Књижевне новине
|
|N
. Petar Palavičini _
– povodioma komemorafivme izležibe —
a Rođen je 1887 na Korčuli, školovao se u Češkoj, usavršavao u Parizu, Posle 1920 izlagao je često u zemlji i inostranstvu. Živeo je w Beogradu kao dugogodišnji profesor Umetničke škole, Umro
je 1958 u Dubrovniku.
Dok je naše slikarstvo u razdoblju
između dva rata gradio čitav niz darovitih umetnika, skulptori se na prste jedne ruke mogu izbrojati! Medu ovim pionirima naše moderne plastike, po kvalitetu i ličnom obeležju, udeo dela Petra Palavičinija vrlo je značajan. . Majstor prvenstveno ženske figure, Palavičini je vrlo brzo dao lični karakter svom likovnom izrazu koji je ubrzo postao pojam — obeležje ostalo da traje u našem #ajarstvu i danas. Pod »Palavičinijevom figurom« podrazumeva se u formi harmonična izduženost, u obradi blaga stilizacija, a u koncepciji jedna poetska verzija mladosti.
Motiv Palavičinijeve skulpture je mladost koja se tek otkriva poneta tihim lirskim zanosom, nezbunjene čulnošću, ispunjena · mirnom vedri-
nom, nenametljiva i prisna. Ovakav svoj doživljaj obrađivao je Palavičini u· vitkim formama s naglašenom vertikalom čija se gekspresionistička harmonija izgrađivala negde nw susrela s lLenbrukom, a Mayjolovim shvatanjem forme. Sretkom osećajnošću predavao se umetlnik ovoj svojoj neiscnpnoj temi gra“ deći figurine devojaka čijoj je krhkoj mladosti cvet, klas, riba, Diljanin luk samo diskretan atribut ko~
ji opravdava harmoničan pokret si-
gumo ugrađen u prostor.
Oseiljiv za muzikalnost vertikale, za čednu jednostavnost gotskih skulp tura, stvorio je Đalavičini u našoj modemoj skulpturi jednu oazu tihe ali vedre poezije. Nekoliko njegovih figurina, — među kojima i ona »Gotska« dragoceno lepa, rađena u drvetu — ostaće da traju u našem vajarstvu kao vid najspontanijeg lirskog zanosa.
U portretu kojim se takođe mnogo bavio, Palavičini je na rasponu od stilizacije do realizma tražio druge doživljaje. Izrazit talenat fizionomiste koji lako fiksira bitne crte
modela, težio je Đalavičini da a portretskoj skulpturi postigne adekvatnu psihološku ~ karakterizaciju
koja, bi. mprkos slobodi stilizacije sa“ čuvala svu snagu istine. Pri tom je
e4ponekad postizao duhovita, u našoj
umelnosti jedinstvena, čak revoluciomarna rešenja,. bliska vrsti slobodne varijacije na kubistička rešenja. Njegov »Rastko Petrović« iz 1922 godine dcstaće istoriski dokumenat o elapi u modernizaciji naše plastike.
