Књижевне новине
RDU MJMMI OC
Ma kako fo u prvi mah apsurdno zvučalo kada je reč o prvom TPoknerovom velikom ro manu u kome devet od deset ličnosti izgledaju kao da su gonjene obskurnim „neurozama, mučene čitaocu nepoznatom uznemirenošću koja iraziva akciju van normalnog ređa događa ja i mimo uobičajenog načina realizovanja, o romanun koji vr lo lako dovodi u sumnju da je tendencija Foknerove naracije pre da „zaplete“ priču nego da je »„otplete“, „Buka i bes#' #e delo sa visoko umetnički organi zovanim „Hhivom, sa imanentnim, čak, reklo bi se, klasičnim redom i čvrstinom. Ne „treba smetnuti s uma da je baš prividan nedostatak *! elemenata uzrokovao da je od pojave TOmana do prve ozbiljnije Kritike trebalo dđa prođe deset godina — u međuvremenu je bilo osvrta
. uglavnom na tehniku, osobenost
stila i frojdijanske teorije podsvesti čiji je uticaj ·. delu bio eviđentan — a da se danas veoma ozbiljni kritičari sve više i nedvosmisleno uveravaju da je „Buka i bes“ formifan kao ira dicionalni roman XIX veka i da je, štaviše, neuporediv „realistički“ romanu smislu stvaranja iluzije realnosti, mada u mnogo čemu nadmašuje Sstları realistički manir insistiranja na činjenicama ustanovljujući novi, orginalan, umetnički snažan, kompleksan i funkcionalan.
U čemu je, zapravo, . „iradicionalnost“ ovog romana? ~ Pre svega, najuverljivije o tome ?7ovori tema — priča o dezintegra ciji porodice Kompson tokom 30 godina, od detinjstva njenih predstavnika, preko zlavnih događaja u životu, do njihove zre losti i smrti. Sve činjenice + događaji koji sadržaj učvršćuju, čine ga celovitlim. prisutni. Problem čine „hronološki red, zapravo prividan nered, i tehnika „toka svesti“ koja onenmogučuje praćenje i razumevanje događaja bez velikih napora.
Roman je, naime, podeljen četiri odeljka. Događaji oa 1896, do 1906. hronološki su prvi i S njima, prelomiljenim kroz senZipa riajmlađeg brata Komp sona, Bendžijay'čija ie svest po mračena, dolazimo prvo u kontakt 7. aprila 1978. Docnije, u IL odeljku, ponovo ih susrećemo zajedno sa događajima od 1906. do 1910, mada smo neke od ovih drugih. već sazn8Bli. Spoljašnje mesto zbivanja je Kembridž, „Masačusets, 2. juna 1910, a unutrašnje, svest drugog Koompsona, Kventina, inteligeni nog, ali psihički labilnog, Op sednuiog moralnim padom SQCstre i simboličnim incestuoznim idejama. Kako je sestra Kendejs zajednički objekt endžijevih i Kventinovih opsesija, mađa je u pitanju kvalitativno različita opsesija, ona, ili događaji u vezi s njom, nalaze se UW oba odeljka, s tim što su događaji, situacije i vreme različiti. Na taj način Kendejs se razvija kroz prva dva odeljs5 i formira u celovit lik. Mada smo imali nekoliko odsjaja događaja trećeg perioda, 1910. do 1928. u I odeljku, pun doživija)j. a o mnogima i jedini, je u O deliku JII, G. aprila 1928. Protagonist ovog dela Je najmlađi brat Džejson koji svojom ličnoš ću predstavlja klimaks degeneracije porodice. Događaji posled nja tri đana su u odeljcima io III i IV, Njih saznajemo 8. aprila 1928. | "U otkrivanju reda činjenica, istina, zavisimo od Wova čijiwi posredstvom jh saznajemo, '!Za”
pravo od njihovih mentalh)h Wvaliteta koji te iinjeaice specifično boje, Njihova se prisutnost ipak ne može O5pOTiti. Pored toga, datumi, koji unose pometnju, ako su
značajni imaju svoje mesto, kao i čitav niz podataka dđo kojih dolazimo čitanjem i rekonstru< cijom, a čijom pomoću možemo tačno da odredimo vreme.
