Књижевне новине
SMAKNUĆE U SAKRAMENTU
Zuwrčena je jedna sasvim američka pretstava, potpuna u svoj Svojoj izuzetoosti. Završena je, kao što je red, pomalo maroderski intonirana i bogato garmirana vidovima blagodeti američke demokratije i respektovanja savremence tehničke civilizacije i komfova. Sam završetak pretstave bile je puštanje gasa u hermetički zatvorema komoru u kojoj je na fotelji smrti sedeo Keril Česmen, ovog puta sasvim siguran wu divmo potpunu uzaludmnost čitave sume dvanaestogodišmjih napora uloženih da izbegne imdiferentnost, prema svome ,bitisanju, beznadežnu ndiferentnost koju mu je samo smrt mogla da podari, Ona mu je podarila tu indiferentnost.
Ovim je »slučaj Česmenc prestao “da bile imteresantan u smislu gotovo klacioničkog magađanja hoće li upormw Keri biti pošteđen ili ne i hoće li bit dokazana njegova već sasvim velafivizirana krivica li nevinost,
erska pretstava je gotova, i Česmemeee izjave da svu svoju imovihu vaveštava femwdu protiv smrine kazne, wva 'naetojanja njegovih advokata da ga 'Pposmrino rehabilituju, okolnosti da će tek sad nastupiti · pomodne igre banelitizma crveme svetlosti i da je Mavlon Brando od osuđenika dobio isklyacivo pravo da snimi film o njeWovemn životu i smwti, činjenica da je viđokosa reporterka Elinor Blek iz Los Amđelosa gotovo prekonoć pomala popularni tumač Česmenove drame, — sve to spada u celinu ovog do kraja dobro režiranog ali ne štedno tragičnog ı napetlog spektakla u kome je sam Česmen i pored svoje četiri knjige i žilavog Rkoštaca sa smrću, ostao samo deo nečeg što u opštijim ali i u neobično konkretnim »načenjima može «a tumači moralnopbsihološku klimu savremene Amerike, kao što sudbine mnogih Hubaševa, čiji je prototip uobličio Artur Kestler u svom romann »Mrak u podne«, bacaju svetlost na jedan period sialjinisličke vladavine u drugom delu ovog našeg sVeta.
Sve se to desilo u Sakramentu, glavnom gradu Kalifomije. »Informatiem please almanac 1958« kaže da je nadimak (nickname) Kalifomije: „Zlatna država«, motto dobrog građanina iz Malifomije: »Eurekal« a pesma Kalifornije: »Ja te volim, Ka-
liformijo« i da su boje Kalilomije:
plota i žlatha/ O M. - artaheF
Nezgprapne su. ovo asocijacije. Ali neophodne. Baš zato jer Keri Česmen upravo ništa nije pevao. Nije pevao pesmu »Ja te volim, Kalifornijo« a nije „slušao ni »Dasiju po Mateiu«, kao Hans Frank Rajhsprotektor Poljske, Pred pogubljenje koje je nad njim izvršio debeljuškasti narednik Džon Vud. Umesto pevanja reakcija Kerila Česmena na besmisleno, jalovo i uistinu jezovito i tragikomično i nazovi ohrabrujuće tapšanje po ramemima od strane šela zatvora gde je pogubljen -— bile su reči: »Sve je u redu. Veze su. čyrste«. Veze su zaista bile. čvrste, tako čvrste da su mogle čak i da izostanu. Jer Česmen je bio umoran. A delinitivan poraž pred umorom bilo je njegovo istinu jedino realno otkriće dostojno uzvika: «Ewreka!«, pre, odlaska u zelenu ćeliju, pre poslednjeg nekako čudesno besmislenog snimka sa knjigom »Ćehja smrti« u ruci, pre definitivnog zaključka da pisanje knjiga koje objašnjavaju ili ne objašnjavaju jedan vidi života ustvari nije ni minimalna garamcija poštovanja Živlienja onoga ko je te knjige pisao. To je bio i daoka «la knjiga pisana sa ciljem odbrane života ili smrti, vrlo retko brani ili nikada ne. brani ni život ni smart već, najčešće, porekne život kao što iedmim delom poriče | sve ono Šo on implicira,
