Књижевне новине
'0 GRANICE LJUBAVI I SLOBODE 0 GRANICE LJUBAVI 1 SLOBODE 0 GRANICE
~,
e GRANICE LJUBAVI I SLOBODE 0 GRANICE LJUBAVI 1 SLOBODE
GRANICE LJUBAVI I SLOBODE
GODINA W%YV NOVA SERIJA, BROJ 165 BEOGRAD 38. FEBRUAR 1962,
CENA 30 DINARA
Kao po: nekom. prirodnom: za> ljubavi. profane. i svete,
konu, koji deluje van nzn3 i na= ših moći, a kome se, često i pro tiv svoje volje, pokoravamo, svi naši razgovori o književnim 1 umetničkim prilikama s vremona na vreme dolaze u jednu čazu izvanredno zan:mljivu' po tJjme što se uvek iznova razmatraju stari problemi demokrat:zacije ume'nosti. Iako još uvek nedovoljno jasno postavlieno, v.< .Še nagovešteno nego formulisano, tek tu i tamo okrznuto slučajnom ili bojažijivom sluzijom, pi tanje demokratizacije ne samo savremene umetnosti nego i čita ve duhovne kulture modernož đoba lebdi nad našim glava.nnm kao neizbežnost pred kojom već sutra nećemo moći da zatvorio oči, pošto će nas svom silinom protresti ona danas još uvek neoslobođena snag2 MWoJom ie, k.o elektricitetom, nabijena atmosfe= ra našeg kniiževnog i umetn;“= kog života. Oni dugi, žučni, o= tetični i brižni razgovori. ko:e smo nedavno zameinuli nezado= voljni onim što se dešava u li« teraturi, u pozorištu. u likovnož umetnosti, i u mnogim drugim oblastima intelektualnog žvota, nezadđdovolini polovičnim rezultatima koji više ne mogu ni
između carstva zemaljskoga i carstva nebeskoga, dileme koju je modetno doba silovitog industrijskog i tehničkog prosperiteta učinilo još strašnijom i još težom, prav.m
·moralnom Ratarsom koju nio
ne može 'da savlada 5 da ne o=
. stane lišen bar jednog, dela.sv5g
vlastitog, integralnog bića. Opze deljujući' se za umetnost čija se snaga, ·kao i snaga Anteja, b)tvrđuje tek onda „kada se 43) tnkne izvora svake snage ljudske, narodi, kada puti žile u zaparloženu, ali uvek snažnu i „Jo
dnu zemlju, naroda“, Skerlić je' beznačajnim razlikama, u onom svaka prava. umetnosti · dosled.1o pre šezdeset godina anticipirao što je osnovno. U uverenju da ' humanistička. Savremeni razgosva ona' rešenja umetnost pre i dori o umetnoti i o klimi moder te iskonske. di- d iznad svega tre= «noga duha.trebalo bi, 'dakie, da leme na koja su” Pre rag ba da bude I se vodena toi platfermi, ali. po
se, od” njegovih do, naših dana, pozivali mnogi značajni. predstavnici naše 'knji-
ževne misli. Skerlić ,je, štaviše, ·'
utvrdio načela odbrane drevne
dileme. od. vulgarizacije u znaku ·
opredeljenia za Šekspira ili za kobas:cu.- Tako: kasnije osporav:i:n zbog svojih utilitarnih i progma= tičkih shvatania umetnosti, Sker lić je problem „uništenja esletike“ i demokrat:zacije umetno-
sti doveo do: paroksizma, ostavi~ '
PALAVESTRA
stoji, i -da. Joi-se: vitalna snaga ne moža osporiti, ma koliko da, Zbog svoje skučenosti i jednostrn= nosti, kroz mnoge· borbe nije uspela. da se ovenča-slavom: pobede
i. nadmoći.
