Књижевне новине

—_— __— —

UMETNOST PRIPOVEDANJA

Onaj ko piše čini to radi drugih, radi onih koji će čitati njegove tekstove. Toliko banalna istina, đa je o njoj već i smešno govoriti. Ali, čitajući mnoge savremene prozne radove, stičemo utisak da se pisac zaustavio negde kod samog sebe, eventualno kod nekog „Svog prijatelja”, — da je zaboravio na „onog tre ćeg“. A. taj „treći čovek“ je mo žda, najvažniji, jer on ne zna ono što zna pisac ili njegov „pri jatelj. On treba tek da otkrije neku tajnu, da sazna neku novu pripovest života.

I zato je radoznao taj nepoznati čitalac, željan da čuje priču o drugovima, Da da, možda, u nekoj novoj situaciji — situaciji njemu tuđih 1jadi — otkrije jednu svoju istinu, jednu svo ju mogućnost ispoljavanja. Jer, priznajmo, on je i naivan: umet ničkom nađahnutošću otbkrivenu istinu primiće kao nešto što je već znao, što je čuo i video, samo nije uspeo da formuliše i izrazi. I biće zadovoljan, srećam — u svome saznanju da se približio drugima, u svome novostečenom poverenju.

Mi znamo kako mnogi vole da slušaju interesantne i vešto ispripovedane priče. Setimo se ka ko se pažljivo slušaju izlaganja kakvog uzbudljivog događaja. Slušaoci žele da čuju detalje, čak i ono što se obično omačava kao nekakva sitnica. Ali, često se u takvim „sitnicama” „krije suštinsko objašnjenje onoga što se pripoveda. Tu se, neki „put, otkriva poenta čitave pripovesti. A slušaoci ne traže samo da čuju nešto o nekom događaju, već su zainteresovani i da otkriju jednu tajnu. To je draž traganja po tajnovitim putevima ljud skih zbivanja. A ljudskoj prirodi je svojstveno da se upušta u nepoznato; njoj je svojstveno da nikad ne stoji u mestu i da bude pristupačna za sve novo. Zna či, željni su ljudi da čuju priče o novom — samo ako nisu dosadne. Međutim, ljudi vole i da pročitaju dobru i zanimlj'vu pripovest koja će ih svojom interesantnom uzbudljivošću · „prisiliti da je pročitaju do neočekivanog završetka. Uostalom, sve što je neočekivano privlači, na izvestan način, radoznalog čitaoca. To su zali svi veliki pripovedači od Rablea, preko Tolstoja i Dostojevskog, do Fosznera, Zar i Šekspir nije kio veliki pripovedač "ljudskih sudbina? Čitaoci i gleMdaoci primaju njegove 'trageđije,

komedije i hronike kao priče ko je će kasnije moći prepričati bar u sebi. Pa, uostalom, Koji veliki pisac nije bio i dobar pripovedač u „onom najopštijem smislu te reči? Čak se i veliki pesnici nisu mogli osloboditi ma gičnih čari pripovedanja. Jer, oni su išli za životom, stvarajući jedan svoj život, a objašnjavanje životnih drama zahteva i pripovedačku sposobnost. Zabluda je ako se misli da se forma može zanemariti: pod pretpostavkom da se iznosi čista „suština životnih događaja. Ne treba zaboravit:;, kao što se često događa, da su životne forme nebrojne, te da u tom pogledu jedam pisac nema nikakvih ogramičenja. ·

Često se pod izgovorom „modernog tumačenja stvarnosti”, ogoljuje suštinssa životna dramatika, Ako se pojednostavi izražavanje životne forme, samim tim će se pojednostaviti i izražavanje suštine. Bujnost i razno likost životnih ispoljavanja osiromašiće, tj. neće se videti, a produbljavanje suštine neće se postići. Niko nema prava, međutim, da uništava | beskrajnu lepotu životne poezije, jer poetsko se nalazi i tamo gde ga najmanje očekujemo. A čitajući do brog pisca, uvek očekujemo da nam otkrije neku poetsku tajnu,

—očekujemo da mas iznenadi neočekivanim obrtom pripovedač kog poniranja u skrivene kutove životnih sanjarija.

