Књижевне новине
U beskrajnim pokušajima da se odgovori na pitanje: Šta je kritika? (mada bi mnogo lakše bilo upitati šta sve kritika nije?), Čini mi se da je veoma prihvatljivo, naročito u slučaju o kome će docnije biti reć, nastojanje Klinta Bruksa, istaknutog američkog kritičara, da se ovom činu, danas izvanredno broizvoljnom i nedefinisanom, pripišu specifičnije funkcije: Jedna od funkcija književne kritike bila bi, po njemu, da, Kkorišćenjem Rkritičarevog procesa imaginativne rekonstrukcije koji je, očekuje se, srođan onome kojim je pisac stvarao, »stavi
čitaoca u mogućnost đa posedu-.
je umetničko delo« što samo po sebi implicira višestruko rasvetljavanje. Jer, »posedovati delo obuhvata samanje o njemu kao o umetničkom delu, a ne samo saznanje O njemu kao o dokimenbiy.. 1ı nekim slučajevima, može se smatrati dovoljnim ukavzivanje ma, osnovna stremljenja iu delu i način kako su ona, Te> šen8a,„ ili nisu uspela da budu rešena, a u drugom, potrebno je veoma određeno dati sud!a Interpretaciji Vorenovih romana taj kritički postupak možda, najbolje odgovara.
Romani Roberta Pen Vorena, s 5 naročitkto »Svi kraljevi ljuđi« (za koji je dobio Pulicerovu nagrađu, postavši tako jeđam od retkih američkih „umetnika koji su dobili najviša nacjonalna priznania za roman, poeziju, pripoveđački rad i kritiku), iako predstavljaju svojevrsna, integralna umetnička postignuća, znmačajni su po onom neprekiđnom jnsistiranju na čovekovoj grešnosti. Svoj romansijerski cilj, uw pokušaju da objasni tragično ljudsko iskustvo u svetlosti konflikta, ličnosti, unutrašnje borbe za samodefiniciju u krugu Opštih kretanja, on proistovećuje
(Robert Pen Vroen: „Naprijed“, Zagreb, 1961.)
sa, ciljem. Hardija i Džojsa, Melvila. (cobojica su stvorili viziju straha, obojica su obuzeti koridorima vremena), Konrada i 'Poknera (kome je blizak Do snažnom zahvatu južnjačke tematike, r:o filozofskom i religioznom. stanovištu, čiji je koren u južnjačkoj tradiciji, po tehničkoj virtuoznosti i simboličkom intenzitebu«ć); (Cižat, iz knjige Randala Stjuarta »Američka, literatura, i hrišćanska doktrina«, a, ne iz teksta pisca pogovora — Prim. autora). Na jedinstven način on sintetizuie trađicionalnu evropsku kulturu, čijim se iskustvima, od Šekspira do Žiđa, obilno koristi, američku tradđiciju i stvamosti, . - ra
Priča o guvemeru Viliju Starku OxSvi kraljevi ljudi«ć), o njegovom uzdizanju i padu, inspirisana istinitim događajima i ličnostima, mada sama po. sebi modemo tumačenje nasilja i demagogije, u kontekstu sa ostalini vanvremenskim, „opšteljudskim. psihološkim, religioznim Đroblemima, velikim đelom jzraženim u ovštoj humanoj situaciji Džeka Bardena, pripovedača ove priče, sasvim je sekunđarna. Vorem je, pre svega, opsednut fenomenom vremena koji je u mođerno vreme Bergson nametnuo, a većina, velikih romansijera pDrihvatila, u svojim variiantama i niime eksperimentisala. Za razliku
„od Prusta, »koji konstruiše iz-
gubljeno vreme đa bi ma zadržao i ovekovečio«, Džojsa. »koiši konstruiše novo vreme«c, Pokne-
ra, »%koji ga.razbija, stavlja van snage«ć (O. B. Merin) i ostalih, Voren vreme sintetizuje. »Bvi kraljevi ljuđi« je roman-sinteza, prošlog, sađašnjeg i buđućeg vremena. Čini se kao da je U vek prisutna misao izrečena Eliotovim stihovima: ;
Say pun nr TT „VELIKO ZAVEŠTANJE“ FRANSOA YVIJONA.
