Књижевне новине

' sunčevim

Nastavak sa 1. štrane

sad razloge) ne treba da sviđa nikome, niti iko smc u njemu Ga vidi bilo gakvu vrednost!! Usjea toga sc i javlja neprijatan paradogs: jedan kritičar tvrdi da „Je izvesna stvar bela, a drugi da Je crna, prvi nastavlja i objašnjava da je nešto Dbezvredno Zavo što je belo a ne crno, a drugi aa je upravo loše zbog toga što Je crno a ne belo! Izgleda prosto neshvatljivo da nisu u stanju (ili

ne žele) zajedaičKi da KkKonstatu-

ju pravu boju (sem ako nisu daltonisti, a onda ne bi smeli da suđe o bojama) i da se tek Dposle tog cbjeKtivnos zaključka, po željni i na osnovu različitih shva tanja, raziđu obrazlažući zbog čega je dobro ili loše što izvesna stvar nosi određenu boju. UKgoliKo Kritika Koja pretenduje na stručnost i dublje poniranje u suštinu umetničnog dela nije u stanju čag ni to da Konstatuje, onda se ona srozava do haotičnog relativiteta koji u ovom slučaju obezvređuje samog sebe. Kontrađixtoran sud o izvesnoj činjenici Koja treba da bude očita može da znači kako je jedan sud tačan a drugi pogrešan. U tom slučaju ritičar Koji je (iz bilo kojih razloga) pogrešio, diswvalifiguje se i ne bi imao pravo da i dalie deli sudove sve dok ne izuči „bar elementarne principe umetnosti čijim delima suđi. To je očito Kada se uporede, recimo, gritike o muzici i Književnosti. O muzici mora da piše stručnjag Koji poznaje ZzaKone te umetnosti, a o KnjižeVmosti može i hoće da sudi svako wo ume da čita i piše! Kao da u toi oblasti nije potrebna ista onakva stručnost Kao u muzici. Naravno da je potrebna, samo što u muzici svako mora da Pprizna ugoligko ne poseduje stručno znanje, a o književnosti, pozorištu, filmu svi smatramo da znamo sve i da smo iteKagKo stručni i pozvani da suđimo. Tako se prave greške u najelementarnijim stvarima, sve iz neznananja xoje otgriva nestručnost Kritičara, baš Kao Kada bi neKo počeo sam da piše roman ne poznavajući azbukKu, da glumi mucav, ili da komponuje simfoniju nemajući pojma o skali! Bez obzira na njegova „osećanja“ i „Uurođeni talenat“, on ne može da pristupi stvaranju dela pre no što savlada, bilo na Koji način, osnovne elemente svoje umetnosti- teK će tada biti u stanju i teg će mu to omogućiti da izrazi Ono Što „oseća“. AKo postupi suprotno, doživeće neuspeh, a vritika ima prava da negira taKvu tvorevinu. Ali, šta se deša=, va ada Kritičar počne da izražava ono što „oseća“ prema izvesnom:delu, pre no što je saVladao osnovne gritičKe principe u izvesnoj umetničkoj oblasti,

' kada to biva očigledno, te na Os-

novu potpuno pogrešne premise daje svoje sudove i razvija svoje teorije? Ko će da ukaže Kako to

isto tako znači neuspeh, pogotovo što se takav sud više ne može opravdati svemoćnom vrdali-

Jedan od mnogobrojnih njegovih domova imao je pod svojim wrovom trista šezdeset i pet sOba. Tišina polumragka natopljena raznim mirisima, Kućnim i onim iz pustinje, lelujala je u domugodini nejaki nakot i udebljavala svojih trista šezdeset i pet Kraova. Kad bi plahi noćni lahor za tren otšKrinuo zavese na prozorima, kroz rešetke bi se probio mesečev mač i meko zasecao U

nagKotenost. Svemoćna tama na”

mah. bi zacelila srebrne ožiljKe.

·I opet je nagot te tišine Kotio

movi nagkot a zidovi ogromne Ka mene školjke sKrivali su mnoge tajne.

