Књижевне новине
ZVONIMIR, KULUNDŽIĆ
· id ; Kosinj (Piščevo izdanje, Zagreb, 1960,
Naša prva štampana Kkunjiga, glagoljski »Misal« iz 1483, za koju se đosad mislilo đa je izišla u Wweneciji ili REBimu nije objavljena ni m jednom
od ova dva mosta već je štampana u
Kosinju, u Lici, na pošeđu Kneza Andđža Frankopana. To je u nekoliko reči sadržaj zan'mljive rasprave Zvonim!ra Rulundžića »Kosinj — kolijevka štamparstva slavenskog juga«. Svoju hipotezu pisac ove rasprave đosta dobro razvija i u priličnoj meri ubedljivo brani. Istini za volju treba reći da se veći đeo Kulundžićeve argumentacije više zasniva na racionalističkom umovanju i duhovitim kombinacijama, i đomišljanju nego na verodđostojno utvrđenim i ustanovijenim istorijskim faktima. Među. tim, i pređpostavke o Veneciji i Rimu kao mestu štampanja ove Knjige mastale su na osnovu istog postupka pošto na »Misalu« nije naznačeno mesto objavljivanja.
Kulundžićevoj ubedljivoj argumen» taciji treba đdođati još dva argumetta. Još od vremena Kralja Tomislava. u Rimn se neprijateljski gleđalo na glagoljaše u Mrvatskoj., Zbog toga je malo verovatno da bi se pred očima papa protivnika glagoljaša, mogla štampati, bez teškoća, jedna glagoliska bogoslužbena knjiga, Isto tako teško Je predpostaviti đa bi Venecija pristala đa u Hrvatsko primorie šalje knjige na narodnom jeziku Kka> đa je te krajeve smatrala za isključivo svoju interesnu sferu. Iako je trgovački interes možđa malagao tatak postupak svi mletački politički interesi nisu mogli đa đopuste nešto tako. Ostaje đa je prva glagoljska. l\njiga mogla da. nastane samo na našem tlu. Tako smo rezervisani prema onome što govori narođno pređanje, iako se ono ne može uzeti kao verodostojan istorijski izvor, Kosini se može sa dosta razloga smatrati za
DIBIFEOVA PUSTOLOVINA
Nastavak sa 4. strane
Ytyhe i ljivosti. Tako portret pokazuje.i svu-;bedu individue, akt svu od vratnost gole senzualnosti, a sve ostaje istinito po snazi doživlja ja vezanoj za stvarnost. Groza bi odagnala gledaoca pred tim por tretima ali ga istinitost neodoljivo privlači. Dibifeovo razgoličavanie istine, nije narativnmo i anegdotsko, nego likovno. on uvodi u umetnost onaj ružam deo realnosti, onakav kakav izgleda da jeste i to bez zgražanja i odvratnosti, nego naprotiv, zainteresovano, sa svom objektivnom pažnjom ispitivača. Ako su ostali dokazivali da postoji lepo van uobičajenog lepog, Dibife je i ružnom dao pra vo na umetnost, pri tom je Ot” krio ne samo beskrajne zanimljivosti nego i nepoznate privlačmosti. Skrečući pažnju na dosad neprimečeo i nepravedno pĐodceniivano, dao je ravnopravnosšt celokupnoi stvarnosti, jer i bemačajno je stvamost, kao što je i bezoblično stvarnost.
Dr Katarina AMBROZIĆ
#
tamo, s bom rikšom. Ne muvaj mi se nasred ulice, jer umem ja da počešem tuđa rebra. Gle ti njega, oklembesio uši i namrštio se. On ne misli dobro ovoj dr ščšavi. A da ne bi hteo, gospodine, da ti kupimo limuzinu ili trkačke kon„,e? Odmah ću iz bane pođići milion, pijastera. Izvoli. V-o-a-l-a, V-O-a-s-i! Vuci ta dva točka, inače... O, m-t-m-z1! Moje poštovanje. Lepo mirišete, š-n-r-, par-fem! Kurva, ne gleda me, a ispod svilenih pahtalona buvice bubre od neč,ste Krvi. Lekarske vratove treba OKititi mašnom od debelog konop ca. Uzimaju im pare | puštaju ih neizlečene, Sutra opet... A sada će ova ot:či na reku. Mornar., imaju polipske glave. U njima leže gole žene. Ne bi bilo zgoreg da čovek i njih stavi iza
KNJIZEVNE NOVINE
mesto nastanka glagoliskog »Misalae iz 1483. gođine, • Mi smo, dakle, skloni da, smatramo đa je Kulundžićeva hipoteza ispravna i đa očekujemo đa će đalja istraživanja samo potvrditi ovu Kulundžićevu pretpostavku. Pitanje nastanka prve jugoslovenske štampane Knjige, problem Koji je uznemirivao filologe i istoričare skoro đva veka, đoveđeno je vrlo blizu svoga đefinitivnog rć-
šenja. Prednag Protić ANTON INGOLICĆ Gdje ste Lamutovi ?
