Књижевне новине
va | Li
Je?
MILIJA GLIŠIĆ: VAJARSKA SKICA
MOTIVI
- - Pesme 'stafaca koji uz grmljavinu | i šum stabala vuku mrtvačke sanduke na groblja, Mesta za bogove u saksijama koje će početkom aprila zamirisati nežnim srcem lala. Je li to moja mladost nagrađena višnjama? Pesme gradova bez meseca Zbog crnih svirala sveta, pesme u oblacima i šapama psa. Jeste li vi sve što mi proleće pruža» i
*
Jedno drvo na Balkanu d jedna smrt u kosi susedove dece.
To je drvo moglo da bude zmaj i la je smrt mogla da bude slika na platnu,
Slika-zmaj rekli bi posle ljudi i mirno nastavili put do svojih pećina, ~.
To je drvo moglo da bude i šal kukuruza koji se klati ludački,
smrt je mogla da bude moja tetka.
Ali toga se niko nije setio, nažalost,
*
. A njene ruke. Mučio sam se kao što se devojčica muči u snu sa velikom reko:n da ih na neki načm objasnim samom sebi. Jesu li to oni divni pejzaži koji mi se javljahu uvek kad sam odlazio niz Bosnu da neko nestvarno stado zatvorim u svoju glavu? Ili su možda dva rumena potoka? Dva kralja u njivama među mirisom bostana? Evo, ni sad mi nije jasno.
*
Posle ponoći ulice Frazni džepovi moga i tvoga grada. Ko korača alejom u kojoj mesec naslonjen o jelu puši cigaretu?» Ko peva tako lepo krv koju sam jedne jeseni čuo na moru dok su umirali morski ježeviP Posle ponoći ulice. Dobre ptice. Boje svete. Izlazim: u noć blata cevi koje duboko poda mnom šume pevaju moju mladost. Drveće prelazi u svetiljke, Zmije šetaju ko mlade gospođice. Divan pejzaž, živote, zar ne?
Dragan KOLUNDŽIJA
Plavetnilo pod trepavicom od gavranovog pera kojim me s prozora gleda prsata oružarka, dodirivanje plodova, ispijanje jezera
ustima što tek poljupcem postaju vidljiva i žarka.
PRIČa
· Mirjana STEFANOVIĆ ·
„KNUIŽEVNIH NOV/N2_
ULAZIO JE U NJIHOVE NEBRANJENE SOBE ~
Vrata su se otvarala sa škripanjem. | : Miris sna. Divlje razbacana posteljima koja se još uvek sporo
Msje Žan ide dugim vijugavim stepenicama devojačkog internata. Korača sporo, pridržavajući se za gelender i sa usopljenim pauzama za izduvavanje.
A one, kako to one čine!
U smehu iz kojeg pucaju žute varmmice, u cičavom kikotu, u zadihanim bordo šaputanjima, u bljeskanju nogu i nemirnih čipaka ispod sukanja, u topotu i plavičastim melodijama najnovijih šansona, dovikujući se, saplićući se o ćilim, dok još vlažnim usnama žvaću sendviče, dok im kosa sija i poskakuje, dok ispravljaju šav na čarapi ispružajući dugu nogu, dok lakiranim noktima jače stežu tesni crni pojas haljine da se dublje utisne u struk, uvek trčeći, dišući na malko raspuknute usne, zadnji put se hitro smeše sebi u džepno ogledalce i navlače duge svetle rukavice pred izlazak, žurno kraj njega, tamo na dan u kojem se čuda dešavaju, pod karteč zadivljenih očiju prolaznika, mažu usne crvenim karminom, obliznu zube, na dan, duboko udahnuvši, u svet prepun iznenađenja koja sviraju limenu nadiruću muziku, hodi mi svete, ali si ti velik, hodi u toplim naletima mirisa lipa, kao bol naše pseće, mokronjuškaste čežnje u ovo rano trčeće jutro, .
