Књижевне новине
LUSKRITIKA
Sudbina jednog romana
(Mihail Šolohov: „Uzorana ledina“ „Svjetlost“, Sarajevo 1960.)
Viktor Šklovski nag je pbodsetio da se „Tihi Don” ne završava ni katasirofom glavnih 8&tera ni propašću gotovo cele porodice Moelehovih, već našim saznanjem sveta u koji nas je pisac uveo. Veličina ovog saznanja primerno je izmerena u istoriji literature našeg veka.
Dvadeset godina kašnije Šolohov je završio knjigu čija je zamisao starija od konačnih kon sekyenćca sudbine kozaka Melehova. Možda ni jeđao nije buđilo toliko očekivanja, osvajalo toliko poverenje: owolnost da je pisac odložio rad na njemu za čitave dve dećenije ždanovskog rukovođenja litoraturom podsticala je nade da će istorija Kkolhoza u Gremjačem Logu i njegovih ljudi prerasti u panoramuiu teških puteva istine. u jedmoni burnom razdoblju socijalističaog razvitka.
Svesni smo dubokog smisla ko ji je imao tragičan gest poslednjeg: Melehovljevog — povratka domu: život se Wwastavljao posle svega, nemilostivo i surovo, Grfigorijev sinčić ukazivao ·'je na prolaznošt tragedije i odmerenu dozu jednog nepatyorenog optimizma, baš kao i zajednica An=dreja Sokolova i Vaaje u „Čovekovoj sudbini”. U „Uzoranoj ledini” postojao je problem „sta= rog koje je počinjalo iznova”, nmaporedo 5 peripetijama kolektivizacije, Pritom, wontrarevoluci= onarna gavera, istorijski predstavljena, činila se bezaglenom: u romrau Jakhov Lukič Ošstrov= nov govori o njoj kao o nečem prohujalom. Ipak, Šolohov čitav sistem zapleta u drugom delu romana građi na činjenicama ot=lrrivanjin ovakve zavere u Grenmjačem Logu: panorama jednog kolhoznos proleća samo je vremenski okvir romana.
Pisac se i ovde služio svojim ustalienim manirom: roman se završava slomom pobune na Donu, ali i smrću omiljenih lično> sti romPna — Davidova i Negulj nova. To zvuči kao cena pobede jednog humanizma, kao umetnikov „žrtveni jarac” ideji o nastavlianju života. Posle Davido~
. vlieve smrti, na poslednioj stra-
nici romana, usređ smernog do· živliaja ljudeke prolaznošti na grobu prve čžeme, Razmjotnova prexidn u mimtima prizor bliske nepoveđe. Preživeli učesnik „Velitog” trijoumvirata „vraćen je dnevnim stvarima: nemosoda Uvek odm»mliuje ođ razmišljmnja i vrača Živoftu, ona će naglo DfOmeniti karakter ftuee za mrtvim prijiatelilma. obećayajući da će sutrešnjica doneti drukčije buđenje, Jedna obožavatelika Šolohovljevih knjiga postavila je bitanje zašto: je pisac dao romanu ovakav završetak. Za ocenu vređ wosti umetničkog đela lična simpatiia autora za ovu ili onu ličnošt ođ drugorazrednog je zna čaja, ali čita]ac ne gaboravlia da ie simpatični Melehov ibak ottao Živ ma posednim „stramnionma „Tihog Dona” pad hladnim pro” lećnim suncem. Međutim. nječćov povratak iasno je približio trenutak neminovne odmazde, i to je povećavalo tragično osećanje istine u duši čitaoca.. Mrtvi Naguljinov i Davidov dostavljaju prostora i povoda za pitamia nimalo sluča#ao, Znamo ličnosti Moje su u toj meri ocrtene u na= šoi sveti da ih ne možemo zami-liti druPčiiimn: uzmimo T.jier= montova. Jesemina, Maiakovsko. koin ne birmo mrepoznali na s#taračkim- fotografijama. O Daviđovu i MWMacplinovu feženo je sve: po zakomima umetničkog stvronipn »oni moraiu umreti da bi ottrrilj mut nesznamom u živo“ tu, Ali mi smo o nima samal sve mnoegče mre irenntkna miilhove smrti: već u prvoj knjizi. Šolohov. je iscrpeo miihove stva”ae biografije obeležiilma njihove naivne „nmnastranosti. U drugom delu one se dopunjuju slučajnim podacima: umetnik kao da se postarao da uglađdi psihološ&u dimenziju svojih junaka.
