Књижевне новине

(Predrag Palavestra, »Odbrana

»Veselin Masleša«, Sarajevo 1961)

! Žurnalistička kritika je kritika koja ima dva života. Njena slabost i njena vrednost ogledaju se u tom dvostrukom životu. Pr vi njen život je kratak, on traje od jednog do drugog broja lista u kojem se objavljuje. Ali · njen drugi život je duži: on tra> je koliko i život svake druse kritike, studije, eseja, svega o-

noga što ulazi u Knjige i, bar.

prividno, traje večito. Ulazeći u knjige, žurnalistička kritika da lazi na najteži ispit za ovu VLCstu kritike. Vrednost kritike objavljene u novinama i revijama može da bude vrlo efemerna vrednost: više vrednost tekućih ideja nego vrednosti kritičara i njegovih ideja. Tek u Knjizi, iz niza pojedinačnih recenzija, napisanih u određenim trenucima književnog. života jedne sredine, vidi se celovit lik jednog kritičara i vrednost njegovog rad9.

Naravno, retko se dešava da sve recenzije jednog HKritičara mogu da prežive trenutak u ko me su napisane. Neke od njih, diktirane raznim objektivnim oRkolnostima i napisane u trenutniom zanosu ili besu. moraju da otpadnu u momentu kada dođe do njihovog sakupljanja u jednu celinu. Tako je bilo i sa iz“ borom za knjigu kritičkih prikaza Predraga Palavestre „Odbrana kritike“. Za ovu knjigu je Palavestra izabrao prikaze dela pedeset savremenih jugosloven= skih pisaca i podelio ih u pet odeljaka, prema tome na koii se rođ ili vrstu književnosti od nose. A ı vrlo dobro nađenim naslovima: „Odbrana kritike“, „Antologičarske odgovornosti“, „Srebrna pesnička nit“, „Među“ igra povođom č!'Talije“ i „Iskušenje romana“, lako se oi kriva o čemu se u tim odeljcima govori.

Mislim da je Palavestra dobro učinio što je uklonio na ·slove svojih ranijih prikaza: u novoj situaciji ti prikazi mogu da budu samo delovi jednog jedinstvenog pogleda na književni fenomen jedne određene VIste. Ono što ih spaja, to je ne samo jedna vremenska nit, nego i jedan jedinstveni stav prema Rnjiževnom fenomenu, Podela na poglavlja nije uvek najbolje i najdoslednije izvedena. U vre me kada se književni rodovi i književne vrste tako višestruko mešaju i prožimaju, moralo je u ovoj podeli da dode do nekin odluka koje mi se čine neopravV dane (na „primer, tretiranje TBulatovićevih dela kao Ppripove= daka). Ali ova podela za Palavestrinu Knjigu nije ni u pri? bližnoj, meri bina kao što je bitan njegov žRRritičarski stav pokazan u ovoj, knjizi.

'U vreme kada nema više vrhovmih sudija u kritici kao Što S\L bili Sent-Bev, Belinski, Skerlić ili Maftoš i hada Se literatura ušložava i sve više postaje pred met koji ne treba suditi nego rasvetljavati i proučavati, egzi“ stencija jednog kritičara se 0 pravdava pre Svega njegovim specijalnim stavom. Nesumnjivo ie da taj stav Palavestra ima i da ga manje-više dosledno 28% stupa. Njegova kritika je dobrim delom impresionistička. Uglav“ nom, Palavestra u svojim recen zijama iznosi svoje uliske i SVD=ja zapažanja o delima, kao, uo“ stalom, i velika većina naših kritičara. Ali kroz mnogobrojne impresije i zapažanja probija se i izlazi na videlo jedan njegov Rkritičarski stav, koji se na n3jsažetiji način može nazvati m)valnim ili moralističkim. Za Pala vestru, kritika „je pre svega izražavanje i isticanje jednog movralnog stava. On izričito kaže đa je kritika „pre svega morat” ni Čin“, pa čak bez ustezanjš ističe: „Moral i kritika su jedn", nerazlučivo i nerazdvojeno“.