Tako je, na primer, Čehov i u najbeznačajnijim i najneočekiva nijim situacijama otkrivao nezaboravnu tragisomičnu poeziju. Ovog divnog pripovedača neki nazivaju „pesnikom · banalnog”, Kakva zabluda: Čehov je, napro tiv, pokazao da banalnosti zavise od ljudi. Za velikog pisca, za velikog pripovedača nema banal nih zbivanja. To je Čohovljeva Brena — i on ju je otkrio sve-

Čehov je umeo da u moru najsvakodnevnijih događaja oda bere ono što je najzanimljivije. Bio je majstor da stvori takvu

·KNJIZEVNE NOVINE

napetost „situacije u kojoj će čitalac sa pažnjom i strepnjom pratiti sudbinu neke. ličnosti. Činio je to tako vešto da interesovanje ne prestaje čak mi onda kada se pripovetka završi. I ovo mu je najbolje polazilo za rukom — ne treba to zaboraviti — Uu najkrać6im pričama, što zna či da, nasuprot ustaljenom shvatanju, dužina pripovesti,ne igra nikakvu lgou,

Pa i u dramama, koje površnom posmatraču izgledaju tako jednostavne i monotne, Čehov je uspeo da postigne snažnu unutarnju dinamiku — interesan tinu i uzbudljivu. I ovde je om, pre svega, pripoveđač Koji izbegava veštački konstruisane situacije i gromoglasne fraze. Svaki će čitalac ili gledalac njegovih lirskih drama biti privučen pripovedačkom zanimljivošću koja se tu ispoljava. Šta će se još sve otkriti i promaći u njegovu delu — zavisi od talenta i kulture onoga koji čita ili gleda dramu u pozorištu.

Čehov nam je ovđe poslužio samo kao jedan od mnogih primera koje smo mogli „navesti. Ovu sposobnost „pripovedanja, koju ne treba shvatiti suviše bukvalno, ti. sposobnost da se bude zanimljiv — malazimo kod svih značajnijih pisaca. Svi su oni znali i znaju za čovekovu potrebu da nečim „zanimljivim, neotkrivenim i neočekivanim ispuni svoj život. I pokušali su da je zadovolje, pa čak i oni „najmoderniji”. Zadržimo se, koji trenutak, na terminu „modđeran”. Taj je termin potreban i on ima svoje određeno značenje, mada se često upotrebljava u veoma neodređe-

nom smislu. Ali om se, takođe, i suviše eleploatiše, Mnogi pisci njime prikrivaju svoju nesposob nost da plastično vajaju literarne likove, kao i neumešnost da zanimljivo pripovedaju. Oni mo gu biti veoma inteligentni i posedovati dar lucidnog uočavanja problema, ali šta to vredi amo nisu u stanju da upečaitljivo izgrade bar jedan karakter koji će imati svoju prošlost, sađažnjost i budućnost. ;

Podsetimo se sada, mada i to već zvuči banalno, da umetnost nije apstraktan traktat ili psihološko-naučna rasprava. Psihološke analize i apstrakima razmišljanja doprinose umetničkoj vrednosti nemog dela, ali u tom okviru korišćeni oni ne „mogu biti sami sebi cilj. Jer umetnost, pored analize, zahteva i sintezu, i to sintezu koja prevazilazi granice datog tremutka i trenutnog interesovanja pojedinog pisca.

Umetničko delo nije ni anatomski traktat kojim se komadaju živi delovi društvenog organizma. Umetnost, ao i literatura, neposredni je vid života, potekao iz njegovih nijdubljih izvora, i zato je potreban onaj živi, nepatvoreni plastični izraz. Zato čitalac sa nestrpljenjem očekuje, između ostalog, zanimljivo pripovedanje, onakvo pripovedđanje koje će mu pomoći da što autentičnije doživi životna treperenja.

Rečeno je već da su svi velik! pisci i izvrsni majstori pripove= danja. Pa i oni koji se nazivaju „modernim stvaraocima”. Ali retko se kad daje neko podđrobnije i dublje objašnenje tog izraza „moderan”, Uostalom, ao već govorimo o proznim piscima

i pripovedačima, podsetimo se da danas stvaraju — u istom vremenu, u svetu koji postaje sve inteligentniji — jedan «Hese i Sartr, Hemingvej i Leonov, Šolohov i Fokner, Giju i Andrić, Sarojan i Kolko. Nije tako davna prošlost kada je i Malro Disao, tek neđavno umrli su Tomas Man, Bert Breht, Albert Kami i Boris Pasternak. Još bismo mopwpli navoditi primere Dpisaca tako različitih koncepcija i stilova, koji su stvarali i stvaraju jedan poređ drugog, a koji bi svaki mogao biti okarakterisan kao moderan stvaralac, Ali nas ovde interesuje da konstatujemo da su svi oni majstoni pripovedači, — zanimljivi i privlačni u svojim kreacijama.

