Књижевне новине

i i u.

š # ž •

"Blobodan MARKOVIĆ

vr SPa

PESAMA.

»Izgubljenog raja«

Kad je ćutanje hrama onda se i govornici brate. Ima u mesu žege čudmih, obrtaja.

Svi bi hteli komad hlada da povrate

pa makar ma groblju malog zavičaja,

lav me

mogu samo ljubav da brekrate

is Wobilama magli, sa žutim amrelom,

pa SU Ida ne

opet magli, pa su se i sagli bi prošli rekom, a s odelom,

Ina debelom, mesu i vredmom, kolewu,

| Rad j

dugo

e 'ćutnja hvama, tad i konj u semu preživljanG,

Itad bih i ja uzeo za ženu

' neku,

od, mlečnih zavodljiih krava

da mi mukom, wu staji bude udovica.

Život

mije greda sa zbowom o kuku

ima ko marama dva šarema lica

i teško onima što ga katkad svuku, jer go život mami, izaziva ćultnju, „potemani dve?i laž i sjajnih trumbeta.

U tu

vrepu dnevnu i večernju ljutnju,

ja idem, sa hordom zlih marioneta.

Dolovo banatsko, juna 1946,

(PRIJAVA BORAVE A)

Sve mađem, žene s mišlju da sam lud ali i to mi ponekada prija zato ću večeYas poći bilo kud

„dalje od Ela i od Rozalija,

rip:

U meki gradić gde se slavi blud i gde su male lampe kao vime sa nadom da će možda odmnekud, i noć da vrisne puno moje ime.

Jer ja sam, pakla vedri sinh ma Đupku su mi zvezdani ostaci Sve što sam stekao stekli su gorštaci.

Moju patnju šumi Beli Drim a smeju mi se ljigavi prostaci misleći da se bavim bilo čim. : 922. april 1961. godine Skoplje — noću * * *

Ne znam ti ime, mi ko si mi šta si. Od tvoga dela medelo mi buja. Pomalo te češalj iza wva Krasi

a na kolemu sanjaYi oluja.

Meni je svega o brigama malo. Još bih hteo muke + patnje i smrti. Suve što sam, digo opet je propalo tamo gde list vrbe reka luda vrti.

Tu wu tome viru čuj me Nepoznata, imam, kovčeg zlata. Tu mi drevni predak pod kamemom spava.

Dom, mi je ko sablast. Otvorenih vrata

om Do svu moć vetar strave žzauzdava

i turobno jeca od sprata do sprata. Metohija, s proleća, 1961,

* * *

U mebo bacam svakog dana poljupce s krilom, male laste. Ruke mi nisu tako srele olovne mazge tfmurnih žoTa. Sv. Kralj ima zub ma grivni. O, sasvim, će da me upropaste glasovi što dopiru s ToTdq.

Petao me zna za TYazgličak,

a om je kao što su mežmi. Izvam, groba gde sunce blista jabuka gnjila sja wu čežnji, jer gde su volja otopila desnica mi se maši kista, Zato mi kola ne otpreži, putujem, dalje u Zaista.

Zaista mi je mesto bola

a nisam, kađar da se vimem

u meke tuđe pokrajine kao blistava parabola duge što makom vode sine i padne mi ma srce stola,

“A fu je bokal zemljam, Dečem i hleb i meso, mož, oštrina;

tu sam i ja sav isečem

od, ratovamja i milina,

pa iako sam, nmedorečem,

patim, što glumim, mežnog sina.

Te još kako sam željan cike i da mi bude sasvim bolje, da otkopam, krvavo volje i da izljubim, sve vojnike!

* * *

Kad pesma počne u tebi i u mam4đ, kad, mi iz nokta mikme, pa se zalali, Ima li popodne zelene uši,

ili je grad petlu mali. \

Hoće li tađa da se menjaju . praćke za maske, a maske za sume. . Kako je dosadđam jedam mali

žene koja je suza glume.

Baš biću javor na pbroplanku vam, ove svakodmebnme TeVe, pašću svom, snagom, ma seljanku, otkriću cvrkut zebe, ševe.

Namigivaću ma budale kad, usne vlažne dođu veće i bakalnica s ugla kad se ponaša kao preduzeće.

Ova je pesma svemu sklona sem poeziji koju ceme, ona.je ko cvet sa balkona koji nad glavom sveta veme,

Ona je prašima od miline i setna je od tuge groma...

Ne zha za prekor, mi daljine, al Kkukuriče s moga doma.