(Prepevi Stanislava Vinavera, Srpska književna zadruga, Beograd, 1960.)
Fransoa Vijon, jedan od majinteresantnijih „poetskih ličnosti uopšte i jedan od najizrazitijih lirskih talenata francusae književnosti, tipični pisac XV stoleća, nije ncpoznai našoj čitalačkoj publici. Pisali su o njemu i prevodili ga M. Ibrovac, N. "Trajković, D,. Matić i drugi. Srpska Mmjiževna zadruga, koja je u Svom najnovijem kolu izdala Vijmovo „Veliko Zaveštanje” sa izvrsnim predgovorom Sretena. Marića i u prevodu i izboru Sta nislava Vinavera, učinila je jedam mačajan korak ma putu tog upomavanja sa delom velikog francuskog liričara. Međutim, prevode koji se javljaju u Ovom izdanju delimično smo imali prilike i ranije da čitamo. Nekoliko najmarkamitnijih pesama, čitava jedna strana „Književnih novina”, pre šest-sedam godina, upoznali su nas sa načinom kojim je Vinaver prišao prevođenju OVOg izvanredno složemog i lekšičai , raznovrsnog besnika, Vinaverova posthumna knjiga, ova, koju sad imamo pred sobom, rađena je ma istim primcipima. | 'Vijonovu misao Vinaver Je |? m slobodno premosio. To mu se ne može zameriti, jer to i jeste jeđam a načna da se Vij revede. Postoje waime, Oca HašiBa sojima se može Ići, ili tačnije, dva načina kojima Su prevod oci Vijona hod nas već išli. Jedam je da se da čist i tačem prevod u stihovima, koji bi, ne udđaljajući se mnogo lek;jički od nivoa današnjeg jež ka preneli tačnu sliku Vijonove misli. Drugi, teži način izabrao je Vinaver. On je, i to, je osnovna intencija njegovog prevođenja, uložio ogroman napor da stilski, leksički i sintassički pruži rešenja koja bi bila u našem jeziku adekvatna leksici i drugim jezičkim i Sstiskim osobenostima Vijonovog stiha (šatrovački izrazi, mnogo žargonma, arhaiza– ma, ponekad nasilje nad jezi-
om, itd., kako mu se gde Uči-
nilo da majviše odgovara). _ Nesumnjivo da je jedno od najvažnijih otkrovenja koja či> talac đoživljava u susretu 88 Vi jonovim originai0m, baš onaj 88Vršeni sklad (Vijon je svakako kodificirao i neke stvari koje inače ne bi bile prihvaćene u poetskom jeziku), Salad grubog, neotesanog jezika, naoko hetero-
4.
genog i skrpljenog od komadića skupljenih po svim drumovima, javnim kućama i krčmama Fran cuske XV stoleća, sa zahtevima veoma stroge poetsć&e forme, ko joj se taj jezik pokorava, ali koji kroz nju uspeva da proteče neokrnjen i neuškopljen. To je u stvari ono što je Vinaver pokušao da spase za našeg čitaoca i prenese na naš jezik po cenu udaljavanja od Vijonove poet= ske misli. To je nažalost i Ono, što Vinaver nije uspeo da ostva ri. Bez sumnje, teško je reći Lo bi kod nas bio sposobniji od njega đa učini takvu stvari i ko bi uspelije od njega mogao da rešava takva pitanja, Pa ipak, on nas je razočarao, Vinaver je bio žrtva sopstvene zablude. On je i pogrešno stilizovao svoj prevod „Vijona. Iako u njegovoj knjizi pored onog zanimljivog pogovora ima i nekoliko zaista uspelih prepeva iz Vijona, ta Mmjiga. je u celini pre svedočanstvo o jednom maporu, i Opomema, nego putokaz. Treba reći da među onim prepevima koje bi smo nazvali uspelim, nije nijedna od onih čuvenih balada Vijonovih, iako je Vinaver i njih prevodio. Ne reprezemtuju ga ni balada o gospama iz minulih vremena, ni balada obešenih, ni ona O „drusnoj Margo”, mako je Vinaver naziva.