(»Naprijeđe, Zagreb, 1960)
Neđavno smo dobili još jeđan pre" vođ iz savremene slovenačke Knjiševnosti kojim je našoj publici omo» gućeno poznanstvo s Antonom Ingo=-
lčem,. Preveđen je njiegov roman'
»Gdje ste Lamutovi?«, koji, ako ne mmači po izrazu i formi movost a slovenačku Mnjiževnost, znači tematsko proširenje njenih viđika, Do sađa je u njoi bilo malo đela koja 8u prafila život slovenačkih rađnika i ruđara-emigranata uv tuđim zemljama, w ruđarskim oknima ispod tuđe zemlje. TI poređ toga Sto je u s&lovenačkoš literaturi i do sađa bilo pisaca koji se nisu Mlomili socijalnih problema, — među njima je prvi i, svakako, najznačajniji, Miško Kranjec — Život emigranata — rađnika, i ruđara bio ie malo obrađivan. Tek roman Antona Ingoliča »Gdje ste Lamutovi?«, jeđnostavnim lretmanom, obrađuje Zivot tih emigranata, olKkrivajući čitaocu sve bčeškoće na Kkoje su nmailazili, opisujući „elegično raspoloženje tih ljuđi, nenaviklih na život i đuži boravak w iuđini, što Je samo još više potencjiralo njihovu želiu i fugu za vavičajem.
Na vrlo jeđnostavnim principima. zasnovao je Ingolič građu svoga ro mana: posle uvodnih poglavlia u ko» jima. opisuje svu bedu života u pasivnim slovenačkim Mrajevima, koji ne bi bili to đa nije surove i neprekidđne eksploatacije vlasnika, ruđnika, Djsac uzima životnu suđbinu čifave jedne porođice kao okvir svog dela. Životni putevi članova porodice Lamutovih simbolišu tako suđbine mnogih slovenačkih ruđara koji su dobar fieo svoga Života proveli. pod tuđom zemljom.
Roman »Gdje ste Lamutovi?« dat 7
je w monološkoj formi: glavna ličmost, ruđar Marko, priča o svojim doživljajimn počev od prvog zapo” Mijenja pa do Krstarenja Francuskom u potrazi za poslom. To je čitav jeđan život ispunjen teškom borbom za pribavljanje najmimimainijih sredstava za opstanak. Ingolič slika ličnosti u akciji, on nastoji da prikaže sve spoljne tokove života. Zato je u romanu vrlo mnogo dijaloga i čini se kao da te ličnosti ne premišljaju mnogo, kao da njima rukovođi neki nevidljivi i teško dokučivi instinkt, zagonetan i nepo” znat. Takvo uprošćeno dočaravanje većine živatnih sitwacija „ponekad može imati svoju iogiku i potpuno opravđanje kađa se zna da je pisac hteo i đa podvuče susret slovenačkih radnika-rudara sa tuđinskim ambijentom, sa tuđom sređinom, wu Kojoj misu mogli ni čufi ni govoriti svoj jezik. Ali, ono dje umnogome pojednostavilo portrete lica koja se
žica. Jednu, dve godine. Koliko đa se smire. A da sam ministar. Stop, nigu mi potrebni bro dovi. Zatim opet stop: sve žene u logor. P-o-a-s-a-n! Šta to beše p-s-n? Dobro, ali kad žene buđu u logoru ko će rađati decu? C-c... nije zgodmo. Zašto nije zgodno? Velika mi vajda od dece. Samo jedu i kmeče. More, izvuci. im dobro uši i išamaraj im zadnjicu prutom, pa ćeš Videti. G-r-s-=n! Reći ću im ja 8a-r-r=s-o-n. Recimo, sva zemlja je država. A ono-na. Puni Stomake razbojnika pirinčem, jadnici, đa bi ti oči iskopali kad porastu. Bogami, kad lopovi odrastu, ja ću biti star. Ne. Čekaj. Četrdeset i dve. Njihova de ca kađ odrastu, onda. Pemzija, klupa, stare kosti na sunce. A oko motri pred sobom. Između