NIDELJKO GVOZDBNOVIĆ: PREDEO SA GRADILIŠTEM

IGRA IZMEĐU ŽIVOTA | ___TPOZORIŠTA ——

! Neko je rekao da je pozorište jedna suptilna igra šivola. Mnogo što šta bi se moglo tako označiti, ali kada je u pitanju teatar — ovo zvuči stvarno a ne samo kao literarna figura. Pa mogli bismo se odmah zapitali: šta je to „igra“? — ta tako često upotrebljavana reč kojom se obeležava jedan prilično neodre đeni pojam. Pretpostavimo da' je igra večiti, neobavezni „privid" HOOlONO života, jedna. vTrTista žiyotnih siluacija u kojima je neko ROLE a da. se opređeli u svojim postupcima. Da li je i pozorište takav vid čovekove neobaveznosti?

Ako bi tako bilo, pozorište bi onda izgubilo sva svojstva izvesne relativne objektivnosti i bilo bi prepušteno na milost i ne= milost mnajsubjektivnijim ćudima čovekovim. A u tom slučaju — ono bi izgubilo relativnu ODštost svoje privlačnosti. Tada bi samo jedan najuži krug gledalaca bio zainteresovan za određenu predstavu.

Međutim, iskustvo nam SOVOri da neku predstavu gledaja ljudi najrazličitijih kvaliteta, in teresovanja i godina starosti, To znači da postoji objektivnost u tretmanu pozorišne predstave i da se ona ne može prepustiti ćudljivoj igri potpune subjektivnosti. Pa ipak, pozorište je igra. Jedna čudna igra u kojoj svak" može sebe izuzeti iz određene situacije koja je trenutno na sce ni. Igra je ta koja dozvoljava da

se gledalac oseti kao indiferneni="

ni posmatrač, kao neko ko u da tom trenutku biva i superioran nad onim što se događa u teatru. No, reći će neko, bez obzira na sva objašnjenja i napore MU metnika, ipak se uvek govori O „igri“ i „priviđu“. I svakome biva jasno: igranje je to života, namenjeno posmatračima, publi ci koja može doći na predstavu ali ne mora. Znači, zahteva se 1 od publike da i ona „odigra Jednu svoju igru“. 1 gledalac se mora podvrći neumitnim praVilima igre, On mora prihvatiti sve uslovnosti jedne naizgled „realističke“ umetnosti, da bi mogao doživeti, ili bolje rečeno da bi se mogao uživeti u Jedan nov život,

Kao da je sve ovo jedna paradoksalna smicalica. Donekle i jeste: jer kako možemo pomiriti, odnosno uskladiti „igru“ i „priviđ“ sa objektivnim prika= zivanjem živolinih istina, Izgleda teško. Zaista je to paradoksalno, ali zar paradoksi ne postoje u životu, i zar ih i samo pozorište ne izražava?

To bi značilo da bismo požoyište mogli kvalifikovati kao „u metnost paradoksa“, u stvari Umetnost jednog neumiinog, živofno bparadoksalnog ispoljav9nja istine, U tom slučaju priznali bismo pozorištu njegovu

neophodnost, potvrdili bismo da je ono zaista nasušna potreba čovekova.

Opet nam se, dakle, nameče pitanje: kako primiti jednu igru i jedan privid kao životno neumitne i neophodne. Jer, na primer ima dosta umetnika, kritičara, esejista i estetičara, koji negiraju ovu potrebu za pozorištem, i označavaju ga kaa zastareli i današnjem svetu, ne potrebni umetnički izraz. Pozorište je, kažu oni, đanas nepo-

trebno, pošto postoje film i tele.

vizija. Istina, ima i onih koji terminom „pozorište“ obeležavaju jedan mnogo širi pojam, kao što je to nekada, u svome eseju „Pozorište, pozorište“, činio Rastko Petrović. Po njma, u jednom ~ „šekspirovskom smislu, čitav je svet pozornica, pa treba samo umeti videti i pronaći bezbrojne .dramatične situacije, Ali nas fo sada ne interesuje.

Reč je ovde o onom što se odvajkađa „nazivalo „pozorišnom igrom“, kao·i o onima koji iakvo pozorište negiraju ili afirmi šu. Međutim, nije mali broj onih koji baš u jednoj opštoj, filozofski intoniranoj, „pozorišnoj koncepciji“ sveta, pronalaze dru štveno, životno i psihološko Opravdanje pozorišne umetnosti kao jedne posebne umetničke igre, koja svojim „priviđom Života“ zadovoljava najdublje i najskrivenije potrebe čovekove.