Ovde nije reč o pojedinačnim slučajevima nego o Vinaverovoj knjizi kao celini, kao domašaju jednog celovitog, može se reći poetskog postupka. Vinaver je leksički, rimatski i inače tako bojio svoj prevod da mi u njegovim neprirodnim Rkovanicama (koje nam same po Sebi ne bi smetale), u njegovim uvrnutim rečima, naročito muškim rimama, pravljenim često od besmislenih reči i za nevolju, prepoznajemo mnogo lakše poetske rek vizite naših pesnika romantičara, leksiku kalambure i rime jednog Laze Kostića, nego francusog pesnika XV stoleća Fran soa Vjjona. Novi prevodilac koji se bude usudjo da pođe putem stilizacije Vijonovih „tekstova, moraće da potraži jezičke imspiracije mnogo dublje u našoj
prošlosti nego što je to činio |
Stanislav Vinaver. Možda, negde u amtologiji naše srednjovekovne književnosti.
»Time present an time past, Are both present, in time future And time future contained m
. time past«a (O)Četiri kvartetaa)
Naša prošlost može da odredi našu sadašnjost, a naša sadašnjost određuje našu budućnost; isto tako sećanje može da dovede događaje i osećanja iz dav. nine, učini ih aktuelnim tako da ponovo postaju deo naše sađašnjosti. »Sva, vremena su samo
_- ~ i vi moj Proii
ROBERT PEN VOREN
umrli u prošlosti nisu ni živeli dok im naša definicija nije dala Život«, kaže autor. Za sve vreme čitanja mi mamo kraj, rasplet priče i donekle rasplet života koji je sačinjavaju. To je dimenzija koja, na neki način, određuje naraciju, ironično intoniranu kao što je intonira onaj koji zna kako će se sve završiti. Kada autor kroz Džeka Bardena priča, istoriju Kasa, Mastema (koja je trebalo da buthe njegova doktorska disertacija da je uspeo da shvati kompleks Kasa Masterna) to je višestruko značajno: kao ekspozicija bogatog istoriiskog materijala, emocionalne dimenzije predstavnika prošlog dru štva, a posebno „zbog Kasove dileme između dobra i mla, njegove nemogućnosti samospoznaje, koja je simptomatična koliko juče, toliko i danas, koliko za, Kasa Masterna, toliko i za Džeka, Bardena, pa i za samog Vorena — opšta, dakle, i vanvrememna... A to je, samo po sebi, takođe problem kojim se Voren u svom romanu bavi. U njegovoj osnovi je misaor »Čovek je začet u grijehu i rođen u pokvarenosti i prolazi životom od zaudaranja, na pelene do zadđaha mrtvačke košulje«ć... ali... »ljudsko biće je vrlo zamršena, naprava.., nije ni samo loše ni samo dobro, nego i đobro i loše, dobro izlazi iz lošeg i loše iz dobrog«a. Čovek često (kao guverner Stark) čini dobro, pomaže drugom ČOveku da uspe i taj čovek postaje afirmacija njegove afirmacije. Dakle, dobro u ovom slučaju nije nedvosmisleno dobro. A objektivno učinjeno zlo (delo guvermmera, Stantona i sudije Irvina) često je iz vrline učinjeno. Put junaka ove priče, Bardena, jer guvemer Stark je to samo formalno, do samoshpoznaje otkriva onu fundamentalnu povezanost piščevu, o kojoj je bila, reč, sa, evropskom kulturom. Džek Barden ne može da objasni, da definiše, ili se boji da
