Књижевне новине

Godina XII, nova serija, br. 139

Dušan | MATIC | 1

Došli su. Nisu došli. Oni su naprosto banuli. Nisu morali da vade mačeve iz svojih kanija. Bile su dovoljne njihove vidovite i vetrovite oči: krovovi su leteli, kuće su se rušile kao da su kule od karata. Drveće se čupalo iz korena. Planine su se survavale, zemlja se preoravala. Rasla, je nova basnoslovna flora. Cvetali su novi gradovi. Perje je milo i meko letelo po vazduhu. To su bile blagovesti koje su nosile plodove pre nego Što su stigla proleća. Srca su bila od kvarca i

hrabrosti; misao od munja i poljubaca; ·

ruke od nehaja i neminovnosti. Dragane su stajale na ozarenim pragovima. One su bile zapaljena, grcajuća okrilja. Ljubavnici: odlomci osunčanog vetra, zaspalog na granama. Posao je bio završen. Zemlja je bila među zvezdđama. Tajna bez senke, Jedini. čas koji kuca. Prošlost bačena. Budućnost, pod nogama. Bile su dovoljne samo njihove vidovite, vetrovite

Dosta mi je ovog našeg. alkvarijuma, zebnje. Ovih neobrijanih ajkula očajanja. I otrcanih, izlapelih uspomena. 1 olinjalih. kaputa bolova, koji nam se na ramenima vuku, I naših melođrama, bez izlaza. Dosta, mi je ovih naših narkomana. izlišnih. zanosa, i razroke banalnosti iznikle na, ruševinama antičkih hramova, i prozuhle tišine iz ispražnjenih katoličkih katedrala.

HIMIIIIHIRIRIIIRIIHIHTITIHIRIIIHIIIIIIHIHIMIIIIIIIIIJIRIFIIIHIIIIRIRIJIIIIIIIIIRIIIIIIIIIIJIJIIIIIIIIIIIIIRIIIIIRIJIIIJIJIIIHIIJII

Slobodan DŽUNIĆ

Ge_~A LAD ul MKomsnu

Sunca, makar izrezanog i od žute hartije, kao u vašarskim šatrama.

· 4.

Nemoj me čekati. Ja ti ništa ne mogu reći. Ni na jedno pitanje odgovoriti. Odgovora i nema. Ne pitaj, zapali bol, zapali pitanje. Neka taj plamen vodi tvoje korake. A kad iscrpeš to gorivo, onda zapali sebe. Ne boj se ništavila. I ovako i onako: da ga ispuniš, đati su ti dami i noći. Trošno meso i smrine reči. Njih jeno imaš, i za ukradeni i za pravi ŽiVOt. 5.

Na, šta da se osloniš? Na, neku uspomenu? Da li si toliko siguran u nju? Pitaj psihologe pamćenja, šta misle o svedočenju. Pitaj prvog prolaznika: kakve je boje njegova soba, kakve su boje.oči niegove žene? Na sadašnji čas da se Osloniš? Na čas koji: je tek prošao, na čas koji munjevito promiče, na čas koji će za, koji trenut da promakne? Na budućnost? Šta znaš o njoj? Nije li snaga budućnosti u njenoj varavosti, Osloniti se na, drugog? Njegova je bar ruka čvrsta i topla? A nevidljiv nož, zar ne viđiš? Ne traži oslonca. Bolje uči geografiju. Okreći točak mašine. Pevaj u operskom ho-

BEOGRAD, 24. FEBRUAR I96l:;

DOSLI SU

(iz. knjige

„Laža i paralaža noći“) ·

ru. Oslonac je negde između. Ni u. pesmi, ni u horu, ni u tebi, ni u drugome. Već negde između. Ni u točku, ni u pejzažu, ni na drumu, ni u kući. ,Negde između, Niko ti ništa nije nikad stvarno obećao. Sve su to bile uspavanke bez posledica. Bez priziva. Sve ti je dato na dar, sve daj. Oslonac je tek tu..