Domaćin tvrđave, moćni Sudanac, spavao je svake noći iza dru gih vratiju, seleći se sa svakim smirajem sa donjeB sprata Ra nebu. Niko od žitelja izvan njegovog doma nije znao zašto taj nedostupni čovek menja posteliu trista šezdeset i pet puta u godini; da bi smegšao je dnoličnost života, da ga ne bi iznenađilo Koplie siromaška, ili Kriv haramijski nož čija oštrica i suviše brzo preseca snove u top lom grlu? Trgovac je bio crn Kao i svi ostali iz niegove okoline. Stisnute je usne imao i mmogo neprijatelja. Ni senke nisu znale u Kojoj se sobi i pod gojim baldahinom on proteže sa igukanom

sabljom kraj desnice.

T imao je jednu, samo jednu že nu, i mnogo je slušgKinja imao Arapkinja, Nubijki, crnih devojaka iz Kartuma, 'Kasale, Omđur mana, Dongole, Suagina, Malagala. Mnogo. po jednu na svakih seđam. soba. )

Ao je bog slušao molitve. toga čoveKa, u predvečerje, znao ie i njegovo legalo za tu noć.

23

—

VINJETE U OVOM BROJU IZRADIO ALBERT KINERT

e ===r= sinu ————

com „sviđa se ne sviđa“. Ili možda i nema smisla na to ukKazivati? . Vratimo se opet pitanju funkcije Kritike. Postoji nekoliko mogućčnosti Kritičkog mprilaženja umetničqnom delu i svaki može da predstavlja vredan i častan posao. Određena fungcija Kritike jedino određuje njenu vrstu, a nigaKo ne ograničava njenu umetničnu vrednost. Tagozvana „posredničKa“ KritiKa može da bude itegako Kkrcativna, da pleni čitaoca svojom “„dotgrivalačkom snagom, da u njemu izazove misli i emocije svojom prodđornošću i analitičnošću, kao što ne znači da tagozvana „SstvaralačKa“ Kritiga po svojim Kontemplacijama i svojom autonomnom literarnom „nadgradnjom „jedino podstaknutom „izvesnim delom, apriori mora da buđe i Kreativna. Sve zavisi od snage i inspiracije njenog tvorca, baš Kao što jie slučaj u svakom umetničkom poslu.

Neophodno je da pisac Kritike jasno odredi svoje pretenzije i da u ogviru mjih časno izvrš svoj posao. Tada neće moći da xritikuje delo samo zbog toga što ne predstavlja ono što nije ni imalo nameru da bude, ili da ga veliča zbog onoga što ono u sUuštmi i nije.

Budući njiževni istoričari imaće isto toliko interesantnih za dataka da iz perspeKt:ve ocene ne samo literarno stvaralaštvo u ovim. našim danima, već, daleKo više, da lasifiKguju našu savremenu kritiku Koja nikada nije bila u ovolikom haosu KontrađiKtornosti. Rezultat će, sigurno, biti isti Rao i uvek: odibaciće se sve ono što predstavlja gKritičnu mestručnost i neobjektivnost, a zadržaće se samo prava, znalačKa, isRrena gritiKa, bila „posredniča" ili „stvaralačKa“. (Podvlačim da je ovde reč o writici, pošto maygoliko uman i inventivan napis Koji nema veze sa umetničim delom ili ga sasvim pogrešno ocenjuje, ne možemo nazžVati kritikom). Tago mi Kritiga, Kao ni umetničwa!dela'nać wojima ona danas često ligkuje, neće moći da izbegne okrutno rešeto vremena. Samo, manje neprijatno deluje promašai u umetničkom stvara laštvu nego u ocenjivanju umetničxog dela, jer je tamo više re o talentu, a ovđe više O moralu i savesti. Šteta što na to mmogi ne misle!