Na taj način, nočavanjući samio neke od mogućnosti rekonstrukcije, vidimo da je hronoJloški „nered“ mnogo manje ekstreman nego što se io u prvi mah čini. Uveravamo se da je svaki vid forme funkciona– lan, da je sadržaj „nedđokučiv“ samo ako je tema, sama po sebi, nedokučiva. Čim lik, koji nam dok stvaramo predstavu o njemu, dok ga ne oblikujemo završetkom čitanja, može izgledati fragmentaran, izroni iz ieksta i strukture, oformljen i spre man za prihvatanje. „dramatičnost radnje se ukazuje i ostaje kao konašan 'utisek romana dramatičnog u nekonvencionaxnom i netrađicionalnom smislu.
4.
CO
I pored ovakvog objašnjenja ostaje pitanje: zbog čega su vremenska određenja u romanu“ svrstanha tako da ruše hro nologiju u njenoj »snovi? Jedan od razloga je vw Nronološkom eđu kojim je piščeva i-
maginacija otkrivala likove ı dopunjavala priču tako “reći strogo logičkim · „nadoveziva-
njem: situacija rađa lik, zajedno daju drugu sit"aciju koja skoro nameće i zahteva stvara nje · kontrapunkta... itd. Ali nedvosmisleno „glavni ovakvom ređaniu datuma je simbolički smisao čitavog dela.
Ne ulazeći u ocenu tačnosti ı konačnosti Bifonove definicija „Stil je čovek“, a ni Šorerove „Stıl je predmet“, sigurno je da.,ova druga implicira dublje razumevanje metoda nastajanja Ovog dela i pbomaže smelije prihvatanje načina na koji će ono, kao i syako veliko delo, menjati svoje značeni,c za buduće generacije čitalaca. Tema i struktura. u romanu „Buka i bes“ su neodvojivo je no. Obe .potvrđuiu mogućnosi, postizanja reda izvan haotičnog toka vremena. Ono što je krajnje značajno, etički i umet nički, fo jc simbolička funkcija reda u odnosu na svet koji je stecište njegovih negacija. Ma kako ulisak „nereda“ bIO jak, to je nered na koji smo 53* savršeno navikli: pomeranje vremena napred i natraž, izme đu .prošlosli i sadašniosti, ne* red koji je naša v'sta reda, red ljudskog iskustva, ljudska realnost. Pitanje je hoćemo ii takav piščev Weltanschaung pri hvatiti, ali nikako :ne može biti pitanje da li je on takav: interpretacija „haosa majike prirode“ ilj „jedan intelektualno vil soko organizovan, ali umetnički nedovoljno Živ i ubedljiv haos“.
Upravo u fom smislu veoma je pogrešno ocenjivanje vrednosti Foknerovog romana u od nosu na uspešno, ili manje Uspešno sprovedenu tehniku „loOka svesti“. Cinjenic je da Pokner fom tehnikom „eksperiz mentiše, može biti činjenica da je na tom planu Džojs više u-
razlog :
ROP. DM ON RLE JOA
(Vilijam PFokmer: „Buka i bes“, Nolit“, Beograd, 1961)
činio, a V. Vuli još više, ali je isto iako činjenica da tehnika „loka svesti“ nije bila Pok nerov cilj već jedno od šsredstava. Već i sam podatak da su svi događaji u romanu đdvažni, da je sadržaj dosledan, a likovi u drami koja ima početak, peripetije, kulminaciju i kraj, jasni — podatak do kog se dolazi posle studioznog pročavanja koje ne mora biti„intelektualna
VILIJAM FOKNER
parađa“ — govori o tome da se „Buka i bes“ izdvaja od karakterističnih romana „toka svesti“. Praćenje toka svesti primenjeno je u prva dva poglavlja, kada je reč o idiotu i manijaFu, treći deo .je. površinski soljlokvij ma komunikativnoj os-
novi, a četvirii 15ko reći kon» vencionalno realističko razlaga nje.