Nije li time pronađeno rešenje za ovaj problem pozorišta kao „igre“ i „privida“, ali, isto tako, i kao neophodne, objektivne slike životne istine. Tako bi nam i psihologija došla u Dpomoć. T mogli bismo da zaključimo da se u samom čoveku na lazi ta potreba za paradoksalnom pozorišnom igrom. U tome ima nečeg tačnog, ali suviše imsistirati na takvom rešenju u smislu jednog bukvalnog prihva tanja pozorišta kao neke psihološke potrebe čovekove za „igrom istine“, značilo bi baš zanemariti one društveno-objektivne momente koji pozornicu 1

· čine značajnom, i koji, u sušti-

ni, i postavljaju problem za Taz-

·mišljanje.

Problem, prema tome, ostaje baš u toj . činjenici đa je igra „pozorišnog privida“ društvemoobjektivno motlivisana, upravo da je tako treba shvatiti, Ali baš ta činjenica je često dogmat ski shvaćena, Takva koncepcija služila je mnogima kao opravda nje za stvaranje naturalističkosš teatra koji bi, tobož, sasvim Oobjektivno odražavao životna zbivanja. No faj teatar“ pokazuje nešto sasvim drugo od onoga što žele da dokažu njegovi branioci: već u samoj svojoj suštini naturalističko pozorište postaje izlišno. Jer, pozorište je, ipak, samo igra, ali igra koja svojim paradoksima

otkriva ono nesvakiđašnje u su-

štinskoj istini življenja. A te-

„objektivistički

atar u naturalističkom stilu postaje igra. sama za sebe, igra koja se iscrpljuje već u svcm nazivu.

Odatle bismo mogli izvući za” ključak: „pozorište je potrebno baš zato što nije obična igra odslikavanja, nego je upravo SVOjom „parađoksalnom igrom istine“ nešto novo u svakodnevnici čovekovoj. Ta novina je evidđenina u jednom „specifičnom izražaju životnog oblikovanja. drugim rečima — pozorište je igra utoliko ukoliko nije identična sa svim onim „običnim“ što čovek već zna, a to znači, mada i ovo zvuči paradđoksalio, da je pozorište, svojim smislom za igru, u mogućnosti da pruži umetničku kreaciju, odnosno jed nu novu istinu iz kompleksa životnih zbivanja.

U pozorišnom panoptikumu, dakle, životne činjenice se prelamaju na jedan osoben i jedinstven način, te je ono neophodno i pored postojanja filma i televizije. Čovek mora dati odu= ške svojoj potrebi za igrom, a izgleda da ništa adekvatnije ne odgovara foj potrebi od samog pozorišta.

Jednog frenuika je to poka zao Stanislavski sa ČCehovom, a danas, možđa, Blija Kazan sa dramama Tenesija Vilijemsa, Ali ovo su samo „irenuci“ u jednom procesu koji se neprekidno razvija, i ovai put to nas ne zanima, Međutfim, potrebno je reći da svako apsolutiziranje jedne komcepcije, koja se pojavila u određenom trenuiku, pred stavlja ugušivanje onog Kreativ nog, onog što čini umetnost u stvaralačkoj igri privida,

. Upravo povodom toga, često se raspravlja o pozorištu misleći isključivo na dramske tekstove, i time se pađa u zabludu u odnosu na featarsku umetnost. Dobrog pozorišta nema bez dobrih drama, i to je svakom j9sno, tako da je o tome nepotrebno govoriti. Ali su dramski tekstovi bez teatra jedino dobra ili loša literatura. U pogleđu pozorišta oni su učesnici u jednol igri čija uspešnost zavisi od gvih nas. Kažemo „od svih nas“ jev svojim učešćem, pa makar i sh mo kao gledaoci, postajemo stva raoci jedne imaginarne drame, — postajemo glumci u jednnji istinskoi igri žŽivota.. Onakvoj igri kakvu je svojim teatrom hteo da potvrdi U igri koja govori ili surovim istinama životn. T kad u punoj sna”i ljudskosti doživimo i shvatimo te isti" ne, onda pozorište prestaje da bude igra i postaje jedna živoftna mogućnost suočavanja sa samim sobom i sa društvenim zbi vanjima. Tada više nismo neobavezni posmatrači jer se igra pretvara u Ozbiljno svedočenje o suštinskom smislu života.

Predrag S. PEROVIĆ

o ·lepim

Bert Brehi.

(dgovornosi svih za Sve

Nastavak sa 1, strane

ralno, ljudsko pravo tog zasenje-

nog, zbunjenog, skoro zaluđenog, podetinjenog pojedinca na možđa već sutrašnji krik očajanja i protesta protiv sudbine koja ga može zadesiti biće, zaista, ravno nuli.

Hoću da kažem, da je savremeni čovek dovoljno iscrpno i jasno informisan o svima opasnostima koje se nadvijaju nad njegovom „kratkom posetom“ i da je njegovo lično iskorišćavanje slobode izbora bar umne i emocionalne zaposlenosti u takozvanim slo» bodnim časovima (slobode izbora svake zabave i razonode, osim jednom već izabrane profesionalne delatnosti), veoma: široko, veo= ma otvoreno i do „maksimuma prepušteno njegovom ličnom ukusu. Taj ukus, avaj, sa svim je loč, fatalno nezreo i neozbiljan, upravo detinjast, ako ne i obo1eo, Na mahove on se pokazuje i iskazuje zapravo kao gvojevrsna (recimo, blaga, imbecilnost, a ugađanje i povlađivanje tom kraj=nje nezrelom i lošem ukusu od strane ilustrovanih jistova, zabavnih emisija radiofonije i felevizije, centara za distribuciju u= vezenih filmova i mnogih drugih komercijalno pravdanih i opravdanih preduzeća predstavlja jednu razgranatu i anarhično slobodnu društvenu aktivnost kojoj kao da više niko ne može stati na put.

Vi možete videti ljude u godinama kako zapenušeno raspravljaju o niskom uđarcu tog i tog boksera, o nepravilno osporenom golu tog i tog fudbalera, o neodoljivosti te i te razgolićene lepotice sa plaže, U ovim letnjim večerima vi se možete siti naslušati urlatorskog roktanja i groktanja omlađinaca po uglovima velikovaroških ulica i po parkovima. vi se počešće morate provlačiti kroz oštru šibu skarednih reči i psovki vaših sugrađana „pod gasom“, vi možete zaraditi udarac nožem u leđa, ako ste bili tako slobođni da se usprotivite drskom bozo=, čniku kom se jednostavno proh= telo da zagrli vašu suprugu ili kćer na javnom mesfu; ali mi se čini da nećete češće biti u prilici da među šetačima po parkovima čujete one koji citiraju, iz nedavne izjave maršala Tita, rečenicu:

„Slika današnje situacije izgleda mi donekle slična onoj uoči drugog svetskog rata“. Ozbiljne i znbrinjavajuće pojave kao da su prepuštene samo odgovornima: 7a bljutave, odvratne i sramne eDizode lokalnih incidenata kao da niko nije odgovoran. A u stvari (i po saznaju dijalektičko-materijalističke etike) odgovorni j svi za sve,

Delimična, jednostrana večitost koja nam je svima zajemčena od trenutka kada prestaje naša „ktaftka poseta“ (jer, jednom mrtvi, večno ćemo biti mrtvi) opravdava zaista svačiju želju da SsoDstveni život provede po svom ličnom ukusu, prema svoilm 9ĐOtrebama i idealima. Konačno, ljudi su, u ime te žudnje, i Tevolucije dizali. Ali, potrebe i želje jednih nastaju iz razumevanja sveta i čovekoljublia a potrebe i želje drugih iz nerazumevania i bezobzirne sebičnosti, pa đruštvena svest o nužnoj upučenosti čoveka na čoveka, pri takvom stanju stvari, zaista ne bi smela podariti ista prava prvima i dru” gima. Nas' sve neko i nešto vaspitava, formira, navikava na PO” irebe, želje, apetite, osećanja, misli, ideale, ištai vaspitač (svesni ili stihiini) deli sa svima pojedincima odgovornost za njihove PO” stupke, Pa ipak, čovek danas ra5polaže tolikim pođacima o smeru kretanja društvene istorije, da iskustvima maoružani i trezveni pojedinac može odbaciti i otkloniti od sebe sve uticaje nevaspitanog vaspitača. Čovek može Odrediti sebi svoju sopstvenu sudbinu, ali samo pod uslovom da i za sve ozbiljne. i zabrinjavajuće pojave uzme na sebe lični deo OS govornosti. Za lokalne „sitnice — utoliko pne.

Pavle STEFANOVIĆ

smo ,

____ _X- 5 „UM