Nemoj me čekati. Ni moj odgovor ne čekaj. Ni moje pitanje. ne ponovi. Budi ciklon. Razbucaj to malo privremenog potkrovlja gde sam položio svoju glavii umoru od pitanja, pustu bez odgovora. Započni iznova kao plamen, za koji sve

' ove starudđije neka su samo plaho gorivo.

Zaplivaj bez straha 'i poroka tamo gde smo mi tek gmižući koračali i potucali se; raspiri tamu naših soba, gđe smo u zadahu spavali, jalovo se budili, u smrađu sirćeta, znoja i gnoja umirali. Razapni konopce između vrhova, pod kojima smo mi jedino čeznuli ili plakali kao deca 'ostavljena u noći. Igraj po tim konopcima. Baci se iznad ambisa. Krila, koja smo u svom užasu, u svojim patnjama, u svojim uzalucdnim bdđenjima, ispredali, nestrpljivo čekaju da se u tvom letu rascvetaju i nose te bez kolebanja. Kao nove tvoje nužnosti.

Ti si naša poruga, naše, najzad, iskupljenje. U bezbrižnom tvom zaboravu tek je zaista sačuvano sećanje na naše neizbeŽžne, uzaludne, blagoslovene smrti,

Tu nedavno pojavila se u jednom našem. listu. fotografija koja je povod ovim razmišljanjima. Predstavljala je mali isečak iz života. u savremenom Kongu; druga, slična njoj, u jednom drugom listu, pojavila se nešto kasnije, kasnije ih je bilo još više. Ali je reč upravo o onoj Dprvoj. Bosonoga crna žena ležala je na putu, pored nje seđi malo crno dete,-naravno, tu se nalazilo i kratko obaveštenje čitaocima, da, bi znali o čemu je reč. To je bilo sve, a nije, izgleda, ni bilo razloga da bude više. Fotografija se nije nalazila na DIvoj strani lista, 8, ni naslov iznad mje nije bio ni krupan ni upadljiv; ako se dobro sećam, čini mi se da ga njje ni bilo. U listu je bilo i drugih fotografija, kao i mnogo zanimljivih članaka i informacija o životu kod nas i u svetu. Čovek je, dakle, mogao da pogleda sliku i tekst, i ne zapazivši ih gotovo, i da potom. okrene drugu stranicu, 8 mogao je i da okrene drugu stranicu odmah.

Ali on takođe može i da, se zaustavi nad tom fotografijom, i da je bolje pogleda; jedan tremutak više, zašto da ne, šta to mari... Da, drama, trageđija u Kongu se nastavlja, to je verovatno prvo što bi mu palo na um. Iako nejasno i nekako daleko, pritom bi morao da se seti onoga Što se mesecima već događa u toj dalekoj afričkoj zemlji. Pa dobro, takođe bi mogao da pomisli, svet se već, izgleda, navikao da se tamo događa ono što se događa, a zatim, ovaj svet očigledno da nije „najbolji od svih mogućih, ali, pošto je.već takav, takvog ga treba i primiti. Najzad, drama i tragedija koje dugo traju brzo prestaju to da budu i postaju nešto svakodnveno, i na to se treba navići.

U međuvremenu, sa čovekom kao da se nešto dogodilo; evo, zastavši za frenutak duže nad

tom ženom i tim detetom, nad”

tom fotografijom, on je DpOČeO da razmišlja i da sebe hvata u nečem. Da, on je uhvatio sebe u nekom bekstvu. Tok njegovih misli najednom počinje da se menja i da dolazi na tle za koje Je samo pretpostavljao đa se iselilo iz njega. — čovek se vraća sebi. Jer, ona žena i dete, za onaj krafiki trenutak za, koji se zaustavio nad njima, prestali su da budu samo to; ta žena i to dete nisu više apsl,rakcija — nešto daleko i mutno nego su postali živi

