Књижевне новине

Umesto monografije

(Dr Kosta Grubačić: »Božidar Kneževića, »Veselin Masleša«, Sarajevo 1962)

Božidar Knežević spada u mail broj srpskih filozofa koji su stvorili svoj filozofski sistem· Stoga je za pohvalu težnja dr Koste Grubačića da napiše monografiju o ovom zaiamenilom srpskom filozofu. U predgovoru Grubačić ističe kako je nastojao da u ovom delu „u celini pruži sve (!) što se moglo prikupiti iz napisa o njegovom životu i da se pregledom i povezivanjem svih (!) podataka pruži koliko god ja„snija i celovitija slika života Bože Knežev:ća“. A tome dodaje uveravanje da su u njoj „sređeno navedeni svi (!) njegovi radovi i radovi o tim radovima, a takođe učinjen pokušaj sistematske analize tih radova“ s ciljem „da se, bar približno, određi njegovo mesto u pogledu naše nacionalne kulture, naše i svetske filozofske misli“. Bio je to, dakle, vrlo zamašan posao, čije bi obavljanje predstavljalo dostojno oduženje jednoj retko darovitoj i retko plemenitoj ličnosti koja se nadčovečanskom snagom izdigla iznad svoje sredine i ušla u red najvećih umova jugoslovenskih naroda, pa i u evropsku kulturu. Ali Grubačić svoje obećanje nije održao i program koji je pretenciozno postavio nije ostvario.

Sam plan Grubačićevog dela pokazuje da metod njegovog rada nije sistematsko-analitički, nego istorijsko-prikazivački. Umesto jedne koliko-toliko pregledne biografije, on je najpre dao samo mali broj nepovezanih po= dataka iz Kneževićevog života. Zatim je ukratko izložio sadržaj Kneževićevih „Principa istorije“, „Misli“, studije „Proces istorije čovečanstva i njen odnos prema drugim naukama“ i predgovora Karlajlovom delu „O herojima“. Tome sleduje izlaganje raznih mišljenja o Kneževićevom delu i pregled liste filozofa i naučnika koje su smatrali MKneževićevim uzorima. Na kraju, na dvanaest strana, izveden je sumaran zaiključak o Kneževićevoj filozofiji, iuglavnom u odnosu na istorijski "materijalizam. Tome je dodata bibliografija Kneževićevih radova i radova o Kneževiću i (ponovo) zaključak na nemačkom jeziku. Sve što je stvarno, misaono, analitički rečeno o Kneževiću u ovoj monografiji rečeno je samo u zaključku, koji ima du'Žinu i sadržaj jeđnog novinskog članka, a ostalo je samo činjenički materijal koji bi tek trebalo obraditi u jednoj budućoj studiji o Kneževiću.

Međutim, i sam činjenički materijal nije izložen bez grubih pogrešaka. Kneževićev život je, na primer, još uvek malo poznat, ali se ipak, na osnovu „pregleda i povezivanja svih podataka“, može rekonstruisati jedna „jasnija i celovitija slika života Bože Kneževića“. Iako to izričito obećava, Grubačić daje vrlo malo podataka, a i ti podaci su često netačni i sigurni, Netačan je naslov Kneževićevog rada koji je on pripremio za svoj profesorski ispit; naslov njegovog rada nije glasio: „Uticaj Istoka na evropsku civilizaciju“, nego: „O istočnim narodima“, Pogrešan je i redosled Kneževićevog profesorskog službovanja· Kao profesor Knežević nije službovao u Nišu, Čačku, Užicu, opet u Čačku, Kra gujevcu i Šapcu, nego u Nišu, pa u Čačku, kratko vreme u Kragujevcu, ponovo u Čačku i najzad, pre Beograda, u Šapcu. Govoreći o Kneževićevom zdravlju, Grubačić kaže da je on navođnmo bolovao on neurastenije, a da njegova kćer to poriče. Ali postoje dokumenti da je Knežević dobijao duža bolovanja na osnovu uverenja raznih lekara u Šapcu i Beogradu da boluje od neurasteje. Uzgred, Grubačić navodi kako je Knežević imao neprileke što u kafani u Šapcu nije pozdravio ministra prosvete Pavla Marijanhovića, a u stvari Knežević nije bteo ići u audijenciju ministru Pavlu Marinkoviću (a ne MariJanoviću!) i zbog toga je kažnjen oduzimanjem petnaestodnevne plate.