Ovaj Palavestrin Kritičarski stav proizlazi iz njegovog UuVC“ renja (koje je zastupao u sVvOioj ranijoj knjizi „Književne tome“) da je literatura jedan poseban vid borbe za očovečenje ljudskog trajanja i da je njena suština čovečnost. Ovaj Stav i

>

toliko širok da u njegove okvire može da stane jedna vrlo slobodna interpretacija književnosti, u kojoj bi lične impresije i zapažanja svakog posebnog mo vrednost pisaca i njihovih dela često imali preovlađujući udec. Naime, ovaj stav Palavestra ne natura svakom piscu i ne ceti vrednost pisaca i njihovih dela samo na osnovu njega. U svojim analizama i ocenama on polazi od konkretnih i implicitnih tema i teza samog pisca i njegovog dela, ali nesumnjivo pokazuje više afiniteta za pisce i dela koji se pretežno bave moralnim problemima čoveka i društva.

Kao kritičar kome je najbliži moralni smisao Književnog stvaralaštva, Palavestra se ma koliko to izgledalo parađok=salno kađ su poznate sve razlike koje ih dele — približava moralistički intoniranoj HKritici Marka Ristićča. I kod jeđnog 1 kod drugog postoji jedna manje ili više strasna angažovanmost u kritici, jedno visoko uzđizamićč misije kritike i njenih zadataka i jedna politika koja proizlazi iz uverenja da je moralni smisao osnovna vrednost književn3 sti, Ova komparacija se nameće utoliko više što su i neke eš“ tetičke Kvalifikacije u Palavcestrinim kritikama slične sa tezama Marka Ristića, kao što je. na primer, osuda pozitivističa&A i racionalističke tradicije u nanšoj književnosti. Samo dok je Ristić nastojao da se izbori za pobedu jednog određenog vida literature, Palavestra nastoji da se izbori za balans u ocenama vrednosii pisaca, tako da pohekad potcenjuje velike pisce, a blagonaklono priznaje vrednost i piscima manjeg formafa i zna= čaja.

S iog moralističkog gledišia Palavestra zagovara odbranu kri tike iz ubeđenja, a ne kKritiku koja bi nepogrešivo govotlila šsa> mo dstinu. Omkaže: „Osno stav je onmo što kod kritičara podleže udaru, mučkom ili viteškom, ali se kritičar ne ceni. • po onome šta je sve govorio. već po tome kako je uvek govorio. Po tome da li je imao stia sti za svoju istinu, koja može da bude i odlično smišljena laž“... Odvajajući dve neodvojive strane kritičazske delainosti, Palavestra je u ime moralnog značaja dela obarao principe logičke i esteftičke doslednosti kritičara „i nastojao da

–

' odbrani i kritičareve kaprice i

nijegovu samovolju. U stvari, meni se čini da se ma ovu di lemu „istina ili ubeđenje?“ ne mora gledati kao na antinomiju. Moguće je da se ubeđenje i istina, subjektivni način gledanja i objektivni sud o delu poklope. Nemoguće je da kritičar ne greši, ali je veliki Mkritičar onaj koji uspe da uspostavi najtešnju povezanost između svojih. uverenja i tačnosti svojih sudova.

Mislim. da Palavestra nema razloga da beži od ovog zaključka, jer su i njegova Sopstvena ubeđenja vrlo često iden tična sa stvarnom vrednošću dela koja je ocemjivao. Kažem; vrlo često, jer seče đešava da 5ć njegova merila ne bokažu dobra za ocenu svakog dela i svakog pisca, Ponekad se taj neššlad