ljudski govor, dve sudbine; po stajali su to sve više. Bosonoga, oskudno ođevena, ona, je bespomoćno ležala na putu, a do nje je sedelo malo crno dete; boonjače su u tog deteta ogromne, veće činilo se, od očiju, i ogromne su bile kosti na, njegovom ispijenom licu; ključnjače u deteta, istrčale, kao da hoće da Dpobegnu iz malog: tela, da ih više ne muči, a na rebrima kao da, nema, više ni kože, a kamo li mesa; 1obanja ogromna, čitav jeđan mali čudni Kongo. Glad u Kongu, godine 1961-ve, godine 1960-te; ove naše godđine, dok mi sedimo, dok u svetu... Čovek u svetu samo što nije odleteo među zvezde, negde u nekom kraju sveta pucaju od obilja prepuni hambari, koji ne znaju šta će sa sobom -- no, šta da se priča o ogromnim, O neslućenim bogatstvima i mogućnostima koje poseduje ovaj naš svet. A tu, eto, leži ta fotografija, i ona na svoj način, posebnošću svoga jezika, dokumentuje glad fiziološku, „glad neumifnu, onu primarnu i najelememtarniju, O nu koja, neutolejna i prođužavama, nema kuda da odvede do u predvorja smrti, ı neponavljanje i neobnavljanje ma. čeg,

u nenastavljanje ma koje. Dve stotine mrtvih na dan u Kasaju, od toga najviše dece! — informisali su pre neki dan radio i novine. Najednom, slika, kao da se O tvorila, kao da se proširila, kao da se ogromno produbila. Čovek je pozvao sav svoj svet saznanja ili bar onaj koji je ta fotografija mogla da animira; upravo, taj svet kao da je odnekuda sam naišao. Čovek je i dalje nad Toto-

Tanasije MLADENOVIĆ |

U spomen priiateliu pesniku ·

Branku Miljkoviću

Okrenulo se nebo naopačke

I sad je nebo zemlja za mene

A zemlja nebo u kojoj počivam Pomalo tužan pomalo ljutit i gorak

Psi i poljane me recituju

Smrt me recituje u belom stihu (Bez rima i bez ikakvih ukrasa i pombpi)

Uzajud, uzalud me budite,

Ubi me prejaka reč

Okrenulo se sve naopačke

I. Dunav i Sava sad uzvodno ·teku

Jedno Jažno proleće koje je obećavalo Prekraćuje zauvek sad moju mladost

Odlazim ipak za jednu bolju žetvu zreo

I niko me neće ožaliti kao moje pesme

Niko kao stihovi još nedorečeni

Neispisani još na belom papiru koji vapije

Za mojom rukom. mojim srcem i mojom glavom Zato me ne budite uzalud,

| Ubi me, ubi prejaka reč

bb,

Cena 30 din:

-- ————

STRUKTURA I KARAKTER

SAVREMENOG OPŠTEG OBRAZOVANJA

Kad se govori i piše o opštem obrazovanju, onđa se često s tim pojmom meša i identifikuje DOjam kulture odnosno opšte kulture. To mešanje i identifikovanje opšteg obrazovanja, s opštom kulturom može se lako razumeti iz činjenice što su ta dva pojma međusobom usko vezana. Ali Oni ipak nisu identični. Pod (oDpštom) kulturom treba razumeti skup svih trajnih tekovina koje je čČovečamstvo tokom svoje istOrije postiglo i fiksiralo u materijalnim i duhovnim oblicima. Razumevanje i đuhovno posedovanje tih tekovina od strane DOjiedinaca nazivamo (opštim) Obrazovanjem. Kultura obuhvata objektivni svet materijalnih i đuhovnih vrednosti čovečanstva. 4 obrazovanje se odmosi na subjektivno doživljavanje tih vređnosti. Obrazovna, sadrama ie manje ili više uvek izraz odnosno reprodukcija kulturne sadržine.