Iz jedne tradicije: razvila se na taj način druga: tradicija 'borbe za demokratizaciju umetnosti, ko ju već decenijama, na tlu. naše kniiževnosti, u ime svojih anti. skih i orfejiskih tumnčenja, vode predstavnici realističkcg i rom-.n tičnoga · duha, saglašujući se, uprkos svim ni malo nevinim i
nost,
blji kada, ostajući
da ostane umet-
volju ove ili one ideje ne sme da izneveri samu sebe; da umetnost podrazumeva afirmaciju određenih vrednosti,. i da, samim tim, mora biti u.iz« · vesnom pravcu angažovana; da ' umetnost ispuniava svoj'najd:moralni smisao samo on ia · umetnost, služi i pomaže čoveku u odbrani njeZove ličnosti, niegove savesti | sve · sti o sebi i svome vremenu, u “d
. čvrstih i prihvatljivih ideja, žele da izbegnu poraz i da se izvuku iz Ćorsokaka u koji su zapali za= hvaljuiući svojoj kratkov:dos"i.
· Opš:e humanšstičke ·; teze mogu, na nesreću, da. pokrivaju i naj= očiglednije besmisl:ce, pa i zločla; zastave humanizma i poruke humanosti vijorile' su:sec uvek u rukama mučitelja i džalata kao i u rukama čovekoljubaca. Hu mani smisao i humanistički ka= rakter moderne umeinosti ne mo že, međuf'm, više da:budđe n'ša drugo·ne9o conditio"sine:qua non u onom istom smislu u kome je
gotovu · kad rasvetliavaiu· kon= kretnu, što znači' privremenu, DO javu, u drugim i drukčijim kate• gorijama. Današnja dilema nike= da. neće. moći da. bude 'rešavana kako valja ako:se· protivstavlje= ne· koncepcije budu ·branile- i o=> sporavale ·talo' da· se sagovornici Brlato nadmeću·i zasipajuop5= tim, svevažeć:m ·frazama·o:neč:= mu što s predmetom 'razgovora ima isto fol:ko veze koliko bi u pedagošk'im analizama * prestupa maloletnika' imalo· veže insisi,L=
da >»a
da nas zavaraiu ni da nas utešu, koji nas podstču da potražimo puta i načina' da ostvarimo du= hovne vrednosti adekvatne vroe= y-vlie a obavezuje, svi fi često zamorni i dosadni razgovori, što se pletu bez kraja i konca, sugerira;u ·jedan nedvosm'slen i gorak nngoveštaj: da smo se pomalo eć ~umorili od strasne, slepe, po!n= ničke ljubavi proma svemu Što je novo, novo. uvek samo NOV ». 1 zasitili slobode koja je postala sama sebi cilj, koji 'e počela da Bubi sadržinu i da prenebregava dijalektičku svost o nužnosti.
Za poslednijh stotinu godina naša književnost je nekoliko puta rešavala tu istu dilemu koja Je, reklo bi se, postala hronično oboljenje naše novije umetnosti, Makar i površno poznavanje istorije uveriće svakoga da «za proteklih desetak decenija nije bilo gotovo nijednog književnog neraštaja koji, na ovaj ili onaj način, pribl:žno s istim intenzi= tetom i s otprilike istom araumentacijom pro et contra, niie učesivovao u žustroji raspri ok) toga da li umetnost modern» doba treba prevashodno da od= ražava težnje stvaralaca, uvck okrenutih i usmerenih ka nespo= znatim, neispitanim mogućno=> ' stima umetničkog izražavani8, ili, u skladu sa tim težnjama, ili čak uprkos njima, treba da udgovara potrebama i zahtevima vremena kome pripada, sredine u kojoj se razvija i društva kome se obraća. Od Svetozatm Markovića i njegovih studija o pevanju i mišljenju i o realnosti u poeziji niegovog doba, pa sve
| dc naših današnjih pesmglasja o kniiževnoj situaciji, nsstavlja se, prekida i ponovo započmnje ledan isti razgovor, koji dokazuje da spor različito nastrojenih sa= besednika nije isključivo uslovlien niihovem stružčnnm, Dprofes'n nalnom podvojenošću i shvatanji mai tumačenj:ma svrhe i smisla umetnosti. već da je sama ta p·.d vojenost jedan cd mnogih vidocva večite ljudske dileme između
net da,; kad vot, :obnove
metnosti..
