Књижевне новине

23 \

| ića

_ I POEZIJA

(Božo Kukolja: „Antologija francuske suvremene poezije“, „Lykos, 1961; preveo B. Kukolia)

Ođavno nismo imali u rukama knjigu koju bi, kao Kukoljinu antologiju savremene francuske poezije, u tolikoj meri karakterisale retke i za ovaj književni rođ poželjne osobine: prouičenost, sistematičnost, neproizvolinost. Beleške o pojedinim pesnicima i opširnim uvodni esei potkrep„ljeni su brojnim, brižljivo odabranim podacima kao i proverenim mišljenjima Pikona, Klan sijea, Natana, Boa. Kroz njih nam se antologičar predstavlja kao marljiv, bromišljen, učen i Dpouzdan sistematičar u čijoj će knjizi nedovoljno obavešten čitalac pouzdano naći verodostojne informacije. Ali po svom racionalnom sklopu, antologija Bože Kukolje pre ima vrednost solidnog udžbenika, nego Knjige ljubitelja u čijem bi duhovitom sastavu uživao poneki retki znalac. Takav uhlisak. se prvenstveno stiče stoga što nam je antologičar, bez obzira na lične afinitete, savesno predstavio svako, sa objektivnog stanovišta, značajni je peshičko ime ktujiževnog razdoblja koje je uzeo da istraži. Na taj način nam je dao jedinstvenu i veoma vernu istorijsku panoramu francuske savremene poezije i pružio retku priliku da prisustvujemo smotri najkontradiktornijih ·toendencija koje u njoj. vladaju.

Međutim, i poređ antologičareve sređenosti, ova smotra jugoslovenskom čitaocu ne bi bila prikazana u svoj njenoj relježnosti, Rad u prevodu mne bi bio dočavan magični efekat izuzetnosti svake pojeđine pesničke individđualnosti. '"'ristana Caru, na primer, morale su i u prevođu da odlikuju reči bez čvrste, logičDe spone, Romen je morao da

tane' }ogičany retoričan, verbalan, Rene Šar bliži konćiznoj reči nego frazi, Pjer Emanucl neBermetičan, elokventan, narativan, Gijvik nemelodičan, lvrd, brutalan, Eme Sezer raspusno bujnogs stiha, Mišo zagrcnuf, isprekidana glasa slična Krik, Keno i jezikom svakodnevice koji je sam po “sebi suštinska realnost dela.

Kad se Božo Kukolja prihvatio dužnosti 'isključivog prevodioca svoje obimne antologije, sebi je postavio visoke zahteve da,u okviru jedne knjige rekreira čitav ” niz čisto individualnih elemenata. Njemu je zaistai pošlo za ru kom da u ovoj antologiji ostavi brojne pečate sve fe raznorodne umetničke jedinke. U tome su mu pomogle neke osobine, već uočene kod njega kao antologičara, a te su nepristrasnost, moć da se iziđe iz sebe i sklonost za studioznim i strpljivim poniranjem u predmet obrade. Ova poslednja osobina: mu je omogućila . da

zapazi delikatne razlike koje od:

vajaju jednog pesnika od drugog i da im u prevođu povlađuje. Njegov usretsređeni pogled neu-– morno se zadržavao na rečima originala, iražeći ispod privida, njihov skriveni smisao. Zato se i desilo da Sezera („Žena i nož“) i Emanuela („Ruridikina tužaljka“) protumači krajnje precizno, a začuđujuće nebukvalno, što pnači — osmišljeno. Ovim osmišljavanjem Kukolja kao prevodiJac postiže lep uspsh kad u 25=om stihu Sarove pesme „Svadbeno lice“ reč „franehise“, koja ima mnogobrojna značenja: sloboda, iskrenost, otvorenost, prostodušnost smelo zameni nedoslovnom rečju „smionost“ i fime odjednom uspe da, fiksira tačno značenje stiha najsažetijeg pesnika „francuske moderne poezije. Ova' Kukoliina izrazita naklonost: za poniranjem u smisao predmeta obrade i razjašnjavanjem Tajni, pokazala se manje efikasnom prilikom „prevođenj5 ·pesnika, najčvršće vezanih za nadrealističku i dadaističku fradiciju. ·' To se, uostalom, moglo i očekivati pošto se u njihov domen podsvesnog ne može Dprodreti putem intelektualističkih spekulacija, hiti pomoću pravila logike rekrejirati njihov, do automaličnosti spomtani verbalni 'mehanizam, Kada Kukolja kao prevodilac takvih pesnika, po-

