Књижевне новине
IZLOG ČASOPISA
O NOVIM ANTOLOGIJAMA SAVREMENE LIRIKE;
U 162, broju ovog „hemačkog časopisa za evropsko mišljenje“ u članku Ba, gornjim naslovom, Hans Bender kaže da antologije pokazuju isto tako prijatnu koliko i karakterističnu panoramu savremene lirike i da se u
| njima jedna kraj drugih nalaze poznata i nepoznata imena, kao i krajnje samovoljni i izdajnički radovi epigona. Ovo je naročito tamo vidljivo gde je tematika propisana, kao što je to u antologiji Karla Tosa „Kardiogrami ljubavi“. Fos je lju= bavne pesme izabrao zato da bi pokazao „kako današnja generacija liričara menja staru temu“. S oznakom „konzervativno“ i „mođerno“ ne može se više izići na kraj; to pokazuje baš ljubavna pesma koja u ovoj zbirci ostavlja najsnažniji utisak, a to je „Oni koji se vole“ od Berta Brehta, pesma Koja se oslanja na hiljadđugodišnje kimeske uzore. Ovu pesmu izvesno nije premašio nijedan od svesno neoekspresionističkih, neodađaističkih i sirealističkih pokušaja.
Bender tvrđi da je ljubavna lirika Albertija, Koktoa, Kamingsa, Himeneza, Džojsa, Lorke, Gabriele Mistral, Haline Posvjatovske i drugih dokaz sopstvene savremenosti koja se u daleko jačoj realnoji opravđanosti obelođanjuje. Kamingsu se mnogi nemački liričari i romansijeri i Kritičari dive, ali on među njima nije našao srodnika, jer je nemačka lirika bila bliža kateđri, teoriji i formalizmu, mego li svesti i sopstvenom došivljaju. Kao drugu, Bender navodi antologiju „Austrijska lirika posle 1945“ Izdavač ove antologije, Ernst Šenvize, formuliše ovako svoj stav: „Posleratna austrijska lirika se istina pokazala stvorenom za nova strujanja, ali ona uvek prihvata samo ono što se pojeđincu za unapređenje njegovog đela čini korisnim“.
Zvučan naslov „Ekspedicije“ đao je svojoj antologiji Volfgang Vajrauh. “To je džepna zbirka nemačke lirike od 1%5. u čijem pogovoru stoji: »... Ove Su pesme' onakve kakve su“. 'ao što Šenvize razlikuje „tradiciju“ i „prelom“, tako Vajrauh pravi ražliku između „kozmetičkih“ i „eksperimentalnih“ stihova.
Bender se usput osvrćć i na nerimovane stihove i kaže đa oni nemaju nikakvu prednost nad rimovanima, jer se i merimovani završeci isto tako automaiski ponavljaju pa su i on! postali otrcani.
Đovođom antologije FP, O. Somps8a, „Alfabet“, koja donosi izbor stihova četrđesetorice mladih pesnika, Benđer konstatuje đa ona dobro služi u tom smislu. da čoveka čini radozna-
lim za budućnost lirike, a o antologiji „Vetru pisano“ Manfreda Šlesera i Hansa Rolfa Roperca, koja sadrži pesme nastale između 1935. i 1945. kao svedočanstvo otpora protiv fašizma, kaže da predstavija opasnost svojim posmatranjem literature sa tendencijom ka eksperimentu i ekspediciji, bez saznanja o početnoj tačci koja je još vrlo udaljena.
Poslednja antologija o kojoj Bender govori je „Nemačka lirika na drugoj strani“ u kojoj su sabrane pesme iz istočnog i srednjeg dela Ne» mačke. „Pesme koje je Ad den Besten, neutralni holandski liričar sa-
brao jedine su još koje svojim autorima dozvoljavaju da ostanu unutar granica jednog režima koji bi radije hteo druge, jasnije stilove da viđi, a
· često ih i naglašeno od svojih autora
zahteva...“ — kaže MBenđer.