' odrazi u precenjivahju, a pop

kađ u Potcenjivahju pisca. Pna= lavestra, na primer, bez mnogo ubedljivosti i nasuprot ustalje“ nim suđovima, tvrđi da se Isidora Sekulić „u našoj literatu”t javlja kao redak i nenadmašan(!) književni mislilace i da se izdiže „za nekoliko kopalja iznad naše književne kritike ine samo wavremene!)“ S druge strane, o izvrsnoj zbirci kratki priča Iva Andrića „Lica“ on kaže da ostavljaju „utisak pro” mašenosti, nepotpunosti ı bled» će“ i da se te priče „ne razlikuju mnogo od feljtona i hroničarške beleške“, Ovaj raskorak je, mislim, isto tako rezultat moralističke orijentacije Palavestrinog stava. Isidora je Palavestru verovatno zanela 9VO jim kultom morala i moralnim shvatanjem književnosti, a At

· drić ga je razočarao onim SVA»

jim delima koja prvenstveno r.emaju moralni zhačaj.

Pa ipak, sem nekh izuzetaxa. od „kojih sam dva istakao, Pa= lavestra je u Svojim recenzija»

kritike,

ma dao niz ftačnih karakteri stika i tačno odmerenih ocema.' Buduća istorija naše savremene

literature imaće u njegovoj knji ' -

vi dosta materijala za svoje su> dove o piscima našega vreme>na. Njegove analize-u ovim kratkim zapisima o knjigama, ponekad su svedene samo na jedno jeđino osnovno ·zapažanje, ali u' više mahova u njegovoj 'analizi-i. oceni vrednosti jedne knjige ima materijala za čitav jedan esej o nekom. piscu i o raznim stranama njegovog stvaralaštva. U tom slučaju nje govi prikazi se pretvaraju u sažete skice za esej, to je, mislim, naročito. vidno u prikazima dela Mihaila Lalića, Dobrice Ćosića, Miodraga „Bulatovića, Branka Miljkovića. '

Palavestrin stil je nesummjiva vrednost ovih kritika. On piše dobro ritmovanu prozu, a jezik mu je sa najčistijeg izvora. Ponekad je njegova rečenica isuviše razgranata, tako da je teško pratiti njegovu misao, a Pp» nekad je više poneta i zaneta samim rečima i rečitošću nego idejama. „Ponekad se njegovo pisanje svede na kozersko za bavljanje i duhovito zajedanje, ali, u svojim najvišim tremucima, ono se uzdiže do poetskih visina. Govoreći, povođom Teofila Gotjea, o žurnalističkom. kritičaru, Sent-Bev je rekao da je to „pesnik osuđen na Vvečiti kuluk“. To bi se moglo re ći i za Palavestru, u kome ima” jedna pesnička žica, koja se lako pokrene kad se nađe pred interesantnim i vrednim kKnjigama. Predugi su za navođenje pasaži lepe, čiste i poetske proze kojom Palavestra ispunjava nekć svoje kritike, ali moranic bar da pomenemo neke njene visine, kao što je ona impresivna i tačna slika Sarajeva na početku kritike „Posnih duša“ Rista Trifkovića ili onaj tačan i duboko uočem „s! ri bosansko, pripoveci iz” kritike Knjige. „Svetlo i tamno“ Slavka Leovca.

Sumirajući sve osobine koje je Palavestra pokazao u ovoj svojoj trećoj knjizi, bez ikakvog ustezanja mogu reći da mu je ova knjiga majbolja i najznačajnija. Njome je on posvedočio da je kritičar o kome se mora voditi računa u bilansu savremene kritike i savremene književnosti. Njegove kritikoe novinski intonirane kritike pisa ne su S darom i stavom, koji, kao svaki stav, ima svoje vrednosti i svoie slabosti i nedovoljmošti. Dragan, M. JEREMIĆ

SCENA JZ FILMA „PLES NA KIŠI“

MALA ENCIKLOPEDIJA

modernog filmskog izraza

(»Ples na kiši«, u režiji Boštjana

Biti eklektik, to je romašna reč. Boštjan Hladnik je, bez sumnje, neobično nadaren ećklektik. I to je siromašna reč. Njegovo debitovanje s „Plesom na kiši“ čitava je mala enciklopedija modernog filmskog izraza, čitava antologrja. montažnih vragolija. Najzad smo stekli čoveka čija je prva izgovotrena reč, umesto „ma ma“, verovatno bila „tišina, snima se!“, najzad smo se i u nacionalnoj kinematografiji suočili s kompletnim filmskim stvaraocem. Na nesreću, to još uvek ne predstavlja nrkakvu garanciju za stvaranje Jednog kompletnog, dobrog filma.