Jednom prilikom Sarojan je napisao kako bi kratka pripovetka trebalo da bude vrhunac literame kreativnosti. On je time mislio na snagu sažetog i nepo= srednog. pripovedanja koje omogućuje čitaocu da se sa iskrenim interesovanjem zadrži na nekom bitnom životnom problemu. Svo jim plediranjem za nepatvorenu pripoveđačku umetnost, Sarojan je samo potvrđivao sopstveno iskustvo vrsnog pripovedača.

I drugi istaknuti pisci iznosili su slična iskustva. Na njih treba kojiput da.se posetimo. I to naročito onda kada neki pokušavaju, pozivajući se na modđeran wnjiževni izraz, da ospore potrebu i vrednost zanimljivog pripovedanja. Neophodno je tražiti nove puteve i nove mogućnosti literarnog Mreiranje, jer to 1 gam život zahteva. AJi niko ne može osporiti značaj interesantnog umetničkog pripovedanja,

Predrag S. PEROVIĆ

REČ U VREMENU I PROSTORU

U želji da dokaže kako Rasin uvek ostaje mlad, neka pariska, amaterska trupa došla je na misao da jednu njegovu tragediju prikaže u savremenom dekoru i ođeći. Ova eksperimentalna predstava, poslužila je Morijaku kao povod da u svom Dnev niku iznese gledište kako reč uspeva da se oslobodi ograničenja vremena i prostora kad se pojavi kao nosilac opštečovečamskih sadržina. , Morijakova duhovita izlaganja o ovom zanimljivom problemu nisu kadra da čitaoca Dnevnika pokolebaju u uverenju kako se u pomenutoj predstavi morao da, oseti izvestan nesklad, koji je gledaoca ometao da se sa Dprikazanim delom spontano sjedini. Do toga nesklađa, bez sumnje je došlo stoga što su se alteri tragedije sporazumevali jezikom, neuobičajenim za doba kome su, po {Spoljnjini obeležjima, pripa-

ali.

Jezik jedne epohe predstavlia posebnu, neprikosnovenu stvarnost, čvrsto omeđenu vremehom i prostorom. Ma koliko se njime izražavala osećanja bliska ljudima svih razdoblja i geografskih širina, on zrači i jednim naro-

čitim svojim smislom, jer ga O-.

bavlja osobena osećajna · klima koju tvore reči i način izlaganja, svojstven kulturi vremena u kome je nastao.

Nemačke reči iz jednog određenog istorijskog razdoblja, koje su unete u Krležinu dramu »Gospođa Glembajevi«, nisu samo nosioci izvesne poruke, jer to su mogle biti i hrvatske reči, već su pune suptilnih, beskrajno b&agatih impresija o duhu austrofilskog, agramerskog visokog dru štva posle: prvog svetskog rata. One kao takve imaju msnačajan uticaj na smisao drame, jer u njoj stvaraju karakterističnu atmosferu. Kađa bi prestalo dejstvo tih slikovitih reči iz određenog vremena i prostora, koje sem što ubeđuju, pokreću osećanja i viziju, (kad bi đrama bila prevedna na, nemački, pa u moru sličnih reči, one izgubile reljef) delo bi bilo lišeno jedne značajne sadržajne dimenzije.

Prema tome, živa stvarnost koju obrazuje jezik određenog doba i tla, ima u književnom delu veoma važnu funkciju od koje ne zavisi samo oblik toga dela, već i njegova bit. Zato se ta stvarnost i ne može proizvoljno presađivati u njoj tuđe okvire, jer takvim postupkom ne oštećuje se delo samo spolja, estetski, već i iznutra, suštinski,

U to se možemo uveriti ako uzmemo u razmatranje delo Iva, Andrića u kome takav jedan osobeni jezički svet sačinjavaju izrazi iz turskog vremena. Taj svet nas poziva u prošlost, ali zbog toga ne odvraćamo pogled od skrivenih i dubokih intencija dela i onog što je u njemu bitno. To se dešava stoga što prošlost u koji nas ovi turcizmi mame,

jer smo ponikli na tlu koje je dugo bilo pod turskim uticajem. Ta prošlost je, u neku ruku, još uvek u nama živa a njen jezik za nas bezmalo prirodan, bez nekih dalekih, stranih prizsvuka. Ovo je imao u viđu i sam pisac koji se prema njoj odnosio s prirodnom neusiljenošću i dodelio joj sporednu ulogu preteksta. Međutim kada bi se, prilikom prevođenja Andrićevih dela, dolični turski izrazi, meprevedeni, pod znacima navoda, preneli nekom savremenom, zapadnom jeziku u posed i na taj način neodgovorno ubacili u neprirođan okvir, u njima daleko vreme i prostor, odjednom bi pretpostavljamo dobili drugi smisao. Stranom čitaocu oni bi se učinili egzotični, pitoreskni, odvratili mu pažnju od dubokih opšteljud skih istina i tako delu izmenili značenje.