Ova antologija An den Bestiena upozorava na situaciju, ona daje podstrek za razmišljanje o zajedničkom jeziku i granici koja taj jezik deli, a to je nesumnjiva zasluga njena i njenog sastavljača. (A, P.)
LA PMBRA IFTTERARIA
KAKO CITATI „ULISA“
Prvi prevod „Ulisa“ ma italijanski koji se pojavio pre godinu dana pobudio je u italijanskoj kulturnoj javnosti čitav jeđan talas obnovljenog interesovanja za Džojsa i njegovo đelo. Kao posledića toga naglašenog interesovanja došla je i neđavno objavljena Kmjiga „Vođič za čitanje Džojsovog „Ulisa“ koju je napisao autor italijanskog prevođa Gjulio de Anđelis. Prime Baruka, odličan poznavalac anglo-američke književnosti, daje u jednom od poslednjih brojeva lista sažet prikaz ove zanimljive knjige. On je poredi sa značajnim delima o Džojsu koja su u poslednje vreme prevedena sa engleskog („Svet Džemsa Džojsa“ Petrišie Hačins i „Džems Džojs“ Vilijema Jorka Tinđejla) i konstatuje da to možda i nije knjiga naročito duboke misaonosti, ali je meobično važna 1 neophodna običnom čitaocu koji želi da se približi Džojsovom delu.
TU uvodu Baruka govori o Džojsu uopšte i ponavlja poznatu misao đa je nemoguće razumeti „Ulisa“ ako se ne poznaje razvoj njegovog pisca od „Dablinaca“ u kojima „u jednom portretu bogatom preciznim „detaljima ostvaruje lik grada u kome se YTođio“ dđo „Portreta umetnika u mladosti“ u kome prati „tokove svesti jednog mlađića i daje najveći engleski ro» man o mladosti“. Neke poznate misli Stivna MĐedalusa o umetnosii i umetnicima Baruka shvata kao estetsku osnovu za kreaciju „Ulisa“, „U“ lise je, kaže on, đelo koje mora biti uvek i jedino posmatrano u celini i kao celina; ono je epopeja („my epicć — nazivao ga je Džojs) u kojoj se motivi ponavljaju u jednom muzičkom ritmu. On prikazuje svet TĐosleratnih Kriza kroz seriju svakodneVnih činjenica, a đogađa se u gradu koji autor, u romahu, shvata kao centar sevta.
Đe Anđelisova knjiga počinje sa objašnjenjem paralelizma „Ulls“ „Odiseja“ i naglašava da je taj paralelizam samo marginalan. Njen autor zastupa mišljenje da „Ulis“ niie knjiga „o nekom lovcu u džungli jednog grada koji je provincija, a u isti mah i prestonica, sklerotična i dekadentna, građa u kome je nemoguće živeti jer je sve ograničemo velikim gospođarima: Britanskom imperijom i Apostolskom rimskom crkvom“. To je u mnogo većoj meri potraga jednog čoveka za samim sobom, za svojom pravom domovinom, jednog čoveka upornog i tvrdoglavog u svome humanizmu, čoveka koji mnogo žna ž koji je mnogo patio, lzoji se hvata ua Moštac sa.svim problemima i pobeđuje više inteligencijom no fizič-
kom snagom. (T. KJ
... Voivodanski pesnici
očavanje detalja u oblastima ob-
Nastavak sa 3. strane
„Bačka zapevka“ spaja elemente folklornog ritma i rečnika sa modernim stilskim postupkom. Knjige u kojoj su sakupljeni poetski prilozi nekolicine autora (izbegavam da upotrebim reč antologija ili zbodnik pošto i sam Ređep naglašava da to „Ravnica“ nije) zanimljive su između Ostalog i zbog toga što svojom raznolikošću razbijaju monotoniju koja se ponekad javlja prilikom čitanja zbirke jednog pesnika. "Tako, na primer, u „Ravnici“, pored regionalizma i tradicionalizma Bogdana Čiplića, ili intelektualizma Boška Petrovića i Aleksandra Tišme, prijatno nas iznenađuje poezija Miroslava Antića, prkosna, polelna, cinična, stvarana pod očiglednim uticajima Jesenjina i Drainca. Kao Dra inace, i Antić ima neodoljivu potrebu da se samozaljubljeno ispoveda, i to gromko, ponosno, preterano. Mada. često zauzima ne uverljiv stav, više retorički pra> skav no pesnički nadahnut, prisutan je u nizu strofa elementarni ialenat, nagon za iskrenošću i želja za neuobičajenim izražavanjem. Kod njega se primećuje pojava karakteristična za pesnike o kojima smo maločas govorili: oni su. naime, po daru pretežno prozni pisci, o čemu sveđoče njihovi uspeli romani i pripovetke. Ali sposobnost naracije koja u prozi može da bude i te kako korisna, kao i smisao za u~
8.