Sticajem okolnosti prinuđen sam da se opredelim za jedan od dva isključiva tabora koji su nedavno podjednako žučno reagovali na ovo zanimljivo filmsko delo; kađa bih pokušao da se Oduprem 1oj rigoyoznoj konfrontaciji, ubrzo bih dospeo do pretenovoznih, nasilničkih „tumačenja Hladnika koje on ne zaslužuje. Ne zaslužuje jer je pošten umetnik i pored svog naglašenog eklekticizma. Eto, opredeljujem sc za afirmativni tabor i fo mi, Veujem," daje *ižVesno pravo! da* THladnikovom filmu načinim oštre zamerke. One će biti utoh.ko oš'trije ukoliko mi je njegov film više za srce prirastao.

Mnogi su filmovi snimljeni po vđavoj literaturi. Postoje čak i gledišta da se dobar im može snimiti samo po rđavoj literaturi i ona misu sasvim neopravdana. TI Reneova „Hirošima“ snimljena je po rđavoj literaturi. U tom pogledu Hladnikov „Ples na kiši“ ne zaostaje za svojim prethodnicima. Kada {iragičnu pripovest o ljudskoj bespomoćnosti i nesrećnom zaljubljeništvu nazivam rda-

vom literaturom, nemam u vidu roman Domenika Smolea koji nisam imao prilike da pročitam, već scenario po kome je snimljen

·'Hladnikov film. Veoma loša lite-

ratura. Za nijansu lošija nego što je trebalo da bude. Bezbroj mutnih tokova čij. su finali brzopleto amputirani, banalan d«jalog, začinjen lažnom mudrošću, i kao kruna svega — nepotrebno, zamorno prisustvo kvazi-poetskog para mladih ljubavnika koji su u najvećoj meri doprineli da kinoskopsku dvoranu napustimo 5 gorčinom u prsima. Najzad, i prenaglašena erotika koja se u pojedinim mahovima spušta na nivo Čiste pornografije. Nema sumnje, problem seksa na domaćem filmu zaslužuje da postane tema ozbiljnijih rasprava koje ova kratka recenzija nema nameru đa pokrene. Zadovoljiću se time da izrazim sumnju da su Hlađnikovi psrhoanalitički, golicavi nestašluci rezultat jedne seriozne inspiracije. U svakom slučaju, đa imam sina zabranio bih mu da vidi ovaj film da bi za života naučio da u dovoljnoj meri poštuje teSOBI ljubav ene i čoveka.

epotrebno je « previše jednostavno dokazivati Hladnikov eklekticizam, on je očigledan za svakog iole obrazovanog filmskog gledaoca. Ono što na Hladnikovom primeru treba dokazati, to je činjenica da se filmska umeinost ne može i nikad neće odvojiti od literature, od bogatog tla iz kojeg crpi hranljive sokove, bez kojih bi se začas pretvorila u hladan voštani ukras. Umetnost koja se bavi čovekom i čovečjom psihologijom ne može zaobići literaturu jer će se u isti mah MKšiti svoje humanosti i svog smisla na ovoj zemlji. Pripovesti o „čČi-

Salirička ili humorislička proza

(Derviš Sušić: »Danilo u stavu mirno«, »Veselin Masleša«, Sarajevo, 1961)

Često se govori da je krajnji cilj satire da reformiše i popravi društvo obelođanjujući „njegove mane. Kada bi to bilo istina, jedna satira bi, u krajnjoj liniji, mogla da bude literarno uspešna samo kada bi pbromašila svoju etičku ili Ssociološku namenu. Drugim rečima, kada bi „Tartif“, na primer, učinio kraj religioznoj hipokriziji, danas bi Molijerovo remek-delo bilo ocenjivano, ma kako to bilo apsurdno, kao efemerno, Vezano za jedno vreme, jednu pojavu. Jasno je, međutim, da ni „Tartif“, a ni bilo koje drugo delo, kakvi god da su njegovi literarno-estetlski kvaliteti, tu vrstu efikasmosti ne poseđuje.