Heko je svojevremeno rekao za Šolohova da je izvrstan sljkar fizičkih realnosti, dok mu je psihička realnost strana. U drugom delu „Uzorane ledine” srečemo se sa izrazitim primerom ovakvog odsustva psihičke fealriosti. Uzmimo ošnovni konflikt, Otkrivanju istorijski osudđene, nemoćne zavere posvećena je cela knjiga, u kojoj samo jedna ličnost (Ostrovnov) doživlju-
| je određena psihička pomeranja koja ga, već pomirenog sa okolmnmostima kolhoznog života u pr-
4.
voj knjizi, naprečac odvode među jatake pobunjenika, U vremenskim okvirima dok problem ugušivanja žavere ne bude rešen u čitavoj složenosti, ispriča ne su sudbine svih ostalih ličnosti romana, uobličenih pretežno prema zahtevima svakodnevnog života kolhoza. Pisac kao da je materiju romana svešno Usmerio na jedno hroničarsko, područje, dobro ograđeno od uticaja života sa strane, lokalizovano u svojim problemima i strastima; pokašto se stiče utisak da je reč
MIHAHY., ŠOLOHOV
o Govoj verziji lakiranja, toliko je piščeva ideja da na primeru „dobrih” ljudi iz „dobrog” kolhoza u Gremjačem Logu istra– žuje rađanje novih elemenata humanosti gotovo dosledno spro=vedena. U prvom delu romana postojao je problem birokratskog rukovođenja oličen u stavu sekretara reonskog komiteta Korčžinskog; kasnije, prilikom ekra» wizacije 1958. godine, ovaj Trukovodilac je pređstavljen kao neprijateljski element i čitav problem je dobio drugu boju. U drugom delu ova ideja je zaboravljena, zamenjena slikom jednog lokalnog sukoba sa sitno posedničkim intetesima bređsednika obližnjeg kolhoza, Umesto da pruži generalnu sliku društve nih protivrečnošti tađašnjeF isto rijtkog razvitka SSSR-a Šolohov se Đovlači u minijaturni sVet sva kodnevice, očišćene od stvarmih trzavica TI problema. Možđa mije slučajao što je u romanu dosta mesia dato lisu đeđa Šćukara, komične pojave iz prvog dela romana: to je nosilac zabavljačkih tendencija koje upućuju na slu= čajne situacije, uljuškuju WBVO> jom. neposrednom naivnošću, za-
Studija u
Nastavak sa 8. strane
Ovo delo, koje je puno mho« gih znanja o antičkom wgvetu, moglo je nastati samo na osnovu dugogodišnjeg plodnog naučnog rada. Ovakav jedan „sintetički rad ne pada sam Mao sreo plod. On zahteva bezbroj prethodnih radova o pojedinačnim temama koji su ovde združehi u jednu celinu velikog opšteg značaja, U njemu ie u neku ruku Bažeta osnovna linija razvoja helenske filozofije od Sokrata do Aristotela. Istovremeno, to je istorija života i rada dvojice wajvećih beleAskih filozofa Platena | AYistotela u odnosu ma njihovu ćpohu, s posledom na značaj njihove misli za helenšku Istoriju i društveni život. Pritom, kao
velik! erudđita, Đurić nam je o-·
svetlio helensku društvenu situaciju i položaj Platona | Aristotela nizom analogija od ojih su možda najbolje enalogije između Platona i Konfucija, između Platona i Voltera, i između Aristotela i Lajbnica.