ZboB pomanjkanja neophodne akribije, Grubačiću su ostali potDuno nepoznati mnogi vrlo važni podaci o životu i rađu Božidara Kneževića. Umesto tih podataka on navodi anegdote za koje sam kaže da „nisu ni duhovite niti naročito sadržnine. a ponajmanje Butentične“, iznosi neukusne i neproverene doeftxslje iz života njegovog brata, navodi dn Mneževjć „nije plakao zbog svojih materijalih i drugih neđaća“ i da mu

KNJIŽEVNE NOVJMNMT

je šljivovica „izgleda bila najmilije piće“! Ali zato i ne pominje vrlo važne momente iz Kneževićevog života: ništa ne kaže o Kneževićevom . pokušaju da dobije stipendiju za studije u inostranstvu (1885), ni o tome ka ko je Knežević dovršio svoj srpsko-francuski rečnik (1894) i da je. na predlog Mihaila Šljivića i Sima Matavulja, ovaj rečnik i u celini odbijen za školsku upotrebu. Grubačiću je takođe potpuno nepoznat i Kneževićev pokušaj da postane profesor na Velikoj školi (1897), koji je, iako je uz molbu priložio u rukopisu dovršeno svoje delo „Red u istoriji“, ostao bezuspešan. Nema pomena ni o tome da je Knežević po dolasku u Beograd bio odlikovan ordenom sv. Save IV reda (1903) i da je bio izabran za člana Glavnog prosvetnog saveta. (1903/4), pa čak ni o tome da je Knežević stvarno objavio svoje studije „Istočni narodi uopšte“ (svoj rad za profesorski ispit, s malo promenjenim naslovom) i „Religija u istoriji“,

Govoreći o Kneževićevoj isto-

riji, Grubačić pogrešno tretira Kneževića kao filozofa istorije. Kneževićeva filozofska misao,

mada je pošla od istorije, nije ostala na istoriji, nego se proširila na čitav svet u svom njegovom prostornom i vremen= skom opsegu. Njegov pojam istorije je u stvari samo drugo ime za pojam filozofija: u duhu pozitivističkog evolucionizma on je izveo dosledan zaključak da filozofija ne može biti ništa drugo nego istorija koja određuje Kkojim redom su stvari nastajale i koji značaj i mesto u svetu prema tom redu imaju. Filozofija istorije je samo jedan deo njegovog filozofskog sistema, koji, u Svojoj celini, ima i filozofiju prirode, i gnoseologiju, i etiku, i estetiku. Ove posebne filozofske discipline se, na žalost, iz Gru-

bačićevog sRkučenog, filozofsko-istorijskog aspekta uopšte ne vide. li

Pisci i filozofi koji su o Kne-= ževiću pisali najčešće su nastojali da otkriju uticaj na njegovu filozofiju. Povodeći se za njima, Grubačić nastoji da proširi listu iilozofa koji su eventualno uticali na Kneževića, ili su mu bar r Oni po svojim pogledima, upoređujući stavove našeg pozitiviste s marksističkom filozofijom (Ksenija Atanasijević je, mislim, već ukazala na eventualan uticaj Marksa na Kneževića), s panlogizmom Hegela i subjektivnim idealizmom Kanta. Knežević, naravno, može da se upoređuje i s mnogim drugim filozofima, i to s mnogo više razloga (na primer, sa Šopenhauerom zbog svog pesimizma), ali čemu sve to upoređivanje može da vodi? Gruba= čić, koji ne uviđa čak ni kardinalnu razliku između Kneževiće= vog shvatanja vremena i potrebe, kao što se može videti u zaključku ove „monografije“ (str. 178), nije pošao putem koji jedino mo že da bude ispravan: da upoređivanjem Kneževića s njegovim neposrednim „uzorima (Spenser, Bekl) utvrdi smisao i stepen njegove originalnosti. Tako je u po= četku obećavao da će (bar približno) odrediti njegovo mesto u našoj filozofiji i kulturi i u svet= skoj filozofiji, on ga stvarno, sadržajno ne upoređuje s jugoslovenskim filozofima i velikanima, niti s poznatim svetskim filozofima· Na samom kraju svog rada o Kneževiću Grubačić zaključuje da bi tek trebalo „razgraničiti šta je njegovo, a šta je pozajmljeno“, Glavni posao je, dakle, ostao neobavljen.