jektivno8, spoljnjeg. vidljivo8 sveta, u poeziji dovodi često do stvaranja prozaičnog tona. Otuda i zapažamo u ostvarenjima ovih pesnika preterano korišćenje metodom pričanja i opisivanja, teme koje nisu podignute na visinu poetiskog govora. , Najmlađa generacija zastupljena u „Ravnici“ pokazuje na nedvosmislen način želju da se izrazi u modernim „formama. Vladimir Stojšin blizak je nadrealističkom obožavanju bizarnosti;, poklonik sna neobičnog i neočekivanog, najrazličitijih kombinacija mašte, on zajedno sa svojim vršnjacima i vršnjakinjama nagoveštava hYaskid sa hladnom „refleksivnom, narativnom i opisnom poezijom prethodnika. Čini mi se da je najdarovitiji od svih mladih Dušan Belča. Njegov svet je prožet tajanstvenim slutnjama i nagoveštajima srrti. Belčin fluidni stih sugestivno deluje na čitaoca i vodi ga u predele lepih, toplih, originalnih slika. Ako ukažemo još i na svežinu pesama Jasne Melvinger, dobićemo tačniju pred stavu o Dpoletu i samouveenosti najmlađe generacije pesnika koji, onako, onako kako ih Ređep prezentira u svom panoramskom pregledu posleratne vojvođanske poezije, i pored bovremene Zanaiske neveštine i sentimentalnosti, već donose rezultate i uspehe pune obećanja. Pavle ZORIĆ
LA
KUDA IDE ROMAN?
Zaista bi bilo apsurdno „smatrati današnji „novi roman“ za apoteozu i krajnji domet jednog književnog oblika, kome je trebalo nekoliko vekova da dođe do tog savršenstva kaže Pjer de Boadefr u poslednjoj svesci ovog časopisa. — Ali istina je u tome da nekoliki najđarovitiji pisci nove generacije objavljuju, kroz svo> ja dela, posmrina zvona tom umetničkom obliku koji je dugo hteo da se utrkuje sa samim životom.
Nesumnyjivo je da kad jeđan Književni oblik dođe do svog savršenstva, on se u isto vreme približava i sVOjoj smrti. Ako se ne može da razvija dalje, on ođmah počinje da umire. Istorija vitraža, tapiserije, kao i ar» hitekture i plastike pruža nam dokaze. Tačna je ona Žiđova reč da umetnost „živi ođ svojih ograničenja, a umire u potpunoj slobodi“.
Tatorija romana od XVIII veka do naših dđana u stvarl je istorija mjegpovih novih osvajanja. Bilo je puno zabranjenih tema, tabua, koje ni najslavnijl pisac nije smeo da đodirne; one su, međutim, jedna po jedna, osvajane. Seksualna tema najduže se opirala. Mnogi pisci koji su je samo dodirnuli, kao Sadđ ili Oskar Vajld, stradali su,
Ali i poslednje tabu-teme osvojene. su posie velikih ratova. Od đadđaizma do nadrealizma ogromno psihološko „oslobođenje“ razbilo je u parčad svć zarđale građanske barijere. U isto vreme i Projdovo delo otvorilo je vomansijerima ogromno polje rađa: do sađa mesagledane i meobrađene prostore nesvesnog.