Ponekad, Đurić se svojim {filozofskim umom uzdiže do izvesnih sinteza, koje prevazilaze Ookvire njegove naučne teze. Najzaačajniji i najopštiji je, možda, zaključak u kome on kaže Bšledeće: „Nema narođa u istoriji kome je sudbina dođelila · tako harmoničan razvitak prosvethoga stvaralaštva kao Helenima. Iz multa bogova, dakle iz Religije,
'sjzišla je Umetnost, koja je
ı svoga najbujniječa cvetanje -ospela u Periklovu veku, Zatim se pojavljuje Nauka, kojoj plodove žanju i od njih žive još i današnji naučnici. Proširenje
vode svojom „bezazlenošću na put lakrdijaške inercije i praštanja, čgode i neggode ovog starca interpolišu se u tkivo dela, pro= dužujući ga do planiranog završeta ' zabašurujući oštrice očekivane umetnikove gorčine, Izgleda da ova Osobenost Šolohovljevog Btvaranja sve više prodire u njegovo delo; ovaj pisač šve više postaje dobroćudni star> čić koji zaboravlja stepski but švoje mladosti ma račun minucioznog zataškavanja pravih su&0O ba i predstavljanja jednog her> metičnog, slučajno odabranog, izuzetnog sveta zvaničnih ozaaka i intencija.
Jednom je Šolohov odgovorio približnim „da” na pitanje da li se „Čovekova sudbina" može smatrati nekom vrstom Đolemike sa Hemingvejevim „Sta'vem i morem”, Ekranizacija Šolohovljevog dela dokazala Ram je mo> gučnost ovakvog poređenja. ŠOlohovljev junak je i posle svega s ljudima ili odlazi među ljude: koncepcija ja jasna, Hemingvejev starac, Sizifovski osuđen, određen je nedvosmisšslenim usamljeničkim dvobojem sa neznanom ribom i odlučnim snovima o lavovima: dečak je na obali, čovek je ostao nepobitno sam na pušini, razgovara sam sa 8obom i teši se večitošću pokušavanja. U „Uzoranoj ledini” Šolohovljev mitski gest je samo formalan, promašena Kopija uspelih obrazaca prošlosti: ideja dolazi sa pojedimosštima, a pojeđinošti pokazuju memoć ideje. Umetnik nije bio u stanju da prođubi horiznote svoga sagleđavanja istorije, da prikaže tragiku čudačkog pohoda na ređ stvari u praskozorie jedne istoriiske greške: umetnik je obišao planinu i odmara se u senovitom šumarku obližnjeg brežuljka. Ostali su doduše nekoliki potresni detalji pojedinačnog. nefunkcionalnog zaa čenja, ostalo je nekoliao dostojnih opisa stepe sredstvima SBtaTOEZ arsenala, ostala je simpatija za e&eudđbinu Davidova i Nagulinova. Ali ova osećanja opsedala su maštu čitaočevu i kađa je pročitao prvu knjigu romana, a mnoge nađe su se buđile godinama Mkaije. Od Šolohova še očekivalo da nastavi trađiciju „Ssavešti” eoohe;: on ić zastao nemoćan ili obeshrabten? — Uwuštivši 56 u nepotrebno, dobroćudno poučavanie čitaoca. Za autora „Tihog Dona” ovo je me> sumnjivo promašaj.
Kajigu je savesno preveo Vitomir Vuletić; odsustvo obimnijeg pogovora može se pravdati samo željom da se ljubiteljima Šolohova njegovo poslednje đelo pruži bez kritičkih napomena,
Milivoje JOVANOVIĆ
te kulture izvršili su ljudi Prak=tike, Makedomci i posle njih Rim ljani. Svako od ta četiri zračenja proizvelo je u pojedđinim epohama ne samo svoje mosioce nego ii najviše predstavnike. Međutim, na zarancima „Svoga prošvetnog razvitka Helađa „je kroz ontogenezu četvorice MOO najvećih genija — Sokrata, Pla=tona, Aristotela i Aleksaadra kao predstavnika Morala (Religije), Umetnosti, Nauke i Praktike još jedared proživela filogenezu svoje kulture, tj. rekapi= tulaciju ulture svojih ranijih perioda. Maročita odlika te reka=> pitulacije šasštoji se u njenoj pri
—
.
SB RO ' : : “. o
SMEH PROTKAN TUGOM.