SVI KRALJEVI LJUDI
· shvati, jer bi »razumevanje une-
lo u njegovu dušu nemir, mesigumost« kompleks Kasa Masterna, ali ga i sam. doživljava. Kao junaci Šekspirovih tragedija, pre ciznije kao Hamlet, smešten je u konstelaciju kojoj nije dorastao, kojoj ni jedan ćovek nije dorastao, Kao i Šekspirov, junak, suviše je svestan svoje odđdgovomosti i pokušava da, joj se otme. To je u romanu simbolićki obeleženo dobom Velikog Sna kada se Barden kreće u nedefinisanom „svetu ambivalent nosti čovekove prirode, pokušavajući da pronađe nevinost, a uvek po nekoj beslovesnoj ineTciji nalazi zlo. Simbolično, takođe, bežanje na Zapad je bežanje od stvarnosti, pokušaj da se otkrie &opstveni svet kome se veruje (pri čemu je Vverovanje bitno), da se stekne sopstveno saznanje, ba ma ono glasilo i: »život je samo ta» lasanje krvi i grčenje živaca. Isceljenje, a samim tim i rešenje zagonetke Kasa Mastema, dobija se u žiđovskoj samospoznaji, u indiviđdualnom naporu da se otrgne Velikom Snu, u verovanju »tajnama, svog sna, u prelasku, konačno, »iz jedne Dpovjjesti u drugu i suočavanju s neumoljivom odgovornošću Vremenac. Reklo bi se, u prvi mah, i u religiji (jer Voren je pisac okupiran tom tematikom, mada. daleko od svake dogme), ali DOosle verbalne, maltene sofističke igrarije u prilog ateizmu, koju
Barđen u mlađosti izlaže, zatuca» ·
nih nagvaždanja njegovog +tobožnjeg oca i duboko religioznog, sa svešću o istočnom grehu, kraja dnevnika Kasa Masterna, pisac nedvomisleno deklariše — valjda jedino tada: To je traktat koji nikad neće biti za• vršen! To je pitanje za koje odgovor ne postoji.
Roman „Roberta Pen Vorena, »Svi kraljevi ljudi« klasičan je u pravom smislu te reči — proizvod kompleksne imaginacije i zrele erudijcije jednog velikog pisca, lišen eksperimentalizma zbog eksperimentalizma, ali istovremeno, dokaz autorove sposobnosti da se služi, kada to nameće sadržina, modernim, pa i najekstremnije modernim maniromi. Vrlo teško je, otuda, rasplesti sve niti i otkriti sve velove ove blistave imaginacije. Ovo je, ponavljam, samo jedan od moguć nih aspekata gledanja (svakako ne jeđini autentičan), jedan od mogućnih načina interpretacije.
Bogdan A. POPOVIĆ
LIKOVNA UMETNOST
Đurđa MBrankovića. (1
carstvu, rođa u Austriskom ~ astanak protiv Turaka i
iz Banata wu Srbiju,
rana, dok nije premjnuo u
dina. Ali i đok je PE. TCC nija MIL Čarnojeviča i drugih
vetnik patrijarha Arse'
ii srpskih prvaka, učeći ih kako
skih privilegija i zase Map M woj situaciji koja je nastala posle
vojvođinu i Ugarsku. Njegov
đa se popašaju u no velike Srpske seobe u
ugled je bio toliki da je, iako zatvoren, 1 izabran u Budđimu gođine 1791. na skupštini prvaka za srpskog đespota Đurđa HT. i veoma obrazovan, Đurađ Branković,
ne srpske porođice iz Zdenopolja, i sam jc verovao da je potomak Vuka ića., Njegova »Slavenosrp5ka,
po svoj prilici i đespota Durđa Brankov
i damas ima wrednosti. .