Nesumnjivo je da st Prust i Dostojevski — a pre njih Klajst, Amijel, Žak-Žak Ruso — obrađivali psihoanalizu i neznajući za nju; ali io su bile samo bojažljive ekskurzije u u zabranjene predele, strogo čuvane od javnog morala i pisanih zakoma, AJi. otkako je bečki lekar Frojđ te eksperimente zaogrnuo lepim imenom nauke probijene su sve ograde.
Nadrealizam je ubrzao evoluciju romana. Danas je apsurdno prešlo iz stanja eksperimenta u stanje šablona. A ono u šta je današnji romansijer ušao zove se, prema izjavi Natali Sarot, „era podozrenja“, Podscćajući na velike primere TDžojs8a, Prusta i Kafke, današnji pišac romana tvrđi da roman ireba da prestane da bude opis bića, i postane ispitivanje o biću.
Pa ipak, i bored mnogih dđiverzija velikog broja đanašnjih pisaca, Boadefr veruje u roman, „Ja se čak ne bacam kamenom ni na „ličnost“.“
Roman ne mora da uči, on treba samo da upućuje, da nauči kako da se gledaju stvari, Veliki trenuci opisani u ranijim romanima —o toliko slavna mesta iz Ylobera, 'olstoja, Tostojevskog i drugih — zrače dugo vremena i posle susreta sa njima.
A. da ]i će nam „novi roman“ moći đati tako velika „mesta“? Ako nam ih bude dao, ostaće kao jedna nova vrsta umetnosti. U protivnom ~+— samo jedna eksperimentalna faza.
ji (N. TT.)
Saturday Review
MORALISTIČRI ROMAN AUSTRALIJSROG PISCA
Sudeći po recćeMziji Dejviđa Dempsija, objavljenoj u broju od 7. X, nova knjiga australijskog pisca Petrika Vajta, poznatog po delima „TetWina priča" i „Čovekovo stablo“ (prva se bavila problemom otuđenja žene od života, a druga prodorom civilizacije u Australiju), obrađuje na izvanređan način jednu monumeltalnu temu problem čovekovog traganja za iskupljenjem, ali ne u okvirima prvobitnog greha, nego u terminima čovekove grešnosti našeg vremena. :
Roman Petrika Vajta „Jahači u kaYrucama“ upoznaje čitaoca sa četiri! široko rasprostranjema tipa: psiholoŠki poremećenim, „ludim“ po nasleđu. istorijski istisnutom izbeglicom (reč je o Jevrejinu). etički odbačenim (crni čovek) i, konačno, sa „prirodnim“ čovekom koga instinkti stimulišu na dobro (m ovom slučaju žena). ove četiri ličnosti u jednom izuzetnom miljeu upliću svoje živote u simboličku. pesimističku, skoro nihilističku priču, jer pisac ne može da wađe pozitivan, ohrabrujući odgovor na problem čovekove grešnosti. Sem ženskog lika Koji simbolizuje večnu dobrotu. ali dobrotu koja je na zem-
lji nužan stranac, čija je misija da egzistira, da pomaže, ali ne da spasava, u romanu niko od glavnih ličnosti ne ostaje u Životu. |
Kako Dempsi tvrdi, Vajtova knjiga je briljantno pisana, ostavlja mučan utisak skoro kao Vagnerov „Loengrin“, ali njena moralistička poruka nije uvek podjednako ubedljiva. Ličnosti, ušle posebme strukture romana kao niza novela, vezuju se više za čitaoca nego međusobno, ho to — naglašava Dempsi — ne mora biti ve lika greška jer je u pitanju piščeva vizija, a ne konvencija o pridržavanju pravila žanra. (B. A. P.).