Nova knjiga Derviša Sušića, u tom smislu, predstavljala bi dvo struki promašaj: etički I SsOCioOloški — što nije Sušićeva Kkrivica i literarni — što, nedvosmis leno, jeste, Čitalac je stavlien u pomalo čudnu situaciju da žali što je romantično vreme Doratnog pregalaštva prošlo, što je reka dobila utvrđena korita, mada utvrđena na nama svojstven način. tako da voda ipak mestimično prodire. Prva Sušićeva satirička knjiga, „Ja Danilo“, obeležavala je jedan napor, mučan, ali borben, sentimentalan, ali robustan, obeležavala je askrsnicu dvaju vremenn i, samim tim, bila je vezana za značajniju, Opštiju temu. „Danilo u stavu mirno“, ı organskoj celini sa prvom

knjigom pre po logičkom razvoju sadržaja nego tematski, više je slika jedne prolazne situacije, klime duha, jednog specifičnog miljea sa mnogo detalja, istina satifično intoniranih. U đćprvoj knjizi problematika je bila pretežno opšta, u drugoj je uglavnom lična. Najkonciznije rečeno, Sušićev roman, „Ja Danilo“, pokazivao je piščevu tendenciju ka izražavanju jedne vizije, ka formiranju prave satire, dok „Danilo u stavu mirno“ zaustavlja tu đubinsku, vertikalnu iendenciju, usmerava ie km kretanju površinom širokih buteva, ka transformaciji u humorističku prozu sa satiričkim elementim9. što, po našem mišljenju, nije prava mea jednog rođenog satiričara. | Danilo Lisičić, „građanin OVCE zemlje i Ujedinjenih nacija i Yukovodilac na raspolaganju“, možda najkarakterističniji Jugosloveh Oobuzet velikim Đoslom, kako šmo ga u romanu „Ja Danilo“ viđeli. postao je rezigniran, čovek koji se dovija zahvaljujući dobroj memoriji o ponašanju nje govih zemljaka u ratnim vremenima, koji živi od uspomena i utapa se postepeno u malograđanštini i posličima, svestan tog bropadanja i gorak zbog hniega. Očekivali smo da će pobediti ne razumevanje, da će nastaviti, ali on se izgleda umorio, umorio i pomalo uplašio, („Šarac je počeo posrtati. Vrijeme je Marku da se zaputi na Rovine“) ostajući

da boluje bez stvaralačkog nemira, bez napora, čuvajući nekakvo problematično dostojanstvo u mrtvoj svakodnevici koja ga izjeđa i ruši.

Ako je već reč o humorističkoj prozi, a me o satiri, postoji kvalitet koji nam dozvoljava da

'o Sušiću, ipak, govorimo ne šte-

deći komblimente: njegova narativna tehmka zaišta zadivljuje. To je naracija u svim registrima — u pravom značenju tog izrBZa, sn nmoefekim intonaćiiama od elegijske do ditirampske, naracija u kojoj se, sem bogatstva jezika, ispoljava sinteza nacionalne mud vosti i duha, trađicionalnog i modernog proznog manira.

