Књижевне новине

mojim gl On je u sredini grupe na fotografiji. Jedino je njemu tilovka | nakrivljena, iako na dečački Kico-

vojkć sveta — sa' fotografije · na gruđima, u džepu. ·

ški način — znam dobro kako se snebivao pred devojkama, rastao

mi je na rukama,

- Tako. se snebivao da govori | o lepoti, stvaralačkog, rada kasnije,

·kad pobeđimo,. o. svojoj najdubljci,

životnoj rešemosti da za tu lepotu da sve, bez ostatka. I to je za njeba značilo govoriti o sebi, jer svoj život, ni svoju smrt, nije mogao zamisliti bez te lepote, bez pobe-

đe u koju smo iz pustoši 1941 po-

šli bez te rešemosti koja se rascvetala u njemu još onda — na poljančetu, u timu koga više nema.

Nije držao govore,

Slušao ih je.

I smešio se. _ I vukao okrvavljene noge, s kamema na kamen, i· zamahivao bombama, i dođavao mumiciju, i nišanio, Iz svoga karamina, i iz puškomitraljeza, ~

O da, pregazio je Sutjesku. Prošao je sva tri usijana obruča moj centarfor te, 19453. I onđa je pao — odmah posle trećeg kruga, te, 1945.

Na Bugojnu, .

Tražio, sam m, kasnije, grob.

„Psi su ih raznosili“ — govorio mi je monotonim umornim %lasom čovek na Vrbasu, na žutoj močvarmoj zemlji i pesku, poređ još uvek netaknutog bunkera pred kojim je, zamahnuvši bombom, pao.

Eto, tako je ostao nasmešen, nakrivljene titovke, u sređini {otografije. Nema asfalta,

Nema «tžtvoje i moje sobe. Nema otvorene knjige. Nema krpene lutke detinjstva.

Nema nijednog perona na svetu, nijednog pristaništa.

Nema 'wozova,

Nema, brodskih sirena.

Nema odlaska,

Nema pravaca,

Nema povratka,

Ima samo njegov osmeh.

Njegov osmeh na mojim grud:ma, osmeh koji niko u mnoštvu ne vidi.

Pre nego što sam stigao do peska, do bunkera na Vrbasa gde su ih „psi raznosili“, prošao sam kroz kanjon Tare. U kanjonu se komošala i ključala gusta magla kao iz zapaljenog grotla, Druga kanjona, Velenić, Meštrovac — nisu se viđeli.

— Pevajte, kad sto pevali ti Petoj ofanzivi, kako ne biste sad pevali — BSokolio nas je stari Ni-

DNEVNIK

stranal

kola, zadržavajući nas đa ođiožimo bar jeđan dan svoj put na Mratinje. :

Bilo je to Šest godđins Kasnije, nije se čuo davno ni jedan pucanj puške — ali stari Nikola nas je zapamtio. Iz kanjona Tare dopirale uu do nas, razvlačile se nad “gnjištem oko koga smo sedeli, kao u dane Ofamzive, guste magle.

I pevali smo.

Kao u dane Ofanzive,

I odložili svoj 'put za Mratinje.

Dragan se i tađa, smešio,

Na našaui pesmu. |

Na starog Nikolu koji je možda i njega tađa, 1945, pogostio.

Na bunker koji ga je čekao posle trećeg usijanog kruga smrti, mal bunker pred kojim je pao, na pse koji su ga raznosili, na pesak, na mene — smešio se nakrivljene titovke sa fotografije koju sam tek juče prvi put ugleđao i koju sada nosim kroz osunčano mnoštvo kuđa, kuđa. !

Sutra smo nastavili svoj put, 78 Mratinje, i đalje, đalje, kanjonima bez obraća, kanjonima u kojima se, svakog trenutka, rađaju lenem'de, žive legemđe jeđne pobede, đalje, đalje — sve đo omog nezau– zetbo bunkera na Vrbasu, uzalud,

· uzalud. ı

„Psi su ih raznosili“.

Ima samo njegov osmeh. Njegov *

osmeh na mojim gruđima. Ođ juče, Kuđa ću sada?