kaže više smisla za svrsishodnost

OM O Sl

LIKOVNI PRILOŽI U OVOM BROJU

SU FRPRODURCIJE DELA SA IZLOŽBME »SALON Ul« NA RIJBCI

REJMON KENO

i razumno rešavanje zagoneiki, nego spremnost da ih kroz neuo= bičajene . spojeve reči prati do apstrakcije, njegovi izrazi, iako puni smisaonih sazvučja, liče na materijalne greške. (Arto, Cara). Do ove pojave dolazi stoga što je slične jžraze suvišno osmišljavati pošto je zabluda smatra=ti da su oni lišeni smisla. Smisao tih izraza upravo i zavisi od somnambulistički-bizarnih slika koje oni obrazuju svojim medusopnim sudarima. Njihov smišao takođe zavisi od zvuka, ritma koji bude našu senzibilnost, a uspavljuju inteligenciju i to, rekli bismo, upravo stoga da se noc bismo kinjili večitim pitanjima o značenju stvari, već, oslobođeni, dali maha uobrazilji. Pa ipak, još su stoičari znali da ove čudesne slike, zvuci, ritam nisu besmislena igrarija ćudljivog arTiste, već da je kroz njih indirektno izražena sama suština stvaraoca i bulsacije onog što je u njemu najindividualnije. Pitagora i Damon, iz istog razloga, obraćali su veliku pažnju na ritmičke vrednosti, nezavisne: od značenja reči i preporučivali prevodiocima da ih ne razjašnjavaju, već brižljivo poštuju.

Međutim, kako to postići kada ·'

ti zvuci i ritmovi, kao glasnici esencijalnog, nisu plod tehnike, da bi ih mogli racionalno reprodukovati muetričkom formom i slikom, Kada je Kukolja tako nešto pokušao (Reverdi: „Sunce“, „Cesta“, „Okrutno srce“) on je direktno ugušio suštinu poetičnosti u prevodu, iako je uložio znatan mapor u bukvalno podražavanje slika originala. Veoma marljivo i legobno iznađenim preciznim numeričkim odnosom i artificijelnom · „versifikacijom

"njemu nije uspelo da na.našem

jeziku ponovi onu MReverdijevu individualnu intonaciju, koja joe odraz podudarnosti između bpulsacije pesnikove unutrašnjosti i vibracija spoljneg sveta.

Ali, nije li u suštini glavna osobina svakog umetničkog dela upravo ta odbojna neponovljivost što nas živo podseća ma glavnu osobinu samog života: i jpjegove manifestacije isključivo su individualne i zato, i u najsavršenijoj laboratoriji, neponov= ljive.

Kada ova vitalna neobuhvatljivost poezije pokrene visoke aspiracije prevodiočevog duha, onda, bez obzira na postignute rezultate, poštujemo njegove mapobe, koji se sastoje u pokušajima da se dosegne nešto što je u stvari — neđostižno,

Jugana STOJANOVIĆ ogmspseyzsapsnsinsinOuraiaGinapsueyirnnausarirmuinrirsrıiinursmhi sui aun II uarmu nr ni numi manum zrna aveKieieaRZa

\ .

: 091

- U nizu izložbi koje se poslednjih godina održavaju u našoj zemlji, Riječki salon, kome je sad osma godina postojanja, izdvaja se specifičnim odlikama. To je prva, a do ovogodišnjeg Trijenala i jedina, izložba savremene umetnosti koja obulvata područje cele naše zemlje. Ponikao 1954. godine samoinicijativom nekoliko mladih istoričara umetnosti, Salon je građen s tendencijom da postigne vred nost istorijsko-stuđijskog „eseja koji bi u istoriografiji naše 85%vremene umetnosti imao vrednost dokumenta. Zato on žhnije ni „revijalnog ni panoramskogs 'karaktera nego ima „dodređenu koncepciju da istakne aktuefhu problematiku naše likovne umetnosti i registruje kvalitete u okviru stilski naprednih bpojava i tako bude živi pratilac našeg likovnog razvoja. U toku ovih svojih osam godina postojanja, odnosno preko svoje četi ri izložbe, salon je s više ili manje uspeha ispunjavao ovaj svoj ozbiljni zadatak, ali je uvek, svakom svojom izložborn, pokazao mnogo inicijative i no vina u organizacionom i fizionomskom karakteru mogućnošhi izlaganja savremene umetnogtli.