Ovakva kakva je, ova „monografija“ ima samo izvesnu bibliografsku vrednost, mada ni njen bibliografski deo nije sasvim bez nedostataka. Ona nije došla ni do jednog zaključka koji bi zasluživao veću pažnju i ostala je na opštoj frazi da u Kneževićevoj filozofiji ima i materijalističkih i idealističkih „elemenata, ostavljajući budućim piscima da i to detaljnije utvrde. Grubačić je uputio niz prekora onima koji su dosmd pisali o Kneževiću, ali nije ništa učinio što već ranije nije bilo učinieno, sem što je ma lo popunio bibliografiju, dodao neka nova imena listi filozofa čije su doktrine slične Kneževićevim shvatanjima i (ne mnogo kritički) uporedio ova shvatanja s osnovnim stavovima istoriiskog materijalizma, Njerova razmafranja već poznatih stavova o Kne-

ževićevoj filozofiji, podeljena na „progresivna„ i idealističko -moetafizička tumačenja“, nisu objektivna ni tačna. Po njemu, „Skerlić je udario temelj tretiranju o značaju Kneževića“, a poznato je da Skerlić ni očima nije video Kneževićevo glavno delo „Principi istorije“, nego je pisao samo o „Mislima“ i o Kneževiću zaključivao na osnovu njih. Nasuprot njemu, prvu i naj= značajniju recenziju o Kneževićevom delu dao je Branislav Petronijević, iako se nije slagao s Kneževićevim pozitivističkim shvatanjima i zato s mnogo više pohvala dočekao drugu knjigu „Principa“ — „Proporciju u istoriji“ nego prvu knjigu — „Red u istoriji“.

I stil kojim je Grubačić pisao svoju „monografiju“ predstavlja neobičan presedan u naučnoj literaturi. Pojedine tumače Kneževićeve misli on naziva pogrdnim imenima, a za jednog od njih tvrdi da mu nije jasno ni ono što je petlu jasno! Bolje bi bilo da je iz analize izlaganja Kneževićevih ftumača izbacio shvatanja nekih nespremnih bpisaca, a da je ostale, bez obzira na njihove filozofske pozicije, tretirao s više dostojanstva i ozbiljnosti. Iz svega toga proizilazi da je Grubačić svoju knjigu sklopio na brzinu, bez prave filozofske analize, bez dovoljnog poznavanja Kneževićevog života i rada, bez obaveštenosti o filozofskoi tradiciji u kojoj je on stvarao i s preteranom i neopravdanom težnjom da, uglavnom, omalovaži sve ono što je dosad učinjeno u istraživaniu i proučavaniu života i rađa Bož:dara Kneževića. Svojom površnožću ova prva „Inono= grafija“ o Kneževiću se pridru= žuje jednoj, szoro fatalnoj nesreći koja, i posthumno, prati Kneže= vićevo delo.