Svaka epoha u istoriji čovečamstva imala je određena gle-

dišta o sadržaju opšteg obrazovanja, gledišta koja su odgova-

ZASTAVSI ZA TRENUTAK DUŽE NAD TOM POTOGRA- =

PIJOM, ČOVEK. POČINJE DA RAZMIŠLJA. JER. TA ŽENA I TO DETE NISU VIŠE APSTRAKCIJA — POSTALI SUV}. ŽIVI LJUDSKI GOVOR, DVE LJUDSKE SUDBINE, ČITAM JEDAN TRAGIČAN TRENUTAHM. SAVREMENOG „KONGI

grafijom, i to je neprekidno ista fotografija, ali ona dobija ncve dimenzije, nove razmere. Te razmere postaju stravične. Sve je bilo onako kako jeste, a ipak je to jedna golema protivurečnost, i ona je: ugnemiravala, · gOtOVO pozivala na uzbunu. Fotografija, je, dakle, bila samo povod za tu uzbunu. Ona, je sugerirala, nešto više i đublje od sebe same, značajnije, i ona evo već zahteva neki pokret, neki gest, neki čin. Ona vodi i dalje. Gladi i smrti ima otkako je čoveka na, Zemlji; dolaze tajfuni i uragani, i sušne godine, i bolesti kojima se nije moglo stati ili im se još nije stalo na put. Razbesne se mora i reke, nebo, ko zna šta, i onda su one tu, gladđ i smrt, kao zlosrećne pratilje tih nesreća. Ali su tu ta žena i to dete, i žena neprekidno bespomoćno leži, a, njeno se lice ne vidi kao da ga je sakrila pred onim što će se desiti; a u detinjim golemim očima,. više. gotovo i nema nade i neđoumice, ni mržnje ni ljubavi; ono samo gleda, u neki deo belog puta kraj kojeg. sedi, i koje nema više gde da ga odneše. Ovo su smrt i glad. organizovane, planski umišljene, to je Ono Što ,ČOviše kuda.,da ga odnese. Ovo su to dete do sada doživelo ; koliko je smrti pred svojim očima već videlo; šta je ušlo u njegov doživljaj čoveka i sveta za to malo đana koji su dotađ bili njegovi? Bilo je mogućnosti da se pred njim otvori jedan široki i lepi

»bw

„1

svet, tamo=u njegovoj sunčamoj domovini, i još više je bilo mogućnosti da, to postane svet nade i oslobođenja. Bilo je mogućnosti da se ropstvo zameni slobodom, i da se ono, to dete, utolivši onu glad primarnu i elementarnu, oslobodi za druge gladi, sasvim ljudske, sasvim razumljive, one na koje ima pravo maš veliki vek. Šta kaže! Uopšte nije reč o njima, nego o nečemu drugom, ono je moglo da shvati jednoga dana šta je to ČOvekovo dostojanstvo, lepotu toga dostojanstva, i da nauči za mnoge druge ljudske vrednosti. Da je postalo čovek, ono je moglo da oprosti, da shvati, da razume, da, čak, željno bratstva, opravda duga, kinjenja i mučenja koja su primenjivana nad njegovom domovinom i njegovim plemenom da, bi bili držani u ropstvu i Dokornosti. U stvari, bilo je više i manje od toga. Baš u trenutku kad ga je uhvatila, glad, u njemu je možda nicala neka pesma o pljusku palmovog lišća nad njegovom. glavom, i o suncu koje se pomalja u daljini; o velikoj i dobroj reci Kongo, koja donosi lep život, ali i nesreću, što zavisi od ljudi.