Značenje dela ostaje neizmenjeno, ako se brižljivo poštuje izvornost oblika u kome je iskazana njegova istina, a to mači ako pečat vremena i prostora koji je na tom obliku Jtisnut ostane nepovređen. Time se osećanjima ne osporava univerzalnost, a predstava dinamične raz

nolikosti života na raznim ste-·

penima kulture, dobija jasnije obrise.

Sazmanje da se Petrarka i današnji pesnik isražavaju na dva sasvim različita načina, ne ometa nas da ostanemo najživlje svesni činjenica kako ova dva umetnika sjeđinjuie posedovanje istog čula za ljudsko biće, njegove dubine, složenosti, raznolikosti. Niihovi nejednaki jezici samo nam pomažu đa ih međusobno raspoznamo i osetimo specifične mirise stoleća čiji su izraz i oni sami. Petrarka, razočaran, ženu oslovliava »Madona«c »gospo«, sa oholom jednostavnošću velikog đuhovnog aristokrate iz renesanse, jer to je doba odmerenog dostojanstva, otmene nemarnosti, nastojanja za Stilizacijom. U našem veku rasrđenosti, nestabilnosti, užasavania od banalnosti, koje dovodi do ekcentričnosti, žuč i gorčina ne ostalu u pozađini duha, već se ispoljavaju mahom neprikrivenim cinizmom. MRazočarani !pesnik našeg doba ženi dobacuje uvredljivo »čudo« — »bezvezniceda. Ove pogrđe uneti u književ-

nost, Petrarkinog vremena i pesništvo Firence, bilo bi apsurdno kao i Petrarkim galantni naziv nakalemiti na neki stih iz naših dana, iako su i prva i druga reč izraz istovetnog „emocionalnog stanja.

Prema, tome, Rasinovim ceremonijalnim jezikom, može da se služi samo čovek Rasinovog doba, a to znači Rasinovog kova. U ustima glumca, koji je pretendovao da u savremenoj odeći zađe u Rasinov svet, taj jezik je neminovno morao da zazvuči lsiljeno. Štaviše, možemo biti sigumi da su i sama osećanja, isražena takvim usiljenim jezikom, delovala staromodno, preživelo, izveštačeno. Samodopadljiva je obmana da je remekdelu iZ davnina potrebno DPosredovanje savremenika kako bi se ono približilo čoveku modernog vremena. Glas genija probija se i bez naše pomoći van vremena u kome se javio, sve do one daleke budućnosti, koju nazivamo besmrtnošću. Ali ako neko ipak namisli da drevne junake odene po mođi XX" YR"veka, onda treba i njihov jezik da zameni jezikom toga veka. To muači da napiše novo, svoje delo koje će biti savremena varijanta onoga koje mu je poslužilo kao uzor. Danas upoznajemo Antigonu, Edipa, Te rezu Raken, Raskolinikova kao

ličnosti ponovo rođene u našem ·

vremenu. One njsu postale naši savremenici stoga što su se, odenule slično nama, već što su prihvatile jezik koji je odraz savremenoe stava.

Rasinova, Ifigenija izražava se jezikom svoga tvorca iz vremena, Luja XIV, pa je verovatno stoga Francuskinja onoga vremena. Ten je predlagao da ie odenu kao dvorjianku Kralia Swnca, a njenu sudbinu prikažu u velikoj galeriji sa ogledalima u Versnju.

Na predstavi, ostvarenoj po Te- '

novoj zamisli, bio bi postimut savršen sklad. Ifigeniiin rasinovski jezik, dobio bi rasinovški okvir. Na predstavi pariskih amatera, desilo se iımravo obrnuto. Međutim, njihov nabor možda i ne bi bio bezuspešan da je predstava, imala koncertni karakter. Čovek u savremenom odeli. preko čijih usana su Dprelazile reči Rasinovog doba, tađa ne bi bio glumac, već recitator. A recitator u svom neprikladnom,. modernom odelu, ne bi upadao u prošlost, ne bi u njoj uzimao neposrednog učešća, ne bi se njenim jezikom sporazumevao Mao svojim, već bi stojeći obzirno po strani, nastojao da vaskrsne niegova daleka smisaona sazvučja. Nastupio bi, dakle, keo konzervator vređnosti jedne određene jezičke stvarnosti.

