Књижевне новине
DALI JE SAVREMENA KNJIŽEVNOST DOSADNA
EJUBINKA BOBIĆ, glamica
a sam lično ljubitelj svega novog
a literaturi, kako u scenskom okviru,
tako i van njega. Pristalica sam sa- vremenog u izražavanju. Ali — ne volim preterivanja koja stvaraju zbrku u novoj književnosti. Volim knjigu, . kupujem što mi se svidi i — razmi. šljam: šta će biti dalje» Da, šta će biti dalje, ako se u preterivanjima ode isuviše daleko,
ako se, što se kaže, dotera »car do ik
duvara«. Kuda onda? Napred se više neće moći. Možda će se tada mladi | pisci osvrnuti unazad i početi ispo- četka, ili se vratiti Balzaku i početi od njega. "To je najkraći rezime mog utiska o savremenoj književnosti.
»
LJUBISAV SPASIĆ grafički radnik
Nađe se dosta interesantnih stvari u savremenoj literatori — koju pratim, kad god imam vremena, — ali, ima, ponekad, i ponečeg, nedovoljno shvatljivog. Trebalo bi da sve to bude dato razumljivije, bliže čitaocu. Nisam za to da tema bude »laka«. Ne, obrađena stvar može da bude veoma snažna. Ali, pisci bi trebalo da se potrude da budu što jasniji, da se ne ograničavaju samo na izvesne, akademske, krugove čitalaca, nego da imaju wu vidu i radnika (mi grafički radnici se još i razumemo ponešto U književnost, ali ima radnika koji njsu na našem nivou). Dakle — želeo bih savremenu književnost bez »maglovitih« mesta.
NADA BAJIĆ, bibliotekar
Nije dosadna, ne može se reći da savremeni čitalac može da se dosađuje čitajući, recimo, Marsela Prusta (koga ja, naprimer, čitam sa velikim zadovoljstvom). Ili Hemingveja koji Je, ustvari, samo jedan dobar reporter. Ili Foknera — kod koga se često mora pročitati čitava knjiga, da bi na kraju tek neka mesta ranije pro+itana, postala jasna. Samo — smatram da savremenu književnost — uzm!1m0, recimo, UOžojsovog »Ulisa«, ne treba
. čitati »na dušak«, nego postepeno,
; svakog dana pomalo, tako da čovek može sve da analizira. Vreme koje stoji na raspolaganju savremcnom čoveku, kratko je i zato — ne ireba žuriti.
To važi i za našu savremen književnost, naprimer, Za dela kao što su Bulatovićev »Petao« — koji, po mom mišljenju, ima dosta foknerov-
skih elemenata,
VLADIMIR POGAČIĆ filmski režiser Čitajući našu savremenu literataru i upoređujući je sa drugim književno· stima, dolazim do zaključka, da je a jugoslovenska literatura organizovana u pravcu subjektivnih, gotovo Yvan Vremenskih problema i da je njen bitni nedostatak pomanjkanje fabule. To niukom slučaju ne ide u prilog njenom kvalitetu, a ni zanimljivosti.
Velikim piscima ništa ne smeta što su stvorili u svojim delima interesantne likove i interesantnu fabulu. Subiektivne asocijacije, kojih kod nas
velika su smetnja |
ima tušta ı tma, dela na
za čitaoca i Za adaptaciju ekran. i Prema tome, ta okrenutost naše literature prema subjektivnim iživljavavelika je prepreka na njenom
njima, LOSE treba tražiti
putu do čitalaca i tu osnove njenog neuspeha. Za mene postoji svaka umetnost — sem dosadne.
· NADEŽDA MARKOVIĆ, arhitekt
vremena čitam 5avremenu literaturu. Od domaćih pisaca najmiliji mi je Ćopić. Ako me pitate da li je ta literatura dosadna, odgovor je. katogorički: ne! Bar, ja Wisam naišla na dosadu. Evo, sada sam pročitala knjigu »Most na reci Kvaj« — ni za nju se ne bi moglo reći da je dosadna. Uostalom, svakome odgovara poneki stil i žanr i svako može U savremenoj literaturi da nađe ono što mu pogoduje.
Kad god imam
LJUBOMIR RADIČEVIi,
filmski kritičar
Pre svega, da kažem ovo: domaću literaturu pažljivo i revnosno pratim. Čitam ne samo kao čitalac već i kao čovek „zainteresovan 74 mogućnost adaptacije tekstova naših pisaca. Slo
UKOLIKO BUDU STIGLI
ga, može mi se verovati da zaista po« znajem sve što objavljuju jugoslovenski literati, Inostrana dela pratim, ali, razumljivo, ne tako kompletno ao domaća.