Prolazim kroz Zžamor mnoštva

osumčanim Terazijama, a udovi su mi od olova i stismute usne sleđeme. L

Ima samo njegov osmeh. r

Silazim na Dunav, ulicama KOojih nema, na poljanče koga nema.

Kako je brzo porastao, tađa, do futbalskoyq „igrališta”, do stativa od đačkih torbi i kapa i starih ci'galjn. . _ Iz prašine, iz osušeme trayec pojavljuje se njegov tim, on,

I opet se smeši. vi

Čelo mu je malo omojeno +trebalo bi mu obrisati čelo. On je cemtarfor. Dođite, sve ljupke de-

vojke sveta, na ovo poljanče koga .

nema, da vidite šta radi ovaj centarfor tima koga nema. ~ i _ Još uvek je bio dete kađ mu je: 19530, od. policiske ruke, poginuo najstariji brat, prvi: Pamtio ga je, njegovu gitari u medđelju. Dvanaest gođina kasnije, 1942, poginuo mu je i drugi brat. Taj drugi brat putovao je na osovinama žŽželezničkih vagona po svetu i donosio čudne strane reči i tragove policiskih uđaraca po telu i uproleće, kad nije bio na nekoj osovini Vvodio ga u Košutnjak — brali su ljubičice i gostili.se ŠećerFemama i suvim vašarskim mueđen,jacima. Da li ga je uopšte video od 1941, kao partizama, sa onom 0ogromnom petokrakom zvezdom na zarobljemom nemačkom šlemu? Treći? | v ii | Da, voleli smo da zajedno shi-

Bamo Šlagere, i Čajkovskog...

7? : - o “ ? PMOWI } Sa [ \ AX ; - : -| kj

it ı To je strava fotografija, Njegov treći brat nikad «meće

dđočitati otvorenu knjigu, nedaleko na puškomet, na jedan korak,' ma jedđam ljudski život dđaleko'od čudesnih pređela trajanja.

Prašina se slegla.

Osušena trava stvrdla se u %#Ss-

, falt koji zapljuskuje Sutjeska,

Nekoliko koraka daleko od Mark sovog groba, u Londonu, na Highgate Cemetery, nalazio se grob Dušana Popoviča. „Serbian socialist JeađegF“. e bilo je upisano na skromnoj spomen ploči.

A ja sam čuo glasove svih mrtvih naše Revolucije u taj tmurni dan na pustom londonskom qroblju, glasove iz policijskih Kkazamata, glasove sa vešala, glasove iz ofanziva, glasove sa Tjentišta,

I, visoko nad beskrajnim kamenim morem „devetmilionskog tuđeg grada u daljini, prožetog dimom i maglom, ugledao sam' njegov osmeh.

“

!

O, još brže je dorastao do kado rabina i do kragujevčanke i

“M 4 ~.

..

klipace, devojke, i čelo mu je opet ·loznojeno dok. se sa Uzlupa, pre· Šavši pod eksplozijama haubičkih granata iz Foče tanki viseći most, uspinje „u, dugoj koloni nekadašnjih mojih boraca na Vučevo gde ćemo se, poslednji put, sresti.

Da mu obrišem znoj sa čela, da mu povijem okrvavljene noge i da, u dvađesetoj, prošavši i treći krug, ostane, moj centarfor, pređ bunkerom na Vrbasu,

Bio je to samo trenutak, to, na Vučevu, u kamenoj vrtači — nemački avioni su se za taj trenu-

iak povukli negđe prema Rajlov-.,

cu, verovatno da uzmu novu municiju — bila je. tišina.

Taj susret, nepostojeća fotografija tog susreta iu mome je srcu.