Međutim, i lepo i značajno mesto koje u našoj umetnosti pripada Petru Palavičiniju komemorativna izložba nije potcrtala ni izborom dela ni njihovom prezentacijom! Posvećena životnom .delu umetnika, umesto izbora najboljih ali i najreče viđenih i, beogradskoj publici manje poznatih radova rasutih po galerijama i zbirkama cele zemlje — izložba se zadovoljila samo radovima koji su bili na dohvatu ruke. Izložena dela pripadaju uwmetnikovoj porodici ili Narodnom muzeju gde ustvari sa“
oplemenila |
PETAR PALAVIČINI: DEVOJKA SA ZDELOM
činjavaju stamme eksponate. Sa grubo okrečenih postamenata preniskih za portrete, ogromnih za male figurine,
'previsokih za figure, u sasvim kon-
vencionalnom aranžmanu — XPalavičinijeva skulptura je mnogo izgubila od svog plemenitog kamernog zvuka. Zato četrdeset ovako izloženih skulpiura — 3među kojima ima i slabijih, rađenih samo po porudžbini i bez stvaralačkog oduševljenja, koje su donete »da popune prostor« zaista ne mogu da prezentiuju četrdeset godina plodnog rada našeg vrlo značajnog umetnika. {Umesto dubokog doživljaja koji je izložbaPalavičinijevog dela s pravom' mo“ gla da pruži gledaocu, delovala je ona skučeno, konvencionalno i hladno. Ovakve izložbe ne bi trebalo da budu samo formalnost kojom se ispunjava obaveza, niti je za ovakav posao dovoljan samo uložen trud,
zahteva on i razumevanja i liubavi. ı Dr Katarina AMBROZIĆ
BN MEMOBIAM
GOLIA
PAVEL
Pa aryaarcrKRyOnia ra vaaaia a |
»Živeti je lep0, le malo sreče je treba imeti, · dragi. To je vse. .Seveda vse, prav vsc, Je opoteče. Naposled tudi srečni srečno umre.«
(»Živeti je lepo«)
Možda smrt i nije tako iragična
| kada svojim halapljivim čeljustima
odnosi život koji je proživeo svoj »ljudski vek«, ako se uopšte može reći da se život može do kraja proživeti; ostaje još uvek mnogo toga što se želelo i htelo... A pesnik kada umre, u bilo kojoj godini svoga života, umire prerano, umire mlad, jer nije rekao sve.. Gotovo u isto vreme kada i hrvatskog pesnika Vladimira Kovačića, neumoljiva smrt otrgnula je iz našeg književnog sveta i slovenačkog pesnika Đavela Goliu, čije stvaralaštvo ipak ima svoju celovitost i zaokruženost.
Pavel Golia je rođen 10. aprila 1887 godine u Trebnju u Dolenjskoj. Posle završene osnovne škole i četiri razreda gimnazije, svršava kadetsku školu i postaje aktivni austriski oficir, mada prema Vvojničkom pozivu nije nikada gajio osobitu ljubav, jer vojna stega i disciplina nije odgovarala njegovu vedrom, boemstvu sklonom, temperamentu. Ža vreme' Prvog svetskog rata s celom svojom četom vojnika prešao je u Rusiju, gde je ostao, kako i sam na jednom mestiu'izjavljuje, punih četrdeset meseci. Boravak u Moskvi omogućio mu je da se upozna s radom Hudožestvenog teatra, jer ga je pozorište interesovalo i njemu se je celog života, na ovaj ili onaj način, posvetio i uza nj bio vezan. Između dva rata kratko1rajno je boravio u Francuskoj, Čehoslovačkoj, Nemačkoj, Braziliji, Argentini i Africi (Dakar). Bio je upravnik i dramaturg Drame u L,jubljani, režiser i intendant Narodnog kazališta u Osijeku, upravnik Drame u Beogradu, a od 1925 do 1943 opet upravnik ljubljanske Drame. Maja 1945 ponovo je vraćen u službu (upravnik Slovenskega narodnega gledališča), ali je već 31. decembra 1946, na lični zahtev, penzionisan. Otada do smrti živeo je kao slobodni književnik. Članom Osvobodilne fronte Slovenije postao je još marta 1942, a Slovenske akademije znanosti in mnmelnosti 1953. Za svoj rad odlikovan je Ordenom zasluge za narod drugoga reda.
