Књижевне новине

Poseta muzeju · Onore de Balzaka

BALZAKOVA RADNA SOBA

Želeo sam da posetim | đom Onore de HBalzaka, sekretara francuske društvene ištorije u doba Carstva, Restauracije i JuIske monarhije. „Adresu sam pronašao u prepisci velikog Disca sa groficom Hanskom: „G-ca de Binjol, Niska ulica br. 19, Pasi, Senska oblast“. Radi obaveštenja o ulici gde je stanovao muaistor realizma svrafio sam u prvi bistro pod kestenovim krošnjama. drevnog trga Pasi. Kelner sleže ramenima kao da prvi put čuje za Dpisca „Ljudske komedije“, a policajac u crnoj pelerini, pogleđavši u adresar, reče da se Niska ulica danas zove Rejnoar, sde je u broju 47 „Maison de Balzac“. Srebrnasti oblaci behu mi putokaz za fu ulicu, gde izmc đu dve sive kuće nalazim „krftičin rupu“ u čijoj je prizem“noj kućici „kao kakav pacovć provodio 'besane stvaralačke

noći Onotre de Balzac koji će

jednom u ogorčenju napisati: „Stvarati i uvek stvarati! I boP je stvarao samo šest „dana...“ A on, usamljen i povučen poput svog Gopseka, argatuje na svojim romanima vać sedamnaestu godinu ojblaćujući Da" lene dugove i Žživeći u „raju uspomena“...

· Kađa otvorih gvozdenu dvoriš nu kapiju ove znamenite kuće, trže me iz. misli alarmno zvonce?! Zastadoh kao. u očekivanju da se pojavi stroga Balzskova vratarPka koja bez lozinke

'mikada ni koraka đalj: nikos nije puštala kk slavnom bbiscu. No ako bi Balzakov 'poseti!c

mvpitao za ne?ostojeću g-cu de Binjol, pod čiim se imenom skrivao žŽiveći u nnonimnosti, dobio bi dozvolu da se stepeništem spusti u vrt i zakuca na okna zastakljene verande... · Niko mi ne prepreči put, bp3 zakucah na vrata „Balzakovog doma koja se ne otvoriše. 958 sam se ovde obrco bre jednoj stoleća, prišapnuo bih lozinku: Nastala ie sezona šljiva“ — i oprezni de Balzak tada bi zn3? da ga ne traži ni boverilac, mi član Nmrodne garde i ne bi tajnim izlazom Mklismuo na druga ulicu. Na prozorčetu „verande pojavi se sađa pospani čovečuliak, napomenuvši mi zgranuto da sam poranio pet minuta pre otvranja muzeja! Znajući ?a preteranu fačnost Parižans Wubutih se u šetnju lepo utređenim alejama malog vrta sa najlepšim Rkutkom ispred “Balzakove radne sobe. Seo sam da se odmorim na mestu gde ie Đalzah igrao karte sa Žorž Sandovom. Pijući ogromne količine crne kafe, znam, pisao ie za ovim mramornim stolom da bi stvorio sto kmiga sa iri hiljade i Sa ličnosti „Ljudske komedije“. . : s 3 kupio Vvelelepni dvorac i ukya

ga skupocenim stvarima ra~

sio . bogate žene

di jedne daleke

„zaljubljene glave ali hladnoz srca“. Ili možda zbog onog obećanja ispod Napoleonove biste u njegovoj radnoj sobi gde »biše: „Ono što on nije stigao da izvojuje mačem ja ću to da Osvojim perom!“ Pogledom kroz zastakljena vrata Balzakove radne sobe tražim raj Napolconove biste slavni pisaći sto 1 komodu sa grbom Marije de Mediči i Anrija IV, Rhoje je kao kolekcionar Balzak nabavio u jednoj neuglednoj starinarnici drevnog Pariza. T azočaravani se kada umesto fih autentičnih stvari po ulasku u radnu sob'i naivećeg vomansijera jedne cTnohe nplazim oskudđan nameštaj koji deluje kao nestvarna rekonstrukcija. Dočekujie m? tamo premoreno dugokosi Ba!zak, isklesan u mr.imoru dletom slavnog Davida Gq Anže. Usamljen, lutam kroz ogoleli petosobni „Balzakov stan u kome nema vodiča. jer nema šta da se ukrade, pošto je Tu gotovo sve loša kopija i fotodokumentacija. U trpezariji vedro se osmeh. ie mladi Balzak isklijao pod Deverisovom kičicom; „umetnik ga je slikao kada je na pariskoj mansardi voleo plemeniu Madam de Berni, pisao loše ištorijske romane i izdavao klasične pisce. Bulanže ga je naslikao debelog poput Luja XVI. odevena u pokajničku kaluđersku rizu, u vreme. ada se 8#r9 zničavim radom prihvatio „bobe s bedom“, želeći da stekne bogatstvo i nezavisnost i da postane „plemenit karakter koga niko neće mapadati“. Kada sam ugledao zid ispunjen karikaturama savremenika na Balzakov fačun, shvatio sam tu njegovu žalostivu misao... i :