Pavle, STEFANOVIĆ

AKTU

ELNA PITANJA U KNJIŽEVNOSTI

KO muuuuunuun nu IPKE:ERTSI II III Ia a

S vremena na vreme rodi se i poživi u takozvanom jav-

nom životu nešto što ne mam kako bih nazvao ako ne

kam-

panjskom književnošću. Pravi, tojest prirodni roditelji tog »nečepE« jesu pisci i njihove disciplinovane volje (pisci kao očevi, volje kao majke), no prvobitni podstrek za privremeno naginjanje poO broja pisaca nad istom ili sličnom građom, u najmanju

uku nad određenom, svima njima zajedničkom problematikom,

dolazi odnekud drugde,

izvan i pre književnosti, rekao bih, baš iz

javnog života, ili, kraće i konvencionalnije rečeno, iz samog života. Na pomen o tome da bi tu bila reč o bilo čijim narudžbinama

ili direktivama. Jednostavno —

i po društvenim zakonima zalko-

nito — onako kako nastaju i bivaju čuvani, održavani, negovani, s generacije na generaciju produžavani, od pokoljenja pokoljenju predavani običaji -— pamćeni i nezaboravljeni, oni koji su jednom bili i svačiji doživljaji, i koji se kno takvi, tojest kao subjektivni doživljaji, nužno u vremenu preobražavaju (stare), jer se u neumitnosti proticanja vremena, udaljavaju; stiču uzvišenost epskog bledila, jer se po mužnosti prilagođavanja alttuelnim pitanjima životne stvarnosti misaono sležu, zgušnjavaju, Stendal bi rekao: kristaliziraju) — svi oni, svi ti jednom pretrpljeni jaki maši doživljaji, kažem, bivaju probuđeni spolja, a pisci se onda nad njima, nadvijaju, kruže (mislima i osećanjima, sećanjima), zahvataju iz njih kao iz građe, iz autentične ljudske Dpsihičke materije, preživljavaju ih u sećanju i mašti ponova, pišu O njima, ili pišu o čemu bilo stotom, ali psihološki i emocionalno

uslovljeni njima, tim udaljenim,

utrnmulim, svojevrsno konzervi-

ranim, uvek u stanju pripravnosti i evaib:ag ce Srošjodii, Ju Pprip: postojećim doživljajima iz

ue -i

ALBERTO VIANI: KARIJATIDA

Wizuwwwwwwwr BALADA O MRTVOM

U pojavi istovremenog zajedničkog, tako reći kolektivn kampanjske i vremenski nepostojanog kruga pro. blema i preokupacija u svestima vrlo mnogih i Vrlo različitih pisaca — dnevna štampa igra daleko veću i značajniju ulogu no što se o toj njezinoj stimulativnoj r društvena uloga samo informativna (iako ona, znamo, obavlja i druge društvene zadatke), pa da njeni u intimni unutarnji život pisaca i boih na onu stvaralačku delatnost (u periodu privremene aktuelnosti nekih tema) koja nekima može izgledati kao da poručena ili dirigovana. Radiofonija, od neđavna i televizija, prjposlu obaveštavanja sveta O onome što se događa, šta ovi ili oni odgovorni pojedinci čine, izjavljuiu raspravljaju, predlažu, šta se u današnji dan dogodilo pre toliko i toliko godina; a pisci, po prirodi svojih dobro razvijenih čula po urođenoj i samousavršavanjem izgrađenoj pokretljivosti i ta. nanoj reaktivnosti svojih emocionalnih i meditacionih sposobno. sti (ovde većih, onde manjih), vazđa budnog vida i sluha, vazda (kao odđapeti oroz) pripravnoE duha, otvorena su školjka, u kojoj sav nanos spolja mora biti prerađen, makar ta psihička aktivnost ta prerađivačka delatnost i ne davala uvek sjajne i blistave bj. sere, makar se ona manifestovala uronjavanjem u neke sasvim džepne teme, ljudskim smislom i sadr. žajem sasvim suprotne onim javnim, »poručenim« i nametnu.

nastojanja i rađanja ] panjski formiranog širokog i

bi dovoljno bilo da je njena podsetnički signali prodru

krenu

družuju se dnevnoj štampi i

lične, intimne, sopstvene

time temama. Ne zavaravajmo se,

mućstvima anarhoidno slobodnog,

ćudi tremutka, izvršenog izbora

učešće u horu glasova na izvana pridošlu, izvan literature opla. preporučenu (a nikako naređenu i nametnutu) temu, ima i ozbiljnih argumenata. Postoje tolika vredna književna dela koja su nastala u okazionelnim tematskim u piščevim nevoljama, možda i po

šenu, ponuđenu, predloženu,

konkursima, koja su rođena nuždi golog opstanka. pisanjem

da su buknuli iz neuhvatljivog, Inače,

kojima pulsira današnja kojriciđentalno sa raznih strana,

jeći iz sasvim različitih stručnih

i iz astronautike, fizike,

se, svoj neodoljivi šarm, i

nosti čitave javnosti

među književnicima, esejistima,

ževnika objavljen,

nesaglasnosti, istoj temi. Zatim treći,

jednog jeđinog pisca i mislioca,

eu vr

drugi put.