Na osnovu prvog Sušićevog satiričkog romana, briljanine navativne tehnike koju je potvrdio i u drugom, na osnovu njegovih

junaka Danila i Tbrahima — sim bola jugoslovenstva, humanosti i snage kojom je njegov poočim Danilo imponovao — imamo ražloga da verujemo u budućnost satiričara Derviša Sušića, Juvenalova sentenciia: Difficile est satipam non scribere primenjuje se uspešno na sva vremena, a Sušićevi junaci su „oni koji se bore“, a ne „oni kojiima se pod jorganom lienosti nešto dđopađa ili ne dopndđa“, Stoga ne treba zaboraviti da je satira, ako nije destruktivna, izraz snage ne samo onoga Moji je piše, već, na adređen način, i onih o kojima

se Diše. Bogdan, “A. POPOVIĆ

Hladnika)

stom jeziku filmskih slika“ bajka su za lakoverne i neobrazovane. Ta bajka spretno prikriva nesposobnost mnogih naših filmskih stvaralaca da obogate svoju viziju sveta i jednim dubokim misaonim tonom koji im mogu pružiti samo literatura i filosoija, primarni produkti ljudskog duha. U početku beše reč. Kinematografska umetnost ima beskrajnih, divnih mogućnosti da je pre tvori u sliku koja se kreće. Hladnikov film previđeo je tu mogućnost. Pokušao je da se opločr samim sobom i stvorio je čedo koje nije slično ljudskom liku, sitvorio je mrtvu slikovnicu.

Pošto nemam sina, ja ću ipak još jednom otići da vidim owaj film. On će mi dat. nade da ćemo sutra, u boljia vremena, dobiti ođ Boštjana Hladnika poklon kojim ćemo se ponositi. Siguran sam u to.

|Z Kako pevati

Davičovu pesmu ?

Ako je verovati kuloarskim šaputanjima i brzopletim najavama naših producenata. proteklo je već nekoliko dugih godina otkad se začela ideja o ekranizaciji znamenitog romana Oskara Daviča „Pesma“, Od samog početka te drage glasine usadile su u nas dilemu: hoće li se ikako naći filmski adaptator, pesničkog i moralističkog nerva, kome će poći za rukom da dostojno preobrazi u jezik filmskih simbo la jeđan jezik poetskih slika? Najzad, posle dugogodišnjeg nakanjivanja, taj se čovek našao i ne može se reći da je sudbina uperila svoj prst na pogrešnog: ređitelj Radoš Novaković načinio je sopstveni scenario, prema Davičovom romanu i po njemu snimio dvočasovnu filmsku pripovest s Anom, Vekovićem, Mićom u glavnim ulogama. Bio je fo veoma riskantan i srčan poduhvat — oživotvoriti na kinematografskom plainu likove fiktivnih ljudi koji su nam se već davno naselili u oku i sluhu, stvarniji i od same stvarnosti, prvi među imtegralnim likovima naše posleratne literature.

Iz dinamične i poetske (pesnič ke) knjige koja se, kao nijedna bre nje u našoj literaturi, pozabavila vitalnim mnroblemimn revolieionarme etike. liubavi i liudske smmoće, Rndoš Novaković je istremo MWvalitet od nnjmaniogz značaja — goli siže. Rediteljev postupak delimično se mora opravdati zahtevima filmskog medijuma, ali mu se ne sme pripisoti puna «#elishodnosti. Svojim tretiramiem „Pesme“ a= daptator je jednu ćuđesnhu mofa= lističku poemu preobrazio u akciohi film. Niić li to očigledna degradđicija Davičovog romana, nije li to zaludno rasipanje jednog blaga koje se na filmu mošs lo i te kako zlatno upotrebiti.

Prve vesti o tome, da će Novaković ostati veran Davičovom naslovu začudile su me i onespokojile jie” sam dobro znao da ne postoji ređiteli koji bi bio u stanju da izrazi filmskim slikama ono što je pisac romann nazvao pesmom, zbog toga što ie taj naslov naelektriziran tipično pesničkim apsurđom i zbog toga što se pesma nikako drugačije ne može izraziti do sobom samom. Na Davičovu „Pesmu“, koja se s istim pravom može

Nastavak na 10, strani

Vuk VUČO

KNJIŽEVNE NOVINE