Na crvenom veluru kamina #5 svećnjacima stoji pozlaćena mini iaturna slika voljene groiice Rvline Hanske koju ovaj veliki pisac punih sedamnaest godina zasipa pismima i skupocenim smaragdđima; ako Balzak. nije imao ·srečnu mladost i cvetno proleće, on neće dočekati sa svojim „obožavanim | anđelom“, kao što se nadao, ni „najdivniie leto, ni najmiliju jesen...“ Prerana smrt će razbiti iluzije pisca „Izgubljenih iluzija“... «

'Kolekcionare će možda zanimati Balzakov ribor za Dpišsanje i kafu, otisak njegove ruke, plan razrade „Ljudske komedije“ sa njenim junacima, čije je 'Rarakteristike isklesala ruka Pjera Ripepta... Da pišem O vitrinama sa neoriginalnim dokumentima, pismima, računima i skicama, mislim, ne isplati se. Zato odlazim brzo iz ove sumorne prazne kuće, ispraćen mesečarski zanetim „Balzakom vod vizionarskim „mRodenovim dletom. Kosta DIMITRIJEVIĆ

KONGRES SAVEZA KNJIZEVNIKA JUGOSLAVIJE U SARAJEVU

Svečanim otvaranjem 15 IX. 1961. počinje u Sarajevu kongres Saveza Kknjiževnika dugoslavije. Kongres će imati manifestacioni i radni Rharak„ ter,

Manifestacioni kar ker KMhbmngresa pređviđen je povođom jubilarne go. dišnjice revolucije jugoslovenskih narođa, Tako će prvog đana kongre„sa, 16. IX, biti reči o uticaju revo. lucije na Književnost i kulturu. Xi... ferat s fom temom podneće dure Franičević„Pločar, a iz svake repu. blike po jeđan đelegat izneće uspo. mene i asocijacije o ljudima i do. gađajima iz revoluc'bnarne epohe. Kao govornici prijavili su se: Mtiza Ramić, Slavko Janevski, Mitia Me. ak, Čeđo Vuković, Jure Kaštelan i Dobrica Cosić. Poređ toga, Narodna, biblioteka u Sarajevu prirediće 15, IX izložbu sa mnoštvom pođataka, faksimila i fotografija o Kwjiževnici ma — borcima u NOB-u, a beograd_ ski glumci izvešće, u „režiji „Bođe Markovića, progMAim. jugoslcvenske revolucionarne poezije.

W rađnom delu kongresa Aleksan., dar Vučo podneće referat o rađu Uu_„ prave, održaće se diskusija povodom referata i izabraće se nova uprava, Kongres se zaključuie 18. IX.

* * * PRONAĐENA IZGUBLJENA KAL. ĐDERONOVA DRAMA

Rukopis izgubljene Kalđeronove đrame pronađen je kraj Praga u dvorcu Mlađa Vozice, Kalderon je napisao dramu o Svetom Franji Borđžijskom, nekađašnjem potkra-

lja Katalonije i generalu jezuitskog ređa, 167. prilikom njegovog Pro. glašenja za sveca. Naslov drame je »Veliki knez Gandie«,

Istorija književnosti znala je da je ovaj komad postojao, ali nijeđan primerak nije bio pronađen. Pre tri gođine Čehoslovačka akađemija na. uka određila je komisiju kojoj de stavljeno u zađatak đa prouči oko milion rukopisa koji su neproučeni ležali po dvorcima u zemlji, Tom prilikom je pronađen i »Veliki knez Gandie«. Svojevremeno je ćerka austrijskog poslanika, koja: je priSsustvovala prikazivanju drame 1671. mapravila prepis i ponela ga Sobom u Čehoslovačku.