Sl:vko JANEVSKI

AFRIČKOM GRADU

Jedino on. I jedna od sluškinja do jednog jutra... * * *

Ugočen i sam u Uukočenosti,

oslušgKujem: pesmu tišine o umi-

ranju grada Suagin, ogoljenog

·sgeleta danas, neRađašnie sudan ske luge. Rušili su ga zavojevači,

prezreli su ga golonizatori, zatvo rila su mu put do mora oralna ostrva. Ova Kamena tuga bez detinjeg plača, bez devojačkog KiKota, bez muške pošalice i Kav8Se;, izbrisana je sa mape i dugo nije pominjana u aktima britanskih vlasti, ranije, i u onim Sudđanske republike, docnije. Kao čoveK precrtan u spisku živih, Kao njegov pravi, Rrsni zaborav preKriven tvrdom zemljom.

Na praznim, vetrom zbrisanim ulicama ne mili ni mrav, ni zmija, ni čovek. Sivilo — bez mirisa, bez zvuka, bez boje. I bez predosećanja. Vrte se u Rrug vrani Konji „obezglavlienog gočijaša pa, iako pobednici, nemaju više šta da pozobaju u sengama hum= i, frRćući noću pepeo iz nozdrva i cedeći mutnu pemu iz ižđisalih zuba. U smrti, i sama smrt ie mrtva. MM |

Upijam u se slige. Kroz praz-

ne prozorsKe oči nazire se OoRKa_

menjeno belo nebo, u daljini uzburgano peščanim vihorima. slepoj zgusnutosti uskomešane pustinje neka ZVer pokgllopljena senkom pretnje sanja, možda, O životu, suncu, pregršti zalenila ili oglodanu Most, dog joj stostruki strah ispija vidnost. .

Ovde se vreme zabavljalo iBrom, lagano i nezadrživo načinja

lo je ono kamen osvatljajući fan tastične oblike, spomenik pred čijom sudbinom ni dvoje ne razgovaraju. Sam, usred mrtvih rebara : praznih lobanja nekađašnjih ljudskih domoVa, čovek mlsli da je celoga svoOB života bio samo ćutanje. Da bi produžio da to bude i ovđe. Jer znam: svaku reč odbiće kamen od sebe Kao prokletstvo, gord čak i za majčinsku blagost.

Prvi kameni gordon oKrenuo je moru svoje prazno lice. Ne pišti galeb, ne Klogkoće dugoKljuna roda. Ni čaplja, ni Rormorah, niti ikoja druga ptica. Smrt je u nedogled izatkala tišinu i nepostojanje. Na tom: prostranstvu samo sunce razastire bele molitve.

Ne mogu da poverujem: na bregu stoji gorostasni crnac Umotan u belo platno, leđima owrenut tamo gde je nekada bio Suagin., SRamenjen na ovom Kamenu, zuri u vodu i sanja prolila znost u njenom nepomičnom pla vetnilu. IzdaleKa liči a mermerni spomenig s rukom goja visi razgoljena od ramena, ugljeno Crna. Privlači ga bat mojih Koraga. Pogleda me preko desnog ra mena, ali ničim ne odaje da je izmmenađen. Odmah me zaboravlja i ponovo se ugočeno prepušta mislima, zagledan u nevidljivost svete Meke. .

Udđaljujem se prazna srca, i sam deo tišine. Promičem pored široke, negako čudno zatupaste džamije, zagnjurene u dno svoje senge po Kojoj je nekađa suakin ska sirotinja delila đan na časove. Zatim iz xamena izbi još je-

/

dna takva bogomolja. Sa njenog minareta mujezin je razgovarao sa prorokom — dodeli nam sVe blagodeti života i blagoslovi naš

grad.. E pa, blagosloven budi grade mojih vernih, i kamen budi.