Stara je istina: tamo gde počinje dosada — prestaje umetnost. Izgleda mi da su neki naši pisci to zabora vili, odnosno da postupaju obrnuto od rečenog. Za mene lično, nema Zabavne i nezabavne literature. Atraktivni elemenat — nikako bukvalno shvaćen — jedan je od postulata knjiŽevnosti, i ne samo njen. U vezi s tim, dozvoliću sebi da i ovo kažem: zabrinjavajuća je brojka pisaca, naročito mlađih, koji na silu žele da »filozofski« pišu. Otuda, najčešće, dosada u njihovim delima. Otuda i antifabuliranje po svaku cenu. Međutim, prosla negacija, recimo stare, romansijerske tehnike i uopšte komponovanja nomana niki eo ipso nije i novina. Zatim, ima pisaca koji govore, čak vešto, ali ne kažu baš ništa. Dosada i otuda potiče. Najzad, broj prodatih knjiga majbolji je sve dok da li je knjiga dosadna ili to
nije. Ako, ta cifra nije uvek i svedo-
ART
Tajna oko memoara Kazanove će najzađ potpuno rasvetljena. Zna se da je originalni rukopis pemoara Kazanove više od sto dina bio čuvan u kasi velike javačke kuće Brokhaus u Lajpzu. Još godine 1820, izvesni arlo Angolini posetio je u Lajpzu Fridriha Brokhauza, osnivača :oimene i danas u svetu čuvene mačke izdavačke kuće. Taj Taari, sin jedne od Kazanovinih ıuka, ponudio je da proda orinalni rukopis memoara svoga pretka, pisan na francuskom jeziku krajem Osamnaestog veka jednom zamku u Duksu, u daišnjoj Čehoslovačkoj. Brokhauz ı dugo mislio đa li da ga otkupi i najzad, dve godine docnije, Otikupio ga je za 200 talira. Iste go» dine, Brokhauz je objavio prvo jako skraćeno izdanje ovih me moara na nemačkom, a ubržo potom, isto tako skraćeno, i ma francuskom. Ma koliko da su ovi memoari dobro prošli, oni su doneli mnogo neprijatnosti izdavaču Brokhauzu. Slobodoumni i frivolni Osamnaesti vek, u čijem duhu su pisani ovi memoari, bio je već davno prošao, a Devetnaesti vek sa svojim obzirima, buržoaskim moralom, pa i verskim stegama, bio je u velikoj opreci sa ovim delom. x
Zato je stari Brokhau7Z, sit mno= gobrojnih napađa Zbog te knjige, originalni rukopis memoara žatvorio u svoj trezor i ostavio 8VOjim potomcima amanet da taj rukopis više ne diraju, i niko, osim najbližih članova porodice, čitavih sto dvadeset gođina nije ga više video.
Godine 1943 nije trebalo mnogo pa da ti memoari nikad više ne iziđu na svetlo dana. Savezničko bombardovanje Lajpciga uništilo je gotovo čitavu izđavačku kuću Brokhauza. Tri puna dana gorela je zgrada čuvenoB izdavača. Kad su se, docnije, raščišćavale ruševine, zapaženo je da je jedan deo podruma ostao neđirnut. Ono Što je bilo sačuvano u njemu, odneto je u Vizbaden i bačeno na jedno nedovoljno zaštićeno mesto. Docnije, sve to je ponovo pregledano, i ono što je vredelo izdvojeno je u dvanaest sanđuka. Nedavno, posle petnaest godina, pregledan je ponovo i taj ostatak i u njemu nađeni originalni memoari Kazenove. Današnji izdavači kuće Brokhauz, pošto Lajpcig pripada Istočnoj Nemačkoj, obnovili su svoj rad u Vizbađenu, U Zapad“ noj Nemačkoj, i čim su ponovo otpočeli sa izđavačkim rađom doneli su ođiuku da nasuprot želji staroga izdavača Brokhauza, objave integralne memoare Kazanove,
U OVOME BROJU NASTAVLJAMO ANKETU ZAPOČETU U PROŠLOM BROJU »HNJIŽEVNIH NOVINA« ODGOVORI KOJI SU OVDB OBJAVLJENI DOBIJENI SU U BEOGRADU.
JOŠ NEKI ODGOVORI, RE-
DAKGOIJA JE SPREMNA DA IH OBJAVI U NAREDNIM . BROJEVIMA. |
roppe yeera rerarre air er rrrae arerire—
čanstvo umetničkih kvaliteta, onda, bojim še, svakako jeste pokazatelj stepena atraktivnosti, one plemenite i
neodvojive od samog dela.
