan je za' zaista savremene
pevanje i u njemu se glas njegov čuje; zato što je za poetsku reč vezan na jedan način kao što je vezan, na drugi način, za tekstove popularne nauke, za futbalske utakmice, godišnji odmor. muziku, ·
svoju osamu, decu oko sebe, za svoj posao svakidašnji i sve ostale žive | najkonkretnije posebnosti života koje čine najširi kaleidoškop. htenja, želja, totaliteta realnosti od koga je najdalja apsolutna poezija i | teta Života u kome ne trajemo kao nemoćni "atribut života našeg, ~
Pravog pesnika ne zanimaju samo stihovi. Sve ostalo pre stihova · posle stihova. Ništa odvojeno od poezije i ništa u. vezi sa njom. Jer
pravi pesnik nemoćan je da prizna da je prazan. U pravu je ako
lo ne prizna. Ali pravo na nepriznavanje sopstvene praznine, već
samo one delimične, daju njegovi stihovi i'to koliko ga zanima sve ono Što je van stihova ali zato uslov poezije, nesvmnjivo. POEZIJE koju stvaraju svi oni koji nisu nemoćni, nervozni M--eiei, Nini Vi
e | " Branko PEIĆ
\ •
kojoj je, u isti mah, najbliža kao najadekvatniji izraz totalic Narcisi, ako je pesma