*.O O %

ANTOLOGIJA ČILEANSKME PRIPOVETKE

Cileanska 'spisateljica Marija Flora Janez objavila je neđavno jednu antologiju čileanske pripoveđačke pro„ ze. Periođ koji obuhvata ova antologija prostire Se ođ 1538—1958. gođine, dakle ođnosi se na najnovija i

poslednja ostvarenja m oblasti čile„ anske pripovetke. Obuhvaćeni su između ostalih i Margarita Agire, Braulio Arenas, Francisko Koloane, Lu„ is Marino Režjas, Anđres SMbelja, Hernan đel Solar i dr. Kritika nije naročito zadovoljna ovom antologijom. Tstiče se pre svega činjenica đa nisu obuhvaćena još neka značajna ostvarenja čileanske pripovedačke proze poslednjih gođina, a da su prisutni u antologiji neki pisci Roji su đaleko od istinske umetnosti. TAR

· NAGBOLJE PRIMLJENI STRANI KOMADI U PARIZU

UW minuloj, sezoni pariske pozor„ nEce Mile su preplavljene stranim Rkomađima i po prvi put posle rata narušena je konvencija po kojoj pro đucenti smeju đa prikažu samo jed. no strano delo na svake dve doma_ će drame. Dođuše, mnoga poznata strana dela nisu naišla na odgovž-

'rajući prijem kođ pariske publike 1

kritike. Tako se komađ čuvenog em gleskog autora Harlođa Pintera »NMR.

· stojnik« održao na repertoaru šamo

dve nedelje posle čega je skinut kan neuspeo. S đruge strane, znatnog Uspeha su imali Šon O'Kejsieva dra ma »Crvena ruža za mene«, koju je prikazao Vilarcv T. N. P„ i dva interesantna komada koja su došin iz Poljske: »Policajci« Slavomirn Mro žeka i »Postojite li gospođine Džonse? Stanislava Lema, Oba poljska Rkhomađa su u stvari aktuelne satirič me farse. Naročito velik uspeh doži veo je Lemov komad, koji priča o slavnom automobilskom asu, koji 1ma mnoge delove tela od plastične mase. Kad jednog dana Džons dofpc u materijalne neprilike i pređuzeće koje ga je snabdelo zatraži povraćaj isporučenih đelova tela, iskrsne 74-– nimljivo pitanje: gde je granica !7među čoveka i oruđa? Jer ako se mo že tražiti povraćaj ruke kupljene na kređit, da li se s istim pravom moče zahtevati od nesrećnog Džonmsa da se ođrekne i svog veštačkog elek tronskog mozga? Pariska kritika atti če đa je Lem stvorio vedru satiru koja gledaoca izđašno vabavlja, pozorištu, ali ga na putu ka MKući

primorava da seč zamisli nađ uslo. vwima Kojt vladaju u našoj mođer. no] tehničkoj civilizaciji.

STIHOVI ZA SPOMENIKE

Kada prebiram po slikama mogućih mesta u kojima se verovatno začela misao o pogodnosti mnoge pesničke reči za spomenike, onda mi se sećanja sve više usredsređuju. na jeđan luzbuđujući pohod i doživljaje jednog sunčanog, ali prohladnog dana u dolini Sutjeske. Sama veliki spomenik, ova dolina nema mnogo spomenika koje su naše ruke podigle. Ali, čini se, oni nisu toliko ni potrebni ovde, jer geograiska athitektura daje ovom pređelu i oblik, i dimenzije i simboličan smišao grandiozne spomenn-građevine. Uzmimo samo.dva đetalja, ona što se trajno nastanjuju u našoj uspomeni: visoke, vertikalno ustremljene litice i vrhovi, kao svojevrsni, harmonični zbir kolonada, obeliska i kupola koje dodiruju samo nebo — a dole Sutieska, kao svetla i opora pesma onih zbog koiih će ovaj spomenik i trajati. Tako, kažem, sama veliki spomenik, ova dolina ima i nekoliko poiedinačnih spomenika. Jedan od njih je, na primer, velika, Čini mi se, kamena bloča, na kojoj su, između obale i šumske pruge. upisane iednostavne reči, nešto nalik na zapis, saopDštenje, ratni izveštaj. Po sećanju, mogu reći da putnik čita ovo: „Ovde su borci IV udđarne brigade 13. juna 1943. godine prešli Sutjesku“. T ništa više. Ali, više ništa mije ni potrebno. Taj jednostavni podatak neodoljivom snagom budi sva sećanja na ono što se ovde, u našoj najbližoi istoriji, zbivalo. Toliko snažne jednostavnosti, pomislih, ima još samo poezija. Ona koja je dostojna ovih i ovakvih mesta. Zar gore, u klancu Suhe. gđe se litice klisure penju pravo ka nebu, ne bi mogla da stoji ioš jedna kamena ploča sa ovim pesnikovim rečima:

Zapalili smo velike vatre

ma prelazima maših vena i Pošli, smo. svi jednim, beskražnim, korakom, uz turbine mašega sma. :

Ne preuzimam potpunu strofu, ali čini se da je pesnik rekao baš ono što odjekuje ovim stranama; ono što je bila srž osećanja svih bo-

raca koji su ovde palili velike vatre svoje krvi,.

ono što čini suštinu događaja iz vremena velikog sna o buđućnosti zemlje: | 378

Ako mi se dozvoli nešto možda malo breievivanja ut iraženju mesta poeziji za spomenike, mogu reći da ne vidim lepše reči za jedan SsPpOmenik na Tjentištu od ovih stihova istog 'besnika: '

Sutjeska kroz maše kosti grmi teče između, crvemog cveća U mašem joj je srcu ušće

u, našem sYcu i290?7. | |

Evo, dakle, onog što bi svako od nas, kađ . bi bio u prijateljstvu sa lepim rečima, u 000]

meri u kojoj je to pesnik, mogao da ukleše na kamenu, u grubu kamenu ploču sred ove istorijske doline. To su večne reči. A za večnu

reč traže se oduvek pesnici. Oni je, međutim, stvaraju često pre nego što smo bili svesni đa”·

je ištemo, stvaraju je u samom času zaiedničkog osećanja đa je potrebna, nužna i neophođna, da bez nje ne možemo. OE

Ali kad smo je dobili, i kad je neprekidno dobijamo od onih Koji dolaze, kađ je već tu, onda nam nije teško da je uklešemo u tvrdu

površinu kamena, naša srca. Kamen-spomenik treba da je čuva,

treba da je saopšti onima za koje se kaže đa su ·

potomci. Jednostavna i snažna, ali zvukom i igrom ritma oplemenjena, pesnikova večna reč kazuje upravo ono što Smo — tražeći najlepši oblik — hteli da kažemo. ic umemo izreći kako freba, i kako bi trebalo,

kao što smo·: je uklesali u.

Ono 'Ššto fako' često” KOV glas.: ROI

na mestima gde se ratna slava otadžbine naj-

iupečatljivije i vidi i doživljava.

Zaista, toliko je mesta kraj naših gradova, u našim selima, kraj naših reks i putova na kojima bismo mogli da stavimo spomen-bloče streljanima sa rečima koje je pesnik za njih već stvorio:

Gleđali smo kako umiru stojeći oni koje Volimo. |, |

Treba zamisliti, treba upravo očima arhitekte viđeti predeo — breg, šuma u njegovom podnožju, podno nje zajednička, stravično Velika humka: trajno boravište onih koji su za ovu zemlju, za nas, umrli stojeći. I osetiti harmonično saglasje navedenih stihova sa onim što se na tim mestima oseća.

Možda se varam, ali u onom tamnom šumovitom kraju, gde je prerezano grlo „divnom palebu“, gde su, veruje se, nađene kosti Ivana Gorana Kovačića, ima mesta i za njegove i za stihove drugih pesnika o njemu.

Možda nije potrebno da navodim strofe iz njegove poezije, ali ovđe bi, uz nekoliko poda , taka o njemu,.mogli da stoje ovi stihovi:

Ne trožite ga u svom varijibom, sYcu,

On je potpuno nezavisan, sa zapaljenom liyom Potražite ga tomo gde prestajete

U epskoj šumi gde (Ylo.

Njegovo je jekovita dolina.

Naravno, osećam da je sve manje reč o spomenicima na koje smo navikli. Međutim, ovo uznemireno, novo vreme. traži nove oblike haših, na određen način oblikovanih sećanja. Traži nove reči za našu ljubav. Pesnikova večna več stavljena na kamen više ie nego spomenik. Kao đa ona stoji tamo, u nekoj šumi, klancu, dolini, na nekoj obali umesto nas i govori u ime nas. Kao da je odjek koji je priljubljen, stopljen sa nečim čvrstim, nečim trajnim. Zar ne bi bila. naša reč, naš glas onima koji pohode ta sveta mesta kada bismo na strmoj obali Neretve stavili ovu strofu:

Sklopite oči da vidite · one. koji su dali i večnoj moći dam, svojih očiju. Oni drže zemlju ma leđima.