Priznajemo, konačno, da se
do takvog mišljenja dolazi posle velikih napora, „kritičarskih' konstrukcija i rekonstrukciia.“ ali ne vidimo. zašto bi to uma njivalo umelničku rugestivnoši dela? Mije li Don Kihotu trebalo 50 godina da otkrije 'pećinu Montezinus krai Manče, a književnim naučnicima preko 9300 godina da njegoya iskusiva stečena u bpoćini objasne najmo dernijim psihofilozofskim doktri nama? „Nije'.li prodor u „Doktora Faustusa“ isto tako težaM,. ako ne i leži, mada, je reč o. teš- i
| RED U FOKNEROVOM ROMANU |
OB OON
koćama druge prirode? Nije li, najzad, · film koji nam tuma= či Pikasov umetnički postupak umnogome olakšao shvatanje kompleksnosti njego:e umetno-
sti? Ako jedan veliki roman U.
realističkoj tradiciji kao prvi i osnovni utisak ostavlja divlje» nje prema «veštini razvijanja fabule i uverljivom prikazivanju događaja, da bi suptilnija objašnjenja došla potom, zašto Foknerov roman, đ“arakteristiičan za naše vreme, ne bi kao prevashodni „utisak ostavljao, kako Maksvel Gajsmar kaže, sliku „ekstremnih halucinacija... psihoze jedne civilizacije“, „da bi „dalja objašnjenja nastaia kasnije kao rezultat rada i opsežnijih analiza?
To je u Kkrajnoj liniji sudbina svakog velikog dela!
Tema književnika po Fokneru je „ljudsko srce u konfliktu sa samim sobom“ U ovom svom delu Fokner slika taj kon flikt, način na koji on proizvo
di nasilje, greh i fanatizam iz kojih proizlaze emocionalne erupcije koje ostavljaju
trag na celom društvu. „Buka ı bes“ vodi Foknera duboko u njegovu najkarakterističniju temu; južnjaka u nasleđe, modđev nop Čoveka u traganje za Vverovanjem, a umetnika u roma sijerske eksperimente. Kritičari se slažu da čitavo Foknerovo delo može biti interpretirano na osnovi širokog mila i simbo lizma za njega voz9nog. Princip ove interpretacije bio bi da je čitavo TPoknerovo delo dramatizacija (u okviru mita) socijalnog konflikts između duha etićke odgovornosti u tradicionalnom humanističkom smislu i amoralnosti modernog vre mena. Danas sve viš» postajemo
svesni da Fokner u tom smislu
piše jedno integralno delo,. kao Balzak, Zola, Džejms, ispredajući
iz svog Juga tkivo koje je ue samo evokacija specifičnog. vre mena, mesta i porodice, već adnatomija sveta, svet rekreiran,
·analiziran i ocenjen samo kako
u najvećem đelu može biti. Bogdan A, POPOVIĆ
LEDA To šuštanje mepodesnih labuđovih krila
U popodmevnom času
Ali sličan belom,
koda postoje čitavi svetovi u minutima Neobuzdana magla koja je stvorena, potom, Puihogošo joj da se pridigne malo + oslivotrt puki, : izgubljenom svodu Što u maš 2id pada,
letaji vidik,
Toj labud podzemne moći iž krajnje tačke zemita Blizak svetlosti, u njeno sruči se bedro.
'Poliko bi.o tome htela da govori .
Da peva i da plače od, vazduha mapastvovana AU sve što kroz um joj prolazi slično je 'reperemju tih kila i Ljubavi neponovljivoj,
Tog greha bi uvek da se seća,
Pa ublašena i ovog popodneva sasvim, malik, a, Ono Sto je proteklo tako nepovratno, Sasvim, prećutanog ponosa, Leda leži vida wpravljenog (a nebesima. Možda će iz te usijane, modre praznine Banuti ljubav. Prvo ko bela mwlja ma blještavoj boji
Pa zatim kao sunovrat, kao buva kada u meso se moYa zarije. O niko i ništa ne dolazi iz te praznine.
Zar jc zaista nekada + došlo? Za” je neko obujmio'
Ovo telo usplahiyenim, nervoznim, krilima?
puna nmesvesnih uzdaha
Om je odmese u jasam meki predeo On je prenese preko granice smrii I odande vrati sasvim, neprimetno.