One prozveckaju u raznoglasnoj 'ayalkadi, zamaju uzdzhtali zrak svojom galamom i titravim poskakivanjima, i onda njihova ciktava zvezdana najezda naglo iščezne, ostavljajući vazduh uznemirenog stepeništa da se sporo i setno stišava, dok njime plove raznorodni parfemi nošeni nevidljivim promajama, grupišu se u čudne mešavine, dugo lebde po nemim uglovima i najzad iščezavaju.
Onda nastupa Msje Žan. Kreće u vidu na dimu sušenog svetog Petra sa pajalicama, deterdžentima i usisivačima pored svežnja ključeva. : i
Msje Žan ode na letovanje kao jedanaestogodišnji rlečak, skoči s trambuline u oplićalo jezero, zasadi se u mulj kao rotkvica, iščaši kičmu, prekide letovanje, i od tada već tri četiri pet šest decenija nije više imao prilike da raste, ali ie zato svakodnevno imao prilike da krstari ovim uskim drvenim stepeništem kojim one proleću. a
One su se menjale, pridolazile uvek nove i sveže, da bi, večno mlade kao zelena vetrom talasana reka, tkale stepenicama, sretale
ga, uvek mimoilazile, ne ostavljajući na njemu ni kapi, kao da je bio premazan uljem i nije mogao rekom da se natopi. Trepnuvši jedva u znak da on postoji. Dobro jutro Žan, Dobro veče, Zan. Srećan božić, Žan, srećna nova godina. Sutra idemo kući, Zam, počihje raspust. Dobar dan, gospođice, zar tako brzo? Već je septembar, Žan. Gospođica nas napušta, je hi diplomirala? Da, Žan, idućeg meseca se udajem.
Zvučni okruglasti glasovi stvarali su se iza njihovin napućenih namazanih usana, negde u mračnoj bogatoj vlazi između zuba, ružičastog jezika i nemirne resice, i noseći dah voćne paste za zube, padaji nagi po njegovom licu: Dobro jutro, Žan, — tekla je uzbisvetleća najezda stepeništem. Žan, počeo je novembar, meni je noću hladno, molim još jedno ćebe.
Menjala su se imena devojaka i kroj njihovih haljina, kako ludih, uzvitlanih mekih haljina, moda im je. produžavala suknje ili pokrivala kolena, menjao se način na koji su češljale kosu i tip mladih velikih muškaraca o kojima su protegljaste i meke u svojim
miče, Prozirne čarape trepere pore
d radijatora, Pomorandže -— tri
užarena sunca na stolu. Knjiga na podu — otvoren bunar u kojem se niko nije hteo udaviti. Preko nje kraj šaiputave pižame. Malena somotske papuče džaveljaju rasturene ispod prozora. Na zidu najnovija slika filmskog ljubavnika sveta. Njegov »sve-ste-moje« smešak dovodi muževe u šizofreniju, ovu sobu u opijenu potčinjenost, U češlju na staklenoj poličici kosa ispušta plamičke. Nezatvorena teglica
sa ružičaslim
kremom —/ dirljiva u napuštenosti. Žagrižena iabuka
mekeće na stolici BRE bluze. Vlažni ubrus nemoćno pokošen umire.
Msje Žan gleda.
Seda na ivicu kreveta kao na leđa pritajene životinje koja
svakog trena može ujesti. Sa dva prsta pomeri pižamu, C š Uldahne miris sna. Onjuši pomadm
migolji svilkaslto kao zmija.
na. se iz-
i rastrlja malu grudvicu po nadlanici. Gleda kako mu odmah koža
čarobno omekša i zategne se.
Pije vodu iz čaše sa pečaloni ruža.
Kao da se ljubi dok prislanja usne na debeluervenu mrlju koja je
vruća,
Dugo i tužno gleda u lice celuloidnog lepotana iskićeno mnogi:n blistavim zubima, puno nemirnih kudravih čuperaka. Ispruži ruku i dodirne ga. Onda ustane, staje pred ogledalo, dugo se gleda pa ispruži ruku i dodirne svoje lice. | i
Okrene se po nemirnoj sobi uzlahnuvši.