· Pavel Golia stao se baviti knji-
Humorista privatno
W celom Književnom svetu veliko interesovanje je pobudila knjiga poznatog humoriste Džemsa Terbera u kojoj opisuje svoju sarađnju u časopisu »Njujorker«. Ovaj časopis spađa među najpopularnije listove ove vrste u Americi i u celom svetu gđe se govori engleskim „jezikom. Jeđan od njegovih saradnika od samog početka bio je i Džems Terber, koji je u njemu objavio niz pripoveđaka i humorističkih prikaza, čemu inače i đuguje svoju književnu slavu
ii popularnost. Terber je posvetio svoje obimno đelo osnivaču i izdavaču »Njujorkera« MHarolđu Mosu,sa kojim je proveo nezaboravne godine svoje mlađosti i zrelosti, praćene svim gorčinama i rađostima novinar= skog i izđavačkog poziva. U svom poznatom lepršavom stilu, iz koga vwrcaju iskrice najboljeg humora, Terber je opisao jednu epohu između dva, rata, toliko značajnu za razvitak i formiranje lika jedne nacije i jeđnog pogleda na svet. -
u lepotu življenja. Njegove
ževnošću od malena; već u trećem razredu gimnazije pisao je pesmice. Vojnička služba i obaveze nisu mu dozvoljavale, u početku, intenzivnije bavljenje literaturom, tako da je tek posle Prvog svetskog rata dao vidnije rezultate. 1921 godine izdaje dve zbirke pesama: »Pesmi o zlatolaskah« i »Večerna pesmarica«, a zatim slede još dva izbora iz njegove poezije i to: »Desmi« (1936) i »Izabrane pesmi« (1951). No, to nije jedini rod književnosti kojim se Golia bavio. Živeći u svetu pozoriŠta, pisao je i drame, od kojih su mu najpoznalije »Kulturna prireditev v Črni mlaki« i »Dobrudža 1916«, te igrokaze za mladež (»Petrčkove poslednje sanje«, »Princeska im pastirček«, » Triglavska bajka«, »Srce igračk«, »Jurček«, »Sneguljčica« i dr.); sem toga, prevodio je sa srpskohrvatskog, ruskog (>»Na dnu« M. Gorkog) i nemačkog (dve Geteove balade), itd. Njegove pesme prevođenje su na češki, nemački, francuski, italijanski, srpskohrvatski i bugarski jezik.
Književno delo Pavela Golie nije malo i nije jednostrano, ali je za našu literaturu od svega najvaŽnija poezija, koja se odlikuje savršenošću forme i originalnim izrazom. Ta poezija je puna ljubavnih nemira i snova, ali ne tmurnih i pesimističkih, no vedrih i punih vere pesme prožete su nečim neiskazivo zanosnim i boemskim (>»Alkohol«, »Iz
blodnih noči«, »Magdalene«, »Pijanec« i dr.), ali one, pored toga, nisu lišene i iskrenog rodoljublja (»Pisma domovini«, »Pohorski bataljon« i sl.). Oslobođenje pesimizma, sve one znače ljubav prema živolui svemu onome što život pruža. Do svo: joj vrednosti pesme PĐavela Golie
stoje uporedo sa pesmama lojza Gradnika, Srečka „Kosovela, Iga Grudena i ostalih slovenačkih ·pesnika između dva rata. KOVAČIĆ re ONN AT er a era
»Nad mojim grobom sjat će sunce slobode:
žalosne vrbe vrijeme će ponosno posjeći.« (oNađ mojim grobom«)
Hrvatskog pesnika Vladimira Kovačića nema više među živima: dvadeset i prvog prošlog meseca smrt ga je, nenadano, pokosila... A nedavno, na Trećem jugoslovenskom ~ fe-
stivalu poezije, učestvovao je zajed-. no sa svojim kolegama, pesnicima i kritičarima, mlađim i starijim, bio je zdrav i vedar, čio i pun
neke tihe
___L_________________________ ——_—_—-_-— _- — –– —_—J– —:-·y đ “ — JJ _—_—_._——_— IT ,.,._
snika trebalo potražiti izvornik pe sme koju je Avram Branković tako
lepo, svakako pre 1829, preveo na naš jezik. – : . Zanimljivo je, osim toga, ukazati