cveća u bašti mlade devojke. Oh, oh, oh! Mlade devojke. A otkud mlađe? Mažu se tricama, i kremovima, i bojom — Ppogledajte me što sam ljepa. A-ha, lepa. Da mi ne izađeš noću, Nu-i!! B-n n-u-i! Što laku noć? Poteraj ih da ribaju daske po kancelarijama, da peru tYtublje, Hm, lut mi je znoj. Treba večeras da operem čarape. Vodica, sapum, tralala, Kao kakva gospođica. Ma ja ću tebi počešati rebarce. Opet s tom rikšom. Ne, nije onaj. Onaj je bio wuvlji. A ovaj konj, i ćorav, i mlatara nogama kao da je na trkama. I konji postadoše raspusni. Labavo
pojavijujim w romanu, pa i portret glavnog junaka — Marka „KLamufa, gde je pisac upravo imao najviše mogućnosti da se posveti podrobnijem slikanju ličnosti, Zbog toga nam pojeđine situaciic i pojeđina reagovanja glavnog junaka izgledaju maivna i preko mere uprošćena. Pa i kađa se pisac oslobođi takvog »n3aivnog« tretmana, kađa se uzdigne u slikara koji zbilja oseća svu dramatičnost situacije (na primer, kada obisuje odnose Marka i brata Hanša, posebno Kkađa opisuje kako se Marko rešava da ga ubije) viđi se da om nije u stanju da takve slike pro» dubi i proširi posebno se interesujuči za. sve ono Što se, u tim ođsudnim trenucima, događa u čoveRU, za sVe Ono Što glavne ličnosti intenzivno doživljavaju.
A i ostale ličnosti romana, — to BU uglavnom sve sami članovi porodice Lamutovih — nisu dovoljno inđividualisane. Možđa je wu čitavoj toj maloj galeriji najuspelija figura majke, koja, ujeđno, simboliše i privr= ženost zavičaju i rođnome đomu. Lik Luke Lamufa, osa porođice, i poređ loga Sto nam je pisac saopštio sve đetalje o njegovom životu, izgleda prilično neđorečen. A to je zbog to» ga Što se pisac, kako smo već istakli, uglavnom interesovao za spoline ma= nifestacije života.
Roman »Gdje ste Lamutovi?« Oobjavljen je U prevodu Jvana Mrajdića, Rasko Jovanović
im vlast drži dizgine. Na primer, Konjski bojbok. Trkao si se na ulici, hajde malo odremaj iza žice. Ako boću sada bih mogao da gazim po trgovini ove žene. Ko je njoj dozvolio da ređa suvu ribu po trotoaru? Ri-ba. Pooa-s-a-n! To je to. Zatvor za ribe. Bazen. Kako da ne. Ne bi li možda hteli da im i sapum damo da se irljaju? Riba i crno vino. Pariski. Klok! Čašicu po čašicu. Muzika. „Crkva-bar. Sa ikonama sv. Brižit latinske, sv. Žan Marea, sv. Darije (baba!), sv. kakojojibeše imce (film: grad poljubaca), sv. Lolobriđida rimska, pa SV. SV. SV. žene, žene. Tri lokala s Kurvama. U sve
tri zavese iza točionica piva. Pol. B-o-r-d-e-1! Ništa drugo. Aha, upravo ti 5si mu-t-m-Z>l.
Evropska haljina, a na čarapama petlje. Puder ti neće sakriti predmete ispod očiju. Vise oni kao štedne kesice za bolest bub rega. A možda i nešto „drugo. Dobardan. Ne, ne, na dužnosti sam. Ne mogu ništa da popijem. Dobro, hajđe. Samo brže, Sada ću se od piva žutog znojiti. Zbogom. Platiću ti kađ se vratim. Sa omog sveta. O-r-e-v-o-a=<r! Pre dvanaest gođina, neki fran=cuski poručnik učio se da jede štapićima. Izmrljao je bluzu od zađovoljstva. Da-se-pocepaš-odsmeha. Kad je gledao slike 5 golim ženama, umeo je da uđara belim dlanovima po kolenima +-ž-o-l-i! Mamin sladokusić. Pro
ARTUR. MILER.