So FOTOGECAKIJ

I na njoj Se smeši,

U mome srcu će ostati dok ono Dude kricalo,

Ali ko će mu, kad moje stce pre stane đa kuca, kad bude opet zaigrao, skupivši svoj tim, na poljančetu, kad opet izbije od Uzlupa. ma vrh Vučeva sa svojim bataljonom noseći puškomitraljez na ramenu, okrvavlj nogu — ko će mu obrisati znoj sa čela, ko će skupiti njegov tim na poljančetu koga nema, ko će ga nositi i Uljuljkati u san kad se rasplače, sam, iza našeg „gola“, već gladan.. "SI

Nikađa nije ranije čuo za Sut-

-

Rastao je na Dunavu i čuo za Misisipi, za reku Delavare, iz romana, za Tigar i Eufrat, iz geografije, za Nil, iz istorije i opere, za Vitavu — kako smo mnogo slušali „Vitavu“ na radiu u dane pre no Što je Beograd zapaljen od Dor ćola do Wukovog spomenika, da zatim okrenemo šlagere, na Tina Rosija i Benjamina Điljija.

_ Ć„JUM

Obmč od glava zverinjih : se oko mene. Režanje raste u

skuplja

Obruč je kao' zmija nakostrešen.

Jezici palacaju do mojih Obruč je od zubi.

očiju.

Obrač je od mesa i krvi za zubima. Oči podlih su strašnije - .

od očiju krvožednih. I oštre moj um

u nedogled.

Na čelu mi tuga kopa rovove. i Kosu mi vetar ponese. Poneki dragulj

mozgom zablista. U oči: prodire žuta jesen.

poslednju odbranu moju +

Ne zviždi metak kroz moja rebra)

To je bilo nekad kad su svi drhtali

'a Ja se smejao. Sada se čeljusti otvorenć bliže mome telu da uzmu svoj deo.

Ja napeta strela, čekam, " da se od sbraha opet ne kao nm danima teškim.

i strepim nasmejem

Radovan BLAGOJEVIĆ

LL Cr ui un u ——>

me, i ljupkim smicalicama devojaka ako one dobro izvedu stvar đa to podleganje izgleđa kao njihov „poraz“, i đa ·ljudi ipak, jednom, moraju izaći iz praistorije. . ,

Jer je, đuboko u njemu, jednom za uvek ođlučeno da istiniti, stvar ni socijalizam i humanizam, da istina i stvaralačka slobođa mora-

ju pobediti. o

Slegla se prašina na futbalskom

„Vitava“ nas je bolela iako o to~ „igralištu“ koga već ko zna v»tka~

me, ni on ni ja, nismo nikad pro„govorili ni. reči, bar on, Danas ·bi= smo slušali Iv Montana i Doris Dej i Iva Robića i izbegavali bismo da govorimo o ratu — bar ja bih izbegavao da govorim, jer je on za mene još uvek dete, i to će ostati čitavog mog života, kao i moj stariji sin Dragan sa kojim se on, po nekoj čudnoj inikarnaciji, identifikovao za meme,

. On bi izbegavao da govori, jer je on malo govorio, i borcima i devojkama, jet se on smeši svojim spokojnim osmehom u sredini fotografije, osmehom iića, čoveka u kome je, jednom za uvek, odlučeno da jorgovani uvek ocvetnju po predgrađima na ovoj zemlji, i da se mora, kad za to, dođe vre-

&

da nema. Na Tjentištu, na Sutjesci smitvile su,se, već davno, sve pksplozije Ofanzive, i kasnijih · ofanziva. Sutjeska zapljuskuje asfaltne trotoare, podiže se katkad, nabujala, do neona po našim gradđovima, do naših najviših planinskih vrhova. i

Sutra će biti prozvan.

Kako će se tamo, na Tjemtištu, odazvati. i

Recite mi, đevojke, kako će se odazvati. :

U čuđesnim .pređelima fotografija nema ljudskih glasova.

Ni zova,

Ni odđazova,

Ima trajanje.