I postade Kamen Suakin. I postade prah u niemu i porok i časnost, i muž i žena, i plač i smeh. I uze Alah w sebi duše svojih vernih, i onih Koji su videli i onih Koji nisu videli MeKU. Jer ih je rodio da bi ih uništio, a uništio ih ie da bi im dodelio več nost. I postade sve RkRamehn, i ostade kamen sve dokle dopire užarena misao. Samo Ramen i je dan red topova u njemu, ostaVljienih za uspomenu, odsluženih i starinsKkih, OG gojih su jedni tupi i crni kao buldozi, drugi dugovrati kao hrtovi, zamrznuti na dva drvena točka.

Počiva nad gradom tišina, kao dete umivena sunčevim zraRoOm. Nigo ne zna kuda sve i do koga carstva dopiru njene granice. Nigde nakovnja da od mekog Usijanja isKuje mač, „PpOotKOVU, plug; ni sita da brašno prose)Je, ni suze da Kane na čelo ranjenog ustaniga; ni pesme da dočega i isprati praznik; ni Kolevke da zanjiha detinji plač. Nigde ' nikoga. Čag i sene rušeivna leže preko vrele zemlje, nepomične i mrtve, rasporene ponegde i izbušene suncem; prokletstvo raZJČdeno vrelinom i najezdama nevid liivih pustinisWih skagKaVaca.

I dok daleki jastreb ljutim pi'skom peva baladu mrtvima u

Oe Na aa

a EEKS,E-SS<=

obrasle u korov, suvo obplakuju

prošlosk — kamenu, iž čijeg smo srca iščupani, uzviševani i oblagorođivani, raspukni se i iscedi

iz sebe molitvu, jer smo sada zaborav i samo mrtav Kamen!

Naslanjam ma zid isKićen raznim slovima i znacima, imeni ma onih Koji su tu dolazili. Gicdam more i polago shvatam crnca tamo na bregu, uatonulog snovima u plavetnilo. Na morskoi po vršini se rasplamsavaju” vizije, istinske priče i izmišnjena stvar nost. Podiže se veo prohujalog vremena otErivajući svaojaie i svačije galije i brodove. U daljini, polako se nagomilavaju stobojna iedra poigravajući na Vetru znanim i neznanim zastavama. Od mesečevog izgreva do svanuća, od zore do noći, toči se život. Dodiruju se Kontinent, i rase dahom, rečju, dobrim i zlom. Čuva građ u svom rilu mudrost: Konak namernicima i trgoV cima, otpor ratnicima i ZzaVo)eVa-– čima.

Nekad. Danas na ovom mestu ni mačka ne prede san.

Čag na drugom kraju grada, i sami sa predosećanjem o blisKoi smrti, leže bez ređa iz oblaka prosute trošne kolibe i majušni dućani od gcrvotočnih dasaka. Pred niima se oKupliaju ratnici plemena Fuzi—Vuzi i njihovi pst duge njuške, Koze i Kamile. Iza niskih streha ove polumrtve pred straže smrti naziru se “sleđeni grčevi Suagina, pretvoreni u Je dan grč. Tiho, ao i ljudi ovde, leži plavo more, da u prvom dahu struja zapliusne pesKovitu O-

> 5?

međutim, privrednim, varljivim prej.

nog lista. Iz zapta i samodiciplinski stroge stege znaju da iskrsnu prozni i poetski tekstovi o kojima svetom cirkuliše naivna iluzija

zaista, koji su problemi (društveni, književni, Opšte estetski, filozofski i drugi) — odistinski aktuelni? — Svakako oni duhovna klima sveta, oni koji izbijaju iz misaonih preokupacija mnogih iako međusobno vrlo različitih, nesrodnih ljudi, uostalom i stru-

mehanike, tehnike, ukratko — odđasvud.