• Žiža: (sMlado pokolenje«, Beograd, 190.) ·
Prvi i (zasad) jeđini roman poznatog dramskog pisca Artura Milera već na prvi pogleđ daje utisak mođernog i aktuelnog dela. Hako po umetničkoj vređnosti zaostaje za njegovim dramama, »Žiža~« ipak ima u sebi mnogo milerovskog, đakIe onog Što je ovom piscu stvorilo reputaciju izrazito progresivnog američkog intelektualca, .
Milerov jumak (ili možda pre »junak«) Njumen tip je čoveka mlakog i pasivnog, sklonog pređrasuđama, ali ne i histeriji, zaplašenog pred poremećajima i promenama koje prete da poljuljaju njegov svet. Ali okoljnosiki su jače od njega; pošto mu je oslabio viđ Njumen mora đa nosi naočare i ene đaju mjegovom licu jevrejski izgled. Zhog toga on, ube= đeni, mađa wasivmi amtisemita, imz, niz komplikacija: gubi zapošljenie na, koje je hio toliko ponošan, SUseđi ga gleđaju pođozrivo i najzađ biva. izjednačen sa, prođavcem novinz Finkelštailnom, metom anfisemitskog napađa i provokacija u Mjumenovom susedstvu. Ali za Finkelštajna on i dalie ostaje jeđam od »onih«, anftiSsemifta. Međutim, svi pokušaji da razbije zabluđu okoline ne uspevaju mu i Njumen konačno biva i fizički napadnui. Tek zajeđnička nevolja
bušiše mu čelo jedme noći, Do-
sad-no... Pogledaj ovo čudo. Sakupile se ženetine oko. ulične česme, kao da će umreti zbog vode. Rep. Čeka na sirovinu za čaj i čorbicu. A ti, bubice, mogla bi malo da se poravnjaš. NeŠto mi mnogo štrčiš iz reda. Slobodno, slobodno. Država vam ne brani vodu. Samo ne gračite, niste čavke. Opet bar. Dvadeset i nekoliko s jedne strane ulice. Mornari umeju da piju. I čije pivo piju?Državno, od državnog ječma skuvano. Pažnja. Evo dvojice belih. Neće mi škoditi da malo ljubazno izgledam. Možda su Ronzuli ili tako nešto. B-n-ž-v! Konzuli s iščašenim wnosevima. Onaj-ćelav! Upravo ete vi tako nešto. Da ih ja malo pritegnem primaće. Qbaveštajci. M-e-r-s-i! Izvolite u bajbok. Medalja. Čin. Pa i Vreme je. Ovako, na suncu, duša izgore. Evo me na mostu. Dole voda. Državna. S one strane je život. Izlozi, svetlost, „gospoda. U bašti' onoj čipkaste gošpođice igraju onu igru sa štapom | lop tom. Ako pogodiš rupu, „poen. Cin-can=-can. Cincano. Crkvena zvona. Katolici će se moliti. Sada opet natrag. Dosadno. Još čitav sat od smene. Hej... ti tamo, blesavko.., Ne kadi ulice tim korpama. Ma čekaj da zavirim šta taj nosi. Aha, ribe. Kao da mi ne znamo da i u njihovim mehurima šverceri nose opijum. P-o-a-=s-o-mn! TI Vince.
wblišava ga, sa PFinkeIštajnom i em, dajući policajew iskaz o nhapađa, n6ma. više snage ni volje đa ohjačnji
đa. nije Jevrejin. : i
Ziža (fokus) kao simbol pojavljuje se n& dva mesta wu romant, Prviput dok NMjumen čeka podzemnu železnien i usmerivši zenice svojih Mrafićoviđih očiju m žižu, posmatra stub W#. kome su, među raznim nafpisima i škraboftinama, ispisane i antisemitske parole, Ođ toga dana počele su i Njumenove mevolje. Drugiput u bioskopu Njumen sa ženom gleđa filmi o nacističkim progonima Jevreja 1} čitava slika na platnu skuplja se M \žižu» Cuđna Koinciđencija: Po izlasku iz bioskopa Njumena napadaju ! ođ tog dana mastupa njegov preporod, katarza.