Odjednom mu dođe da je gospodar. Tu je sam, zaključan, i može činiti šla hoće od ove sobe-žene koju razum žene ne brani. Otperjala si ptičice i tvoje nemarno »dobro jutro«. Sve je ovde
ostalo na milost i nemilost meni.
Gladi svilenu sobmu haljinu, pomiriše je — 3crna muačka. Veliki beli sunđer za kupanje. Eto kakve ste vi. Na zadnjoj korici
udžbenika ispisano: Žan Žan
Žan. O Žan, svim vrstama slova,
svim pisaljkama i u svim pravcima. Slova se prepliću, sukobljavaju, gaze jedno preko drugog, tuku se, izleću sa hartije, vijaju se po sobi
i uzbuđeno kriče: Hodi!
O kako sigurno ja nisam taj olovkom iz daljina dozivani Žan.
KOV ISA : wo SMRAD |.
ILUSTRACIJA D. STOJANOVIĆA-SIPA
Sa frktavim zvukom od muke, hitro se strpa u njenu postelju. Pokri se preko glave i žmureo je nekoliko minuta nć misleći ništa, osećajući da je toplo; postelja poče da plovi rekom, uli se u mofe,'na moru se diže bura, postelja se ljuljala, spremala «dase prevrne i zaguši ga belom perjanom penom...
Ne idi. ne skrnavi, čuvaj se vetrova južnih, o zalutali, o upla-
šeni...
. Prestrašeno pogleda. Pravo u oči zavodnički ga je osvajao filmski glumac priboden rajsneglama... Šta li je on sve video u ovoj sobil
Šta je on sve uradio u ...
. Glumčeve čežnjive raširene zenice stanu da u električnim ialasima emituju ramena što se svlače, nizove lica zgužvanih čupavim snom, zašta se upotrebljavao veliki beli sunđer, devojku kako ne-
marno zbacuje pižamu i naga korača po sobi, kako ispisuje po udžbeniku Žan, grizući šaku i gledajući u noć što proletnje zavija iza prozora. Ogleda se dugo i sporo pred velikim ogledalom, pred šest velikih ogledala sedam devojaka sa svih strana. Oblači žarape i neobuvena korača ćilimovima. Nemirno se prevrće U snu sa CrVvenim usnama. razbacane papuče ulaze beskrajno duge noge i šetkaju oko Msje Žanovih očiju. Gaze mu po licu i izazivaju prijatan osećaj; gaze po telu, gaze ga celog gipkim gumenim vrelim dodirom. iz posteljine se dižu klupčad uvojaka, odmataju se i trljajn biseraste oči... Iz ormana mili dugokosa devojka u venčanici i smcjući se pruža ruke. Sa prozora sitnim korakom stiže naga crn kinja i mota ruke oko bestijalno nasmejanog filmskog ljubavnika. Iz „pukotinv parketa niču bezbrojne male bele dojke. Msje Žan se boji da zakorači. U džepovima mu ciče i grickaju male žene. On skače uplašeno. Sa zida ga dodiruju nizovi belih ruku i mašu mu.” On ih stresa, uže se, po licu ga udaraju noge obešene o luster, neko ga ljubi i guši u svom krihu, pljusak iglica po njegovoj goloj
· posteljaraa snatrile, upirući oči u žudnu psinu noći koja je rastresito cvilela na prozoru; menjali su se šlageri koje su volele da popevaju iz crvenih grla, i oblici nakita koji su volele da stavljaju po sebi, ali se devojke na stepeništu nisu menjale, sjaj u njihovim očima uvek je bio mlad i srneći, njihove su grudi uvek stremile naviše, mekota podbratka; njihov kikot i način kojim napućeno kažu »dobro veče«, ostajali su isti.
Bez kraja i konca su se svakog jutra razulareno kotrljale basamcima kao prosuta vreća bresaka i jabuka, ne mareći za mene. Da li postojim ili ne postojim. — Dobar dan, Žan, pokvacila se slavina za toplu vodu. I onda nagnu glave, i njihov dahtavi vreli
Pesmom sam, kao nozdrvom, šumno udisao
kišu punu voća, zamagljena sunca, užase vedrih dana, obasjan svećom voštanicom “tkrivao i pisao
pesme mape Polinezije, neba i okeana.