i vulgarizacij
vši mlađim naraštajima u.ama~
književnosti onome r.jenom smislu koji je on uvek isticao kap vrhovni princip svake velike i spunjavajući manet, njegovi sledbenici nisu u= vek uspovali da odole shematizmu
da jedna jaka tradicija več po
god: to zatraži Žitrađiciju vraćanja
taj #" n w:še „li
ama, ali su dokazali
brani njegovog ljudskog 'dostojan stva pred, moćnim silama mrav9a, zla i nečoveštva, koje ugrožav5ju ne'samo njegovu "*reću nego i njegovo pravo, La sreću.
Niko ne sumnja da se i u današnjim obnovljenim razgovori= ma o dilemi moderne: umetnosti manje „oštro. podvojeni sabesednčci oslaniaju na te iste pr:nc:p9e, hor:steći se tim argu= mentima naročito. onda Rkadj %s led nedostatka drug:h isto toliko
DRAGOSLAV STOJANOVIĆ-SIP: KOMPOZICIJA
· Tanje na važnosti kisčeon'ka za nih=sv Kkrvofok. Vrlo čoesto,. DA> ročito u novije vreme, nzši raz> govori o književnosti skrivaiu ta kve nesporazume, nije se jednom dogodilo da su mangupluke upu= štenih doerana, koji susedima rnzbijaju prozore, pojedinci objosšnjavali i pravdali time da se
kroz rezb:ijena stakla lakše dolazi do čistog vazduha s dovoljno kiseonika.
· Nastavak na 2. strani
SusgasragegarrzgaragusagrNNANAHREWRBGEgusRNEReHurEHGHPuEHEWueEWuSEeegauGHWasNRBHWurPRugsRugaWmarmksdWsuwusuwsgegeggarsrmesgrasyugapzpaHWw5Ega3 ssssgsgsgapgarsrgaggnsrsrsssssagrpsEBBBRRRRRBrGHBERRRgagugRguBurHaRERRerNERRHEREReZRERaguruuRSEBRRRsRaRWRGuRNWRHRWuRRRmRRgRRRsBRBumBRSSSHBSSSBWsRssRBas&WRSBRGSBEE
KAD DOŽIVLJAJ IŠČEZAVA Samo u onim trenucima, kad doživljaj po= činje da se udaljava, kad se čini da je ono be« liko i drago u mama ma vubu propasti i da sa više mikad nećemo imati kao deo nas i našeg prisustva, maših preokupacija i ideja, mastaje takozvani „pritisak potpume inspiracije“, ili meopoživost madahmuća, ili moć da se celovito 4 u stoj totalnoj tonalnosti umetnički oblikuje jedan novi svet, jedna drugačija realnost u već postojećoj. Tako se rađanju pesme i duboke prozne uvertire, tako umetnik, koji bilo i kad bilo, koordinira svekoliki voj asocijacija, izu= krštanih, mnaslućujućih, vidovitih. Tada počinje i odlučujuća, bitka za umetnost, bitka za ostvarenje i delo. Osećanja se čiste i razgraničavaju. Lagano prestaje i iščezava jeđam, deo nas. U trenutku Pada smo toga svesni, nastaje i kriza. Pitanje je: kako zadržati ono što mas ostavlja, kako sputati tokove koji mose jedan deo naše sadašnjosti i prošlosti, odnosno budućnosti, kako to sačuvati i spasti, kako ostvariti i zauvek pretvoriti u spomenik, u trajamje?