i na nešto drugo, ne manje važno za OVOg našeg zaboravljenog prevodioca. U »Antologiji«, u svojim Komentarima uz ovu pesmu, MI. Leskovac je naveo kako mu nije po” znato đa je Avram Branković »pi, sao i stihove«. Kao dragoceni dokumenat u vezi s tim navođimo šta je A. Armmot napisao u »primječaniju« na kraju svog članka: »Brankovič je čisto, lepo i slađko Dpisao. Bio je Dpo* dražatelj, ali ne Servum pecus. Mlogo je lepi(h) u Novinama i Letopisu pečatani(h) stihotvorenija pisao, izmeđ koji(h) osobito zaslužuje da se ovde naveđe »Večni spomen Tijlipu Glavašu, po soveršeniju mađarski(h) i austriski(h) prava u TĐešti umeršema, U Novine je stav”, a prepeč (atano je) i u T.et(opisu) — meođ., Pavlovič kaže u T.etop(isu) srb(skom) 1833, č. IV — da je »Lunu«, »Zača– tijee i »Protak« (vidi Milovuk) on (B...) sočinio; no ja to posvedđočiti ne mogu i Zato Pavloviča prijateljski pozivam«. Ako ovom Prilikom ne govorimo o delima Avrama Brankovića koja je St. Novaković zabeležio u svojoj »Srpskoj biblijografijić (1969), ne možemo propustiti priliku a đa ne skrenemo pažnju na neslaganje, ina
če vrlo karakteristično, koje postoji
u literaturi povođom kalendara Vinha T,ozića u kojem je objavljena a našega prevo"
pomenuta jadikovc dioca. U svojoj istoriji srpske knji-
ševnosti, pisanoj na nemačkom. je-
KNJIŽEVNE NOVINE
ziku i objavljenoj u Pragu 1865, P. J. Šafarik je — ne navođeći izvore — označio da je ovo delo izđao Avram Branković te đa je, prema
tome, »Vinko Lozić« samo njegov književni pseudonim. U »primječa-– niju« u spomenutom svom članku A. Arnot piše da »neki misle da je ovo bez imena sočinitelevog pečatano delo ot (Dimitrija P.) Tirola«, što uzima i St. Novaković u »Biblijografiji«, „pozivajući se na jedno saopštenje iz »Glasnika Društva srpske slovesnosti«. Neđavno je, međutim, M. Tokin izneo da je ovaj kalendar objavio Jovan St. Popović i da je fo njegovo »prvo zakoračenje u humor koji, nije dramski uobličen«. „Zasad još ne možemo odgovoriti šta je posredi, najmanje da li je baš Avram Branković bio stvarni izđavač spomenutog Kkalendara. Pouzdano se zna samo to da je Jovan St. Popović zaista upotrebljavao pseudonim »Vinko Nozić«, ali u kasnijim godinama, i đa je pod tim drugim imenom izđao tri kalendara sa sličnim naslovima.
Ako svemu ovome dodđamo i poda'tak da je Avram Branković preveo »Bečku nevolju« sa mađarskog jezika, slika o njemu kao književniku i prevodiocu iz prve polovine XIX veka biće, iako nešto zaokrugljenija, nekako ipak nepotpuna i nelagođno prazna. Jer, i njegov nam je život skoro tajna. Ono nekoliko sitnijih pojedinosti, kojima đanas jedino Yaspolažemo, ne daje nam mogućnost da u nerazmrsivom spletu opšte neobaveštenosti dublje „upoznamo Životni put ovoga čoveka. Da je' Avram Branković bio »jurat« u Pešti — videli smo iz saopštenja A. Arzanimljivo je, 8 druge strane,
|
nota.
konstatovati da je s njim održavao prisne veze i sam Vuk: obojica su, po svoj prilici krajem oktobra 1828,
prešli u Srbiju; to sveđoči »notar« Vasa Branković, Avramov pmyrođeni brat, u pismu Vuku ođ 2. X. 1831. Po dolasku u Srbiju Avram Branković »postane sposobstvom znanja svoga negđi, u nekom mestu, sekretar suda« bar nas tako izveštava A. Ammot. Ubrzo je, verovatno na toj dužnosti i umro, izgleda „juia 1831, kako je o tome Vuku pisao Vasa Branković po vestima koje je dobio od. »zemunskog žitelja i trgovca Mladena Jove ili Dželata«. O njegovoj smrti imamo kazivanje i mnmekog »rodoljubca«, koje je zabeležio A. Arnot: »Proveselivši se za nečijim ručkom (Avram Branković) ispusti take neke nerazsudne reči koje su mu udar (šlag) i smrt priuzro= kovale«.