Da s nožem i zaklanim sokolom o boku kroz paklena kola ljude gologlave, s golom konavljankom u nabreklom oku, povedem u kugu, u glad, u poplave. O, bože, naslikan sa mrljama gline, uzbuđena gomila mišića i vena, šapat pa smeh. da gledam: iznad golih i pomešanih žena Kad se sve utiša i isprazni, polazio sam ja sa svojom Žžućpreko Meseca preleću vrhovi Stare Planine. kastom papirnom kožom.
Ljubomir SIMOVIĆ Ulazio sam u njihove ostavljene, nebranjene sobe.
|) sobama je ostajala njihova suština i jezgro, prave one
List za književnost,
KNJIŽEVNE NOVINE
uretnost i društvena pitanja Redakcioni
SVAKOG · DRUGO ou
odbor:
Bora Ćosić, Slavko Janevski,
u koncentrovanom stanju, a pred obmanutim prolaznicima paradirale su trotoarima uštirkane imitacije i ispeglane želje »kakva treba da budem«.
Napuštajući jutrom te za sebe prirasle sobe, ostavljale su one u njima najbolji deo sebe i jurile niz stepenice rastežući i prostirući zvučne strune kojima je to ostavljeno ja bilo vezano za njihova tela što odlaze. Vukle su nad stepenicama strune sve do izlaznih vrata, sunce je sijalo kroz maleni visoki prozor, i har{a se pre'livala i bogato zvučala. Tek na kapiji devojke su se otresale i puštale strune da se, sve tiše i liše brujeći, povuku u sobe i sklupčaju u tajanstvene predljive tišine.
dr Mihailo Marković, Slavko Mihalić, Feđa Milosavljević. Branko MiROvIĆ., 'Tanasije Mladenović. Mladen „Oljača. vlađimir Petrić, Đuza Radović, Izet Sarailić. Vladimii Stamenković.
Direktor: TANASIJE MI.ADENOVIĆ
Urednici:
MILOS LI BANDIC „PREDRAG. .-PALAVESTRA:' · Odgovorni! urednik: CEDOMIR MINDEROVIĆ
DList Izdaje Novinsko-izdavačko pređuzeće »Književne novine. Beograd. Francuska 4“ Redakcija: Francuska “7, tel. 21-000. ·
tek. račun: 101-"70%-i-208 j
List ızlazi svakog drugog petka Pojedini broj Din. 30, Godišnja pretplata Din. 600. polugodišnja Din. 300, za inostran-
stvo dvostruko
. Rukopisi se ne vraćaju.
a Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIC Stampa •GJl.ASa. Beograd,
Vlajkovićeva 8.
ppaaatao0000008000000a 000000
MILIJA GLIŠIĆ: VAJARSKA SKICA
U sobe sam onda ulazio ja i gledao.
Ne idi, o uplašeni, jer će te kazniti. Ne skmavi svojim krokom njihovu tajanstvenu šušketavu smirenost. Osušena dušo, čuvaj se toplih vetrova koji tamo duvaju. O, zalutali u tuđoj zemlji, boj se
i budi spreman na sve.
Jedno lololipsko izdanie
»Slovačko izđavatelistvo lepe lite rature« u BHratislavi nedavno je objavilo preslikan komplet starog sveslovenskog časopisa »Slovenske pohlađi« Moji je izlazio 1846—1847 i 1851—1852 staranjem Jozefa Miloslava MHurbana (1817—1889), zaslužnog oca još slavnijeg sina, docnijeg pripovedača Svetozara Hurbana-VajansZ"g.
Jozef Hurban u ovom, za Ono Vreme veoma ozbiljnom časopisu, pratio, je život celog slovenskog sveta s romantičarskom ljubavlju koja je bila karakteristična za njegovu epohu.
Tako se slovenski jug, osobito Srbi
·fototipisanom
i Hrvati, često javljaju u člancima i vestima ovoga časopisa, jer su Huyrban i njegovi saradnici obaveštavani o našem životu iz tadanjih naših sređišta javne delatnosti, Beča, Graca, Pešte, Požuna, Novoga Sada, Zagreba, Beograđa i Ljubljane, Iscrpan inđeks imena, dođat ovom ođlično izđanju, beleži “niz javnih radnika, državnika i drugih lica među Srbima i Hrvatima, kao i među drugim Slovenima, Na taj način, »Slovenske pohlađi« đaju mam dnevnik i atmosferm vremena pre i
posle mađarske bune.
koži, gluma= se smeje i viče, jedan ljubavni par što je dotle ležao
u buketu igra, Devojke sa ste) nage ı zračne, drhti, uzmiče, prljavoj muvi noge i ruke. B
jorgovana ustaje i u vazduhu počinje tajanstvenu Sporu
stepeništa dolaze u dugim povorkama, plove sobom i belim dlanovima udaraju ritam. Čovek se plaši, Smanjuje se, postaje muva, žena ga hvata i kida aca ga na pod, igra sve veća, sve leža,
u ritmu koji je postao strahovit. Soba se vrti, devojke se tope i sli-
vaju u veliki rep sakriven nema, samo ja malen nezaštićen,
iza Eve: sem nje više ničega na svetu na kojeg se ona ustremila.
Msje Žan širi oči i steže ruke u pesnice. Uštine se za nadla-
nicu — stari op
dalu.
robani lek — i ugleda svoje "užagreno lice u ogle-
Besno skoči i sa treskom otvori : 4 ; ; a vori prozor. Zasuče rukave i žustro zgrabi svoje krpe, četke i deterdžente. Pospremi sve. Uh. Otvori
Vrata, i promajom izgoni crne mačke, acetone, snove i jorgovane. , - . U sobu se bahato naseli prazni dah ulice.
(RBesiraya(iJa RUS E rain JI e III lekar JE Pari; Sie IRS Ja ed GHJEGiaT Bri ĆIZBRICCT RR EGREiI ji rytAGGIVr ia Sriziite:S ai aza ai rani Irak GiKiGiptE8 prag goga mamaose 5
Ovo izdanje je propraćeno pogovorom slovačkog akađemika Andreja Mraza, ustvari jednom prođubljenom stuđijom, jezgrovito i sažeto pisanom, Fototipija starih časopisa i Knjiga veoma je korisna, jer se njom oni umnožavaju đa izgledaju skoro kao original, kao što su pokazale i u nas fototipske kopije Orfelina i drugih tekstova u izđanju Matice sr»ske.
Želeti je da se i naši stari, retki listovi ovako objave, Orfelinov »Magazin«, »Vila« Stojana Novakovića, i drugi, kako bi bili što dostupniji radi proučavanja. B. D
Roman Morisa Druona
Mladi francuski književnik Moris Druon, dobitnik nagrađe »Gonkur«,
1 autor romana »Gvozdeni krali + »Rraljevsko masleđivanje«, napisao Je
novo đelo o problemu koji stalno 7a• okuplja ovog talentovanog pisca. TO je problem mesta savremenog francuskog društva u opštečovečanskim razmerama, i pojeđinca u tom drU* Šštvu. Kako piše Žorž Draven u »Aruw ličnosti Druonovog novog romana 5U baš svi članovi francuskog društVa, od finansijera, akađemika, pomodnih lekara, žena i ljuđi iz polusveta i podzemlja do političara svih boja i pravaca, radnika i vojnika, Ovako široko zahvaćene ljuđske sudbine
njihovi odnosi su zahtevali majsto!“ sko pero, koje je francuska knjižeV“ nost našla u Morisu Oruonu. Cel tralno mesto u romanu ipak zauzimA sudbina dveju porođica, koje se 04“ laze na vrhu finansiskog i posednič“ kog Kkapitala u Francuskoj. Pro!
i odumiranje ovih ljudi, kao biol ških' vrsta u prirodi, đali su i nasloY ovom. romanu: »Zavesa pađa«