STOJAN PROTIĆ,
novmar
O tome da li su meka dela moderne literature dosadna, ustvari nikad nisam razmišljao. Međutim, često mi se dešavalo da kad završim čitanje neke knjige ili se vratim iz pozorišta ili bioskopa ponesem utisak
da sam ustvari — izgubio wremel Mo- ·
derni pisci su sigurno izvrsni tehničari u kompoziciji svojih dela, vođecnju dijaloga, opisivanju almosfere i ambijenta. Nažalost, njihova su dela često prazna, pošto nemaju onu osnovnu veliku ljudsku misao koja je tako tipična za klasičnu literaturu. Zbog toga ta velika dela i ostaju uvek na repemoaru pozorišta ili u programu izdavačkih kuća, dok ova moderna Yrlo često bivaju obeležena karakterom brze prolaznosti.
Namočito me čudi što izvesni pisci
ZLE
ne skračujući i ne ublažavajući ništa.
Tako će najzad, posle sto osamđeset godina od kako su napisani, memoari Kazanove ugledati sveta onako kako ih je sam pisac zamislio. A to delo — zna se pored svoje zanimljivosti ima + veliku istorisku vređnost, jer najpotpunije i najvernije iznosi duh i slikti Osamnaestog veka,
NDL
NEUE DEUTSCHEF LITERATUR
N. T.
Drugi broj ovogodišnjeg istočnoberlinskog časopisa »Neue Deutsche Niteratur«, skreće pažnju recferatom dr. Ernsta Šumahera „Književnost u veku nauke, održanom na sastanku Pen centra za Istočnu i Zapađnu Nemačku.
Autor referata polazi od zaključka da Savremeni pisac ne može da stvara dela trajnije vrednosti ukoliko nije upoznat sa tajnama društvenih i prirodnih nauka. Tu svoju tezu \razjašnjava analizirajući Brehtov komad »Život Galileja«, koji mu istovremeno služi da načne i pitanje nauke u Kknjiševnosti i nauke za Književnost. Pisac se, u uvođu, oslanja i na pĐrehtov citat iz »Malog organona«, po kome je zađatak umetnosti, pa samim tim i pozorišta, da razonodi, da zabavi čoveka. Šta je pređmet naše zabave prilikom gledanja »Života Galileja«? Društveno značajna tema. A savremenost teme je u analogiji koja postoji između Galilejevog vremena i našeg doba i istoriskog Galileja i Galileja naših dana. Prve dve verzije ovog komada napisane su 1938 i 1939 godine. U doba Galileja nastaje nova epoha, iako naizgled stara trium{iuje. Evo već prve analogije — novo vreme nailazi, iako fašizam. naizgled triumfuje, a njegovi Ba ideolozi nazivaju novom epohom. Galilej na sceni govori da je na pomolu vreme razuma, a to se direktno odnosi na odbranu razuma nasuprot fašističkom mitu u drugoj polo-
„vini tridesetih godina. (Čemu se težilo na literarnim kongresima u Parizu, Barceloni i Madridu.) Galilej govori svom učeniku Andreu da istina više nema autoriteta; analogija — odnosi u fašističkim zemljama. Galilej na sceni je pro-
»; totip intelektualca „i naučnika Uu
tađašnjoj Nemačkoj. Pred kraj rata, Breht piše i treću verziju. Menja ličnosti u komadu i samim tim nove ličnosti đobijaju i novu funkciju, Naučnici iz oportunizma postaju. saradnici reakcionarne klase, TI u foj novoj verziji, Galilej na sceni je prototip tih
— NIJE ČUDO ŠTO JE VAŠA LITE RATURA DOSADNA KAD SE
ZEVNOST!
serviraju svoje stvari publici sa osnovnim ciljem da gotovo ništa ne kažu | ostavljaju čitaoca ili posmalrača u dilemi. Da li je to izraz našeg doba ili je nešto drugo u pitanju»...