Za nas je ipak najdragoceniji pođatak da se Avram Branković za vreme svoga trogodišnjeg bavljenja u Srbiji ozbiljno zanimao Kknjiževnim rađom. Njegov brat nas je mnogo zadužio pođatkom da je Avram Branković posle smrti ostavio u Srbiji, svakako kod prijatelja, neka svoja »manuskripta« „Sudbina tih rukopisa, nažalost, nije nam poznata, uostalom kao i mnogo štošta drugo iz njegova Života i književnog rađa. Tako, naprimer, mi još ne znamo, a želeli b7imo znati, od kog je mađarskog pesnika on uzeo da prevede pesmu »Bečka nevolja«, koja u originalu i nije morala imati ovaj naslov. Pouzđano možemo {vrditi samo to đa je Vuk imao jedan prepis ove pesme, možda baš i u beleženju samoga prevodioca, svakako pre 17%. II. 18208, pre nego što
mu se pismom obratio Dimitrije Davidović. Ako prihvatimo mišljenje MI. Leskovca da je ova pesma prvi put bila objavljena u kalendaru Vinka Loznića iz 1830, iz prostog
razloga što drugih pođataka nemamo, onda takođe možemo tvrditi da je Vuk pročitao ove stihove još dok su bili u rukopisu, po svoj prilici i
* » : vw BECKA Nema Ciao or Novaca nema, Nema leba,
Nema sira, Nema slamine.
2 i Pivo je skupo Vino još skuplje, Za rakiju Ž Mlogo ištu, · Mode ne mogu.
5 Čizma mi pukla, 'Tur mi se para, Svila mi se Po rukavu / a epa na fraku.
4
Šešir se beli, Marama žuti, A dugmeta Na prsluku
Nema ni jednog ,
ne znajući da je ta pesma, iako samo prevod, u tematskom «pogledu bila nešto »i drugo i drukčije Kkarakteristično« od suvrememe naše poezije i da je svojim svežim, metrički vrlo jednostavnim i pesnički neusiljenhim izrazom „unela u našu literaturu nov i upravo izuzetan poetski Kvalitet.
Borivoje MARINKOVIĆ
*
NEVOLJA
'Troger me gura, orger me lura, Birtaš neće Da me služi,
Svi me teraju.
| 6 Brk mi se crni, Brada mi rasti, Britva mi se Zatupila, Neće da brije. ~
Kiša me lema, Vetar me praši, Deca vele: »Bež', eto ga, Sa(d) će t uzeti«.