Kriza, me neminovna i neumoljiva, deluje kao ·šaraza i opet kao otrežnjenje. Križa dolazi boDut bola, koji može i da savlađa. Sve alttionosti duha su u pripravnosti. Telo je iscrpljeno, kao posle majtežih fizičkih, radova. Dobija se utisak, kao da se me zna šta će biti sa rukama. Traje to kao pomama koja pustoši i za koju se me zna koliko će trajati. DYyastičnmo realistički. može se reći, stanje je duha tako, u tom stravičnom
'eporodu, kao da đuh spasava svoj, kožu. Jer preporod, stvaran i veliki, uskoro počinje. Svet ideja i asocijacija zgušnjava se i predvođen Ya= cioyalnom koordinacijom, doslućuje ili samo ma slućuje put ka cilju: početak umetnosti i dela, Tako nastaje i .jedimstbo u suprothostima, večito tkanje života. ·Naglo.i wu preobiliu, gotoyo ·no= nadamo, svet. koji umalo nije iščezan vraća. se na pozormicu dvostruko wbeličam. kao sigurnm, na svojoj postojbini i velelepan wu svom TcDOnovljibom, jedinstvenom sijaju, To je još Rastko Petrović, w elwtazi, vidovito pevao: „Unrpreća, uwmreću, od prsškanja damara“, Je? sve je iznova. tu i mi brisustoujemo rađanju nečega što smo ranije doživeli, ali čega smo tek, sada i obde, potpuno svesni. To predstevlia trijum.f i bezumlje, intenzivnu smagu doživljenng, sno, loj6, se prevođi ma jezik umetnosti. Put do dela je bliži, ali i strmiji. Tako „nadahmut i ”apanjem pogled izlaže Orfeja opasnosti da se izgubi i me samo samog sebe, ne samo ozbiljnost dama, već i suštinu moći: to je sigurno, i bez izužimamja“. piše Moris Blamšo, jer „uzlet je oblik ili kretanje madahnuća“.
Ali, kriza je prebrođena i traje rađanje dela. Umetnik sada sve može. Udaljenost cd OTOgG što se desilo pretila je da zagospodaYi zaboravom, ali snaga vizije i punoća doživliaja i talenat učinili su da se svet. KOJI JE BIO. preobraz u JEDAN NOVI i svetliji. Strm'ua vuta uklonjena je zato što je blizima omoga što sc DESILO skinuta s dnevnog reda iščezavamjem i udaljavanjem, tremutala koji su svedočili za jedam događaj, jedno zbivamije, jednu realnost, iiš samo wobrazilju o realnosti, subjektibnu odredbu objektivne spoznaje čoveka i izzetania, uopšte. '* » i
Onda dolazi i ozarenost, stamje unutrašnjed slavlja. Već unutrašnje stvarnosti postaje su određena umetnikova vizija. Kad se umetniku čini da je sve uhvaćemo, da je spektar boja, ideja, slutnji i doslučivanja, raspoloženja, intuicija i uspomena. ostvarem, i završem nekako, umor zahvata i duh i telo. Oseća se jedna Opšta pomućenost i gotovo iscrpljenost do kraja. Al — duh je svetao i oran, kao posle zaslebljujuće svečanosti. Samo, nema veselosti i glasmog radovamja. Sve.je tiho. kao u agoniji koja nije opasna. Desilo se ono što ie opevao veliki pesnik Ujević: „Mužno metko fali, kad nas piesma smami / Gledamo se mijemi: falimo mi sami“. Više mema uzbuđenja. Više mema draži. Sve se već desilo. Ostalo je sad savo delo koje mas lagano ostavlia i wočinje dn živi svojim budućim i sadašnjim životom. I „delo govori jednog dana jezikom, kojim. nikada više meće govo?iti: jezikom svog postamka“, kaže Andre Malro. Više mi mismo svesni da je maša ljudska i umetnička sudbina zauvek, u stvari, samo sudbina dela.