To je, verujem, Česmenu postalo susvim jasno, možda neposredno pred enaj košmarski i sivi i prema svemu indiferenini trenutak kada vazdušasti
otrovi tako nesumnjivo sigorno, slepo i nemišto blokiraju organe za disanje. **=*
Neka bude, bar za momenat, istina i ona sWma shvatanja po kojima jc Česmen, ustvagi, vešto stvorio mit oko sebe, neka za momenat poverujemo i u ćo da e ovako žilav otpor smrti mogao da pruži samo neko ko je dovoljno trivijalan i vulgaran da bi svoj opstanak mogao tako uvpormo da brani, neka poverujemo i u to ca su svi juridički dokazi protiv »bandita crvene svetlosti“, nasilnika i kidnapera više nego dovoljni razlozi za smrtnu kaznu. Ali ostaje pManje o iome kome su se odnosu prema Česmenovoj egrekakciji našle čimjemice o svim onim islovnostima koje sm n socijalnoj struktwri Amerike omogućile jednog Česmema i koje će omogućiti, nesumnjivo, buduće Česmene za koje smaknuće mw Sakramenim mnikako ne može da postane sredstvo opomene i zasirašivanja, Baš kao što, nesumnji-
wo, “rastične epomenc savesti nisu
proieriwanja Džoa Adonisa i Laki Lučijana, niti činjenica da jie Al Kapone. bio kažnjavan samo zbog utaje prihoda i izbegavanja poreza. Haš kao što nagli porast od sebe otučenih ljudskih egzistemcija koje hoće da svedoče smaknuća, dokazuje neutažive nedostatke najsubjoektivnije humane integralmosti. A azil Artukoviću...
Pa ipak, iznad sveg ovog spleta okolnosti što su u domenu obuđemja od elementarne humanosti i i domenu gotovo nepremostivog raskola izmedu vidova suštinskog humanizma i ljud skih moralnih kriterija i formalistički slivaćemcig prava i neverovalno široke, kajatovske provalije između ograničcnog i šireg, ebički konkreinijeg a5pekta života i smwti i činjenica o ukidanju prava ma življenje, — iznad svega toga ostaic užas ı ponor egzćkucije WKerila Česmena koji je upravo mogao da se zove Braun kao guvemmer i kao federalni swdija, Gud-
man, dli kao. šef zatvora Daglas.
Ostaje ova egzekucija kao stvama ali i simbolička potvrda postojanja svih onih društvenih, objektivnih i subjektivnih faktora koji su omogućili prolongiranja da bi ritual smrti, u svojoj najdramatičnijoj pojavi i kao krajnja instanca svih prolongiranja, bio što
Tea A da YO/, Abas (SMK raiževa2/ OVE MY (eotojy(pr 69
upečatljiviji u svojoj atutomatizovanoj i besprekomoj svireposti. a
»Slučaj Češsmen«, dakle, prestao je da buwle »slčaj Česmen«. Jedna stvarna smrt -— postala je simbolika uzaludnosti nastojanja da „relatpvizi• rame: norme pravde i krivde dobiju svoje stvame potvrde i svoje neporecive dokaze. »Slučaj Česmen« prestao je da bude »Slučaj Česmen« zaio Što na svim koorcdimatama sveta život nameće pravilo: »Svako čudo za tri dana“. Ali i to je bempredmetno za Wtmormog Česmena.
Sve je to bespredmetno za. sada indiferentnog Česmena koji }c bio indiferentan, verujem, i ome noći kada su policajci delili čaj gomilama i onih koji su pred guvernenovom palatom iražili pomilovanje i «ih koji su tražili izvršenje kazne (1). Te noći bilo je hladno. Zato ku golicajci delili topli čaj.