Zastajući nad jednom takvom ili sličnom fotografijom, čovek ne bi morao sve ovo ili slično tome da pomišlja, — i možda, je to, u stvari, i bio jedan mali ra-

Nastavak na 4. strani

rala strukturi kulture njenog vremena. S prelaskom. iz jedne epohe u drugu menjala su se i gledišta o opštem obrazovanju, što je u stvari samo pedagoškj ekvivalent „promene ı kulturi. Pomeranja u oblasti obrazovanja jzražavaju pomeranja u kulturnom mačenju pojedinih domena ljudskog stvaranja i doživljavanja. Ali sve ono što postane tekovina u razvitku nauke, tehnike, umetnosti, društveno-političkog i moralnog života čovečamstva mora naći svoje ekvivalente u strukturi opšte obrazovanosti. To, naravno, ne znači dđa su sve tekovine kulture u svako doba na podjednako karakterističam mnačim postajale elementima, opšteg obrazovanja. Nove tekovine kulturnog stvaralaštva 8 mukom uspevaju da sebi izbore odgovarajuće mesto u domenu opšte ljudske obrazovanosti. Ali kađa ga jednom izbore, one ga i ne napuštaju boz borbe.

Šta će, dakle, iz onog velikog rezervoara koji zovemo HRulturom ući u fond opšteg obrazovanja zavisi od tradicionalno Uusvojenog pojma i strukture OpPšteg obrazovanja, od veličine one novine koja je sebi izborila, mesto u opštem fonđu kulture ČOvečanstva, i od niza posebnih Okolnosti karakterističnih za određenmu epohu, državu, narođ i društveni sloj. Za svaki narod u određenom trenutku biće drukčija struktura i karakter opštez obrazovanja. Ali ukoliko jedan narod više prima kulturne tekovine drugih narođa i ukoliko i sam drugima daje tekovine svoje kulture, utoliko će i njegov ideal opšteg obrazovanja biti sličniji idealima opšteg obrazovanja drugih naroda. Drugim rečima, Uukoliko je kultura čovečanstva, jedinstvenija, utoliko će i ideali opšteg obrazovanja biti univoeTzalniji. Za opšte· obfazovanje odnosno za, kulturu pojedinci, Dpripadnici jednog naroda, biće utoliko sposobniji, ukoliko je Kkulturna trađicija u njihovom narTođu duža i dublja.

Egzaktna nauka postala je zajedničko dobro čovečanstva, i na njoj, jednoj i jedinstvenoj, rađe pripadnici mnogih naroda. Samim tim, sve ono što je bitno u nauci, sve ono što ostaje siguran temeli na kome se nauka dalje gradi, ulazi u fond opšte obrazo-

»vanosti savremenog čoveka. Po-

što je tehnika prožela ćelokupam naš život, to i ona ulazi u strukburu opšteg obrazovanja.

_ Poznavanje. i doživljavanje Umetnosti, kako klasične tako i savremene je, razume se, takođe sastavni deo opšteg obrazovanja. U krug znanja konstitutivnih za pojam savremenog opšteg obrazovanja, spada i široka oblast, različitih ekonomsko-socijalnih i društveno-političkih snanja. Društvene strukture i svakodnevni društveni život su inače Vrlo komplikovani, i današnji čovek stoga mora imati određenu sumu manja iz tih oblasti, da bi se mogao snaći kako u neposrednom korišćenju svojih prava i ispunjavanju svojih građanskih dužnosti, tako i u interpretaciji zbivanja u društvu u kome živi i u svetu uopšte.

Ali upomavanje i razumevanje nauke i tehnike, umetnosti i morala, društvenog i svakodnevno” čšivota, iđeologije i politike ioš uvek ne znači i aktualno poseđovanje savremenog opšteg obrazsovanja. Biti opšte obrazovan ili (sad možemo reći) i kulturan ne znači znati mnoga imena, datume, događaie, formule, teorije, itd. Opšte obrazovanje se ne sastoji u raspolaganju mnogobrojnim obaveštenjima o rezultatima postignutim u rasmim oblastima ljudskog stvaranja. Široka informisanost, erudicija i ŠkOIskoudžbeničko znanje: po nastavnimi predmetima odnosno oblastima je neophodan preduslov za, opštu obrazovanost, ali samo za sebe još nije opšta obrazovanost. Poznavanju naučnih teorija i do-

Nastavak na 6. strani

Miodrag CEKIĆ

“e XX. č