'
SATIROM I ROMANTIKOM
|
Krajem novembra beogradska pozorišta stavila su na repertoar oš dve sanimljive komedije: na
laloj woeni lOvetskoč dramskog pozorišta izvedena je Stenica Vladimira Majakovskog, a u Narodnom pozorištu ptikagaa je Šekspirov komad Što god hoćete.
STENICA. Majakovski je oka>
rakterisao Stenicu kao fantastiču komediju u devet slika, koja imobličuje sovjetske malo> građane iz tridesetih godina ovog stoleća. Ustvari, ova definicija 66 odnoši samo na prvi deo kormada, u kome je ša mnogo sarka» ·sma i ironije naslikapa ženidba „bivšeg radnika i partijea, sada mladđožemje” Prisipkin&, ı „dove dena komediografskau lupu šarena galerija omičnih tipova, koji oličavaju malvograđanmojca glupost, vulgarnost i 6ebičnost. U drugom delu komeđije, međutim, autorova vizija se bitno izg" menila: Majakevski je preneo Prisipkina u neko idealno društvo budućnosti, zasnovano na vladavini čistog razuma, ali se pritom wštrica satire otupila i glavni junak je postao gotovo tragična ličnost, đok se hjegova čežnja za prljavštinama iščezlog društva i načina života preobrazila u očajno i ljudski potresno dozivanje. Izgleda da je tiomco najviše. doprinelo što je Prišjipkim u ovom delu komada jedina realna ljudska figura, sposobna da u gledaocu poltstakhme pĐroces indentifivacije, samilošt i sadučeš će. Ova promena sugerira da &u piščeve simpatije u najmanju ruku podeljene i nameće bpitanje: ne obeležava li Stenica Bamo jeđaWn viši stepem one kobne nedoumjce, koja je poslednjih godina „života „obuzimals Majakovskog „pred istorijom i čovekovom prirodom, i koja jć konačno tragično kulminirala u samoubistvu?
Ali s druge strane, Majekovski je tokom celog komada strik tno' poštovao formu satirićne e«Btravagamice, i služeći se različitim „preterivanjima, komičnim karikaturama, smelim karakterizacijama, zajedljivim Kkupletima i igračkim tačkama pretvorio Stenicu u aktuelan komenpo običnih svakodnevnih đogaaja, : 7
edđitelji Mirošlayv Belović za> mislio je prvi deo predstave u obliku sočne farse, u kojoj su stepenovanje zapleta i karaliterizaoija ličnosti strogo podređemi burlesknim · komičmim situacijama. U ovom delu predstave, rćditelj je pronašao niz duhovitih rešenja, i sa uspehom formulisao neku vrstu satire ruskog mehtaliteta, Moji nesumnjivo pruže mnoge svoje pipke i u našu sredinu. Kasnije, Belović je w Prisipkinovom liku'mnaglašio jedmm
o prvoj Akademiji
snoj uzastopnosti: svaki od aj koji se svojom moćnom iradđijacijom pojavljuje posle Sokrata jeste učenik onoga kji mu je „prethodio”,
Ovaj deo teksta može istovremeho da pokaže kakav je til kojim je Đurić napisao svoju stu diju: svečan, bogat metaforama, eufoničen, jezgrovit, čist u jeziku i precizan u svom izrazu. Ređak je naš naučni pisac Koji piše sa toliko poetskog i Tetorskog poleta, s takvim obiljem reči orpenim iz najbogatijih rig= mica našeg narodnog jezika. Mno ge reči koje me zaboravili u svom wtiranstvovanju | čitamju jezički siromašnih Knjia nalšzmimo ovde u njihovoj punoj sVežini i pesničkoj raskoši, Nekome će ge činiti da kod njega ima i čistunmsatva, ali ako ga ima, qno je uvek opravdano, On je, na primer, jedan od retkih naših filozofa koji pišu „filosof” i „filosofija” jer „zofos” na grčkom znači mrak, tama, pa bi „filozofl” pnačio „onaj koji ljubi tamu” umesto „onaj koji ljubi mu drost”, I mada iz solidarnosti sa drugima i sam pišem fizof i filozofija, priznajem da je Đurićev stav opravdam. U svakom slučaju, on je jedam od retkih naučnika čije naučne studije pružaju zadovoljstvo koje obično prati samo umetničku prozu. Njegovi opisi Platonova boravka u Sirakusi napisani su kao odlomci uzbudljivog romana, Njegova studija, značajna svojom sadržinom ima i prisladnu formu, tako da ne samo bogati duh, nego | pru> ža zadovoljstvo duši,
Dragan M. JEREMIC
NOVEMBARSKE PREMIJERE U BEOGRADSKIM POZORIŠTIMA
seknu notu izgubljenosti, i teko od a Ma ga KOM, Ba lei u zmačaranom krugu iz koga nema izlaza.