U ovom romanu Miler se Moristio .mnogim tekovinama savremene proze. Tokovi svesnog i podsvenog, izgWovorenog mlasno ili samo wu sebi, prepliću se i stvaraju jednostavnu | uzbuđijivu priču. Pritom su izbegnute suvišne digresije i sve epizođe, pune slika i simbola, služe samo jedmom cilju — rasvefljavanju psihologije antisemitizma, Takav proseđe Je donekle siromašenje teksa, ođrićanje od mnogih mogućnosti, ali s obzirom ma naglašenu tenmđencijm đela potpwno je opravđan. S
Knjigu je vrlo đobro preveo Zoran dovanović.
| Ivan Šop * GABOR, GODA a ” pab” Sreća za groš (»Forum«, Novi Sađ, 1960.)
»Sreća za groš« savremenog mađarskog pisca Gabora Gođe je realistič-
ki roman, osenčem satiričnim tonovi-
ma koji varirajn od oštrih, prođornih i optužujućih do onih blažih, đobro> namerno podrugljivih, đa bi u trenu eima gotovo potpuno ižčezli i prepustili mesto nekom ođuševiljenom po-
etskom stvaranju zanimljivih, za pis-
ca zahvalnih i inspirativnihM, likova. Ali, ove se suprotnosti najčešće prepliču i uspešno stapaju vw jednu živu po raspoloženjima šaroliku, celinu, Gođa nam opisuje nesumljivo zanmimljiva zbitija u malom mađarskom građiću Cincefeu čije ličnosti može» mo smatrati karakterističnim za mađarsku seosku i malovarošku sređinu 1954. Među ovim ličnostima svakako je najznačajniji lik mlađog kuliurnog referenta koji je oličenje mlađalačke neodgovornosii, moralno ravnođušan, u priličnoj meri licemer, Kkarijerisf, koji ne može đa se uvek snađe i određi prema ljuđima, koji stalno luta između dobra i zla i svoju suđbinu posmatra sa mnogo samosažaljenja. Njegova suprotnost je stari prođavac »planeta« Gavarini. Gava-
· rinijeva, ličnost je naročitn istaknuta Mu onim trenucima 'kađa pisać: OVOR
Tizički izvanredno jakog čoveka, punog đuševne snage i nepokolebljivog optimizma, suprotstavlja mlađom karijeristi. Imstiturajući ma kontrastima. Gođa je ponekiput pribegavao crmo+ belom senčenju ličnosti i neminovnom psihološkom i sociološkom uprošćavanju, Svojim stilom koji je prirođan, jeđnostavam i nenametljiv, autor je oži> veo svoj mali zatvoreni svet, koji je karakterističan za čitavo mađarsko društvo pređ tragične oktobarske događaje. »Živimo u vreme kađa treba da, se zvoni, neprekiđno đa se xvoni«, kaže jedna ođ ličnosti ovoga romana. U tim rečima nalazi se celokupna humanistička, poruka pisca ove Knjige. · Roman je korektno preveo Eugen Ormai, Prevođilac je uspeo đa saču“ va sve vrline i vrednosti originala i
'da folklormo. bogat Gođin jezik ađe»
kwakno prenese, Kađa se imaju na umu razlike koje postoje u strukturi mađarske i srpsko-hrvatske rečenice, teo mije bio mi lak ni jeđnostavam
pošao, Judita Šalgo
a Pa
Gospođice, da li plešete tango. Na čelu mi ne piše da imam četvoro dece. A ona, moja, dao da je očerupama kokoš. Trideset i četiri, a' već se pogrbila. Samo trepće očima, i — daj.
Senka dežurnog policajca Fun ga od želja izdužuje Se pre«o trotoara, Ljudi je gaze i nehotice. Ona dosledno čuva ređi padanjem sunca. postaje sve du ža. Na njenoi đesnoj polovini viri držalja kolta. Visoko iznad dlana, opuštena do kolena. Malo niže od članaka senke, izrastaju dve dugačke noge. One su zbijene u kratke i preširoke pantalone. Iz „njihovog sajiša raste oznojena košulja, vaza za cvet glave. Dežumi policajac VTumg je premoren. Velika dužnost za male pare.
Iza visokih krovova s one stra ne mosta zapadno rumenilo je nepokretno i nepromenjivo. Kao da nikađ neće proći još ono nekoliko minuta do kraja dežurstva. Brod se sirenom oprašta od Sajgona. Još pre nego što sc bude smrklo, drugi će baciti sidro na oslobođenom mestu. Smena. A evo smene i dežurnom policajacu Fungu, „odjednom slobodnom i me više na đužnosti, drugačijem u svojoj blagoj nasmejanosti: uniforme dužnosti imaju mrtva srca,
DUBAN ČALIC Zapisi sveučilištarea
(»Lyikoše, Zagreb, 1960.)