Ko bi posle toga želeo drugačiju ljubav! . Neka miko me spominje drugo sladostrašće. | Ona, što 'jedmom, samo okusi tajnu, medoličnog
Zažele da kraj nje klone i? vaskrsnme.
Rulja što zvecka, oružjem i u
I primiti uđar žrtvemog moža,
Vitgenštajnov iraktat i estetika
(Ludwig Witgenstein: Traciatus Logico — Philosophicus, izd. „V. Masleša“, Sarajevo, 1961)
Relativno je lako doći do uvi đanja o potrebi stalne tekuće kri tike filozofskih, tekstova, kritike koja će ne samo informisati o do gađajima u filozofskoj literatur;j, već, takođe, negovati određene stavove, isticati i podržavati mislilačku nit kad god se·ona ispolji, sudelovati u stvaranju jednog socijalnog konteksta u kome će filozofija imati mesto koj joj odgovara, ali je zaista tieško pretvoriti to saznanje u stvar= nost i naći pravu kritičku reč &O ja ne samo da pogađa pravo stanje stvari, već i rednuje, razlu čuje realizovane ideje, poriče neko postojeće stanje u prilog bo-
'ljeg. odbacuje ideološke i, uopšte, 'nenaučne stavove u prilog pra=-
vog filozofskog mišljenja itd. Ali ta primjenjena filozofska mot juste mora imati jedno specifičnije značenje ako kritiku treba plasirati u jednu književnu publika ciju; ta reč še onda pretvara u jedan poseban zahtev koji ima, dva izgleda: najpre, da kritika filozofskih tekstova bude izvedena na književan način i, zatim, da se iz njih izvuče i tretira OWO što je \u vezi sa teorijom umetnosti. Samo nvo dru_o je stva koja se može postići svesnom težnjom, naporom volje i aktivnom pažnjom, lok je. uočavanje relevantne problematike nešto što se
po sebi razume i pretpostavlja.
u svakom teorijskom radu. Usvojimo li ovu metodu kritike, za nas će u ovom slučaju biti zanimljiv pre svega eventualni estetički aspekt Wittgensteinova Traktata.... krio što će. Aristotelova Metafizika za nas predstavljati poziv da iz tog dela izdvojimo jednu mogućnu f{eoriju umetnosti (različitu od onč iz Poetike) itd. Wittgensteinov Logičko-filovofski traktat, jedno od najzna čajnijih i najuticajnijih dela moderne filozofije, | „možemo
"gada čitati na našem jeziku u
odličnom prevodu Gaje Petro-
vića, sa Russellovim predgovorom, prevodiočevim pogovorom i indeksom koji je sastavio Max Black. Tako js postulat jasnog estetički aspekt Wittgensteinova programafski postnvio baš u Ovom svom delu, njegove jedno stavne formule i kondćizno formulisani stavovi ki ju ozbiljne probleme koji se mogu razrešiti samo studioznim ~adom. (koji je naž prevodilac obavio na najbo lji način). Ako prevođenje 'Traklata u nekim slučajevima predstavlja i interpretaciju tek sta — ukažimo samo na razliku izvornog izraza Sachverhalt i engleskog prevoda tog izraza atomic fact — onda to nije 5amo posledica nedostajanja odgovarajuće reči u jeziku na koji se prevodi, već i „oneke nejasnoće izvornog WiugensteinoVog izraza (kao što je to na primer slučaj sa terminom Satz), što na neobičan mačin protivre či osnovnoj programatskoj težnji OVOg. spisa.
Što se fiče našeg prevoda, jedino se u detalju možemo zapitati, zašto se i Fall i Zufall Drcvođe sa Slučaj hpr. u 1 i 20121, jer, naime, ono što je slučaj nije, ili ne mora biti slu čaino; zatim, zašto „' i Sachlage i Sachverhait bez objašnienja. prevode jednim izrazom „stanje stvari“, npy. u 4.03. i 4.031, kada Sachlage ne pokazuje onu strukturiranost koja ie
bitna oznaka Sachverhalta, mada sam Wittgenstein oba izraza upotrebljava | promiscu?.
izgleda da je potrebno objasniti i to, zašto se wird nicht gebra= ucht u 3.398 prevodi sa „nije potreban“; umesto, sa „ne UpOirebljava se“, kao npr. u 4.1272.
