Књижевне новине

Šta je učinilo da izrazito religiozni pesnik Rabindranat Tagore postane prisan, ne samo svojim jednovernicima, već i onima koji se klanjaju đrugom bogu ili nemaju boga uopšte? Šta je to u delu indijskog poete što osvaja ljude, pa ga osećaju svojim pesnikom i oni koji ga poznaju tek u dvostrukom prevodu, sa bengal skog ha engleski i sa ovoga na maternji jezik? Zašto ga vole učeni i neuki, stari i mladi, u njegovoj zemlji i na svim konftinentima? .

Zato što su mu zahvalni, jer je on jedan od malobrojnih koji čo

| veku noše poruku ohrabrenja. Osećaju u njemu čovekoljupca, koji je snagom svoje ličnosti kadar da povrati radost ojađenome, Dpouzdanje obeshrabrenome, volju za život razočaranome. Njegova je poezija — poezija optimizma.

Znamo dobro, a i pesnici nam o tome često govore, da je čovek slamka među vihorove, tužan sirak bez igde ičega. A znamo i da valja živeti, valja savlađivati bezbroj prepreka u sebi i u svetu da bi se postigao sklad života. Tagore je bio ubeđen đa je to mo guće, jer je verovao u nesalomljivu snagu čovekove volje, u njegovu moralnu vrednost, i u sve što je lepo i plemenito. Pa ipak, njegov optimizam nije površan i bez časova malodušnosti, jer u naše doba intelektualno poštenje navodi na Sškepsu. Ali, iako je nekad sumnjao nikad nije očajavao. Fenomen ži vota ispunjavao ga je ushiće=

. njem. Mofo njegove poezije obrnut je od onog Aškercovog: „Živ ljenje ni praznik“; za indijskog pesnika najveći praznik što bostoji je sam život.

Ono što uliva poštovanje prema Tagori to ie napor koji je uložio da postigne harmoniju unutar svoje ličnosti i da izgradi pozitivan stav prema životu. Samosavlađivanjem, udubljivanjem u sebe, inftenzivnim razmišlja-

njem, Tagore je došao do istinskih vrednosti koje životu daju U. hindustičkim svetim Tpanišada i u učenju Gautame Bude našao je razrađene „pantejističke veligiozne sisteme, na čijim sc izvorima inspirisao.

Tematski sadržaj filozofije ne freba shvatiti kao nepromenljivi katalog problema na kojima se ogledaju filozofi raznih Vremena. Probleme koje obrađuju filozofi ne uzimaju (samo) i filozofske “tradicije, nego (i) iz bogate riznice kulturnog i društvenog života svog vremena 1 svog naroda, kao što ih crpu i iz okolnosti SVOE sopstvenog života. Najakutniji problemi jed nog društva i njegove kulture zaokupljuju refleksiju mislilaca bez obzira na tradicionalne po” dele filozofske | „problemait&0, Određena rešenja fih problerua 'determinišu rešenja i svih ostalih (filozofskih) problema. I ne samo fo. Rešenja najakutnijžh problema modilikuju i sam način postavljanja ostalih prolkiema. Veliki filozofi ruše postoje“ će podele filozofske problembti Re, preokreću smerove rešava– nja pojedinih problema 1 prona laze nove dimenzije mogučih rešenja. Svaka nova filozofska doktrina negira do izvesne me” re prethodnu doktrinu. Poznnio je da su tokom istorije filozofije pojedini filozofi gledišta RA jih prethodnika, pa 1 gledi“ta savremenika (ukoliko su sva bila drukčija od njihovih), sa ·emfazom proglašavali za Daj učna. Štaviše, kao što Oi Marsijal Geru, syaka nova O zofija mogućna Je o e to što negira neg tI one

oznaje prošle dok · |Zbog svega toga PreO 0 lozifije nije moguce odre i ji 3 ko da s tom odredbom bu a glasna bar jedna skromna ME na filozofa. Svako određenje pe lozofije, pretenduje o konsistenciju veću nego Što pra ža nabrajanje tema koli 5 se filozofi bavili, nužno LUČI niše iz okvira filozofije MIO, še od polovine značainih Ot na koje pretonduju na TiAaZV