645—1711), wođu Srpskog mna-
proglasi se despotom lirika,
pp držali su dvađeset, JUSERYI1 1 Hebu u Češkoj 1711. gođine,
hronika« prvo je srpsko mođero isto
N kađ je pokušao da pređe
Austrijanci su zatvorili i dve gođine konfini-
živeo u Hebu bio je sa-
đa traže ođ Beča potbnu teritoriju, i kako
jednoglasno srpskih weliki državnik iz jedne ugleđw Aradskoj županiji,
rijsko delo koje
1 egove smrti niegova slava postala je još ANJU ee e jeđan ođ srpskih vojničkih stare” jna 'ranasije Tašković sa svojim vojnicima vraćao mwodđine 1843. iz austrijskog rata protiv Prusa, on je prolazeći poređ Heba tajno iskopao (»ukrao«) iz gro ba Wkosti Đurđa JI i preneo ib u manastir Rrušedol u Sremu, gđe ih je sahranio poređ autentičnih despota
Brankovića.
Ova pesma kazuje o tom prenosu u stilu »graždamske poezije« XVIII veka, ali stilu koji je i danas
mođeran.
Božidar KOVAČEVIĆ
—_—
Podutg Raškovića
Iz boja Rašković se vraća, Polkovnik racki mlad, Vesela oko njeg braća, Svak vinu, gospama, rad.
Pamtiće obale Rajne Viteški stas i brk, Dolame njihove sjajne TI konja brzih krk.
Za Cara krv smo lili Za svetli ćesarev dom, Junački boj smo bili, Sad hajd'mo rođu svom!a
Svud ištu vina i mesa, mesa.S Fruške ve Vraća, se kući sad Rašković, polkovnik mlad,
Ođ rackog divljačkog plesa, Odđ pesme, pucnjave, besa. Saksonska, sva se potresa.
Dive se djeve češke
Na konjima danju kad jezde,
Još više kako bez greške Ljube kad iziđu zvezde.
Odjednom polkovnik stade. Ćuti zamišljen, mrk. Oblak miu licem pade,
Pa, suče, suče brk.
Srce u seti gori.
Iz sumraka ih vreba Mračna. tvrđava Heba. Vojinstvu Rašković zbori:
»Ovđe je sveti grob
Što skriva đespota most. Za nas on beše rob!«
U glubočajšoj pošti
MS
K'o stene stoje ljudi Bez pokreta, bez glasa, Samo im plaču grudi Zelene vođe Rasa.
S kada zora sinu 'askopan ostade grob. U daljinu, u rodinu, Svojima, beži rob.
Ugasila se svirka. Sva racka vojska posti.
Pronose despota Kosti.
Ć vetar pirka.
Čeka ga novi grad
Prekrasni Novi Sad.
»Za cara krv smo lili,
Za svetli Ćesarev dom,
Za platu grob taj isprosili Za, spomen rodu Svom.d& ·
Iz boja Rašković se vraća, Lice mu kameni bol,
Oko njeg mrka braća Jezde u Krušedol.
Ćuti povorka svečana. U oku šume Zvečana. U srcu klasje s Čečana. U duši pesma Dečana.
Z (PISMO IZ PARIZA)
DIBIFEKOVA PUSTOLOVINA
„Nema potrebe putovati daleo u potrazi za retkostima, sve vam. je tu, pred nosem ili na tlu pod mnmogama“. Pre pelnaeštak godina, sa ovim je rečima, zagnjuren u prirodu koliko i u slikarsku materiju, „nekadašmji vinarski trgovac izazvao skandal u umeitničeim krugovima Pariza. Danas je on jedan od najod lučnijih i najličnijih obnovitelja francuskog slikarstva. „Skandal“ njegove umetnosti još traje, BMI u se vrata muzeja OtvoOrila pred njim. Sadašnja izložba, velika retrospektiva od 400
DIBIPE: PARIZ, SVIL NA PROZORIMA. (DETALJ) ;
dela, organizovana je vod pokro OLOVO Andre Malros (Malraux) ı jednom od „paviljona Luvra.