Trenutak trajamja. :

I njegov osmeh, osmeh koji ti

još niši viđela, osmeh koji ne znam. da li ću .ti ikad pokazati, osmeh na fotografiji koju eto ođ juše nosim, sam, i zagleđam, tu slučajno otkrivenu fotografiju, kad sami potpuno sam, u metežu trotoara, ili kod kuče, opet sam, u nedoba,

Treba da se odđazove njegov oO« smeh. i

Blagi dečački osmeh treba da obasja ovaj svet, iznad Sutjeske, iznad Beograda, iznad čitave ze mlje, s kraja na kraj — takav osmeh treba đa ozari usplahirenog, jetkog, zastrašenog, gladnog čoveka i na Istoku i na Zapađu na Severu i na Jugu, na čitavom ze mljinom šaru — osmeh istine ši lepote stvaralačkog rada. .

Da ljudi stignu ma perone, i otš iz dalekih sirotinjskih predgrađa, da brodovi u pristaništima prime sve putnike, i one sa starinskimi pletenim koferima — a knjiga ne=. ka ostane nedočitana jer tako mo ra biti — knjiga života nikađa ne može biti đočitana. ”

Bilo je podne kađ sam prolazic, sa njegovom fotografijom u 3Jžepu, Terazijama.

Biću i ja, u stnoju, na Tjehti= štu, prozvan.

Ja — treći.

Ali ko je od nas četvorice više živ u ovom trajanju, ko je od svih nas preostalih ' i onmih Koji su pali od dželatskih ruku ili u jurisima više živ u trajanju otadžbine, u istini, u stvaralačkoj slobodi koju još uvek, svuda, treba osvajati, u stvaralačkom radu Koji je još u „ vek, svuda, najveća i najlepša vrednost ljudskog života. Ali ako je teško odgovoriti na to pitanje — jedno je izvesno: mi smo jedno, i mrtve i žive i naše buđuće, još nermođeme generacije su jedno.

One su otadžbina.

A Sutjeska, koja šumi kroz moju i tvoju sobu, čije će obale, sutra, odzvanjati imenima i mrtvih i Živih —- Sutjeska je lepota istine i stvaralačke slobođe, Sutjeska je gorka i gorda lepotan naše otadžbine, Sutjeska se ulila u našu 'DJdućnost i njemom snažnom t+toKU, pritisnutom sa svih strama strmim, jedva prelaznim kanjonima, nema kraja dok je kapi krvi u mišicama našeg čoveka. doklegod blagi dečački osmeh obasjava ovaj svet,

O O EEE S TT —————-TUTS" Ru u KN:51"51"" "1" 4

; 8.1-1960 ia „Negde sam davmo čuo kla nož nije stworem samo za eb. To mi pada napamet i sada, dok pročitavam neke publikacije o broju nepismenih kod mas, i dok rammižljam o onome Što se u običnom govoru zove ele" mentarnom kulturom, a što se ipak može nazvali ot» sustvom kulture. Svi mi koji smo poslovima ili ambicijama vezani

za Beograd, i koji smo pomalo opčinjeni njegovim ·

svetlom i belim mermemim zgradama i bar u dosluhu sa svim onim što se događa u svetu, zaboravljamo šta je i kako često izgleda život odmah iza zidova ovoga grada. aboravljamo da je oko dvadeset osam otsto stanovništva nepismeno ili polupismeno i da se još negde, možda ni slo kilometara od Beograda vaš smatra svetom Žživotinjom. I to sašvim ozbiljno.

'To se zna, mada se o tome ne govori.

Možemo mi, sa delima nekih naših pisaca prevedenim u inostranstvu da iznenadimo, i u pozitivnom smis}hu, zbunimo tamošnjeg čitaoca,

·Možemo sa nekim izložbama slika, čak i onima najprefinjenijeg: ukusa da pokažemo da smo i mi dostigli svetski nivo.

Ali, ipak, ne treba zaboraviti, tek pre nekoliko godina u Boljetin, selo iznad topionice Zvečan, kraj Kosovske Milrovice. unet je prvi štednjak. Bio sam tamo, sasvim slučajno baš toga dana, i uverio se da,je taj događaj oglašen prangijama, |

"Tako smo sc, po,.onome što se može nazvati YVIbunskom kultrom, izravnali sa mnogim nacijama koje već dugi niz godina nose repulaciju kuliuurnih nacija, ili im se bar približili, a po onome što je prosek ostali u onoj polovini sveta u kojoj je ceđ još uvek lekovita voda, a prelome kostiju nameštaju oni koji su o čovečjem kosturu naučili nešto u pretprošlom ratu, paravno onoliko koliko se u takvim prilikama o tome može sazmati.