— Opisujem likove i akcije kako šam ih lično doživeo. Uzimam ljuđe i događaje koji su za mene bili' naiveći doživljaji — kaže autor a uvodu svojoj Knjizi. Iz ovih dveju kratkih rečenica može đa se viđi Izarakter, sadržina i način njenog izlaganja.
Sva zbivanja Kojih se Čalić dđotakao, koja su u neposređnoj ili pos srednoj vezi 5 onim čiji je i on učesnik bio, sve ličnosti, koje su sa njim ili protivu njega u mjima učestvovaJe, osvetijenće su kroz njegovu ličnu prizmu, njegovom Jjubavi ili mr» žniom, To su jeđini kriterijumi kojih se om držao pišući svoju knjigu. To se me sme gobiti iz vida kada se ona čita i kađa se o njoj govori.
Ova Knjiga je mešavina memoari, ispovesti, feljtona, reportaže; ona ne preza od cifara i uzđaha, od ođuševljenja i melanholije, ođ retoričnosti i mucanja. Kad joj ponestanu reči ona to priznaje: »O mlađićima, kakav je' bio Sergije ili smireni daroslav Mvala, nikad, možđa, ne će biti sWve kazano. A moralo bi se reći što. vi» še..« O tome je priznanju majočitijš đokaz njene iskrenosti i autentično» sti, Uzbndijivi đogađaji } likovi, sa= bijeni wu najmanje vremenske jeđinice i najđramatičnije ljuđske situacije, đobijaju time wu intenzitetu i vbeđijivosti. Utoliko pre Bto su ti ijnđi i đogađaji (i wu Knjizi) karike u zbivanjima, presudnim za bezbroi drugih suđbina, za ođržanje i oživotvorenje mnogih lepih snova i humanih iđeja,.
Zato se ova knjiga, čita kao uzbnds ljiva priča i đoživljava kao iskren Hrska, pesma. A to je, mislim, jeđinz. potreba njenog autora i jeđini njem
cilj. S. B.
KONEFERANSA ARTURA ADAMOVA
Nastavak sa 6. strane
šava, u doba, Pariske komune. Pri tome on je naglasio. veliku DO moć koju je imao u Domijeu.
Mogućnosti jednog angažovanog, Čak politički angažovanog teatra vrlo dobro je pokazao O'Kejsi svojom dramom »Crvena ruža za mene& »Delo je u * sto vreme potpuno irsko, kao bilo koje delo Sindže ili Beketa, ono-je.u isto vreme puno fantazije, u isto vreme puno divne ljubavi, u njemu je dat jedan veliki ženski lik, ali je, u isto vreme, u njemu pokazana izvamnredna politička . lucidnosta. Ja stalno govorim u isto vreme jer je za mene ono delo veliko koje istovremeno obuhvata mnogo stvari).
Svoje shvatanje angažovanog pozorišta Ađamov je izrazio rečima: »Tražim da pozorište buđi ljude, Treba jasno sagledati stvari i to naročito one stvari koje su izlečivea. Veliko pozorište treba da iznese i izlečivo i neizlečivo. Primer takvog kom# da Adamov je našao u drami »Vojček« od Georga Bihnera. Za. ove pojmove u čovekovom ŽivoOtu i ljudskoj sudbini on veže svoja shvatanja komičnog i tragičmog. Kad čovek pati, kad se muči zbog onoga što je izlečivo, što može da izbegne, on je onda, komičan. Obratno, kada pati zbog nečega, što je neizlečivo, ne-
·uklonjivo iz njegove sudbine, što
je sama njegova sudbina — onda, je on tragičan.
Završavajući izlaganjem raz voja svojih shvatanja, koja su ga. potpuno „odvojila od njegovo. nekadašnjeg prijatelja ji Mice šljenika u pogledima na teater — Joneska, svoga kretanja prema jednoj mnatno široj publici, objašnjavajući svoju potrebu da, nešto kaže, a da to dopre do ljudi, svoju želju da ljudima pruži nadu i ohrabrenje, Adamov je rekao: »Čovek toliko muči dru ge i toliko je mučan da barem onde gdđe ne mora ne bi trebalo to da čini niti da bude. Upravo zato što je komađ „Iza zatvore» nih vrata« toliko istinit potrebam nam je teatar Brehta«.
FP. M.
|| :