U tom slučaju granice pĐrošlosti i sađašnjosti ostale bi nenovređene, a osobeni jezik jednog razđoblia još jednom »otvrđio da umetnost i nije drugo do niz raznovrsnih variianti u vremenu i prostoru nn opštenn=mnente feme,

Jugana STOJANOVIĆ

MODILJANI: PORTRET BLEZA SANDRARA 1Z 19117. GODINE

PROZA 1RANSSIBIRCA I MALA ŽANA FRANCUSKINJA (Odlomah iz poeme)

O to sam vreme mlađić bio, Tek šesnaest godina a detinjstva se više nisam sećao. Na 16.000 milja od mesta rođenja

sedam željezničkih stanica,

Jer moje dečaštvo beše toliko strasno i toliko ludo Da je moje srce plamtelo kao hram u Efesu ili kao Crveni trg u Moskvi

U času večernjih sutona...

I moje su oči ozaravale te stare puteve. A bio sam već toliko pesnik loš

Da nisam zao da idem do kraja.

Tad Kremalj beše kao ogromni tatarski kolač! Inkrustiran zlatom,

Sa krupnim bademom katedrala sasvim belih

I slađuniavim međom zvona...

Jeđan stari mewah čitao mi je le genđu o Novgorodu. Bio sam žedan

I tumačio znake klinaste azbuke,

Kad odjednom golubi Svetoga, Duha poleteše sa trga I moje ruke poleteše takođe sa šumom albatrosa. To je bilo poslednje sećanje poslednjeg dana...

Bio sam gladan

I svakoga dana i sve čaše u kafanama

Hteo sam da ispijem i polupam,

I sve izloge i sve ulice

I sve kuće i sve živote

I sve točkove fijakera koji su se kovitlali

po džombastoj kaldrmi.

Predosećao sam dolazak velikog crvenog Hrista

A sunce je bilo samo ružna rana O I buktalo kao žar... . .

U Sibiru je grmeo top i beše rat, Glađ zima kuga kolera... Glibovite vode Amura nosile su milione strvina.

vozovi. Niko više nije mogao otići, jer se putničke bilete više nisu izdavale, A vojnici koji su odlazili želeli su đa ostanu... Stari monah pevao je legendu o Novgorodu.

Ja, loši pesnik koji nije hteo nigde da ide,

Mogao sam svuđa da odem,

A Vrgovci imali su još đosta novaca

Da pokušaju da prave bogatstvo.

Njihov voz polazio je svakoga petka izjutra:

Jedan je nosio sto sanduka budilnika i kukavica iz Švarcvalda,

cilinđrima i izborom vadđičemnn iz

Šefilda,

"Drugi kutije sa šeširima,

A treći mrtvačke kovčege iz Malmonea ispunjene konzervama i sardinama na A zatim tu je bilo i mnogo žena...

Biloje to još dete, plavo, potsmešlivo i tužno,

Ona se ne smeje i ne plače nikad:

Ali u dnu svojih očiju, kad vam dopusti da se u njih : . znaoledđate

ulju,

Drhti jeđan blagi srebrni liljan, cvet pesnjka.

Blaga je i nema, bez protesta wu sebi,

Dok joj orilazite ko dala bi vam se i ne bi;

A kad joj ja prilazim, odakle bilo, s veselja,

Stupa napred, zatvori oči — pa korak dođe još bliže,

»Reci mi, Bleze, da li smo mnogo daleko od Monmartra?«

Daleko smo, Žana,

Ti se voziš već seđam dana...

Pregrejano ludilo riče u lokomotivi

Kuga kolera uzdižu se kao usijano uplevlie na nnšem putu. Glad. ta bludnica, veša se o oblake iščibukane,

I pogani bitke smrdljivim gomilama mrtvih,

I ti rađi K'o ona, vrši svoj posao...

. »Eeci mi, Bleze, da li smo mnogo daleko od Monmartra?«

(Preveo Nikola Trajković)

U Moskvi sam bio, u građu sa hiljadu i tri zvonika i

I nije mi bol dovoljno ni tih sedam stanica ni hiljadu + tri kule,

ruske revolucije,

Po svima stanicama video sam Kako odlaze poslednji

TT 1 —____—