TI dok sm sve potvrde i dokazi i žalbe i apelacije i mtervencije a među njima i poruka bumaniste Dr. Alberia Švajcera postajale sve dalje od stvarnosti, — reči Marka Tvena: »Svi kažu: »Kakoe je tesko što moramo da umremo«. Čudnovato da se tako žale ljudi koji su morali da žive« (>Almanah tupavka Vilsona«) izostale su kao pravo i suštinsko objašnjenje onih nesporazuma ko svega što Česmenov nasilni pristup pobpuwnoj ndi{ereninosti u odmosu na trajanje mora «a pretstavlja,
Tyenovo čuđenje žalbi ljudi na umiranje Wu trenutku Česmenove smrti bilo je neprisumo u Sakramentu, Ono ipak ostaje trajnije od pesme »Ja te volim, ·Kalifornijo« koju je ·pevušio narednik· Džon Vud koji je poodavno i. prilično udaljen od Sakramentia pogubio nacističkog eksperta za gasne komore. Ali i to je svejedno umor nom Česmenu. Njemu je svejedno i to da su već prohnjali emi trenuci koji su, između ostalog, potvrdili da se smakmuće u Sakramentu može Yeoma dobro komercijalno da iskoristi i da postane predmet reportaža, filmova, šaremih priča o finalu »svireoog« ili »nevinog« Kerila, Umomi Keri nije priznao krivicu. Možda je bio umoran da prizna, porekne ili proglasi kao svoju?
on će sigurno
—-· MORAĆEMO DA POŽURIMO S TIM SCENARIJEM .
NEZVANI GOST ·
Ove noći će sigoumo doći onaj nezvani gost Čakaj.ga u sobi na koju si već toliko naviko da ničemu više ne. možeš da nađeš drugo ime, on će sigurno «oći
i poznaćeš ga samo po tome kako ulazi smelo ko da nije wčimio ništa što ncće biti trajno.
Čekaj ga i proveri za čim si sve pružio ruku i pored čega si prolazio kao da ti ne pripada, kse žta svakom dolazi u ovim vetrovitim noćima da slabima kaže što je rečeno a jake ne pomene.
Ove noći će sigurno doći onaj nezvami gost,
Čekaj ga i osluškuj da po koraku njegovom, znaš odakle dolazi jer od toga zavisi njegov izgled,
on će sigurno doći
a :posle toga sve što se dogodi biće tako obično kao kada se prepričava nešto što svi već znaju.
— USKORO ĆE I PULA ..• „ (Karikatura
VEČE KOJE SE PAMTI
JROLAZNOST
Ove noći će sigurno doći onaj nezvani gost.
da jedna žena tek
"Ti si već jednom rekao: Pa trebalo bi ućutati.
To je bilo onda kada si ostao bez prijatelja
sa kojima si mogao da iskoračiš ispred cmnih šio mu uvek svoj komad hleba pokrivali rukom a nisu.verovali da će ipak omutaviti od gladi.
"Ti s već rekao jedmom: Da trebalo bi ućutati.
TT je bilo onda kada si merae da pomeneb woć pred čovekom koji je mirno gledao kroz prozor
i sigurno mislio kako će da trči samo toliko
dak odnese kući suva ramena pod novim odelom.
Ti si već rekao jednom: Pa trebalo bi ućutati.
"Lo je bilo onda kada si najzad usnama shvatio u snu ima ruke tvoje majke ali ca je zaboravila da si se vratio iz svcta
u kome si mogao da ostaneš bezimen kao kamen.