A kada se kod nas govori o kuliuri, onda se sve to zaboravlja, kao i to u čemu smo se sve našli posle oslobođenja, i obično se smatra da postoje neki drugi razlozi što jc naša publika koja prati kulturu, koja

je prihvata, tako malobrojna i često nezainteresovama i za ona vrhunska dostignuća na tom području. Kao što smo često skloni da na neki način ismejemo oni publiku koja nema razumevanja za savremenu *poeziju i koja se zadovoljava, pa čak i oduševljava onim reko čega se, kad se primene stroga i jedino prihvatljiva mmelnička merila, prelazi &a superiornim „smehom. | I zašto se čudimo? Razumljivo je da bi Film » Tajna Pikaso« bio ismejan u Obrenovcu kao i u Rumi, jer je tu još uvek neminovno prisustvo bukvara, četkice za zube i češlja; da, onog'najobičnijeg i najprimikivnijeg češlja. Jer, na kraju, treba znati da nije bez ikakvog uticaja na kulturu i to žto izvestan broj dece izostaje od redovnog školovanja, između ostalog i zbog loga što nema dovoljno školskog prostora. I omda, razumljivo je što negde kod nas još po-

. stoji izreka da nož me služi samo za hleb,

10.

Svestan svakako i količine zla koju je nosio u sebi, Sigmmd Frojd je prvi otvoreno progovorio o tom zlu, o onome što je m čoveku skriveno a «la o tome sam nema pojma, i mebodom psihoanalize uništio mnoge

· zablude kad je u pitanju čovek i njegov život. I kao

i sva velika dela i velika otkrića, tako i Frojdovo nije ostalo značaino i korisno samo u jednoj oblasti, nego se prenelo i na mnoge drugo. U literaturi, posebno ovoj savremenoj, značaj Frojdovih otkrića je veći nego i jednog drugog naučnika i mislioca. ovek se u tu literaturu, valjda za sva vremena, nastanio sa jednom: novom, do skora nepoznatom dimenzijom. Pa ako je pre Frojda i bilo genijalnih umetnika, kakav je naprimer Dostojevski, koji su obelodanili ono tamno što ie bilo prikriveno u čoveku,.sa Frojdovim delom počela je analiza i razrada tog tamnog i nesvesnog, razodkrivanog svesnim pulem i'racionainom metodom.

I nadrealizam, koji, kako je to u štampi zabeleženo, slavi u Parizu jednom izložbom tri decenije od dana kojima su nadrealisti dodali svoju boju, naslao

je uglavnom posredstvom Frojdovog dela, i ograničio

O ČEMU SE NE GOVORI

se prevashodno ma diktat nesvesnog, elfminišnći čovekovm svest i moć kontrole razuma. Oinda je on i bio osuđen da doživi onako kratak vek kakav je imao, i da na modemu Jlitcraturu ne ostavi skoro nikakvog iraga.

Ograničiti se uglavnom na otkucaje mesvesnog, na ono što je košmar, na ono što je neoformljeno i ne'kontrolisanmo razumom, pa bo preneti vw pesmu ili u sliku, mogla je da bude i stvar zabavna onome ko se takvim eksperimentima podao. Ali, izneti to na javnost, smalrati to Jednim potrebnim i neminovnim opredeljenjem, čak opredeljenjem koje nužno treba da dovede do izmeme postojećih odnosa u svetu, bilo je. kako se to i pokazalo, veoma naivno i infantilno. Jer, literatura je kao i svaka druga umetnost, u vreme pojave nadrealizma, bila obavezna, baš zbog stanja koje je vladalo u svetu, da progovori strasnu i pro dornu reč, reč koja je morala da pretstavi čoveka u svim njegovim dimenzijama a ne samo u jednoj, pa ma koja to bila, makar i ona nesvesna. Da obelodani Život u svim njegovim oblicima i manifestacijama. Sa madrealizmom se to nije moglo. Najviše što se 5 njim posliglo je to da se pokazalo kakve se sve čudne i često neuhvatljive poetske slike i metafore mogu pronaći. Kao i to da je, kao i sve ekscemtrično zbinio malog građanina, ali ga i ostavio tamo gde je bio: na ivici trotoara, Sri U