„AUTEPATyPA M 2KRM3HDb
POLEMIRA O MLADOJ POEZIJI I SAVREMENOM HEROJU
Člankom A. L. Dimšica „Sagledati najvažnije“, objavljenom u jednom od najnovijih brojeva lista, nastavlja se polemika o karakteru i osobinama mlađe sovjetske poezije. Kraću informaciju o toj diskusiji „Književne novine“ su objavile u prošlom broju, prenoseći pojedine delove članaka ML. Aninskog i D. Starikova o Jevtušepku u njegovoj pesničkoj generacjiji (vidi članak „Ponovo optuženi Jevtušenko“), Članak A. L. Dimšica, objavljen u listu „Književnost i život“, koji se izgleda svesrdno angažuje u negaciji izvesnih akcenata u pesmama nepolicine mlađih sovjet-. skih pesnika, otvoreno polemiše sa stavovima L. Aninskog, osvrćući 6c uzgred i na pisanje nekih drugih kritičara.
Osnovna zamerka A. L, Dimšica članku IL. Aninskog odnosi se ma navodno nekritičhu i neobrazloženu a» pologiju mladog pesnika Voznesenskog, u čijim stihovima Dimžčic ni izdaleka ne vidi onoliko Kvaliteta koliko nalazi Aniskij. Priznajući Voznesenskom talenat, Dimšic smatra da Aninskij nmlje posvetio dovoljno paŽnmje „iđejnim sadržinama i orijentaciji njegove poezije“, pošto „talenat, po rečima Gorkog, nije lično vlasništvo“ i treba da se razvija u korist naroda“. Kako je zanemarivanje tih tema, po njegovom mišljenju, golem greh mlađog kritičara Anin-
ĆđzKZ-
NMINJETBE NA 8. I 9. STRANI IZRADIO DIŠKO MARIĆ
skog, Dimžšic se pita hako je uopšte redakcija časopisa „Znamja“ mogla đa objavi taj i takav tekst, s obzirom na borbu za idđejnost koja je ma stranicama toga časopisa vođena dugi niz godina.
U istom članku Dimšic govori i O napisu. 1. Vinograđova (objavljenom u časopisu „Novij mir“ broj 9) „O savremenom heroju“, u kome se postavilo pitanje zašto savremena sovjetska književnost nije u stanju da stvori onakav lik savremenog heroja kakav je stvorio Ostrovski u romanu „Kako sc kalio čelik“, Dimšić smatra da je samim tim pitanjem vinogradov bacio sumnju na bogatstvo i lepotu sovjetske Književnosti, čiji se ražmah osetio naročito posle XX kongresa KP SSSR. On zamera Vinogradovu Što je najizrazitije karakterne crte tog imaginarnog heroja, čiji lik. bi želeo da vidi u delima savremenih sovjetskih pisaca, identifikovao 8 pBihološkim sklopom današnjeg čoveka, gubeći navodno iz vida druge osobine „tipične za naše vreme i za čitavo mlado pokolenje“. „U traženju budućeg heroja epohe, ı. Vinograđov je — kaže Dimšic na kraju — zaboravio na naša dostignuća, na našu tradiciju, koja se na Wraju MKrajeva, nije prekinula od vremena Nikolaja Ostrovskog“, (G. A.)
VIKTOR SKLOVSKI
Vladimira Majakovskog 5am žiranoj izložbi „Saveza omladine“,
uglu Nevskog prospekta i
šav, sabran i tužno Veseo.
zabacivao sa čela. Ličio je
se nije moglo svećom bpolkupiti,
Platno Majakovskog u sivkasto zelenom šeširu
PREVEDENI,
SEĆANJA NA
sreo na siromašno arankoja je bila otvorena na današnje ulice Maraa. Bio je mr= Imao je dugačku kosu, koju je na anđela strašnog lika — takvog bio je nemilostiv... prikazivalo je zelenkastosivu ženu na crmozelenom {onu.