Izvanredan | umetnički doživljaj pružio nam je Mija Aleksić. On je majstorski ocrtao Prisipkinovu Moncetrisenu, sužtinsku glupost, pjegovo sporo 8hatanje i Ono hitro zakamelo reagova– nje, i precizno otktivao da Prisipkinova komičnošt izvire iz ne prestanog GROBA a ovih suprotno nastrojenih životnih ritmova. Aleksićeva gluma bila je najupečatljivija u nekoliko malih, &studiozno Oobrađenih pahtomims(ih tačaka, koje su svedočilć o tamanom glumčevon '·osećanju ke prostora i SOpstvenog tela, i
Stenicću Vladimira „Majakovskog odlično je prevela Olga Vlatković.
ŠTO GOD HOĆBETH., Šekspirov komad Što god hoćete koji je kod nas pomnatiji pod naslovom Bogojavlienska neć, obično se ubraja u romantič ne komedije. Radnja komada O> (igrava se u Italiji, što omogu» Čava da zbiyanje bude začinjeno sumčamim bojama, muzikom, peš mom, i igrom, dok je zaplet grupisan oko dve nesrećne ljubavi i prerušavamja neke devojke u muškarca. Istoričari drame upozoravaju na nekoliko nedostata= ka ove komedije: ukazuje se, između Wdstalog, na mehaničku štrukturu njenog zapleta, koja izaaiva utisaR da neko ko stoji po strani određuje ašanje junaka u komadu; naglašava se,
talWođe, sda su karakteri lišemi dubine i da Šekhspir po svaku cemu nastoji da komad bude za-
bavam, no najozbiljniji prigovor je da komedija predstavlja heto rogenu mešawinu stilova, u kojoj su pobkpuno ravnopravni elemehti poetskog patosa, najgrublje farše, rgalističkog postupka, burleske ı komedije naravi, Ali u kra njoj analizi Wvalka od ovih različitih akcija sadrži po jednu romantičnu criu, i rawmoteža &6e ipak uspostavlja kod blago pre-
CC Mile BISKUPLJANIN __Mošda ste bes toga znali...
već traje taj dan što dolazi iz daleka | u Vam poznata pitanja Ne razumete taj čapat upućem vašem ćutanju Dozvolite, onda, đa izmešamo naše magle i senke Ja vam zaista tu ne mogu mnogo pomoći, čak ni sebi |
-.. Koliko “o Šta kažete:
ovlađa neka vrsta: fomantične atmosfere, koja potom delikatno dominira do kraja komada. Reditelj Bojan Stupiča dobro. je razumeo da će se predstava neminovno raspasti u niz spektakulamih fragmenata, lišemih svakog jedinstva, ako se pojedđi> ne teme Šekšbirove | Romedije razviju u svoj svojoj izrazitosti ı reljemnosti. Ređitelj je zato tretira0 sa mmogo mere ekstremne vidove akcije i postigao, na brimer, da komično scene buđu ma Dje klovnovske, a tvrđi realistički odnosi blago karikirani. U isto vreme, Stupion je nastojao da gledaočevo osnovno Met udenia proištekac iz intenšivnog zanimanja za razvoj fabule, i da še u Bleđaocću nepreštano začinje 6ć~+ mocija vfio slična biagonaklonom, dobrođušnom ošsmehivamju, Uz to, ređitelj je sugerirao glum cima đa izbegnu deklamatorsški batos pri rečitovanhju, i da pažljivo otkrivaju sW%riveni drama tičmi napom izgovorenih stihova. Uočili smo, doduše, i jedan ož+ biljan nedostatak rediteljevog postupka: razgranata upotreba pozorišne mašinerije i kompliko> van dekor usporavali su hod predstave i povremeno pfrigušivali poetičnost ŠekspirovoF dela, Izvršno je glumio Pavle Minčić. U njegovom tumačenju, sti» hovi lakdrijaša Peste nisu predstavljali samo konfumu >zbrku besmislica, već su MKrili i nago> veštaj neke halucinantne lucidnosti i daleki eho Šekspirove filosofije iz sumornijih komada. Ljuba Tadić je precizno izbalansirao i pravilno dramski ak=ćentovao krivuđavu razvojnu li-
piju ser Tobije, koja se dinamič no koleba {(zmeđu remesamšne |; ıošti u neke prajskonske
detinjašte nevinosti.
