Књижевне новине
SARTROVO SHVATANJE BUDUĆNOST ROMANA
SUDBINE
U.Zatočenicima Iz Altone Sartr se prividno ograničio na pošmairanje jedne bizarne porodične istorije, u kojoj još uvek odzvanjaju zlokobni ritmovi minulog rata. Radnja drame se odigrava godine 1959, u tajanstvenoj atmosferi porodice nemačkog industrijalca Gerlaha, koji umire raka; stariji Gerlahov sin Franc, koji se kao oficir do kraja borio na Istočnom {fontu a po povratku dobrovoljno zatvorio u jednu sobu o čevog zamka, neosetno tone u mrak ludila verujući da je Nemačka za uvek poražena i razorena; mladić potom doživljava kratkotrajnu ljubavnu romansu i saznaje dslinu o „posleratnom nemačkom prosperitetu:. u [i nau drame, napušta svoje neobično zatočeništvo i odlazi u smrt izmučem saznanjem da nikad neće odgoneMnuti smisao ljudske pravde i svojih poslupaka wu ratu.
Ali ta privakna istorija žma i neke universalne aspekte. Autor pokušava la tretira dva bitna psihološka problema: Sartr se pita u kojoj meri jedan civil može da odobri svoje postupke iz rata i nastoji da govori o omladini koja je demoralisana prisilnim saučesništvom; uz to, drama do
noši i nekoliko najvažnijih podataka
političke i ekonomske
o preplitanju kapitalističkom
moći u savremenom društvu. U isto vreme slutimo i jedan slo-
ženiji piščev napor: pokušaj da se definiše savremeni pojam sudbine i suština modernog “sećanja 'Kad se probijemo kroz sloj drame, u kome se začinju psiho-
loški dobro obrazloženi odnosi, kon-
Drama »Zatočenici iz Altone« u Jugoslovenskom dramskom pozorištu
fatalnosti. površinski
oslvarenje sinteze Dobra i Zla, i istovremeno nagoni čoveka da neprekidno traga za apsolutnim smislom istine i pravde; u nedostatku neke vrhovne suštine, čovek biva ispunjen osećanjem da svaki čim može poslužiti kao tačka
flikti i akcije, uočićemo da su iza verodostojnih životnih sitwacija pažljivo razvijeni osnovni postulati e trove filosofije i etike, Nekoliko filosofsko-etičkih stavova određuju karakter aulorove kreativne distance pre-
oslonca u praznom svemiru pomoću koje će biti rešena mučna zagonetka: egzistencija se tako pretvara u moru, iz koje ie jedini izlaz u iščezavanju — tom konačnom, neopozivom činu, u kome kulminira naša tragična nemoć
ma posmaltranoj privatnoj istoriji, i omogućavaju «da tretirani slučaj dobije razmere mitske situaciIzmeđu “stalog, potvrđuje Sartrovo učenje o primarnosti činova i dokazuje ja prethodi esenciji« (to je, svakako, razlog što je u komadu posvećeno toliko pažnje Francovim postupcima iz u prošlosti); otkrivamo i prisustvo dva principa na kojima počiva Sartrovo shvatanje morala: licemerja (manifestovanu konfliktom između puritanskog vašpitanja glavnog junaka i njegovih zločina u ratu) čni i težnju da se etika shvati kao »konkretna totalnost, u kojoj je otsvarena sinteza Dobra i Žla« (ustvari, drama uglavnom slika Frahcovo uzaludno na-
"Tako otkrivamo Sartrovo tumačenje modernog pojma sudbine: čovek i nje-
porodični
razvoj drame
1 slučajnostima. , a »egzistenci-
nepoštednu osudu
da ostvari sličnu sintezu).
pred sudbinom. Iz Sartrove drame, dakle, emanira gorka cinična trijumfalna misao da je naš svet prepušten ograničenoj moći čoveka i, bezbrojnim
"Time se mogu objasniti i neke formalne osobenosti Sarttove dramaturgije. Sartr stvara »pozorište situacija« kome su, heroji »slobode koje su upale u klopku, kao i mi sami«. Karakteri su potisnuti u pozadinu i nisu dosledno izgrađeni: njihovi postupci su katkad proizvoljni sa stanovišta ranije odigranih događaja i često sliŽidovom »nemotivisanom aktu«.