Sada ireba ukratko odrediti osnovni smisao i neke. osnovne ideje, Traktata, da bi se zatim iz opštefjilozofske osnove izdvojio estetski aspekt ovog značaj nog dela. - : .
Prevedeno Wittgensteinovo de
lo predstavlja jednu čudnu fi-
lozofsku raspravu, pa ako se
predpostavi da je na nju „kB9~
nulo oko“ svakog onog ko ima interesa za filozofiju, onda #e zadatak „kritike neće sastojati u tumačenju spoljašnjih kBrakteristika dela, u svođenju onog što nam je u njemu čudno na nešto prisno „znano. Ističeno samo to da nije u pitanju neka logička rasprava, kao što bi prvi deo njenog naslova govorio, jer je tu, osim o logici, reč i o teoriji saznanja, o wnetafizici, O filozofiji religije, etici i esteticidakle o svim područjima. filozo fiji, i čak se može sumnjati u to da su logička pitanja uopšte najvažnija u raspravi, Što se tiče deugog dela njenog na= slova koji govori o tome da ;e u pitanju filozofska · „rasprava, treba reći da određivanje filbzofskog karaktera ove rasprave, u slvari, znači: određivanje smi sla Wittgensteinovog filozofskoj poduhvata u prvoj fazi njegova razvoja: cilj je njegova filozo>firanja (u Traktatu) da pokaže kako filozofski stavuvi uopšte nisu mogućni, mogućni su samo logički (tautološki) i empirijski (prirodonaučni) stavovV'. Polazeći od ideje logičkog -
tomizma (svet je nešto složeno
Što se može raščlaniti do ap50luino jednostavnih elemenata stvarnosti), Wittgenstein smatra da svet predstavlja celokup nost činjenica tj. međusobno povezanih stanja stvati. Saznavanje sveta predstavlja. po Wittgensteinu, odslikavanje sveta. Misaonojezičke tvorevine imaju samo jednu funkciju: odslikavanje činjenica iz kojih se svet, sastoji. a Stav je osnovna misaonojezička ivorevina. Kao što su elementi činjenica predmeti (stva– ri), tako su elementi stava rčči, Iz analize sveta Wiitgen= stein dolazi do stanja stvari kao veze predmeta, a iz analize jezika do stava kao veze imena.
Stav je istinit ukoliko je slika stvarnosti. Odnos između stava i stvarnosti je odslikavajući i Tormalno sličan odnosu muzičke note prema muzici. Wjittgenstein smatra da muzička misao, note, gramofonska ploča i zvučni talasi stoje u formalno istom odnosu kao jezik i svet.
Elementarni stav se sastoji iž jednostavnih simbola, imena, i on tvrdi postojanje jednog sta-
nja stvari. „Navođenjiem svih istinitih „elementarnih stavova može se u polpunosti opisati
svet.
Ali, samo prirodne nauke ima”
Ju jezik kojim se adekvatno i u pravim stavovima može opisati svet, dok logika i maftematika to. čine u tautologijama, u stavovima koji su tako prazni i besadržajni da se bez teškoća mogu primenjivati na empirijski svet. Filozofski stavovi uop šte nisu 'ogućni, pa dakle wi filozofija kao skup stavova, kao teorija. Filozofija je aktivnošt, nju racionalno možemo određi“ ti samo kao kritiku jezika. Ve ćina problema trađicionalne filozofije proistekla je iz nepoznavanja prirođe i granica našeg jezika. ~
Nemogućni su filozofski stavovi o samoj formi stavova, jet je logička forma on) što je zajedničko stavu i stvarnosti, pu jako stav može odslikati svako stanje stvari, on ipak ne može odslikavati ono što je slično između stava i činjenice. Nemogućni su takođe filozofski stavo vi o vrednostima, jer stavovi govore samo o svetu u kome je sve onako kako jeste, a ne kako treba da bude. Smisao sveta \e neizreciv. wu sferi neizrecivog nalaze še i etika i estetika.