8 Služkinja neće, Gospoju ne smem, A kurve me Obilaze, Ljute nevolje. (Prevod Avrama Brankovića, ere | :
sreće, valjda zbog ostvarenih snova, svojih i drugova sa kojima je nastwe pio u almanahu socijalne lirike »Knjiga drugova« (Velika Kikinda, 1929) i progovorio otvoreno, mada pod pseudonimom (Vladimir Marinko) u ime bednih i iznemoglih, obespravljenih i eksploatisanih, u ime naroda... i i Vladimir Kovačić je rođen 28. marta 1907 godine u 'Vinkovcima, gde je pohađao osnovnu školu, zatim klasičnu gimnaziju, dok je pravo i filozofiju studirao u Zagrebu. Tu, u Zagrebu, on će, s malim prekidima, provesti ceo svoj život od 1925 do smrti. Književnošću se počeo baviti još u školskim klupama, a prvu pesmu, »Skepsa«, objavio je u Barčevoj »Mladosti«. Tom pesmom najavljen je još jedan pesnik tipa Dobriše Cesarića, pesnik tihih jesenjih
štimunga, kišnih jutara, mutna neba,
bez radosti i vedrine, ali pun ljudske topline, ispunjen ljudskim bolovima i totalnom skepsom u prolaznost i irenutačnost iragike čovekova života, Njegove prve pesme, mada pod izvesnim ~ ulicajem ·eckspresionističkih strujanja, kojim su platili dug i mnogi drugi pesnici iz le generacije (Tadijanović, Frol i sl.), donosile su, na diskretan način, tugu rodnoga zavičaja, koja će preći u otvoreni krik i prolest u nizu njegovih docnijih pcsama, naročito u onim objavljenim u »Knjizi drugova» „(>»Pesma radničkog sina«, »Radničke žene« i »Bez izlaza«). Isti i slični motivi provejavaju i u onim pesmama koje je, zajedno s Tadijanovićem, Frolom, Delorkom i dr., štampao 1931 godine u zbirci »Lirika šestorice«. Međutim, »Otrovano proljeće« prva je samostalna knjiga pesama Vladimira Kovačića, koju je izdala Matica hrvatska 1938. Za Kovačića se može reći da nije mnogo pisao; bio je marljiv i pedantan te je nad svakim svojim stihom kapao i bdio. Tek 1952 izlazi mu druga zbirka, »Ceste i jablani««, u koju su ušle i pesme iz prve, dok treća, »Jantar na suncu«, treba upravo ovih dana da iziđe iz štampe. No pored rada na poeziji, Kovačić je pisao i pozorišne i književne kritike, feljione, pa i novele, a osim toga, prevodio je Hajnea, Ibzena, Bihnera, Kelera i još neke. .
Socijalni motivi, koji su ponekad dati nametljivo i grubo, nisu i jedini u poeziji Vladimira Kovačića. Ou_ je, u prvom redu, pesnik sebe, svojih klonuća i samoće. Osećaj samoće kod njega je naročito jak (»Kraj rijeke«), a usko sa tim povezana je i misao na smrt, prolaznost i besmislenost življenja (»Prazni dani«); ljubavna čežnja za „dragom, čija je topla reč u svako doba dobrodošla, prisutna je u velikom broju Kovačićevih pesama. Njemu se” doduše dešavalo da svoja ljubavna osećanja daje deskriptivno (»Tiha ljubav«, te »Mislim samo na šaš i alge«), ali je zato dao par zaista toplih i neposrednih kakve su, naprimer, »Svijetla noć«e i »Madrigal«, koja je njegova najiskrenija i najbolnija pesma. Gotovo u celoj poeziji Vladimira Kovačića čujemo tupo padanje kiše, žalosni šum uvela lišća i tužni pev ·'plica. Sve to, na neki način, zgusnuto je živelo u pesnikovoj duši. Otuda i sumornost u njegovim pesmama. Tek docnije u ciklusu »Ceste i jablani«, nastalom posle rata, Kovačić se oslobađa toga sivila i memle, ali ne sasvim i ne toliko da bismo mogli reći da je prerasla u vedrine i radosni kliktaj životu; tu su dali samo simboli svega toga. Najveća mana Kovačića kao pesnika bila je i ostaje u siromaštvu motiva: samoća, beda, glad! Ko zna, da ga smrt nije otrgla u ove predjesenje, njegove, dane, možda bi nam, živeći, dao još i neke druge pesme, one koje je nosio u sebi, koje nije napisao:
»Nenapisane pjesme mene će | mučiti u grobu, grist će mi srce jače nego crvi. Bit'će to u noćima, kad umire Jesen.« (»Nenapisane pjesme«)
Ali po onome što nam je ostavio u nasledstvo jedno je sigurno da svi oni koji budu proučavali našu literaluru između dva rata neće moći mjmoići imena Vladimira Kovačićal!