ENJIŽEVNE

· filozofsko~-

. U Tagorovom tumačenju hindu izma osobito je vredno uzdizanje čoveka, kome daje. najviše mesto u fenomenološkom svetu. Čovek se razlikuje od drugih bića slobodom svoje volje, svojom etičkom i estetskom svešću. Dok Je u prirodi sve podložno determinisanim zakonima i instinktima, čovek ima. slobodu odlučivanja. On je jeđino biće koje sagledava svoju unutrašnjost, sva ostala stvorenja okrenuta su čulima spoljnom svetu. Životinjska vitalnost koju čovek poseduje pošla je novim pravcem; njegova aktivnost i inicijativa prevazilaze potrebe održavanja gologa života i svoje vrste. On poseduje psihičke viškove koji su izgra– dili svekoliku kulturu. Čovek nije delić prirode od koje isključivo prima, on nju preobraća, on je stvaralac. U težnji za nečim višim njegova želja za napretkom nema granice. Čovek je jedini u živome svetu koji je kadar da obuzdava svoje želje, da se Uuzdržava u ime svojih ideala; za njih je u stanju da položi i život.

Po hinduističkom panteizmu, ono što je vredmo u čoveku Tagore naziva „božanskom. iskrom“, Taj bog koga nosimo u sebi, to je moralna sve{lost, sjaj ljubavi, raskoš lepote. Zaista religija pesnika je religija čoveka, kako ju je on sam nazvao. Razviti ono što je plemenito i uistinu ljudsko u našoj složenoj prirodi, to je cilj Tagorove religije, koji je u zamiš ljenom liku boga projicirao svoje ideale.

Samousavršavanje, ili traženje boga kako to pesnik doživljava, nije za njega jedino vredno preg nuće, a ljubav prema bogu ne smatra jedinom pravom ljubavlju. Naprotiv, on nije pristalica krajnjeg verskog zanosa i isključive brige za svoju·dušu. Da. bi prevazišao ograničenost svoje pri rođe, · čovek freba da izađe iz sebe. „Samoga sebe čovek može dđa ostvari samo ako se odrekne sebičnosfi, a ljubav postane stanje niegovog. duha, samo ako osetiće da je prevazišao granice

"Svoga bića, da je stupio u zajed=

nicu sa svime. što postoji“. Ovu veliku životnu mudrost čovek na Zapadu je zaboravio, Njega Dpri-

COVEROLJUBLEJERABEINDRANATA 'T

RABINDRANAT TAGORBE

tiska osećanje izolovanosti i besciljnosti, baš zato što je odsekao sebe od sveta koji ga okružuje. A moralna snaga Indusa leži u njegovom. osećanju jedinstva sa okoinom prirodom.

Da bi došao do više mudrosti čovek {ireba mnogo da doživi. Njegovo je mesto među ljudima. 'T'agore je protiv monaške izolovanosti i bežanja od: svakodnevnih briga. Ali ako čoveh dozvoli da”ga svega obuzmu materijalne brige, on je sebe unizio i sveo na nivo matje dostojan čoveka. Tagore je zbog toga greha osuđi-

a Cesar urarangmuruue Ia i i a i a i VBY PON ram II m ——

filozofskog. Ni o metodama ko» jima se filozofi služe ne postoji saglasnost. Nema nijedne moetode koja je univerzalno prihvaćčena, Pa ipak, filozofija je jedan

korpus organizovanih znanj3B. Postoji jedan sadržajni kontinuitet filozofije, jedan Rosmos

mogućih rešenja problema, KOS mos filozofije, u koji se na .” vaj, ili onaj način mogu smestiti sva filozofska gledišta. Bez obzira da li se odnose na konstituciju bića ili na ulogu mišljenja u saznanju, na uređenje države ili na ličnu sreću, na religiju ili na estetičku konteimplaciju, pravo da se nazovu filozofskim imaju sve one duhovne tvorevine u kojima se u medijumu mišljenja sirogo dosledno rasmatra (određeni) pred met u odnosu na celinu poslojećeg s ciljem da 5Č pronade, njegov dublji odnosno zajdub1ji smisao. Ova odredba je dovoljno široka da obuhvati sve važnije tvorevine do sada postavljene u filozofiji, i istovremeno uska da ne dozvoli pris tup u filozofiju _WOTORID RCR 1Z, oblasti umetnosti i religije. 3 i nesistematskim refleksijam svakodnevnog života.

Okolnosti „čovekova života stalno se menjaju, osim toga povećavaju se njegova znanja i iskustva. Usled toga se 1 problemi, nekada već rešavani %}* lozofiji, ponovo {ali na | način delimačno modifikovan) postavljaju i imperativno zalatevaju nova rešenja. Ova nova rešenja zadovoljavaju trenutne po irebe teorije i prakse, all .Be kasnije pokažu kao neadkvatna, te se opet traže nova resenja za stare i istovremeno u IZVeSnom smislu nove probleme. Sto ra možemo reći da postoji samo '- ma filozofija, a sve fiJozofske +. rerne do sada postavljen

samo su različita i„ anja odnos no vremenska ostvarenja le jedne #ilozofije. Utoliko i irun smisla govoriti o unutrašnjoj nužnosti misaonog razvitka, što i čini pretpostavku svake istorije filozofije. Jer kad ne bi bilo te unutrašnje nužnosti misaonog razvitka, onda se ne bi mogla ni pisati istorija filozofije.

Ako sad ovu unutrašnju nuž nost misaonog razvitka dovedcemo u vezu s onim što smo maločas rekli, naime da je filozo-

fija rasmatranje predmeta u odnosu na celinu „postojećeg 5 ciljem da se pronađe njesSov dublji odnosno najdublji smisao, onda ćemo videti da su se filozofske dokifrine jedna za dru gom, onako kako su se Dpojav-. ljivale u istoriji filozofije, Ppostavljale na nivo traženja nečeg bezuslovnog. Obrađujući svoje predmete, koji se nalaze u kontekstu uslovnosti, filozofi su, tražeći njihov smisao u odnosu na celinu svega 'postojećeg, u stvari išli za tim da im pronađu bezuslovno kao njihovu pod logu. To bezuslovno je, naravno, uvek, drukčije određeno u svakoj filozoIskoj doktrini, jer se odnosi ma uvek drukčije nizove uslovnosti, ali ono ipak uvek ostaje bezuslovno. Kod Parmenida bezuslovno je jedno jedino nepromenljivo biće, kud Platona svet ideja, kod Plotina jedno, kod Dekarta „ja mislim“, kod Kanta transcendentalno je dinstvo apercepcije, kod, Hegela apsolutno, itd. Filozofija je traženje bezuslovnog. Svaki filozof otkriva to bezuslovno na svoj način i tako postavlja jednu filozofsku stvarnost, Koja iranscendira granice iskustva.

Kad ovde govorim o bezuslov nom kao onom nivou na kome se situira svaka filozofska doktrina, onda time nikako ne mi-

Dr Ivanka KOVAČEVIĆ

AGE

vao Zapad koji je proglasio svetinju materijalnog dobra. Pesnik je mnogo puta pisao i govo=rio o štetnosti robovanja tftehničkom progresu na uštrb đuhovnih vrednosti. Tagore kaže da je koncepcija o fizičkoj snazi naspram uma prevaziđena još u diluvijalno doba, kada su izumrli džinovski gmizavci zakržljale pameti. „Tađa je veličina oblika zbrisana sa lica zemlje, a zame~

prirode, čovek čije je telo bespomoćno, ali čiji. 8u duh i um nepobedivi“, Duh je savršeni izraz razvoja materije, a najsavršeniji izraz duha je ljubav.

Iz ljubavi je Tagore bio pokre= nut da mrzi; licemerje, samoživost, gramzivost, brutalnost ispunjavali su ga srdžbom. Gnevnom satirom neštedice je šibao kolonijalno ftlačenje, oholi nacionalizam, kastinske predrasude. Silnom žestinom „ustao je u odbranu Afrike, koju je zapadni čovek ponizio i orobio. U ratnoj uvertiri Minhenskog sporazuma sagledđao je nečasnu igru šićar– džija i Kratkovidih sebičnjaka. Uoči II svetskog rata, napisao je pesmu nalik na stihovani leftak protiv rata. Druge je napisao u istom duhu, ružeći žestoko one koji seju smrt,

Ali se smrti nije bojao za sebe — oh joj je prkosio. U starosti je mnoge stihove posvetio temi smrfi, ali se nije pridružio horu pesnika koji vapiju tužbalice zbog prolaznosti života. Sa filozofskom širinom smireno je razmišljao o smrti, u težnji da odgoneta fenomen umiranja. I kaže: ne, smrt ne postoji kao nestajanje; ona je samo mena oblika, jedan beočug u lancu života. Smrt bi postojala da ima idealnog mirovanja; ali sve se kreće i sve se menja — smrt je samo jedan vid promene. Osećajući njeno približavanje, pesnik je nastavio svoje trijumfalno slavljenje života i čoveka, čija je najveća pobeda prevazilaženje lične ·' tragedije u hrabrom bitisanju usređ ispolinske agonije postojanja.

led o predmetu filozofije

slim na neku stvarno postoječu (metempirijsku, idealnu, duhovnu) sferu odvojenu od sveta našeg iskustva. Hoću samo đa istaknem da i u filozofiji, koia je prividno samo jedna zbirka heterogenih duhovnih proizvoda, postoji kontinuitet „saznajnih doprinosa, i da se taj kontinuitet manifestuje u stalno izraženim ' naporima za otkrivanjem dubljeg odnosa trajnijeB smisla predmeta i pojava Koje se rasmatraju.

Pilozofska refleksija polazi od određenih uslovnosti (datih n3-

učnih znanja, zahteva vremeha, .

određene kulture, itd.) i dolazi do ovog ili onog bezuslovnog. U bezuslovnom je, dakle, sadržano uslovno, ali se ne svodi na njega. Iznad uslovnog oblikufe se korpus bezuslovnog — filozo fsko gledište. Da bi to filozofsko gledište mogli da razumcmo i procenimo potrebno je da (u mislima) izdvojimo ono Što je u tome uslovno od bezuslov nog. To činimo ne zato da bismo bezuslovno odsekli od uslovnog (u tom slučaju bezuslov-

no ne bismo mogli ni razumeti '

ni proceniti) nego da bismo V!deli koliki je stvarni udeo bezuslovnog, Drugim rečima, u filozofiji hoćemo da procenjujemo samo ono što je filozofslo. Ako se jedan mislilac drži samo 7„dguslovnog, onda je njegov misaoni rad efemeranm, on promašio cilj, pa i njegova delatnost ispađa iz okvira filozofije. Ali ako on ne ostaje na uslovnom, nego polazeći od nje ga ide dalje ka bezuslovnom, onda njegovo delo iranscendira epohu u kojoj je nestalo, ostav lja poruku kasnijim generacijnma i ulazi u stalno aktuelni smisao filozofiranja.

Ako se uslovnosti stalno menjaju, i ako je posao filozofije stalno u tome da te uslovnosi

x |-d

nio ju je čovek, rođen nag usred'

| > Be

|_LIRIKA U PREVODU

Rabindranat Tagore

SABIRANJE PLODA

(FRAGMENTI)

UČINI ME tvojim, pesnikom, o Noći, zastrta Noći

Postoje meki koji su vekovima bez reči sedeli u tvojoj senci; dopusti da izreknem, mjihobe pesme! \

Popni se ma svoje kočije bez fočkova, koje bešumno

mračno lepa!

hitaju od sveta do sveta, ti kraljice u dvoru vremema, ti

Mnogi ispitiački duh wotajno je ulazio u tvoje dvo ište i tumarao Kyoz toje kuće bez svetiljki tražeći od-

govore.

Iz mnmogog srca, probođemog strelom Yadđosti iz ruku Nepoznatog, izbile su vesele pesme, tresući tamu do temelja.

Te budme duše ma svetlosti 29ezda gledaju začuđemo u blago Koje su menadmo mašle.

Učini me mjihovim, pesnikom, o Noći, pesnikom ivoje

međosežne tišine.

(Preveo Dušan PUVAČIĆ)

U OČI MFS MURE T SKOG.RATA

Kada je moja misao izašla ma slobodu

iz omog bezdana mesvesti,

probudila se iznenađema mepodmošljibim, saznanjem da se malazi ma vulkanskom, krateru paklemog ognja

koji bljuje zagušljip otrov

sramoftnih wbreda čovečamstvu. Prisustvovala je dugoj samoubilačkoj agoniji našeg vremena, koje prolazi kroz grčeve čudovišne izobličemosti

gore od smti.

Na jedmoj strani, izaziačko divljaštvo

i urlici ubilačkog pijanstva;

ma drugoj strani, bojažljive smage privezame za tovar

svoje dobro čuvame Yiznice.

One su: pokorno pyiklonjene da prećutnim, pYistamkom

obezbede za sebe mir, —

posle promašemnmih, izlioa, mestrpljenja.

U većnicama starih, nacija

planovi i protesti zamukli su među stisnmutim, obazrivoim, usnama. U međuvremenu, nebom, proleću sa plamenim, svetogrđem,

vojevi jastreb-mašina,

promoseći granate, pune kYvoždene požude za ljudskom

utyobom.

Daj mi moći, o strašni Sudijo, koji sediš ma večmom, prestolju, |

daj mi glas gromovit

da moje reči prekora ostanu, za uvek

u otkucajima srca istoyije, koja je samu sebe ponizila, dok sei ovo doba, gušemo i okovamo,

ne upokoji ma postelji sopstvenog pepela.

PRKOS SMERTI

Izbledeli kostur životimjski w travi leži.

Suhe bele kosti — surovi potsmeh, Vremena — dovikuju Mi; i ti ćeš, gordi čoveče, završiti kao ono živinče , što za uvek Dphestalo je da. pase, ;

jer kada se vino života prolije do kapi poslednje

pehar je bačem i miko za nj se me brine.

Ja odgovor dovikujem:

Moj žipot nije od onih koji plaćaju svojim, kostima.

samo ža stan i hranu ma ovoj zemlji, ostajući bez ičega. Nije moguće da moji dani sadrže đo kraja

sve što sam, mislio i osećao, primao i davao

slušao i izgovarao.

Cesto je moja misao Vremena gramicu prekoračivala,

zar će se zauvek zaustaviti ma rubu trošnih, kostiju?

Meso i kro me mogu biti mera istine koja sam dami i trenuci me mogu me do kraja uništiti

neprestanim, udarcima;

ja;

a onaj drumski razbojnik, Prašina, me sme opljačkati

sve što posedujem.

Smrti, ja me prihvatam od tebe da misam ništa drugo do jedna velika božanska, šala, potpuno ništavilo sazdano od, svekolikog obilja beskonačnog.

eto e ——A ; , i s ~ <“

pretvara u bezuslovnošti, onda sa Hermanom Gloknerom možemo reći da je filozofija lHauka o beskonačnoj problematici sveta. Ako se uslovnosti menidju, onda ih + filozofi, naravno, moraju videti uvek drukčijim Pilozofske doktrine su 'različite zato što filozofi ne gledaju i ne vide isti svet. Neslaganja medu filozofima počinju u stvari pre početka filozofiranja: na iste objekte oni ne stavljaju iste koeficijente stvarnosti. Dok se u egzaktnim naukama radi o neprestanoj, akumulaciji znanja, dotle se filozofija sa svakim ve1ikim stvaraocem uvek ponovo rađa. Pa ipak, u delima velikih

- PF _

đa bacim, prokletstpo ma krvoloke, čija gnasna glad "ie štedi ni žeme mi decu,

(Prevela dr I. K.)

filozofa možemo nači mnoge iš• tine koje važe i izvan uslova vremena i mesta u kojima su ti filozofi živeli i stvarali. "'a} kontinuitet filozofskih saznan\|a i uviđanja, taj kontinuum UDezuslovnog, iako. se stvara pod dejstvom niza uslovnosti, dozvoljava nam da filozofiju posmatramo pod viđom jedne snmo njoj inherentne mužnosti. Ali filozofija se ne može i nc sme posmatrati samo kao izra jedne inherentne nužnosti. Jer filozofija nikad nije „čista“, uta nikad nije izdvojena cd osta disciplina duha, kao što se ne ograđuje ni od ljudske prakse u svim njenim vidovima. Štavi še, filozofija ne samo da ž#wije odvojena ođ svih drugih teovij skih i praktičnih delatnosti, riego se i javlja samo u njihovom kontekstu. Ako smo napred ih sistirali na onomc što je f{ilozofsko, bezuslovno, na onome što je unutrašnja nužnost misa> onog razvitka, to je bilo samo iz potreba (misaone) analize filozofske delatnosti. Analiza pekazuje da se filozofija doduše javlja u kontekstu sa svim' osta lim delatnostima čoveka, ali ?8-

država i jeđan poseban, 8VOJ, specifičan medijum „njihovog

sagledavanja, zbog čega upravo

i imamo prava đa fu teorijsku

delatnostu nazovemo POO o

imenom filozofije. (Odlomak)

Miodrag CEKIĆ