Spontana geneza problema — kao antiteza maločašnjem plediranju za autopodvrgavanje »opštim mestima« — ima, razume ona, baš u takozvanim velikim stranim književnostima, daje primamljivu sliku jednog javnog duha, jednog opšteg misaonog i osećajnog napona kulturne društvene sredine, sliku koja je impozantan podatak o mobilizacionoj pripravda prati diskusije koje se umeju rasplamsati

i neočekivanog ogleda nekog pisca. Tek što je esej tog i tog knjie javlja se u drugom kom časopisu ili listu glas jedno drugačije lično mišljenje, drugačiji prilog . is i . 1 četvrti, peti ogled: jedni »za«, jedni »protiv«, jedni »negđe između«. Odbrana i namađi, nadovezivanju novih aspekata, varijacije prvobitne teme, udaljavanja u nove predele apstrakcije, vraćanja na prvobitno postavljeni problem. Pogledate, posle malo neđelja i — šta vidite: čitava javnost, tako reći, učestvuje u raspravljanju o pitanju koje je postavio haji taj književnik, zauzet samo stvarima svog sopstvenog, unutarnjeg, sveta. No, da li je tako snažni odziv na temu postavljenu prvobić no objavljenim esejom sleđovanje nenadanom otkriću problema ili je baš njegov lični javni, u stvari bio samo hronološki prvi i početni signali za svestrana Taspravljanja' o pitanju koje je dugo klijalo, bubrilo, drmelo Sazrevajo i raslo u mnogim glavama, a on, taj slučajni pokretač javne diskusije, bio samo prvo ispoljavanje misaonog i osećajnog odnosa društvene svesti prema problematici koja je, iako prigu šena, đugo prećutkivana, u stvari bila opšta, svačija? Pitanje je postavljeno. Ima mu i odgovora. No, o tome —

književnosti — zapravo, kam.

funkciji obično misli. Sasv

možda i prkosno, po ćefu i lične teme, jer za dobrovoljno

za, feljton trećerazrednog lokal.

šajanstvenog ličnog nadahnuća,

oblasti ljudske delatnosti: danas

misliocima, povodom iznenadni

balu baladom o duši Kamenoj. I da zemlja popije šapat obrubljen belinom pene.

Umro je Suakin, ostala ie balada... ...Korali su gusto nadošli sa cpvenomorskog dna i Koščato isprepletani pritisli su ivicu zemlie na Kkojoi počiva grad. Nikoga nije morila briga o zlokobnom daru vodenih utvara. Čak je ! poetska radost osvojila ljude. ŠiroKo, pod samom površinom, rascvetali su se u raznobojnim šarama. Svaga grančica odlomljena od tih korala imala je oblik jed" nog Života — ptice, srne, čovewa. — lažno u sebi Krijući ubitačnu smrt. Ali ne za dugo, i već" nijedan brod nije mogao da Ppriđe pristaništu. To ie bio poče” tak umiranja. Korali su se širili, stešnjavajući život. I nabili su ga u tamni rog. Zlodusi su zapeča” tili taj rog, zakopali su ga pod wamen i zatim se vratili Kora nom svetu. A ljudi su _ KasnO shvatili da i lepota ubija. Iz Bra”" da se iselila i bolest. A danono ie je počelo da glođe Kame '"Tvrd je bio zalogaj, ali večnost samo Kgrai svoj nije mogla da 58" gleda. Krai je gradu brzo doša0: U ·procepe zidina uselila ć pustiniska gušterica i dala mlade guštere. U noći se doselio i slepi miš, a zatim svake noći u senka” ma toga grada skupljali su se 88" Kali i podivljali gladni psi. njali i pregladneli, iskeženih zu” ba čekali su da mesec sk:ne par če sa sebe i da ih nahrani. Do hovih nozdrva dopirala ije BUY toplina peščane beživotnosti. da se čopor bacio na najstarije psa koga je raskrčmio uz stra 07 vitu rmigu. Osuđeni je posluži svoj rod žilama ı kostima. Noć | njegovu lobaniu oprala KišOn Sutradan vetar ju je poKr!O Por mom. Da bi je iskopale hijenč M; zalazu. i (Prevela Cveta“ KorEVSRA) |

KNJIŽEVNE NOVINE