Tada mi se portret učinio dosta akademski rađen. Svuda naokolo sa ziđova su pozivala šarena platna:
stvašna — K. Maleviča,
od IT. Školjnika. Veoma 5u sam tada bio vajar i likovna mnogo više nego za običnog
ćivao izložbe.
asketska —
P. Filonova i veselo cveće mi se dopadale te slike. Ta i ja umetnost značila je za mene čoveka koji je ponekad ?bOse-
Vladimiru Vladimiroviču sam prišao na ulici, Bio je
u ogriaču. Bila je to kao pili u tadašnji cani dugački ogrtač, koji Pošli smo zajedmo. Nastupao sam sa V
uniforma ljudi koji se nisu uklo-
život — bila je to uniforma omlađine. Otzrje sakrivao ruke,
čimio ga je višim,
ladimirom Vladimirovičem u jed-
nospratnom Pozorištu minijatura u 'Trojickoj ulici, koja se sada zove Ulica Antona Rubinštajna. Nastupali su futuristi.
U prvom ređu sedeli su oficiri iz puka Strelaca nj renom nadmenom jatu. U djina. U sredini su sedeli
ljuđi u uniformi boje maline —
egovog veličanstva. Došli su u šazadnjim ređovima crncla se omla-
dobro odeveni ljudi i elegantne
žene; oni su se kolebali između zainteresovanosti i straha. Majakovski, odeven u bluzu, govorio je svojim mladim
i basom. Bluza se spuštala
vajuči širokim skutom nogc gotovo do
niz mršave i široke gruđi pokrikolena. Velike i sna-
žne ruke strčale su iz usko zategnutih rukava bluze...
Vladimir Majakovski je umetničko percepiranje bilo je poetskog majstorstva. Kao slikar, i voleo Serova, voleo je impresioniste,
onov8a, Ali najvažnije je
rižćvavao ono što je pre njega bilo ostvareno. ako ne ti akađemskim, a ono u obla-
nilazc se ı rečnicima,
..*
bio umetnik i škola slikara, jedan od elemenata njegovož Majakovski je poštovao ali je voleo i Lari-
bilo to što ie na drugi način islko-
Sve reči
snim ili profesionalnim, ali život i umetnik prerađuju DOetske strukture i menjaju smisao reči, potčinjavajući ih botrebama izražavanja svog vremena.
\Veoma se lako može utvrđiti veza između jednog i
drugog umetnika putem ponavljanja takozvane forme, što forma dobija nov smisao, a sam!
to je neđovoljno zato
ali
tim to više nije stara već nova forma.
To je veoma jašno u parodijama. „Don Kihot“ nije viteški roman, to je anti-viteški roman a istovremeno — ite je ono najglavnije — to je roman o vitezu novog društva,
o humamnisti.
Majakovski nije Đon Kihot, jer je naoružam novim
oružjem.
*..
Majakovski je razbijao reči slikom, naročito u ranim pesmama: potcrtavao je to linijom izlomljenosti.
Tako su radili i simbolisti, ali oni to nisu zato radili i to nije imalo takav smisao.
Đroblem nasleđivanja tradicije je problem postizanja
novog smisla, Hlebnjikov
je blizak Majakovskom i beskraino dalek,
Majakovski se izdvajao između mlađih umetnika svogž vremena time što je bio čovek koji se borio i obuhvatao Žži-
vot u celini.
Sad sam se setio filma sa Moskovskog festivala 1961. godine, To je švedski film, naziv mu je „Sudija“. n režirao. ie Alf Sieberg, po srenariju Vilhelma Moberga i svom.
Ovo darovito ostvaremo delo govori o tome kako u
. buržoaskom društvu ne posloji Dravosuđe. Mlađog pesnika
ie njegov staratelj, sudija,
strpao u ludnicu.
prvo lišio nasleđa. a zatim ga je
Pilm se završava uslovno srećno... Komična starica, hastaynica muzike, snima na magnetofonu razgovor koji rašRrinkava sudiju, i kao rezultat — pesniku se vraća verenica,
a verovatno i imetak,
'To ie ostvareno uslovno i kao parodija.
Naidarovitije mesto
u filmu je interpretacija ludnice.