Reditelj Mata Milošević pažljivo je obradio realističko-psihološki sloj Sartrovog dela. Reditelj je upečat'yo dočarao groteskno-Iragičnu atmosleru Gerlahovog doma i učinio da različiti elementi pretstave — dekor, kostimi, konverzacija i ponašanje junaka — o-
gova sloboda okovani su u jednoj istoriskoj sitmaciji, koja ne dopušta
paaa —===i-
POEHZIJA ILI
Naštavak sa 3 strane
BITISANJE U PRAVCU SUŠTINE
Postoji jedna poezija elegična i himnopevajuća istovremeno. Njena rađost nije luda i mahnita; njena tuga je vedra i pametna. Ona je. nemir zamenila strpijivošću. Mjen optimizam leži u njenoj razumnosti: ...ko u crnom ne vidi beline
ne uvidi ni belo kad je bez cr-
nine.
"Taj optimizam se zasniva na ubeđenju da crmo nije tako crno kao što izgleda. Svet je dostojan pesme onakav kakav je. Jeđino što treba učiniti to je naći sebe u tome svetu, prepoznati se, naći svoju stajnu tačku, odrediti svoju pripadnost. Pesnik Duško Trifunović *) traga za svojim biološkim i psihološkim poreklom. On istražuje suštinu svoje egzistencije. Ciklus „Pripadnost” i poema „Treći brat” su u znaku toga traganja za sobom i svojim smislom.
Duška Trifunovića, kao i njegovog pesničkog sabrata Vuka Krmjevića, muči „problem očeva i dece. Ali dok Vuk Krnjević traga za suštinom očeva, dotle Duško Trifu~
*) Duško Trifunović: „Babova rđava baština” („Sujetlost”, Sarajevo 1960)
Munteanu (>»Panorama de la littćrature roumaine contemporaine«, Paris, 1928, str. 213 i sl.) daje tri komponente piščeve zanatske veštine: realističku, romantičnu i intimno-evoka-
tivnu. Teško je reći dokle idc jedna i gde. počinje druga, jer 8e, stvari, elementi, izmešani još i sa drugim ptimesama, isprepliću i dopunjuju.
eđutim, svi se kritičari slažu u jednom: da je Sadoveanu po svojim stilsko-afektivnim kvalitetima, ustvari, pesnik, lirski raspoložen i da je to prava magija ovoga pisca (v. T. Vianu, »Literatura universalš si literatura nationalš«, Bucuresti, 1956, str. 189 i sl.). Sam pisac daje ovakve deklaracije o svojoj emotivnosti pred onim što je Bodler nazvao »govorom cveća i mrtvih stvarie: »Ja se uključujem u stvari i u Život, imam osećanje da sve živi na svoj način: brazda, stena, paprat, malina, drvo i sve što se čini nepokretnim; činjenica da sam došao do ove spoznaje čini me da sudđelujem u skrivenom životu stene, drveta, paprali i maline. 'Tim više se ovaj savez univerzalnog života manifestuje između mene i divljači ptica, mušica i zveri: između mene i tekućih woda...« Zato je u pejzažu i pastelu, u slikanju prirode po raznim vidovima, oveanu nenad-
Forma, umetničko uobličavanje je kod Sadoveaha konstantni proces nikad definitivno dovršen i dokrajčen.,
KNJIZŽEVME NOVINE
OPTIMIZAM
nović nastoji da se oslobođi te tuđe suštine koju je nevoljno nasledio. U navedenim pesmama on se trudi đa razluči u sebi ono što je očeva baština od onoga što je bit njegove vlastite egzistencije. Njega muči pitanje u kolikoj meri on misli svoju misao i svoju muku muči, a u kolikoj meri živi u sebi život drugoga:
da li zbog oca ...
il me moje muči ?
Duška Trifunovića muči pitanje: šta je prvo, suština ili bitisanje; šta čemu prethodi. Da li mi poseđu jemo nasleđene očeve ili smo u njihovoj vlasti. Da li nasleđiti znači i poseđovati nasleđeho. Posle uzaludnog napora đa se đokopa vla stite suštine pre svoga vlastitog bitisanja, on saznaje da stići do sebe znači na uskom brvnu bitisanja srećno se mimoići sa svojim ocem. : i Ova poezija beleži čudan napor:da se čovek oslobodi iznutra, da se čovek ne gubi u čoveku, da čovek ne ponavlja . čoveka, da neko ne bude nečiji već svoj. Svako treba da poseduje ceo život, jer „Sve carstvo ovo možemo imati 8 da ne bude svakom samo deo”,
Ova poezija veruje u život i pre= pušta mu se uprkos nasleđenim gor činama i mudrostima, uprkos onome što je pesnik nazvao „rđavom babovom baštinom”,
Branko · MILJKOVIĆ
Zato će on svoj prvi, mladalački roman »Sokoli«, uzeti ponovo u ruke posle skoro 50 godina i preraditi
* ga u umetničko delo najvećeg dometa
(»Nikoara Potkoava«). Iz knjige »Carstvo voda«, roman ribarskih sećanja na usamljenom ostrvu, om prćnosi, posle četvrt veka, u »Čarima cve ća«, sa istim subjektom, čitave rečenice i pasuse, koje prerađuje i copinjuje. Skica pripovetke »Pepeljuga« (iz »Večernjih priča«, 1910), prerasta kasnije u granitno jedinstveni i sliveni roman »Vodenica na Seretu«. Na kraju, hteo bih da kažem nekoliko reči i o vezama Sadoveana sa jugoslovenskom književnošću. Mada su kod nas prevođeni romani rumunskih pisaca P. Istratia, L,. Rebreana i Č. Petreska, na nevolju ni jednog Sadoveana naša publika ne poznaje.
dišu istovetnim duhom i retkom stilskom homogenošću. Milošević je sa matematičkom “preciznošću redio mizansen i ritam preistave, i na klasično jednostavan način fiksirao razvojnu liniju radnje i dramske karaktere. Osim toga, reditelj. Je bimo ograničio altivan deo ·pozornice ı postigao da gestovi i replike pulsiaju neodojivom, prigušenom snagom.
Gotovo svi glumci su pronašli i dostojanstven način ispoljavanja osećanja, koji je bio u skladu sa atmoslerom sredine i diskretno nagoveštavao intimne tragedije Sartrovih junaka. Milivoje Živanović je slikao ogromnu obuzdanu snagu industrijalca Gerlaha u senci niegovog tihog očajanja pred smrću; Milorad Samardžić se posvetio uobličavanju unutrašnjeg plazmatičnog ritma života Gerlahovog sina Vernera, ritma života koji se iscrpljuje u neprestanim gcovlačenjima pred očevom voljom; sklonost Nade Gregurić prema grčevitom i preterano eksponiranom glumačkom izrazu odlično se podudarila sa demonskim osobinama Gerlahove ćerke Leni; Maja Dimitrijević je ozarila nekom čudnom metalnom čistotom duše blistavu Johaninu lepotu.
Ye E. e - S druge strane, reditelj niie uspor
stavio ravnotežu između psihološkorealističkog aspekta Sartrove priče i one čudne igre ideja, koja nas dovodi u prisan dodir sa večnošću i oličava Sartrov »živi napor da se iznutra osvetli ljudska sudbina u njenoj totalnosti«. Pritom je presudnu ulogu odigrala Žigonova kreacija. Doduše, u scenama ludila Žigon je izrazio halucinaninu tragičnost Sarttovog protagonište, ali su u Žigonovoj glumi docnije preovladali patetični tonovi i izvestan verbalan artizam. Vladimir STAMENKOVIĆ
Koliko nam je poznato, izdavačko preduzeće »Nolit« je u svom planu za prošlu godimu imalo i romn »Baltag« (v. list »Knjiga i svet« III, jantar 1959, str. 11); ne znamo da li je ovo i realizovano. Inače je Sadoveanu zastupljen u »Odlomcima rumunske proze«, koje je redigovala Leposava Pavlović (štampala SKZ, knj. 300, 1940, str...81—85), ali sa jednim sasvim beznačajnim odlomkom. U »Letopisu Matice srnpske« (okto-
bar 1957, str. 342—349) ja sam preveo pripovetku »Pepeljuga«. 1 to bi bilo sve (rečeno mi je da je zagrebačka revija »Novela« takođe štampala neki njegov kratki prozni rad, za koji nemam bibliografskih podataka). Inače se o njemu pisalo više i štampalo mu se od radova jedino u Vršcu, na rumunskom (časopisi
ENT ESEJ
Literarno zaimterešovanoj publici moglo bi izgledati paradoksalno da se u jednom vremenu, koje je dalo Meobbli romane, uvek nanovo postavlja pitanje da li roman uopšte ima budućnost, I baš u poslednjem decemiju, u kom izdavači i kritika najavljuju svake godine, pa čak i svakog meseca, »najbolje«, OB NII t »majveće«, »najpotresnije«ć, »najnepoštednije« romane, — književnici, kritičari i književni istoričari, čak i filozofi sve češće postavljaju pitanje epske umetničke forme kao sredstva modernog pesničkog izražavanja. Izlazi tako kao da su ti upotreb-
ljeni superlativi samo protumačili sumnjivost tih tako neiznierno Rhvaljenih dela. Nije svaki eksperimenat
majstorsko delo.
Uz to se autori eksperimentalori, u koje spadaju i neosporni majstori epohe — sve više udaljujiu od
ukusa široke publike. Rutma izraza i odveć znana forma odavno je za njih postala sumnjiva. | oni tako prepušlaju irećerazrednim piscima da popume police pozajmnih bibličteka i ormane za knjige omi koji traže zabavu. Oni se trude oko suplilnijih oblika, preduzimaju napredovanje u psihološku Novu zemlju, posližu svojim irudom otkrivanje Nesvesnog koje se stalno mwastavlja i stvaraju jedmu mikroepiku koja vreme proširuje i čak ga uništava i koja je sačinjena od golovo znamstvene sažetost formulisanja.
I tako se forma romana pokazala kao rastegljiv
· veo, ali i kao oklop koji bi morao da se rasprsnc.
Prema načinu posmatranja roman je označen u iom vremenu chspcrimentisanja kao prevaziđen ili su njegove beskrajne mogućnosti slavljene. To je pak samo pitanje shvatanja: Izvesno je. da se oblik promenio.
Danas roman nije više uzbudljiva istorija nekog junaka ili junakinje. Takođe nije više ni porodična ronika kao što su »Budenbrokovi« Tomasa Mana ili Golavortijeva »Saga o Forsajtima«. A gde bi om još mogao bili; naprimer u »Izmirenju« Bermta fon Hajzelera — ne reprezentuje ništa prvoklasno. Pojedinačne sudbine su uzmakle pred kolektivnim ·sudbimama.,
MAKS ERNST: ŠUMA
· Helmut ULIG
Odavno se uobičajeni realizam pokazao kao nedovoljan za prikazivanje komplikovanih, dubokozadirućih zbivanja u odveć Ssvesnom modernom čoveku, Za sve površne, događaje reportaža je efektnija, zato i uspešnija od bilo koga prikazivanja u obliku romana. I iznađena radnja, koju Amerikanci nazivaju »fikciiom«, i koja je do pre pedeset godina i bila bitni hkriterij romana uopšte, lišava se danas dubljeg interesa. Ona je predmet reportaže, zabavnog romana za put, pozajmne biblioteke i novina. ;
Autorima prvog ranga, kad počinju neki roman, nije više stalo do promalaska neke možda interesanmne radnje. Ža njih je roman problem rasvetljavanja stanja. Oni žele da fiksiraju ono što. je tipično u epohi. To se ne može postići na privatno-pojedinačnoj sudbini, nego na lipu. Tipiziranje sveta nauči pisac po proscčnom čoveku, tome konformisti koji jedva da se još buni protiv principa norme u industriji. Njega on opisuje u svom sakrivenom, u svom unutrašnjem, individualnom skretanju od te spoljašnje forme. Njih treba pronalaziti pomoću analize, rasvetljavanja nesvesnog, snova, čežnja, sećanja, zadobijenog no mnogostruko zatrpanog unulrašnje-čovečjeg područja,
Njihovom proučavanju i prikazivanju posvetili su' se autori kao što je Džems Džojs, Marsel Prust, Htalo Svevo, Valeri Larbo. Naprotiv, jednoj novoj sintezi približili su se autori koji ne teže da Nesvesno osvcile, nego ga obrađuju kao vlastito životmo područje, kao neku vrstu fikcije snova, — kao što su možda Franc Kafka ili Herman Broh. Ovde primećujemo da se na putu od Kafke do Broha raspoznaje povećano intelektualiziranje toga od realnosti odrešenog oblika romana. To je put od irealne fikcije snova do modela romana, do jedne tipologije raziičith ljudskih stadija svesti i njihovih ispoljavanja koje ne srelamo samo u Brohovim »Mesečarima« nego takode i u »Doktoru Fausiusu« Tomasa Mana i još pre toga u delu Roberta Musila »Covek bez osobina«,
U svom članku »Zalaz i prelaz epske umetničke foyme« piše Erih F. Kaler: »Roman se pretvara u parabolu, u primeran događaj, čije je zbivanje u samom početku samo model iednog spiritualnog iskustva, ako ne baš i jedma pouka«, Ta rečenica ne razjašnjiava samo današnju situaciju romana i njegovil tendencija; ona pokazuje i njegove buduće mogućnosti kao i opasnosti u njima prikrivene. PĐarabola ie poređenje, oma je primer. HIskušenje šematiziranja, uprošćavanja ovde je blizo, tim više što je njegovo poreklo moralizirajuće vrste. Dakle ovo kaže Kaler: simbolika modernog romana nije više moralmo-poučna namera, mego studijska namera, istraživanje i prosve!lipvanie individualne prirode ljudske, njenih okolnosti i odnosa. I on dokazuje tu promenu porabolične epike od biblijskog poreČenja do Kafke i Žida. Ali opasnosi šema“ tiziranja time nije uklonjena. Naprotiv!
Ako simbolika modernog romana izražava studiisku nameru, dakle istraživačku nameru, onda to znači vastuću endenćiju ka naučnom, ka Sistemu, II Maks DBenze bi imao pravo kad bi filozofshu i epsku prozu označio samo kao dve različite forme izražavanja jednakog duhovnog sadržaja, To bi nesumnjivo bio liraj romata kao umetničkog dela. Duhovno obilje u slegnutoj formi jednog pesničkog dela ne izrasta u mislenoj sistematici filozofije. ledno je lvorevina, druga razmišljanje, jedno oblik, druga sistem, Oni su mespojivi, ukoliko se jedno ne odrekne sebe i tako me poslane mepotpuni sastavni deo drugog: roman, pseudofilozofija. Neka ga pesnici od toga sačuvaju.
Njima je već pre 25 godina Ortega i Gaset, [ilozof i sociolog, pokazao put u budućmost u svojim »Mislima o romanu«, kad je opisao budući roman kao DD »imaginarnu faunu duha« i time svoju nadu ma duhovno produbljenje povezao sa zahtevom za vitalitetom. Nije apstrakcija put za roman. Ali baš zato mu je potrebno — da ioš jednom s Ortegom govorimo ~-— jedno pomeranje mjegove ležišne tačke u viši interes koji se približava doživljaju duše. »Jer, —e tada je pisao Ortega dalje, — mne u pronalaženju bujne fabule, nego u promalaženju zanimljivih karaktera sagledao sam budućnost koja mnogo obećava za rod romana«. To važi danas kao i pre 25 godina. Budućnost romana leži u rukama pesnika.
aaa O OAJRAROJNU
#0006006000000000000000000000000000000000000000000000)0000000000000008000600000000000000000a
»Libertatea literarš« i »Liumina«). Godine 1956 Mihail Sadoveanu je kao pretsednik Udruženja rumunskih pisaća posetio našu zemlju i boravio tu više od mesec daha, obilazeći Beograd, Zagreb, Ljubljanu, Rijeku, Dubrovnik. Bio je impresioniran (yv. intervju sa saradnikom »Laumine«, objavljen u ovom časopisu, god. X, br. 2, str. 145—146) prirodnim lepotama naše zemlje, našeg Jadrama, hidrocentralom na Neretvi, narodnom nošnjom iz Konavlja, partizanskim muzejom u Ljubljani i dubrovački arhivom. Obećao je tom prilikom da će pisati o našim ljudima i našim krajevima, i to ne samo reportaže, već i čitavu knjigu, Ne znamo samo koliko je od ovih obećanja ispunjeno.
Dr Radu FLORA
== uuu nasa O "OI mu nnii a ————>» ı TUDOR 4RGEZI
Povodom osamdesetogodišnjice
Tudor Argezi je danas jedan od najvećih živih rumunskih pesnika. No, mnogo ranije, Tudor Argezi zvao še Jon Teodoresku. i
U časopisu »Severnjača«, u broju od 1 marta ove godine, Argezijev sin Bartu T. Argezi piše da je njegov otac promenio prezime negde oko 1900, kada je imao blizu dvadeset godina, Tada je bjo kaluđer u Mitropoliji i kako nije smeo da se potlplsuje svojim imenom izmislio je drugo. Na to su ga naveli i drugi razlozi: u tadašnjem društvu malo se cenilo prezime sa »esku« na kraju, jer je bilo uobičajeno i dosta često, Tu iz-
menu sam pešnik objašnjava i kao
stvar stila, praktične potrebe, fantaziJe.,. Tudor Argezi rođen je 21 maja 1880 godine u Bukureštu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu, Pesme počinje da piše i objavljuje još iz školskih klupa, Da bi mogao da se izdržava radio je kao fizički radnik i zanatlija. Bio je pomoćnik hemičara u fabrici šećera, po-
sećivao „je socijalistički klub, slušao.
predavanja, čitao i pisao. Putovao je po mostranstyu i po povratku u Zćmlju posvetio sc novinarstvu i poežiji.
Prvu zbirku pesama Argezi je objavio kad mu je bilo 47 godina. U njoj, kao i u kasnijim knjigama, svojim »argezijanSkim jezikom« izražio
života
je prolest' protiv tadašnjeg društvenog sistema i svoju bezgraničnu ljubav prema običnim ljudima. Jedna od karakterističnih A~rgezijevih zbirki nosi naslov »Cveće od plesni«.
asopjs »Severnjača« objavio je nedavno Av/rgezijeva sećanja o njegovom novinarskom radu. Nema lista ili časopisa u kome on nije sarađivao. Njegovi članci imaju ddladhdm pamfletski karakter, Argezi se najradije šeća svog jedinstvenog lista, Veoma malog formata, o kome sc u uvodnom delu prvog broja od 2 februara 1928, godine kaže: »T Takve male novine nisu Se nikad pojavile, čak ni među mravima«. List je počeo da izlazi sa tiražom od deset hiljada primeraka i
ubrzo je stekao veliku popularnost. Zvao se »Papagajski listići«. U tom listu SaračiyAlE gu mnogi poznati rumunski pisci: Sadoveanu, „Galaktion, Feliks Aderka, Kazimir Otilia, Jonel '"Teodoreanu, a mnogi novi pisci su u njemu bili otkriveni. »Papagajski listići« su ne retko izazvali gnev vlasti i visokih ličnosti, pa je dolazilo i do zaplene izdanja.
a vreme Drugog svetskog rata Argezi je zbog članka »Baroni«, koji je bio direktna aluzija na nemačkog glavnokomandujućeg u Bukureštu, ba-
Tona [on Kilingera, uhapšen i odve-
den u koncentracioni logor. Tamo je napisao pozorišni komad »Siringa«.
Posle oslobođenja Argezi je objavio tri zbirke pesama: »1907«, o seljačkoj pobuni, »Pesma čoveka«, o današnjem dobu, i »Šarene pesme«, šaljive i vesele stihove za decu.
Ove godine Tudor Argezi proslaviće osamdeseti rođendan, njegova supruga sedamdeseti, a oboje — pedesetogodišnjicu braka. Pored svoje zemlje, pored poezije, Argezi je voleo svoj dom, suprugu i decu i do dandanas ostao im je duboko privržen.
TUDOR ARGNBZI
KAFKINA »AMFRIKA«
Nastavak sa 3 strane
i prinude ne može t ljudskoj svesti i psihologiji ljudske ličnosti ničim da bude objašnjen da bi bio prihvatljiv kao psihološka istina i kao pravo na eksploataciju. Otuda u odlučnom momentu sve te ličnosti, bez obzira na svoju funkciju u samom mehanizmu prinude i nehumanog posbhupanja, moraju u jednom trenutku kad se očekuje objašnjenje i motiv njihovog nehumanog postupka, da za« taje, da otkažu, da dadu svom po Napi monstruozan i čudovišni lik, zlokobnu boju izopačenosti koja ne može da se sabije ni u kakve logički ili psihološki zihvatljive ljudske nor» me. To lgdiko što je bilo u njima prosto naprosto nestaje i ustupa mesto čudovišnom, mračnom, neobjašnjivom. "Tu nehumanost ne može da primi izdrži na sebi normalan poredak stva». ri i rezonovanja koji sledi realistička slika. Otuda u njoj nastaje prekid, šupljina, zlokobni zjap, dodir sa monstruoznim pred kojim prska realistička doslednost karakterizacije, kida se las nac ljudskosti, To za Kafku praksa tično i literarno znači da nije u stanju da za jedan postupak nehumanosti nađe ma kakvo ljudsko objašnjenje i psihološko opravdanje, te je time kod njega ličnost eksploatatora prinu« čena da se neljudski i monstruozno ponaša. Metafizički humaniju a dis• kretniju osudu eksploatacije i sistema prinude moderna literatura nije iza
rekla. Zoran GLUŠČEVIČ
?;