A. Welaga)
FOTOGRAFIJE
Prelistavajući leksikone, momografije, spomenice, albume, promatrajući fotografije pjesnika umrlih „i pjesnika još uwijek Žavih, osjetiš da ona, {otografija nije samo tehnika, pronalazak, ploha premazana emnlzijom, osvijetljeni srebrni jodid ili bromid, igra i 'apric svijetlosti i žšvarckinstlerski hokus-pokus, već i zaustavljeno Vrijeme, faustovski vapaj, ·irenmulku ljep si bi }' htio ostati, I hvataš se. zato grčevito za nju, za fotografiju i tražiš da ti objasni kako se voljelo, patilo, sanjalo, haluciniralo .i [antaziralo, | kako je puno toga bilo na domaku ruke, onda kad se mladosti čimilo prirodno -— to što je mlada.
I sjetiš se kako su fotogralirani Rilke šelač i vilimski dvorci Ludwiga drugog, i kako še zna gdje je Nietzsche otsio u Sorentu, Gorki na Kapriju i koliko je ruža ma Heineovu a koliko na Chopinovu grobu. I kako je mali Rimbaud bio nekoć lijepo počešljan (vodili su ga na pričest) i kako je kasnije bio strašno tome dječaku nesličan. Znaš još i to da je Jammes imao strašno dugu bradu i da se 1898 Alfred Jarty dao fotogralirati na biciklu,
Srećeš Norvežane na Siciliji i ave ii je jasno je Znaš jednu fotografiju. Jednu široku ulicu sa malo šebača, Tu jedan kandelabr, pa još jedan i još jedan preko puta. I tri jednokatnice i drvored i jedan spomenik negdje po strani, eto ta melankolija od grada, to je Kristijanija (Oslo), ulica kojom Je lbsen svakodnevno prolazio. I sad razumiješ sablasti, hlepnju za šuncem, i to da ima takve opsesije, čiji je odjek: pobjeći. -
Vidio si kuću Joyceova Blooma i radnju Kalkina oca i dAnnunzija u avionu i Adyja prije Pariza, i Majakovskog sa njegovim plakatima i Jesemjina bez Isidore, Vidio si Chateaubriandov grob (kako je samo blizu morel) i Welkerov grob (gdje su neostvarene barikadel) i Brankov grob na Stražilovu.
Fotografije grebena, litica i nedostižnih vrhova. Fotografije tihih šetališta, Fotografije širokih „autostrada. Fotografije glumaca, pjevača, pjesnika, foto» grafije sportista, tremera, viHboza, mađioničara. Fotoprafije s autogramom i fotografije bez autograma. Fotografije gejzina islandskih i fotografije slapova Nijagare, Fotografije Amazone, Hong Konga, Lapomaca i njihovih irvasa, _fotografirami: Valencije, Smirna, Martum, Odesa, Nairobi, Karakas, Fotogra{ije prestupnika i blaženih. Fotografije krivotvorite-
| lja, mor{inista, obijača, ucjenjivača, napadača | raz-
bijača. Fotografije plesača i zabavljača, šarmera i kazera, Fotografije kavana, karavana, paravana i Don Juana. Fotogralije zvijezda kabaretskih i varijetskih. Fotografirane damc koje nisu nikad same, Fotografije sa pogreba, sa vjemčamja, sa mature, sa jubileja, sa Propileja, {otografije ljuwli s bradom i ljudi koji .su obrijani. FotografHe golmana i bamana, motorista { iraktorsta. Fotogralije ljepotana i šarlatama., Fotografiie filanwropa i mizamtropa.
Čitav jedan 'svijet jučer i damas, čitavo "jedno golem carstyo u slikama. Fotogral je došao da sni Kafku kako boluje, da snimi Wildca i lorda Duglasa, Amtona Čehova i Olgu Knipper Čehov. Fologra[ zna kako izgleda Valery u odori akademika
Branko PEIĆ
kako je ozbiljan Pamwl Claudel ambasador. Fotograf pozna mladog i starog Picassa, on zna sa kime se družio Max Jacob, Hewry Jammes kad mu je bilo 26 godina, Rimbawd kad mu je bilo 17 godina, Jean Giraudaux sa monoklom, Anatole France sa kapicom i bez nje. Na fotografiji je bijela Andersenova kuca u OQdense, Djeca se igraju na pragu, Starinski {enjer. Jedno: drvo tek prolistalo. Proljeće. Fotografija zna za Proustov, slavni toranj, za glogov grm i staze gospodina Sana. Fotografija zna kako izgleda Apollinaire ranjenik.-i gdje se skrio Rimbaud bjegunac. Fotografija mije izmakla lula Conana Doyla i pelerina Andrć Gadea.