I kod nas su se neki i daroviti pisci, naravno u mladim danima, upleli u mreže nadrealizma, ali su "isto tako mnogi stvarali a da' tim nadrealizmom nisu bili ni okrznuti, pa opet ostvarili veliko i značajno delo. Ni Krleža ni Andrić, ni Tin pa ni Rastko Deirović, kao ni mnogi drugi darovili i značajni, nisu svoje delo proneli kroz mubnu vodu nadrealizma, pa ipak svako od njih ostaje i danas potreban i' savremen. A opet, mnogi od onih koji su tv jednom periodu svog stvaralaštva prihvatili nadrealizam i bili njegovi pobornici, odrekli su ga se, a samim tim i negirali mogućnost da se isključivo njegovim posredstvom kaže mešto značajno i smelo, potrebno i ohrabrujuče.

. Uvideli su najžad da .se sa nadrealističkom literatu-

rom ne može imali ni prijatelja ni ozbiljnih neprija-

teha m onom emisim u kome Me fo neminovno da bi sa izmenili odmosi m svetu, i da w nadrealizmu ne može biti manje i više darovitih. Uostalom, zar dokaz za to nije i prismstvo, kao organizatora nadrealističke izložbe u Parizu, Radovana Ivšića, koji ovde, u ovoj zemlji, nije mogao da kaže ništa što bi se saslušalo a kamoli zapamtilo. Očigledno, stvari sm prešle u jače ruke!

. '7-1 y _Održana je još jedna, čebrnaesta po redu Godišnja skupština Udrvženja književnika Srbije,

20-I

Vest o tome da će se isprobati još jedna atomska

. bomba, ko zna koja po redu.

Ta vest, posle svega onoga šlo se dogodilo i saZnanja šta se sve može dogoditi, mora da učini nespokojnim svakog čoveka pa ma koliko on verovao u preimućstvo ljudskog razuma i dobre namere onih od kojih „direktno zavisi sudbina ovoga sveta. l saSvim je sigurno da la vest utiče na čoveka i njegove i najobičnije manifestacije mnogo više nego što se to obično zamišlja, ili može sagledati. Drukčije, makar malo drukčije se čovek ponaša i kada posle iakve vesti ujutru kupuje cigarete, ulazi u iramvaj ili pozdravlja prijatelja. Jer, ono što je u svemu tome U vezi sa Si otaakom bombom najbragičnije je to da ne O aacia :Poielipg', nego sudbina čoveka uopšte

oJ Inače dosta izrovašenoj planeti isi slupka jednog čoveka. i Ki avigi Pie aaa ie aje PSP danas postao daleko moćniji

o ŠI ikada DIO, da se u njezovi lazi takva moć k j eBay ONE | 0

a moć kakvu nikada nije : ika » posedovao. Prema Oe flanas on, kao pojedinac može da učini daleko ra | nego i jedan najmoćniji vladar u istoriji. (baš _ o a Magi _ učini i daleko više dobra neg : lo IkOme ikada bilo pripisano. Samimi tim 1 njegova odgovornost j aioeAVN O ? i Je daleko Veca, Ogr· y

ređenju sa onom kakvu su'imali liuć; RO Dvošlpii

mali ljudi u šl } ak, daiko a dO prošlosti,

. . čovekova svest o ličnoi od : nosti stoji u voj i egodi M OLD RoSH pravoj srazmeri ša njegovim osećanjem

ohrabrenje je i ne Šš judi ~

lola albi malo to, što su ljudi

NS jednoglasni 1 U tome što žele i što ne žale o na svim siranama sveta. 1

| Dragoslav GRBIČ KNJIZEVNE NOVINE

;