U izmaglici je zimsko dyveće obrezanih grana, magla, sneg
i tišinn.
Posnik, prisilno zatvoren u ludnicu., sedi 1 piše pesme. Tu je stekao „živoino iskustvo“ i zaštićen je od života vratima ludnice. Doktor — tamničar sad gotovo da voli slo-
mljenog čoveka i ushićuju Mladić piše pesmu o
ga njegove pesme. lastavici koia je na belom svodu
neba jsertala nekakve jednostavne reči. To je srce filma, ovđe nema ironije, to je nađahnuče.
Leva umetnost naše
prošlosti i leva umetnost Zabađa
ovako se oslobađala „sudija“, stičući iluzornu slobođu U bol-
nick,
Ali ireba izači iz bolnice, a to se može samo odla-
grkom i borbu. Tilebnjikov ie posle pesme kokva je
Hlebnjikova šsu
Oktobarske revolucije pisao takve
„Noć pred Sovietima“. Wraiskovski nikad nije odlazio sa polia bitke. štampali onako kako ie želeo,
te
posle niegove smrti. Njegovi drugovi Burljuki štampali sU
Tlebnjikova kao senzaciju. Kao poeziju,
Wao posnika njega
· je upoznala fek revoluciia.
Tilebnjikov je otišao
među ljuđe. u revoluciju. LI LJ
Sećam se kako sam šetao sa Majakovskim duž Waldrmisanih ulica Petrograđa, po alejama Ljetnjeg vrta, ša-
renim od sunčevih zraka
koje su se probile kroz krošnje.
niz obalu Neve. Žukovskom ulicom gde je živela žena u koju je pesnik bio zaljubljen.
Delići pejsaža goreli su, kovskog.
stapali se u pesmama Maja-
SLAVISTIKA I NAŠA STVARNOST
Nastavak sa 1. Strane
šeg narođa već svih, jet su na kraju opšteljudske. Ako su naši veliki prethodnici na slavističkom području imali za svoju na> učnu, narodnu i časnu dužnost poznavanje svih slovenskih jezika, baš zbog toga su se i nazivali slavistima,— onda nije mno go ako zahtevamo da jugo-slavist zna, bar pasivno, jezike naših naroda. :
Posebni zadatak imaju slavisti srbisti, „kroatisti, makedonisti: novo pokolenje {ireba učiti lepom i čistom jeziku. ono treba da potpuno ovlađa njime, jer lep govor spada u kulturu i etičkomoralni lik čoveka uopšte. Da bi
naši slavisti mogli da ispune taj zadatak i dužnost mora to da im u punoj meri omogući školska reforma. Velike iđeje socijalizma zahtevaju od nas i lepu, plemenitureč, jer se samo tako lepa osobina nwmnjihovog bravo zvuka lije u dragocenu kovinu.
Moć čovekovih duhovnih vrednosti i etičkih snaga, niegova Očišćena i izgrađena svest, nije ništa manja od takozvanih ftehničko-materijalnih snaga, koje su tako mnametljivo svojstva atomskog veka. To je znao već grčki materijalistički filozof i fizičar Demokrit, koji je Leukipovu teoriju atoma znatno upotpunio. Pored materijalnih atoma, po nJe mu su postojali i đuševni atomi.
jer je, duševna materija isto tako rasprostranjena po svoj vasioni. Ta njegova materijalistička teorija o duši kao dragocenoj materiji i njenim atomima bila je osnova njegove materijalističkoracionalističke etike. Duša je za njega oganj, ognjena supstanca iz samo misaono saznajnih telašaca, koji imaju okrugle oblike, ali ipak i ognjenu supstancu, Tu ognjenu supstancu moguće je otkri ti u svakom umetničkom delu, u svakoj humanističkoj svesti koja je suština socijalističke ideje. Ta ognjena supstanca rasplamtela se u svesti naših naroda kada sU 1941, godine digli ustanak i DOšli u borbu tako reći golih ruku a ipak pobeđivali, jer je u nji-
VIM?
ZNJIŽEVNB NO