Fotogralija govori o mladosti koja bi htjela d potraje (čemu ponavljati da sam pro šao četrdegetu, nikad se nisam osjećao tako mlad, opet Gidel) i o mladosti koja nikada nije·bila mlada (biti već star, a tako mlad! in). Fotografija to je Goran u Samoboru 1939, u Gračanima 1940, u Petrovcu kod Podravske Slatine. 1941. Fotografija kaže: bolovalo se (Sudeta, A. B. Šimić), sanjalo o gospodstvu (Vojnović), putovalo (Batušić), znalo na strašnom mjestu poslojati (Nazor). Fotografija to je dokumenat, kažu jedni. To se katologizira, evidentira, to se klasificira i sortira, Ili kažu: to se lijepi u albume. Ili poklanja odabranici srca. Ili prilaže uz putne isprave, Ili slavlja u izlog, na stol, na zid. A deugi kažu sve to nije pre sudno za tu sliku, koja nije tu zato da bi od nje živjeli fotografi. :
·Slika to je život koji neće da zna za male konyenclonalnosti i velika pritvorstva. To je dio mita o pjesniku kome su pretjesni rubovi slike, Lioti je obukao svoje arapsko odijelo i njegov pogled odlutao je strašno daleko. Slika ne mora sve reći, ali onaj ko je gleda zna to je već počeo jedan put, jedna duza plovidba do 'ahitija, do Indokine, do Japana, Claudel sjedi pred svojim budućim grobom. Rilke je samotni šetač (prekasno je da se podigne kućal}) a patricijska kuća obitelji Mamn nije samo fasada već i priča o pjesmiku koji je došao da se ne sporazumije ša trgovcima,
- Mallarmć je u svojoj sobi kao u hramu, Neki svečani mir, neka nedjelja tišina, · neka sakralnest, ritual, kome samo on zna ime, ispunili su mjesbo na kome se nalazi. Nietzsche je vojnik i ima sablju. Apollinaire i Tolstoj obukli su uniformu. Wiitman sa svojom dugom kosom i dusom bradom ima nešto od pustopašna dječaka, od razuzdana mališa, koji se gadao na ulici kamenicama, koji je prespavao duge godime i oslario a da to još ne zna. A sjetile se samo
«
fotografije onog jedmog groblja »nad morem« gdje je sve bilo idealno (i mir i svod i tišina i »nore ovo sobom vječno mladol«)
pa je pjesnik mogao reći, a bio je lo Valery da mrtvi u boj zemlji leže wu spokojstvu. Fotografija je i spokojstvo zrelih godina i nemir onih koji nisu željeli da ostare. Fotografija opomena «da još sve nije
propušteno. Fotografija prijekor prirodi da zna za'
mmoga proljeća a njemu, čovjeku -—- ostavlja samo jedno. Saša VEREŠ
O a Er; RR ARE RR RR
BUDI SREĆAN
Ji. srećan Što možeš. da voliš kao slepi trajno | da znaš da neko i očima prishuškuje tvoj korak, * budi srećan
jer neko ko ima isto toliko srce a možda i veće mora da pruža dlanove dok mu vetar otkida nokte
i sla nikada ne dočeka da sanja ono što se zbilo,
Buli srećan što možeš glasno da započneš život
u nekom niskom gradu gde se pamti svačija suza, budi srećan
jer neko ko ima isto toliko srce a možda i veće neće pred smrt moći da korači ni koliko je dug
i mora da umre bez glasa ko kuče tek progledalo.