Ne treba zaboraviti da je Salon 54, bio i prva izložba koja je uz malu, kritički kompono= vanu refrospektivu naše ume't-

nosti između dva rata (slično kasnije, mnogo većem obimu, „Prisutnostima“” na ovogodišnjem 'rijenalu), prvi put u zemlji izložila i dela jugoslovenskih umetnika, pripadnika apstraktnih koncepcija. Salon

56. obuhvatio je i izložbu dvadeset osam francuskih slikara kao gostiju (među njima su bila prvi put kod nas izložena ı dela Hartunga, Viera da wWilve, Zao Wou Kia, Dumitriesca, Bertholla, · Istrattia, Loutira, Sehneidera, Blocha i dr.). Oval Salon je prvi zaveo nagrade za najbolja dela. Salon 59. bio „Je od oslobođenja prvi organizaLojr savremene jugoslovenske umetlnosti u Parizu. Vredno je napomenuti đa je ova manifesta-

cija propraćena vrlo pozitivnim

kritikama od „preko dvadeset francuskih likovnih #Mritičara. Isti Salon bio je i prvi u zže'nlji koji je uz slikarstvo i skuip turu izložio i dela tapiseriić, dajući na taj način podršku Umetnicima ove tehnike« da s9 oslobode primenjenih okvira. Svakako je od važnosti za Kavakter Riječkog salona što Je on prvi ne samo izložio nego 1 nagradio neko od naših najpoznatijih umetnika koji su kasnije stekli priznanje u zemlji i inostranstvu (Petlevski, Tvančić, Džamonja, Vaništa, Zoran Pet-

rović, Stupica, „Bernik, Gliha, Bakić, . Murtić Tršar i Šuštar= šić). |

Ovogodišnji Salon obuhvaia 65 autora. sa 143 dela (slikarštvo, skulptura, #“apiserija) a treba istaći da među izlagačinia ima i 325 mladih umetnika koji prvi put nastupaju. i

. Dominanina stilska oyrijentacija izložbe pripada strujama apstraktne umetnosti. Ova pojava nije. plod tendencije orgaunizatora koji prilikom selekcije dela nisu nikad favorizirali ovaj, ili onaj pravac nego je dokaz činjenice da u sadašnjem stva ranju „naših, umetnika daleko kvalitativnije likovr.e rezultate pokazuju oni koji su zaokupljeni problemima apstraktne umet nosti nego tzv. figurativci, Pizionomija Salona teži da bude ogledalo stanja „na terenu“, u čijem se okviru vrši selkcba diktirana likovnim vrednostim:, a ne stilskim opredelienjem umetnika. Tako su, sa ove taćke posmatrani, u okviru izložbe Salona, ravnopravni ecksponati Miše Popovića i Kožarićn., Veličkovića i Kulmera, Šuštaršića i Olge Jevrić, M. Zorić 1 Petlevskog. |

Salon nije ograničen godinama izlagača niti favorizira pojedine generacije. Njegavi orga nizatori smatraju da vitalnost umetnika ne zavisi ni od hnjegovih godina niti od pripadmosti ovoj ili onoj. generaciji, jer kvalitet i aktuelnost umetničkog dela zavisi od kreativnog zahvata, od dubine doživljaja i vrednosti likovnog rešenja auforove koncepcije, a nikako od

njegovih godina. Da mladost u umetnosti traje dok postoji kre alivna snaga, a da je kvalitet uvek dokaz zrelosti, bezbrojmi su primeri. U tom pogledu 4Melo jednog starijeg majstora čini čast Salonu ,kao i ostvarenje najmlađeg, Gvozdehovića kab 1 Horvata, Šimunovića kao i Veličkovića i sl.

Nekolicina novih izlagača. (Da horić, Baretić, Božičković~Popović, Gvozdenović, Horvat, Hruškovec, Mića Popović, Branislav Protić, Samurović, Seder, Veličković, Zorić) kao i oni koji su izlagali i na pređašnjim ižložbama Salona, a čiji sadašnji eksponati markiraju razvoj Uumetnika ili otkrivaju traženja ili rezultate novih “problema (Ivančić, Jančić, Jevrić, Kineri, Kulmer, Muztić, Perić, Petlevski, Šuštaršić, Tršar) „posebna su vrednost ove izložbe.