ALEKSANDAR PETROVIĆ, pravnik
Sve zavisi od kvaliteta i od problematike koja je obnađena u savremenoj literaturi, Materija je, dakle, presu:ina stvar. Inače, prateći tiraže knjiga i
naučnika. Nas, dakle, zabavlja scensko prikazivanje društvenih zbivanja. Iz toga izvođimo zaključak da književnost ispunjava SVOju prvobitnu funkciju, tj. da zabavlja, samo onda ako tretira teme našeg vremena, vremena nauke, a problemi literature moraju da su istovetni sa problemima nauke, jer odnos društva i nauke danas pretstavlja značajan problem, Uživamo i u tome što se Učimo shvatanju komplikovanih
društvenih zbivanja. A takvo uživanje, takvu razonodu, mogu da nam pruže samo oni umetnici koji su do tančina upućeni u nauku, u misao svoga veka. I još jedno pitanje: da li stvamost može da se prikaže kroz literaturu i samo pomoću literature? Opet nauku prizivamo u pomoć, jer je upravo ona razotkrila dimenzije stvarnosti. I tako čovek traži utočište u vasioni i otkriva tajne kosmosa svoje sopstvene egzistencije. I tek u veku nauke, literaturi je pružena mogućnost da čoveku prikaže njegovo postojanje i svet u kome Živi i da ga time zabavi. Taj zađatak ona može da ispuni ako se služi saznanjima nauke, i ako se pri opisivanju svega toga oslanja na estetske metode, koji počivaju na naučnim principima. Zar Apolo više ne privlači ljude, pita se na kraju SsVOga referata Šumaher. Da, ali njegovoj čulnosti je potrebna sublimacija kroz Minervin duh. A io će ga očišćenje podmiladiti, iako ovim stolećem vlada Minerva.
PB...
kiibć New IDU (LU, LUDU M 113713.)
Anri Per, profesor francuskog jezika na Jelskom univerzitetu i autor brojnih Knjiga i članaka o savremenoj francuskoj književnosti, objavljuje u poslednjem broju prikaz tri Sartrova komađa nedavno prevedena na engleski i objavljena u SAD.
Trancuska je — piše Per —o jedina zemlja u kojoj su, za poslednje četvrt veka, svi iole značajniji romansijeri (od „Morijaka, Monterlana i Žilijena Grina do njihovih najmlađih sledbenika), pa i mnogi filozofi i pesnici, bili privučeni pozornicom. Zahvaljujući njima, pozorište je ponovo postalo arena za smele eksperimente; jedna nova publika s određenim prohtevima pokatkadđa i po stotinu ili dvesta noći uzastopce puni kakvo 'malo pozorište u kome se prikazuje neki nov Joneskov ili Beketov komad. Zapečaćena je alijansa pozornice i avangardističke literature.
od svih tih savremenih francuskih dramaturga, ne isključujući ni Wuper-skriba naših dana Zana Anuja, Sartr je najznačajniji. Poput Didroa, sa kojim se od po-
čitalaca za savremenu književnost, a uzimajući u obzir i moj lični utisak o mnogim novim knjigama, kažem, odlučno, da savremena literatwa nije dosadna, niti može uopšte biti reči o tome. Moj je utisak da čitaoci prosto gutaju savrc-
interesovanje
menu literaturu, bila ona domaća ili strana.
NADA LUKIĆ,
student
Niukom slučaju se ne bi moglo reći za savremenu literaturu da je do-
S
kojnih pisaca najbolje može upoređiti, on može po volji da vrši invaziju svih oblasti literature, sa izuzetkom poezije, i đa ih smatra svojom sopstvenošću. Poput njega, on u srcu ostaje moralista u svemu što preduzme i čini se da sve to postiže s vedrinom i radošću, Među svojim savremenicima, on je najsličniji Pikasu. Slično njemu, on je svojeglavi genije koga nikad ne napušta đijabolična VOlja da istraje u onome što svi Ostali osuđuju kao zabludu; arogantan je čak i kađ je smeran; ume drugih i još đa im čini čast time “što užima njihovo olovo i pretvara ga u zlato. »Iza zatvorenih vrata«, »Muve« i, na nešto manje uzvišenom planu, pogrešno shvaćene egzistencijalističke melodrame »Bludnica dostojna poštovanja« i »Crvene rukavice« — teško đa su imale ravna u evropskoj prođukciji između 1940 i 1950 goOđine. BB. OT
New Statesman
Pre Kratkog vremena štampano je »Prestolje« poslednji deo poeme »Kamtosi« Ezre Paunda. Povodom toga, Donald Hol, u broju od 14 marta sa mnogo gorčine opisuje situaciju u engleskoj književnoj politici i pokušava da doprinese afirmaciji Paunda i u njegovoj zemlji. On tvrđi da ne postoji zemilja u kojoj bi Valas Stivens bio nazvan „kulturnim „hvalisavcem, zemlja zapletena u svoj klasni sistem i provincijalizam koji sve inostrane pisce podvrgava sudu svojih kanona i strogo se čuva prisustva evropskog duha.
Između Engleza i Ezre Paunđa postoji inkopatibilnost koja nije samo trivijalna jer je Paunđ učinio socijalnu pogrešku tretirajući umetnost ozbiljno i unoseći u ono što je smatrano savršenim nove obrasce. Čak i u Americi, koju Hol smatra daleko povoljnijom sređinom za stvaranje, jer nema prošlosti, jer je Kkosmopolitizam karakteristika američkog pogleda na svet u literaturi, prve Mritike Paunda bile su ili milostive ili neznalačke a pune poštovanja. U BEBngleskoj se može uočiti sve samo ne poštovanje i pored toga što je »Paunđ pesnik koji je, hiljadu puta više no iko drugi, ostvario mođernu poeziju na engleskom jeziku«. Hol smatra da je Paund zaslužniji od Eliota koji je razvio i argumentovao Paunđove poglede tako da su u njih poverovali profesori i Kritičari. »Ako Paund nije najbolji zanatlija on je čovek koji je pronašao alat:.
U »Kantosima« je ostvaren Paundov metođ koji sem što jukstapozira zakone, događaje i radnje, upućuje čitaoca na prethod-
pobedonosno da zajmi od ~
NE UOGLEDATE NA OVU DOBRU KNJI(Karikatura A. Klasa)
sadna. Čim je savremena, znači da opisuje neka zbivanja oko nas, nešto Šbo daje sliku jednog doba, u određenim aokvirima i ambijentu, A savremeno ne može (ako je pravo) biti dosadno. } — nc sme biti sadno.
DRAGAN SAVIĆ, karikaturista
Pošto je i pitanje dosadno, ne bih mogao da odgovorim ništa duhovito. Od čitave savremene književnost, najdosadnije su mi ankete.
ne delove poeme. »Prestolje« pruža mov materijal kombinovan s3 već poznatim i nastavlja delo definisanja. »Covek počinje da oseća egzaltaciju koja će, posredstvom Beatriče, odneti pesnika u visine njegovog Raja«.
Svoj članak Hol završava .citatom iz »Kantosa« kađa 'iresija obaveštava Odiseja: >»Vratićeš se uprkos lobnog Neptuna preke crnih mora izgubivši sve drugo» vew«, kao i mišljenjem đa je u o vom svetu ukus za poeziju postao retkost — tako đa je i Paund avršio svoju veliku poemu u amfiteatru bez slušalaca...
:;B.AP,
OMA JA 33,73 3
Voren Tolman, pređavač engleskog jezika ma Univerzitetu Bri• tanske Kolumbije u Vankuveru, objavijuje u poslednjem broju a» meričkog časopisa »Evergrin Rivju« duži članak o uticaju pisca »bitnikac Džeka Keruaka na savremenu američku Književnost i njegov značaj u poređenju sa O stalim savremenim piscima u toj zemlji. Tolman opširno objašnjava sam pojam »bitnika», njihovo poreklo i odnos prema društvu u kome žive. Tako on kaže: »Kod pisaca »bitnika« srećemo uvek shvatanje, razumljivo i često pojmljivo, da mi živimo, ukoliko ta? uopšte činimo, u nečemu šio pretstavlja ruševine naše civilid zacije. Svršetkom Drugog svetskog rata. i eksplozijom atomske bombe 1945 godine, samo su dva grada zaista bila zbrisana sa lica zemlje, ali se u književnom 'smislu to dogodilo svim gradovima na svetu. I zato je ono što naše oči vide manje stvarno nego ond što nam naša svest dočarava kao ruševine. Naša svest zna da je jedini razuman način za Ulazak u modđeran „grad, „način pisca »binika« Gregori Korsoa, koji 88" vetuje pristup u grad »sa dva kofera puna očajanja«. Shvatanje da su gradovi koji žive u našoj·'sveć” sti uništeni, jedna je od polaznih tačaka
»Bit» pokreta.
U tim uništenim gradovima sVe” sti, ima i preživelih. To su oni koji nisu imali ništa dđa izgube, t. j. »bitnicis. Oni pretstavljaju „posebnu grupu sastavljenu od dis”. kriminisanih crnaca, delikvenata i beznadežnih robova. Rešenje 203. bitnika, za prokaženog, koji je dobar deo svog ega odbaciO, nije povratak po milosti društva — jer se društvo zavetovalo na nemilosrdnu pretpostavku da U samo određeni ljudi braća jedan . drugom — nego posredstvom tre“ nutka ili baš povlačenje u tre nutak postojanja. "Trenutak DO“
Nastavak na 9 strani
KNJIŽEVNE NOVINB