Dragoslav GRBIČ
(CO ili unuka rana Traganie za rečima
Potrebne su nam bombe, barut i haos da razagnamo. jezik culanja, da bi prsli krugovi koji su oko nas, da bi novc reći poktljale u svet, u svom, možda nedovoljno jasnom, ali naslučenom značenju, Potrebni su nam oštri noževi bola da bi odvojili reč od sebe, U jasnim granicama novog cd starog. da bi je izvukli izvan opasnih predela jezika i poezije u kojima se oseća početak iruljenjs i ponavljanja. Postepeno gušenje u nebitaim i nevažnim istinicam1, u onome što je moglo i da dođe i da ne dode, i bilo bi svejedao, to gušenje nas muči. Suah cd sivila prosečnosti i rasplinjavanja u nebitnim asocljacijama, poslao je predmet opšte, pažnje, Ali kako, ali gde pronaći izlaz? ·
'Talenat i mladost (mladost u zavisnim uslovima) su prvi pul i prečica. Oni nisu, na račun te dobiti, i veliki, pravi put, On je u dubokim predelima jednog zemišljenog. potpuno doživljenog i mučnog »pociskog disanja“, poetskoz življenja, u svakom irenuiku, koji može biti preskočen za navek. Gde su te reči žute ili crveme, a da je ipak svaka ta njihova boja nova? Svugde su oko naš, iako nam sc čini ca ih ne čujemo od debelog sloja zida naviklosi i mesluha. Mi živimo jedino među tim rečima, slušajući njihovu melodiju. Međutim, od poezije se zahteva izvanredan napor da ih zadrži i sačuva. Tražeći reči za svoj govor, pesnik traži sebe kao čoveka u droštvu. On mukotepno i rudarski izdvaja svoj glas iz galame ostalih, izdvaja oprezno i spoyo reči za svoj solilokvij, koji se više ne može ponoviti. Puškinije tako wapisao pesmi »A\nčar« za koju su se skoro svi kritičari složili da je weprevodiya | neponovljiva. Neponovljiv je ı »DPijani brod« Remboov. Pesniku je Do trebno da napiše jednu takvu pesmi i posle toga ceo život da za-
pečati ćutanjem, jer će prema loj pesmi sve ostalo značiti nemoć |
ćutanje.
Pesma za koju se borimo mora dometi apsolotnu istinu jednog irenutka u kome je pesma uhvaćena. Ograničavamo s* samo O istinu toga tremuuka, jer je istina relativna i menja se kao u »Rašomontu«, Zonajući ovo, klasični pesnici su za febuwle svojih dela koristili mitove, stvorene hiljadu godina ranije. Na jedmoj istoj priči o Fedri, Euripid, Semeka i Rasin izvukli su tri oprečne moralne istine. Mi verujemo u sve tri istine jer su autentične, svaka u svom trenutku. ari
Traganje, za pravim rečima je traganje za islinom. [Polpuno
novih tema nema, pa zato svaka tema može biti i stara i nova.
u isto vreme, Istma kojn obelodanjujemo u jednoj temi, čini 'u temu novom ili starom. Amalogno ovome poezija wiože biti i OD šlost i sadašnjost i budućnost. Ona je i vizionaratvo i vraćanje. Mogućnost Oezije je ogromna, ali opasnosti pred kojima se nalazi pesnik utoliko su veće. Reči kojs posnik slaže ivicom svoje senzi bilnosti učiniće da pesnik opstanc ili da bude zaboravljen. |
Petar PAJIČ
KMJIŽZEVNE NOVIMB
LJ egeoooooooo9OBO0OOOooDoOOoDOOOO
S
•.•.•. SP : eĐeegeon9o9goO909o000O0 0900 000909 009800000090B099O9OBOOO 909000 90 0
: :
y Poo ć
: