Књижевне новине
de je
'koji odmah može da
ze II AL Sa NU 1
Nhn cedskcikana, Hodavačkin pred zećima, biblpotekama, koje pomeked Drugo he pitaje da hh je to dobro, jedino rešemje i da M koi r Da samo jedlam ginver se nackoveže ma dvugn primedbu: svali pisac mne mota da bude i deobar.iolavač, dobar uredmik biblioteka, a veći deo književnika zaposlen je baš m imcdavačkim kućama. Jedam je od naših problema upravo bo da nema — ili skoro nema — dobnih izdavača koji bi objedinili određene komercijalne _— ve rujem la i bo itekako postoji — sa razvijenim osećanjem >za lepo i dskrenom ljubavlju za ~ «„Wkmjigu, Naši izdavači su ili pisci, koji često ·ne mogu da budu objektivni, a još čeŠće nemaju smisla za trgovački deo posla, ili, na rukovodećim položajima, politički radnici koji su danas ·postavljeni na takav položaj, sutra mogu da baru na drukčijim funkcijama, makako dobronamerno da «e. 6, izdavanje dobre Kmjige nije im .glavni životni cilj. One velike izdavačke kuće u svebi, koje su wmele da žrtvuju ponešto za dobru knjigu, ali istovremeno i da razvijaju i stvaraju dobar wkms publike, što omači da sn svoje knjige i prodavali mwvek sa bile oduševljene svojim pozivom, a mne znam mijedan slučaj da je takav izdavač bio dstovrememo i ole značajan pisac ili političar. · Fla ipak, čimi mi se da je osnovni problem u tome, što će svako honorisanje proze :po tabaku i poezije po stihu uvek sbvarati komplikacije ma
· knjižanskom tržištu, Pre ili posle mo-
raćemo i mi kao pisci «la dođemo do saznanja da je relatiyno najpravedmnije ono rešemje, koje ije davno isvojeno m svelu, ca pisac dobija odneđcni Ugovioremi \procemiat bruto prodajne cene STVARNO PRODATE, KNJIGE. Samo to će naterati izdavače da knjige prodaju obavezno po ceni lkoštanja, naravno tz normalnu dobit, a samo to će dovesti do·toga da se knjige doštampavaju sve dotle, dok ima pohražmje.
Dragoslav ANDRIĆ
AUTOR | PRE VODILAC U POZORIŠTU Ako je osnovni princip Bernske konvencije da, se stranim autorima mora pružiti ista zašiita kao domaćim, onda zašto se ne bi domaćim piscima u pogle-· du te garancije pružila ista zaštita kao stranim? Koliko je nama, poznato, međutim, samo se u Zagrebačkom dramskom YDpozorištu domaćem autoru dode ljuje jedna paušalna suma istina samo simbolična —o nezavisno od njegovog proecnta., A zašto to ne bi postala stalna praksa? Tačno je da je domaćem autoru sama pojava njegovog komada na sceni po pravilu važnija od materijalnog: momenta, dok je sa stranim a8utorima, slučaj obratan; ali to ne znači da zbog toga pozorišta u svom finansiskom odnosu Dprema domaćim autorima moraju da zauzmu stav onoga ko nekom čini uslugu. Uspeh pretstave nikad neće biti ugrožen ako se za dva-tri glumačka kostima ne upotrebi idealniji nego jevtiniji materijal; pa ipak, jako niko neće reći da se to isto može učiniti sa tekstom, neće se pokazati ni spremnost da se suma koja bi odgovarala upravo. tolikoj uštedi dodeli piscu, potsticaja rađi. I to uglavnom, čini nam se, po nekoj inerciji...
Autori pozorišnih prevoda takođe su upućeni na procenat od neekonomske cene ulaznica (nastranu to što je taj procenat najčešće samo 20/o, đakle pet ili sedam puta manji od autorskog, iako se strani autori slažu sa isplatom polovine autorskih šan tijema, pa čak i manjim procentom, samo zato što polaze od pretpostavke da će druga polovina ići prevodiocu!) Ali njima se bar, uz podršku autorske a gencije, rad obavljen DO narudžbini, odnosno prevod, koji se |gra prvi put u zemlji, posebno honoriše po ftabaku, tako da se procenat tretira samo kao nji hov udeo u uspehu eventualne bretstave. |
Po mome mišljenju, nijedno
Pozorište ne bi smelo da zvanič-
no najavi svoju nameru da igra'
neko delo domaćeg autora koji nije umro pre više od 50 godina ako prethodno ugovorom. ne Teguliše svoj mzaterijalno-pravni odnos sa njim. Ako ni zbog čeg drugog, bar zato što je često neki domaći naslov figurirao na repertoarskim planovima iz godine u godinu, sve dok u tom oklevanju vreme ne bi preras]o delo, a pisac izgubio šansu da mu se komad prikaže na drugoj
sceni istoga građa. Nažalost 56, Pp.
međutim, skoro po pravilu čak i pristupa probama i komad iz vodi, a masa pitanja moralnomaterijalne zaštite autora nisu
ugovorom regulisana.
KNJIŽEVNE NOVINE
Mila ĐORĐEVIĆ ·
0 PREVOBENJU KNJIŽEVNIH DELA
(1). Prevođilački honorari za Književna i naučna dela ustanovljeni su gotovo nasumce. Skala im je praktično mi-
nimalna, a umetnička vredm nije element koji ulazi u EOO u.
(Napomena: recenzenti preveIG BBORIe u većini slučajeva i menu ime prevođioca, ko bi im to mogao zameriti kad ga na knjizi jedva uspeju i pronaći! Jeziku prevoda, · ponekad, retko, posvete jednu rečenincu, a poređenje sa originalom ~ ie izuzetna Kkojava i to samo kad je prevod izrazito loš ili imvanoredno lep). 7
(2). Prevođioci se, grosso modo, dele na dve kategorije: jedni koji prvenstveno prevode za novac i oni koji „prvenstveno prevođe iz zadovoljstva. ili Diio kog drugog: imperativa čak i dositejevskog, »za polzu i nayavoučenijea. Ovi malobrojni don kihoti sležu ramenima kad ih upitate da li'su zadovoljni finansiskom naknadom za svoja dela.
(3) Prevođenje se još uvek
smatra, Kod. nas . kao i u inostranstvu, sredstvom „pomoću koga pojeđinac povećava svoje redovne prihode. Prema tome broj profesionalnih prevodilaca koji se isključivo bave prevođenjem umetničkih dela vrlo je mali, nematan. Ne postoje opšte prihvaćene · »norme«, pa ni izdavačka politika koja bi vodila računa o nekoj raspodeli posla i redovno omogućavala, #”aposlenost prevodilaca. Stoga su prevođioci prisiljeni da obavljaju druge poslove, odnosno da imaju stalnu službu +j. izvor stalnih prihođa. Živeti isključivo od prevođenja umetničkih dela teško je, ako je i moguće. No prevodioci se sve više regrutuju iz redova srodnih „profesija (književnici, profesori Kknjiževnosti i jezika,. urednici izdavačkih Kuća, časopisa, itd.). _ (4). Izdavači kao trgovci traže dobru robu za male pare, i smatraju da knjigu treba što brže rasprodati, kao lako kvarljive namirnice, a slabo se ·trude da tu robu »plasirajua. Kao poslođavci oni su gospodari na tržištu, i katkad tretiraju prevodioce kao kubikaše. (Ovo je lobalno iskustvo ali ne i lično).
(5). Priznata literarna vrednost, ne spada u činioce koji odlučuju o roku štampanja knjige odnosno prevoda. :
Tomislav LADAN DA LI UMETNIK MOŽE PROPASTI
Moglo se i očekivati da će neko izletjeti sa me-bog-zna-kako novom
apofthegmom — »Pravi umetnik ne«'
će propasti«. I obično se dešava da onaj koji ovo kaže ne propada, naprosto zato jer nije, niti će ikada biti umtijemik. lJmjetnici su, „međutim, propadali i propadaće, zbog mnogih uzroka, među koje spada i nedovoljna naknada za njihov rad. Književnik je vrlo rijetko, pa nekada i samo u 'književno-historijskoj legendi — asketa ili žrec svoga poziva, izuzetni uzor koji ne da da se spetlja u svakodmevne potrepštine. Inače je on čovjek, zapetljan u Žživot kao i ostali, te u najboljem slučaju odgovara na male novce velikim brojem stranica... Mi tako često dolazimo da groteskne situacije: pisac lako spasi svoje »tijelo« (što slabija knjiga, to veća para), a 'još lakše izgubi »dušu« (i najboljem piscu je teško oprostiti slaba djela). fi · Bez podašnog mećene nema Enjževnog procvata. Poplava knjiga, ne znači još napredak književmosti, iako može da znači napredak kmjižarstva. NMiajzad, javna je tajna da se čak i novinarenje (često najniži moguci pad riječi) bolje plaća nego umjetaničko pisanje (ojesnika, prozaiste, esejbste). A da li zaista mora tako biti i u slučaju kada je čitavo društvo preuzelo velikodušnu ulogu pokrovitelja lijepih vještina?
Miodrag BULATOVIĆ STID ME JE UHSTO DA KAŽEM DA SAM
K\JIŽEVNIK | Šalosno ali tačno: od svoje Lokal Badcle ad pošteno
jiževnog rada, pisac ne može dale Ne mogu to čak ni onl lodniji, akamoli oni koji, da bi dobili u kvalitetu, uvek skraćujui bruse svoje tekstove. ČBSTO ME; JE STID DA KAŽEM DA BAM KNJIŽEVNIK. Bolje bi bilo da sam akviziter i komercijalni di-
rektor ili proizvi
XV Ženevski međunarodni susreti, septembra 1960
\
DA GLAD NESTANE SA LICA ZEMLJE
Možda će nam se zameriti što smo izabrali jednu tako obilno diskutovanu temu u ovom času, lemu o kojoj će se još više diskutovati u toku svetske kampanje protiv gladi koja će uskoro početi, ,
Ali, problem je neodgodan. On zahteva sve mogućnosti saradnje. Mi ćemo. pridružiti svoj skromni napor svima onima, koji teže njegovom rešavanju.
Glad je stara koliko i ČOVečanstvo. Ona, ga je pratiia -— ili bar ona, je pratila neke društvene klase i neke narode — celim tokom duge istorije. Ali, što se sve više smanjuju prostori koji još nisu obrađeni i što više raste broj ljudi, rešavanje pitanja bostaje sve neodložnije. 8 druge strane,. ideja solidarnosti se razvija, uprkos tolikih. okolnosti koje mogu izazvati sumnju u nju. »Još od početka, civilizacije, piše Arnold J. Tounbi, naš je vek prvi koji se usudio da veruje da svi ljudi i.sve rase mogu da se koriste dobrobitima civilizacije.ć
. Javno mnjenje ustaje protiv sve pustošnijih ratova. A međutim, ubijeni u ratovima, čak i u najskorijim, su mala stvar prema, žrtvama gladi (Alfred Sovi je utvrdio u Ražgovorima, u Veveju, aprila 1960 u temi Čovečanstvo i njegov opstanak, da je u Prvom svetskom ratu ubijeno deset miliona ljudi, ali je to bilo učinjeno u roku od tri meseca, ako se uračuna čitava naša blaneta,).
Glad se pojavljuje pod mnogobrojnim vidovima. Glad Kikoja brutalno ubija je besumnje, dosta retka. Teža je ona koja, zbog nedostatka nekih životnih sastojaka, iscrpljuje čoveka, onespo-
sobljuje ga za njegov rad, osuđu-
Govor pretsednika Ženevskih
·'međunarodnih
susreta 4ntomni
Babela
je ga na preranu smrt, ili pak ona koja pogađa decu već u majčinoj utrobi. Glad nije svojstvcna samo onim zemljama koje su nekada, aokvalifikovane kao nerazvijene. Ona pogađa mnoge osobe, čak i društvene klase u narodima, starih civilizacija. Jedan izveštaj Međunarodnog biroa rada, objavljen izmeđa dva rata veoma je sugestivan u tom pogledu.
Ali je situacija bila mnogo drugačije ozbiljna krajem XVIII veka, u trenutku kada je Emgleska ostvarivala svoju industrisku revoluciju, kojoj je ona žrtvovala generacije radnika. U prvom izdanju — iz 1799 — svoje čuvene knjige Ogled o priucipima populacije Maltus je pisao: »Čovek koji se rađa u jednom već zauzetom svetu, ne nalazi sebi postavljeno mesto na velikom banketu prirode. Priroda mu naređuje da iščezne i ona se ne ustručava da svoju pretnju sproveđe u delo«. Taj se pasus bio pođudario sa činjenicama. Pred gnušanjem koje je taj pasus izazvao, Maltus ga je izoOstavio iz svog drugog izdanja.
Tek od nedavna problem gladi
SINIŠA VUKOVIĆ: ANALITIČKA POSTAVKA
Vlatko PAVLETIC Budi prijatelj svima stvarima,
-svima starima VN — oni ne traže ništa · osim da budu potrebni.
Budi potreban kao more 5 osekama, i plimama, i unezvjerenim ribama,
. Što pasu svjetlost na površini za život u dubinama, potonulih vrijednosti.
Poruka
je počeo da se proučava sistematski i produbljeno, šireći se na čitavu zemljinu kuglu. Veoma dugo, konstatuje H. de stro, on je bio smatran „kao tabu.
Taj problem nije trebalo ni pokretati. Glad je, opšte tuzev, bila neumitna. Našto se onda boriti protiv jednog fenomena koji nam je priroda nametnula? Tek od pre kratkog vremena, shvatilo se da je glad imala ekonomski i društveni Karakter: glad. nije fatalnost: ona je Droizilazila iz nedovoljne eksploatacije prirodnih izvora i iz njihove rđave raspodele. ·
Statistike — one su daleko od toga da uvek budu saglasne daju ·cifre koje su tako žesto objavljivane da ritje potrebno da ja ovde na njima insistiram. Jed no ili dva navođenja biće GOvoljni. Zemljina kugla koja je brojala manje od 600 miiona ljudi u 1650 godini, dostigla je 906 miliona u 1800, došla na 1.600 miliona u 1900, đa bi dostigla 2.601. milion u 1955 i po svoj prilici 3 milijarđe danas. Stopa nataliteta raste pom, dok je stopa maortaliteta u naglom opadanju. Stopa porasta ljudstva na zemlji bila je 11 na hiljadu u 1947 do 1953. OKo 1955 bila je već i6 na hiljadu (Lebre: Dnevno se rodi 120 hiljađa ljudi, odnosno 5 hiljada na sat; Žorž Zotola: Glad, žeđ i ljudi, Pariz 1960, str. 1236.).
Bilo bi neumesno ovđe utvrđivati podatke koji se odnose na ishranu stavljenu u službu ovih masa, ljudi, koji sve mnogobrojnije nadiru. Izvestan broj onih koji su ih ustanovili pokazuju prema Maltusu jednu prezrivu popustljivost. Naravno, zablude engleskog ppastora su očigiedne. On daje svojim tvrdnjama jedan matematički i kruti izgled. On se nije timeo da oslobodi izuzetnosti industriske „revolucije. To ništa ne smeta da izvesni današnji demografi i sociolozi ja ne kažem svi — usvajaju jednu od osnovnih Maltusovih tvrdnji, nesaglasnost između stanovništva i uslova ishrane.
Pothranjenost vrši svoj uticaj na, natalitet. Procenat rađanja je izuzetno veliki u zemljama koje trpe glad na permanentan način. Kastro je nazvao jedno poglavlje svoje Geopolitike ladi (PaTiz 1958) »Glad prouzrokovač prenaseljenosta. Može izgledati paradoksalno da su Ppothranjivane zemlje, Indija i mnoge druge, istovremeno i najplodnije zemlje. Kastro dokazuje na OS novu naučnih činjenica da bogaćenje hrane životinjskim proteinima smanjuje mogućnosti Pprodužetka vrste. Što je hrana manje bogata to je natalitet u porastu. Danas, nedovoljna, ishrana je fakt koji postoji kođ mnogih naroda. Ali, međicina i higijena, brutalno „ubačene, produžavaju trajanje života, i to. često bez velikih troškova. Primena diditia, koja malo košta, može imati
zapanjajuće rezultate. To isto važi i za izvesne međicinske Dpostupke vrlo jednostavne, poverene brizi nižeg osoblja. Produženje trajanja života; je vrlo važan momenat u demografskom pora(Nastavak na 9. strani)
resrutik Za put u budućnost u kojoj ti, jedini, postojiš istinski .
različit od suputnika: oni imaju samo sadašnjost
u kojoj
uživaju
i prošlost
od koje
žive...
Sam među talasima, koji beskrajno naviru
— nazovi ih imenom!
·Među travom, koraljima i spužvama
jedini sunđer b
-— neožet, i neiscjedivi budi more, i vjetar, i riba i alga zalelujana, prozračan
kao istina koja se pretvara u nejizvjesnost
s nadom bijelih jedara punih vjetra nezarobljivog.
Vjetar je poput tebe;
uči od njega, tajnu
kako se vidljivo pokreće
a da se ne postane vidljiv ;
od jedara napetih uči kako se nejizvjesno Ništa
iskorišćuje |
za put u Izvjesnost.
Buđi im druz. Budi im drag.
Budi lahi
Or
zatreperen u zastavama nađ gorđim glavama.
Budi praznik i radost
nagim njedrima, naglim jedrima, lađama željnih otkrića.
Budi ljudima kao vjetar koji budi uspavano lišće.
Budi list potresen, i vjetar što ga trese,
i Čovjek
— nevidljivo prisutan.
ubrzanim tem- m.
MOGUĆNOSTI PRIPUDVETKE
· Roman je, nesumnjivo, postao najpopularniji rod Kkmjiževnosti u XXL veku, Pisci najradije biraju velike forme da bi izrazili svoju koncepciju stvarnosti, pogled na društvo i čoveka, da bi izneli sliku intimnih psihičkih preživljavanja i burnih istoriskih preokreta. I čitalačka publika je rado prihvatila ovaj moderni žanr u gotovo svim njegovim varijantama, naravno sa više ili manje naklonosti prema pojedinim njegovim vrstama: i epski i psihološki, i „esejistički. Zbog snažne prevlasti romana govorilo se i govori se još o opadanju pripovedačke umetnosti. Ali uprikos fascinirajuće moći protsranog sveta jednog romana, pripovetka je prebrodila sve krize i sačuvala svoju vrednost, aktuelnost i značaj.
Čitav niz poznatih pisaca našeg stoleća su pripovedači izrazitih kva liteta. Oni su uspeli da svoju vizi ju sveta pretstave u tesnim kompo zicionim okvirima sa malim brojem ličnosti i situacija, ne žrtvujući pritom ništa od dubine, autentičnosti i Umiverzalnosti. Srah od zastarelosti pripovedačkog manira, koji soji, po shvatanju mnogih, najbliže anegdotskom faktografskom, fragmentarnom „elemen tu, danas uglavnom napuštenom, ipak se pokazao neosnovanim. Staviše, pripovetka ima i neke izrazite prednosti u poređenju sa roma~
om: njen autor može da zgusne radnju svođeći je samo na najpotrebniju osnovu sižea, da glavnu temu formuliše na jezgrovit i simboličan način. Tako je. naprimer, pripovetka Ivana Bunjina „Gospodin iz San Franciska“ jedan kon=denzovani roman: njene epizode sadrže građu koju bi neki romansijer mogao razviti u opštirne sce-
ne. Pompezno putovanje starog američkog bogataša u Evropu, njegova iznenadna smrt na Kapriju, skrušeni povratak milionarove poro dice sa njegovim „mrtvim telom sve je to materijal pogodan za prostrane romansijerske konstrukcije, ali Bunjin je odabrao samo nekoliko događaja, slio ih u savršenu arhitektonsku celinu punu harmonije i pohod gospodina iz San Franciska ka bogatstvu, raskoši i provođu i njegovu smrt koja je značila kraj svim snovima o sre= ći u materijalnom dobru, uobličio kao simbol tnagike ljudskog života u jednom njegovom izrazitom vi-
. U Bunjinovoj pripovedačkoj tehnici došao je do izražaja specifični kompozicioni momenat: sva radnja, naime, teče, prividno mirna i monotona, završetku gde ona dobija svoje razrešenje u poenti.
Tako biva i sa gospodinom iz Sam Pranciska, čiji životni cilj usmeren vrednostima lišenih duhovnih doživljaja, doživljava strahoviti slom u simboličnoj slici broda koji ga mrtvog prenosi kroz buru i mrak. Vizija sveta kao tame, košmara, ha osa; stihijne pobesnelosti i slepe buke brodskih motora, ustalasanog mora i noćne tmine ovaploćena je u izvanrednoj artističkoj formi.
Postoje mnoga ostvarenja u Oblasti pripovetke u kojima vidimo mnoge opšteljudske probleme i likove koji ispoljavaju neke univerzalne osobine. Navedimo primere iz poslednjih dela savremene književne produkcije kao dokaz da pri povetka ne mora da se ograniči na periferiske sfere zbivanja, već da se i koz nju može osvetliti srž biĆća i čovekove egzistencije. Junakinja Kamijeve pripovetke „Preljubnica“ je žena koja živi u afričkoj pustinji prepuštena svakodnevnom monotonom zbivanju. Ona dobro objašnjava piščevu misao o otuđenošti, samoći i izgnanstvu čoveka koji je izgubio veze sa okolnim svetom. Ipak. kada žena u jednom. privilegisanom času svoga života oseti zanos, preporod, polet duše pred prizorom lepote prirode, smisao postojanja će se javiti. Sličnu atmosferu ekstaze usred prirodnog ambijenta ima i Andrićeva pripovetka „Letovanje na Jugu“. Neki autsriski profesor, koji provodi svoj letnji odmor u malom primor= skom mestu, zagledan je u more, brda, oblake i nebo; postepeno se menja, preobražava, stremeći visinama kojima ga vuče životvorna Snaga sveta. Čitavo njegovo postojanje, prožeto osećanjem bratstva sa prirodom odjedanput se ustrem ljuje iščeznuću. Osetivši iracionalni trenutak opojnog, zanesenog slivanja sa svim bićima i pojavama realnosti, on nestaje, mi ne znamo kako i kuđa. Andrićeva velika nadahnutost ispunila je pripovetku dahom ljudske veličine i uzbudljivom lepotom sredine u kojoj se ona rascvetava.
Čitajući pomenute pripovetke, do. lazimo do zaključka da forma pripovetke nije potisnuta. Veliki pisci: mođernog dqba, i onog ranije koje se književno vezuje za klasiku XIX veka, i ovog nama bližeg, podigli su pripovetku na stupanj visoke umetnosti.
Pavle ZORIĆ
3