Vasa Pamtelić, koji je igrao Malvolia, i mlađa glomica Maja Čučković, koja je tumačila ulogu Marije, mali su nekoliko izvanrednih glumačkih trenutaka,
Šekspirova komeđija Što god hoćete igrana je u prevođu Svetislava Stefanovića,
Vladimir STAMENKOVIĆ ~
To malo kiše koju vidite, eto, to sam ja za vas | To more bež mora, to šunce bez sunca Da, đa, ne čudite se tu: otkuđ ja da sam mašina za,
udvajanje glasova...
Mio, ko je Daš ono Što sam hteo da vam kažem *
Zar vam ni sad nije jasno gđe hoću da vas odveđem De NON PRRBGBI O išla. Mita O tanite Jade, Ope > ni8mo 1! e!, i TI n ı OŠ
Kad već možete. Mogu ja i bez vas đa se gnjuram
i isplivavam...
Samo, nemojte sutra da me opet, zasmejavate svojom zbunjenošću Ja se neću vraćati često is prostranih i tajanstvenih savana
Ja sam, inače, neprijatelj svih čekanja i moljakanja Ostanite vi samo i dalje tako začuđeni i nebokretni Nisam ja nikakvo groblje za sahranjivanje živih mrivac&a Ni komandant bataljona gluvih i oslepelih Ožemite se sutra, izrođite dosta đeće i čekajte željenu |
Umrite, ako je već tako, od nevidljivih tobova praznine,.„.
Kad zovi DI ih algi i Na, brodovima kad čekaju
A ne moći se ipvuć
Dugu staklo Želim Dži
'tu da šareni i
Idite nia tri
Ljubivoje RŠUMOVIĆ Bolje
Bol je otkinut nuti s ini a ne moći otići
b OBN RL MP Roan vikend karti tabine i livrejisani portiri Govoreći stranim jezikom kad mole da ih nagradim Zlatnim osmehom pepelom starog lica slovenškog
Bol je Otškrinuti oko noći i alhen i iP kandži svo, Kad zablesnu nmeomi u psenice kao
Ili kao krejoni bol je šume . . In ruku GBBORArıRBiM EA koje putuju sreće radi
A ne moći Be vratiti a ne moći se vratiti e 'U Ljubiške krševe gde frule zovu zmije na pijanke Gde miševi 8 mačkamn fat vođe
BOL. je otškrinuti ziđ viđeći saće međa bpčelinjeg
eografski udžbenik koji se menja po m 1 posetim (fabriku kotlova U zalivu đa ukotvim šaku (ovo je moje bogatstvo)
O bezmerni konkinenti o nestalni ea glumoi u lutke prekrojeni
iju svezđa
ip kazi
potrebi solanu)
te moga građa hoću da se posvetim vojim ženama i Syojim glikama 1 mora u tri prijava zaliva. Idite. do sto obala koje vas neće primiti Oslobodite me vaših maski i mačeva od kartona Odvežite konopee razsmrsite zamke
Ba moje plave glave sunca snage
Ba moje plave glave Ba moje plave glave
KNJIŽEVNE NOVINE