Dibifeovo originalno delo propraćeno jedmostavnim i jasnim komentarom samog autora (U katalogu izložbe) otkriva jedan od puteva moderne Uumetnosti, ali onaj usamljemi što teče van njenih tokova — put savremenog realiste. Pojam realizma, izvor tolizih nesuglasica, u Dibifeovim ostvarenjima izazvao je najnoviji i najdublji mnesporazum. Majstor je realizmu dodao još jedan viđ, onaj najuzbudlji viji, vidđ objektivnog istraživača,
Čovek i prirođa dve su velike Dibifeove teme, a motive #8. njih, nalazi on svuda: na išara=nim zidovima, i naseljenim pro” zorima, u metrou kao i u pejzažu, a najčešće u liku sVOg SUseda ili ı zgaženom „pgrumenu zemlje, u deliću peskovitog tla.
Smatrajući da je „tebmika u vek vrlo tesmo spojena sa men= talnim razvojem umetničkog de la“, Dibife svojim dijalogom 58 stvarnošću ubrzo obuhvata i svoj metje. Tako materija slike, njen sastav postignut mneobičnim postupkom i najrazličiti jim materijalima, „stavijana u vrlo visokom nanosu (Hautes Pates), deluje sa slike kao geološka slojevitost „terena starog vekovima. Nalazimo ovde tragove orgamskih i neorgansk'h e lemenata, sećanje na bilje, životinje, ljude i kulture. Umetnik nije drugo nj želeo do da u Ove „Strukture“ ugrađi trag prošlosti i početke nastajućeg života. Tako nastaje i raste nje gov ciklus „Pohvale zemlji“: či tave bašte, vam vremena, vam stvamosti, a u stvari su to uvećane malene „površine zemlje. Tema «je tle, tačnije delić tla, blatnjav, peškovit ihi kamenjar, sa po kojom travčicom. U svom postupku Dibife polazi uvek od najjednostavnijeg, od 08 novnih, konkretnih elemenata, a
zatim kao da pomire ispod njih, izmoseći na površinu sve što je „na dnu“ našao. Ove slike ma
deluju uglavnom monohrono imaju neverovatno bogatstvo taž nolikosti. Boje su mu ovde: per sak, asfalt, blato, memla dok mažerija deluje zgnječeno, prlja vo, odvratno čak — ali istinito, Više od toga umetnik nije hteo, Umesto da oči upravi u da
ljinu kao većina pesnika pejza-
za, on ih je spustio na tle i zabeležio omo što nam je pod stopalima. I pod mikroskopom Uumetnikovog pogleda otkrila je površina koju gazimo swrveno obilje mnajneobičnijih · oblika. Igra njihove raznolikosti često je čudesma, čak i vedra „kao da mrav priča šta sreće na „svom puku“. Naročito u seriji velikih kolaža (kompomovanih od isečc nih naslikanih delića zalepljenih na jedmobojnmu „osmovu) često kompozicije dobijaju vid nanosa razmoligxih minerala. Postaje to često prava pustolovina slikavske materije koja prerasta u Zražajno sredstvo „wmuetmikovo,
jer Dibife čak i crtež njoj pod-
činjava. Tek pošto je naslikao dube on crtež u samoj pasti. Nekada se zaigra u upotrebi realnih elemenata, pa od sunđe-
ra gradi likove, a od šarenih ·
leptirovih Krila čudesne ompo zicije. On može i sme sve što mu padne napamet, a mašta ml je neiscrpna. Veseli ga to pa je neđavno zabeležio: „Već je dugo vremena kako me više
ne brine jesam li ili nisam U”
pravu“. w Dibifeova je originalnost ne” osporma, a traženje van tokova
moderne umetnosti jer Se od impresšionista, preko Kubista do „apstraktnih“ borila protiv navike podražavamja realnoj per
cepciji stvari. Kod Dibifea, me“ đutim, elementi realnosti traže”
ni su i Očigledni, šta više, dati su još realnije, „iznutra“, osm ljeno a daleko od svake dopad (Nastavak na 9. strani) Dr Katarina AMBROZIĆ |
KNJIŽEVNE NOVINB
IP
OVA