'A ma istom mestu, samo malo dalje, takođe pri strani koja gleda nm legendarni most preko koga su prelazile naše izmorene jedinice, OVO:

Ovđe miko nije umro ko je umro Pa nešto dalje, takođe u kamenu:

· Njihobe su smprti | Najdivnija sazvežđa ma jugu neba.

Koliko je tek mesta u ovoj zemlji slobođe

' i dostojanstva gđe bi ovi stihovi mogli đa traju

na kamen-bločama kao zavet i kao poruka:

» Ouvđe su Živi jeli svoje srce Da bi živeli, a mrtvi bili Sve monje mrtvi.

Jednostavno, treba potražiti mnoge stihove i staviti ih tamo gde želimo da traju najlepše reči za ono što u našim sećanjima neprekidno boravi. Kao što smo ih ranije našli za vrh Kadinjače, kao što smo ih neđavno našli za najvišu tačku Crnog Vrha. Jer, toliko je mesta za večne reči. 'A za večnu reč ištemo uvek pesni-

_ Danilo NIROLIĆ

GASMANOVI POZOHIŠNI ERSPERIMINTI

U posleđnie vreme u Italiji je na. ročito zapaženo pozorište koje vodi čuveni italijanski glumac i ređite)ji Vitorio Gasman. U martu prošle go dine, Gasman dje csnovao nezavisno Italijansko narodno pozorište (T. N. T.. od koga želi da stvori instituciju sličnu Vilarovom T. N. P,. Za posled niih gođinu dana, Gasmanovo Pp0ozoOYište je pružilo dokaza o svojoj vitrlnosti, narušilo mnoge ustaljene forme pozorišnog Života u italiji i privuklo mase novih gledalaca. OVO me dopirnose mnogobrojne turneje putujuče trupe T,. N. I. po celoi Ttaliji i raznovrsni cblici propagande kojima Gasman pribegava. Glumvi i reditelji ovog teatra se ne ustežu đa izađu na itrgove i ulice italijan-_ skih građova da bi reklamirali svoje pređstave i prođavali ulaznice na ivi ci trotoara. Najzapaženija predstava u prošloj sezoni bila je inscenacija Maneonijevog Rhomada »Ađelchi« Ko ji že preko četrdeset godina bio za.„ boravlejn u Ttaliji. Ovu rcdstavi je do sada videlo oko 300,000 gledala ca. Samo u Milanu Maneoniev komad je prikazan pređ više ođ 80.00 gje đalaca, a Gasman sa ponosom ističe da bar polovina ovih gledalaca ni. kad ranije nije bila u teatru i da njegovo pozorište daje »najaristokrat skije pređstave po najnižoi mogu. ćoj ceni«, MWlanja naročitu pažnju italijanskoj dramskoj prođukciji. TI u

Gasmanovo pozorište po, savremenoj

ovom pogledu, način rađa T. N, TI. znatno se razlikuje od iskustva dru. gih pozorišta. Tako je, na primer, Gasman osnovao u Mimu jednu stal mu eksperimentalnu scenu, kojoj je stavio u zađatak da prikazuje noYe đomaće komađe i afirmiše nove štilove interpretacije, s tim što će sVeČ uspele pređstave biti potom prikazi. vane publici širom Italije.

KNJIŽEVNE NOVINE,

LIST ZA KNJIŽEVNOST, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA

Redđakcioni odbor: Miloš I. Bandić, dr Milan Damnjanović, Zoran Gluščević, Slavko Janevski, Velimir Lukić, Slavko Miha1Ić, Vladimir Petrić, Izet Sarajlić, Vlađimir Stamen-

ković, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović-Sip Direktor

i odgovorni urednik: TANASIJE MLADENOVIĆ

Urednik: PREDRAG PALAVESTRA

Sekretar ređakoije: BOGDAN A. POPOVIĆ

List izdaje Novinsko-izdavačko pređuzeće »Književ“ ne novine«, Beograd, Fran? cuska 7. Ređakcija: Francuska ", tel. 21-000, tekući račun: 101-20-1-208 List izlazi svakog drugo petka. Pojeđini broj Dim. 30. Gođišnja pretplata Din. 600, polugodđišnja Din. 800,

e o e • e • e e LI LJ a LJ • e • • • • • e LJ e • e e e e • LJ e •e e • • e e e e > e ? inostranstvo dvostruko, e mehničko-umetnička e oprema:

6. DRAGOMIR DIMITRIJEVIC 0 Štampa »GLAS•«, Beograd, e Vlajkovićeva 8.

o 00000000600000%

RogeoeoneoceooopodeogeeopooonogaoeGeĐegGBGOoBeggg0 908

– < –