Zanimljivo je da po fizionimiji svoje umetničke koncepcije ovi najbolji u Salonu pokazuju uglavnom dve tendencije. Jedni su radoznali istraživači, orijentisani i zaokupljeni problemima materije, njenom struk turom i trajanjem, uzbuđeni novim mogućnostima transponovanja doživljaja prirodnih fenomena u čemu vide pobedu vremena i 'svoje poistovećenje s prirodom, dakle čiji je ispitujući pogled upravljen doživljaju kosmosa i spolinjeg svetla a delo im je hondenzacija toga doživljaja. Drugi, međutim, sve upornije poniru u dubinu SVOB

intimnog bića, analizirajući sećanja, opsesije, radosti, susre» te, njihova je umetnost projekcija intimnog, doživljajnog sveta umetnikovog, toplog i uzbuđenog od nekih životnih sazna= nja ili kontemplativno analitičkos otkrivanja samog sebe, hji= hov je svet u njima samima, a njihovo komuniciranje sa oknlinom vrsta ispovesti. d Ne mislimo ovom podelom da' projudiciramo zaključke, znamo da nema okvira i sistema u čije bi se pregrađe r:iogla i dala u potpunosti svrstati živa umet

mnička materija; zato je razum-

ljivo da i ovakva podela, muda uslovljena većinom elemenat, ima samo vrednost krokija koji je istoričaru pomoćno sredstvo) u sređivanju materijala. Ima zato u Salonu i onih čije se preokupacije hrane problemiaa s više, često čak i disparatnih izvora, ali koji u svom konačnom rešenju dobijaju punoću i jedinstvo celovitog umetničkus ostvarenja. „Primer su za to i oba nagrađena umetnika, Petlev ski i Šuštaršić.

Ovakav, četviri Riječki bienale, podstičući mogučnosti stu dija i razmišljanja, pružajući mogućnost analiza i zaključaka, dosad je najviši rezultat Salona, najbliži tendenciji organiza tora, a poređeći ga u Kkvalitetu sa ostalim našim likovnim manifestacijama iz prošle i ove godine, on jie neosporno naša

najbolja izložba savremene Uumetnosti. Dr Katarina AMBROZIĆ

BELIZAR BAHORIC: RAZDERANE FORME

Radoslav VOJVODIĆ

Doći će dam

svetlost će doći

bar za trenutak,

koliko ljudski osmeh, traje nestaće tuga .

sa skorelog lica,

sa meba i oranica

doći će dam

koliko đa traje

koliko Ww nama

koliko da ostame

doči će dam

različit kao prijatelji što se sličan sa razlikama u mama doći će dan

koji će to biti don

koji dom u julu godina koji dam vw julu revolucije koji jul različit od ostalih,

Ko može da povevuje u taj dam, u, te ljudskosti

ko poveruje meka sa mama, ide

u, korak drugovi u korak deca će to pričati i opevati doći će dam

svetlost v, više izdanja

zo, taj veliki trenutak,

ubice će se predati som, STCU,

Daj mi glavu

daj moju vuku zelenu

vrati mi oči ne 9idim

ne vidim, šta se tamo dešava

me čujem, dyugovi je li meko pobedio doći će dan

taj dan ta svetlost što obasjava

me poznaju

Ubilh, su, mi oca . srce mi medostaje koga su to ubili

onaj dam što dolazi lažete kako sranvno lažete

doći će dam

SENKE POSLE BIT'RE

enda -

Julska leg

SENKE U JURIŠU volite tu Yužu ognjemu,

ljubite njem, dah milujte to telo vitko

setite se

svetlost što obasjava ko me veYuje meka, bogine

šta mogu mrtvi da učine ne mogu da bljuju

ne mogu da Debaju. ie m?rivi su, sve dali i sve izgubili

ko mije sve izgubio

doći će svetlost koga da obasjava

ruža, je u kvvi ponikla

doći će taj dan sa, čistim nebom,

pomislite kako nismo imali vremema do, s doći će taj dam i biće kao maša mladost · croema srca ogrezla u KYovš i volite nas drugovi zavolite

doći će taj dan kao da smo i mi došli.

svi će misliti kao da su uspeli w životu to je najviše da se ljudi raduju.

SENKE PRE BITKE

Taj dan je kao i drugi

sunce i nebo i ništa više

mnogi će lažno stiskati Yuke

svi će pljeskati zato što se plaše toj dan, uspavljuje

ta vadost u ljudima taj dam -

KOLONA

Dam mos\mo

na Tukama

ma puškama

u, srcima

to je ruža u krvi crvena druže lepota,

zavolite o drugovi zavolite

ko od mas pogine tugom je Yužu zalo mladost kad bukne kad se Yazlije shvatite ljubav u maš\m, kostima patnju ma usnama

mi ćoenmto pogiwuti

( a

3 s

ENJIŽEVNE NOVINE