Rade VOJVODIĆ ~
STEFANOVIĆ
| NEŠTO vi O DVOJEZIČNOM· UMETNIČKOM IZRAŽAVANJU ·
· ~ Primetili ste valjda da slikari, vajari' | kom pozitori obično nisu rečiti ljudi, ni slabkorečivi i, ponajčešće, uopšte nisu govorljivi. Onako isto kao što ni pesnici i prozni pisci, duboko usredsređeni na osvajanje govornog jezika kao sredstva za slikovilo izražavanje totaliteta sopsivenog životnog iskustva, obično ne slikaju, ne vajaju, nemponuju muziku. Dovesti unutarnji fond sveukupnih ličnih doživljaja do takve psihički celovite sinteze, do tako jedinstvenog pogleda na svet da se ta sinteza i taj pogled bilo kojim konkrotnim umciničkim slikama uopšte mogu saopštiti drugim. ljudima, „toliko. Je ogroman životni zadatak, da bi se za 'njogovo oslivarenje možda već od mladosti sve drugo osim tog jednog moralo zapostaviti. Svi ljudi bez razlike takoreći nagonski teže ispoljavanju svog unutarnjeg bića i svako dohvati poneku progršt konkretnih slika
ove ili. one. vrste, no ljudska svest uglavnom pod- .
nosi egzistenciju kao sumu ·sudara, protivrečno~
sti, patnji, radosti i želja. a podići taj košmar
do jednog sintetičkog kvliteta, i preobraziti, tu
fotalnu budnost (ili lucidnost) svesti o sebi i sve-
tu. o sebi u svetlu. u slikovite formacije. jednog.
od umetničkih jezika — to je upravo strašno,
- koliko je teško. Postići"to~u oblasti dva ili tri
umetnička jezika zapravo je sasvim nemogućno, Pravi pisac, zato, oslobađa se od grča svesnog
· podnošenja egzistencije kao. teškog bremena sa~
znanja, osećanja i stremljenja jedino pomocu umetničkih slika govornog ljudskog jezika, a sli. kar, vajar i kompozitor ne potrebuju pripomoć tog ljudskog jezika — ni kao unutarnjeg, ni kao glasnog, ni kao p:smenog ljudskog govora. Uostalom, i među samim pomenutim trima
· vrstama ljudskog govornog jezika postoji izve-
sna zalonitost iscrpljivanja maksimuma individualnih. potencija- -urietničkog:izFažavšnja' rečima „samo na jedan način, tako da istinski, celoviti, potpuni, ostvareni umetnici govornog jezi= ka — daklo, totalni, apsolulni, klasični umetnici pisanja književnih telstova — obično nisu na=
„ročito pričljivi ni konverznciono „ne'scrpni“, bii-
stavi, sjajni i neumorni. Ako će se sad neko od
titi slučaja Stanislava Vinavera, 'koji je zaista
· bio nciserpan i neumoran u »apanjuiućim ım· provizacijama' razgovora (bolje reći, glasnih mo-
'nologa, jer je pred vatromefom Vinaverovih u=
smenih ekstemporiza-ija „sagovorpDicima“ prčo~
stajala jedino funkcija bujicom zabljuskivanih slušalaca), onda ću odmah reči da taj nenadmašni esejist i pesnik džinovske skale metafora, od skicoznog realizma „Ratnih drugova“ do filozofske apstraktivnosti „Čuvara sveta“, nije bio u punom smislu te reči završen, potpun i sa= svim osfvaren pisac, te ds stoga njegov jedin= stveni primer umetničke, usmeno esejističke rečitosti ne samo ne demantuje ovde postavljenu tezu, nego je upravo potvrđuje, onako kao što svi istinski izuzeci od pravila potvrđuju samo pravilo. Ja bih. zato, kao pravi primer totaine i uspešne jscrbljenosti stvaralačkih energija bi= sca samim pisanjem, kao primer pisca koji ne potrebuje dopunu svoje spisateljske delatnosti. bogatstvom i veštinom usmenog govora, jer je
· upravo kao pisac totalno ostvaren, naveo slučaj .
Iva Andrića, čija je škrtost i redukcija, usmenog umef{ničkog izražavanja do granice nužnog minimuma opšte zapažena i poznafa, pa bi valjda zato smela biti i psihološki interpretirana,– što je ovde i pokušano. ; ;
Nastavak. na 8. strani