Ako estetika pripada sferi neizrecivog, onda se o njoj ne mo že baš mnogo pozilivnih stvari reći. Neki stavovi Traktafa Su ipak postali značajni za savre-
Čemu praznina, I figenijo! Rat pa mir, mir pa Yat, Dan i moć, noć i dam, miy i hemir, nemir i mir! Zar nije bolje jednog ovakvog popodneva stati licem prema
Kao žrtva prividno, a u stvari kao pobednik, Odnosi nedoumicu, i nešto basnoslopno poklanja.
O tom poklonu, o toj neprocemjivosti Nemoj nikome mišta veći, već mrtva, Ifigenijo.
IPIGENIJA
O kako o njenoj hrabrosti hteđoše da zbore!
Već zvezdama dosadiše ponavljajući sVe t0.
A jedmostavomo še to zbilo. Beše popodne u miynom zalivu, I žrtvemik beše lep i svečam, a, oni svi naoružami Zcolosni i nestrpljivi. Zašto su, tako ozbiljni,
Zašto preteruiu? O shvataju ohi žrtvu i zahvalni su. I dok se Kalhas priprema da ti žrtvoemim, nožem Preseče grlo, Ifigemijo, sbi oni spuštaju oči Zaustavljaju Yidamje, pollunjeni su i spremni da te | Slave do u večnost, Nemoj se smešiti, ne odnosi im | JUuuiju, pusti da poveruju da to čimiš rađi njih.
) _A ti zaista to radi mjih i čžiiš, .
Ovog popodneva kađa more miruje a oblaci stojc Mao ponosni tuč megde u pređelima, svoda
Nisi Li ti jedina, shvatila holiko besmislena sva je ta
rat hyrli?
Nije li ovo popodne, ovaj mir, ova, modrooka pučina Zauvek urezana u sećanje kao meprebolna, nepobediva.
uspomena.
mo?u
kao uđayr koji
estetiku, naročito u an-
menu glo-saksonskom svetu.
4.014 glasi: „Gramofonska plo čČa, muzička misao, note, zvučni talasi, sve to stoji jedno pre-
ma drugom u nom odslikavbjućem unutrašnjem odnosu koi postoji između jezika i sveta.
„Svima njima je zajednička logička struktura... \
4.0141: „U tome što jedno opšte pravilo po kojem muzičar može iz partiture razabrati simfoniju, po kojem še iz linije na gramofonskoj ploči može izvesti simfonija i po prvom pravilu ponovo partitura, upravo u tome sastoji se sličnost ovih prividno potpuno različitin tvorevina. I to je pravilo zakon projekcije, koji projicira simfoniju u notni jezik. Ono je pra vilo prevođenja nofnog jezika U jezik · gramofonske ploče.“
Dve struje u savremenoj este tici u tesnoj su vezi sa dvema filozofskim školama, čiji je izvor podjednako u Wittgensteinu. Filozofija jezika je za obe škole osnovna stvar, ali se njihove koncepcije jezika razliku= ju. Suzana Langer polazi u svo" jim stuđijama upravo od Traktatusa i to od navedenih slavo” va. Ona, dakle, shvata jezik kao sliku ili ogledalo sveta; on 8e sastoji iz imena, čija su značenja sami imenovani objekti. Umetnost po Langerovoj predstav. lja stvaranje oblika koji simbolišu ljudska osećanja. Ali, p? ved diskurzivnih postoje i intu-' itivni simboli, Uvođenjem intui tivnih simbola Langerova odstu pa od Wittgensteina, ali ostaje na njegovoj osnovnoj poziciji: i intuitivni simboli simbolišu nešto što u svetu postoji, ali što se. diskurzivnim simbolima ne, mo že izraziti. Postoji formalna analogija, sličnost logičkih struP iura između umetničkih simbola i realnosti na koju se oh odnose.
Druga estetička struja u okviru savremene filozofije jezik3 polazi od shvatanja jezika kao konvencije, kao pravila koje šč proizvoljno utvrđuje, pa MP nije bitna relacija između re i objekta, već način upotrebe reči. Zadatak je estetike da IMž jasni upotrebu osnovnih term!” na koji se javljaju u diskusija ma o umetnosti. Ovo gledište zastupaju Morris Weitz, „SO Hospers i drugi. Jezik esič iako postaje filozofski problem-
Milan DAMNJANOVIĆ .
posto;i
”rT{Ž>SWVNE NOVINE