Monumentalma slika· istorijskog Htigmnan

Izvesna epska skučenost, suženost forme, realno zahvačćeni životni detalji i istorijska fakta ne dozvoljavaju da likovi, sa izuzetkom Josifovog, izrastu u monumentalno niti da se oseti prava dimenzija. i %olumen istorijskog zbivanja. Sitnorealistička · tehnika ocrtavanja i „građenja likova, kao i prisustvo +trezvene realističke atmosfere, isključuju mitsko dimenzioniranje. Nesumnjivo tome doprinosi i izvesna racionalna suvoća, koju ipak ne fireba jednostavno protumačiti. Pisac se povinuje ma teriji. Samo događanje lišeno je mitskih elemenata, a potka je čisto istorijski koncipovana i zapra vo u tome ogleda se i piščevo oosećanje mere, proporcije, dimenzije. Nema ničeg suvišnog, nigde razvlačenja, nepotrebne širine. Pi sac više voli da bude epski škrt nego razliven, on vlada savršenom ekonomijom izraza koja ne može da se shvati drukčije do kao znak potpune literarne zrelosti. A postići je u jednoj materiji koja se proteže između istorijskog događaja i savremenog doživljaja, koja mora da obuhvati život kao istorijski fenomen i kao psihološki doživljaj, to nije ni lako ni jednostavno.

Zapitajmo se pred kakvim se iz borom nalazi pisac jednog ovakvog istorijskog romana? Kako nam izgleda, on bi morao da spoji nespojivo: epiku i storijsku fak tografiju sa snažnim poetskim na dabhnućem, sa mitftskom evokacijom koja treba da realistički i cg zaktno izgrađenim istorijskim ličnostima dš& dimenziju istorijske dubine, onaj mitski nimbus vel:čine bez koga se istorijska velelepnost događaja, „sagledana iz perspektive kasnijih pokolenja, neminovno mora da sroza u suru i bezbojnu svakidašnjicu, a ova sama po sebi, ma koliko to stvarno bila, nije uverljiva kao izvor i poprište istorijskog zbivanja. Drugim rečima, pisac se nalazi pred nerešivom antinomijom: on prati zbivanje koje se fiktivno odigrava pred njegovim i našim očima u lancu događaja koji, u samom trenutku odigravanja, ni u jednom slučaju nemaju dimen= ziju monumemnmtalnog kako ona kasnije izrasta naknadnim sagledanjem. On, znači, mora da spoji

ne koja se sama uspostavlja u na šoj svesti što smo više udaljeni od jednog događaja.

Fojhtvanger daje ubedljivu i za nimljivu sliku istorijskog Rima Neronovog, Vespazijanskog, TitusSovoS: i Domicijanovog doba. U okviru „jednog istorijski evociranog humanog problema (položaj. Jevreja u rimskom društvu), on nam je dočarao poznatom literarnom tehnikom jednu impozaninu šsliku, gusto istkanu prepunu činjenica, životnih podataka psiholoških i moralnih dilema, koje su često ote rane u apsurd i perverziju. Glavnu ličnost pisac izgrađuje iz protivurečnih karakterističnih osobi na, čija je osnovna crta postavlje na balzakovski: mladi čovek osva ja Rim kao Balzakov junak Pariz. Ali kako Josif pravi društvenu karijeru? Jako lep i dopadljiv čo vek, on nije tip Don Žuama, sta= rinski jevroidni „belami“ kome

LION FOJHTVANGER:

TRILOGIJA O #JOSIFU

(„JEVREJSKI RAT“, „SI-

NOVI“ i „OBEĆANA ZEM-

LJA“), SVJETLOST, SA-

RAJEVO, 1061.; PREVELI

AMALIJA I STEVAN MI-

LOVIĆ

suknje krče put. U njemu nema ničega od brutalnosti i cinizma sa kojim balzakovski likovi postižu društveni uspeh. Šta više, ima ne verovatne čednosti u ovom Josifu i ona ga ne napušta ni onda kad se nalazi u najzaglušnijem moralnom i psihološkom košmaru, u patološkoj dilemi. On je rečit i misaon, ali to nije manovska krasnorečivost i sofistička domišljatost koja obezbeđuje društveni uspon Manovom Josifu („Josif i njegova braća“). Dođuše, i ovaj Josif ume da se dovija ili da na prefinjeno lingvistički način preovlađuje strah od brutalne sile koju je značio Rim:

Dragan M. JEREMIĆ

realan tok sa dimenzijom veliči-

cca iii ES E IR OI O OI NEJI DAAA AAN IGAERE ar ir zmnzerGmrmm a ———_—-

Potreba 0pPe deljenja

(ZORAN JOKSIMOVIĆ: „SENKE VETROVIMA ODNESENE“, „MLADO POKOLENJE“ „BEO. GRAD, 1961)

Više no jednu deceniju piše se i govori, u okviru opštih razgovora o stanju naše literature, o krizama i obnovama pripovetke. Ma kako često da se rađaju, ili otkrivaju, pisci koji treba da preporode našu pripovetku, bilo da je to Isaković, Milankov. ili sada Šćepanović, očevidno je da ovaj književni rod nije postigao domete ekvivalenine poetskim dometima Pope, Raičkovića i Miljkovića, ili romansijerskim Lalića, Ćosića i Konstantinovića. Može se govoriti o osrednjosti, solidnosti, ili o nagovešlajima koji obećavaju, ali ne i o izuzetnim umetničkim ličnostima čija imaginacija je upravljena višim artističkim ciljevima. Upravo sa tog stanovišta može biti reči i o pripovedaču Zoranu Joksimoviću :· jedan talentovan. pisac bio je na najboljem putu da nas uvede u svet nepoznatih lepota jednog nepoznatog područja, ali je, na žalost, na tom putu i ostao.

Prve četiri pripovetke su ono što ostaje u svesti kao dokaz spomemnutcg nagoveštaja, kao ono po čemu se pamti pripovedač Joksimović koji se svesno upuslio u težak posao da opiše nešto čija privlačnost je isuviše uzvišena da bi bila dostupna svakom, da govori o nečemu čija dramatika je samo za posvećene. On je i sam bio svestan ieškoće tog poduhvata i njegovo nastojanje tim više ima draži: „A noć je — ne vidi se. Može da se oseti (podvukao B. A. P.).. Znam; neće vam se svideti, Jer ne poznajete reku“, Ujedinjutući kvalitet poetski intonirane proze. koja podseća na tekstove iz prve knjige pripovedaka Maksima Gorkog, i simboliku, poput one iz Hemingvejevog romana „Starac i more“, Joksimcvi* za reku, za njenu magičnu snagu, vezuje egzistencije svojih junaka, poistovećuje ih sa prirodom i njenim večnim promenama, propovednjući aktivistički odnos prema životu. Prva priča („Prolog za priču o reei“), o reci, starcu i dečaku i njihovom životu uz nju, najlepši je primer njegove pripovedačke snage, a pasaži u kojima se govori o starčevoj smrti nezEboravni su. Starac se davi, sli kao da ustupa mesto unuku kome je pošlo za rukom da ulo> vi ribu, stasao je dakle, voli reku i može da

krene u život. Podjednako lepa je i pripovetka po kojoj je knjiga dobila naslov: ima ljudi, kao · dvoje starih o kojima Joksimović piše, koji danima sede uz reku i tiho prate pecanje jednog istog čoveha sve dok ih smrti, jedno za drugim, ne udalji; oni neprimetno prolaze kroz život, a njihovo prisustvo opaža se tek kad njihove senke odnese vetar i to je tad veoma bolno:

„Senke će uvek.biti prisutne, to znam.

Vetrovi su gospodari, i to znam.

Naćiću, bolje reći: iražiću, znam.

Dok ne nađem.

Odakle duvaju vetrovi“.

I ceo jedan život, pravi ljudski život, đa bi bio ispunjen, treba da je „priča o velikim traganjima“ bez obzira što su domašaji ograničeni. Sabrani, oni ipak mnogo kazuju.

Prvi deo Joksimovićeve knjige, te četiri pri-> poveike, koje se tako mogu nazvati jedino zbog njihove dužine, spadaju u poetsko-meditstivnu prozu čiji su i zaplet i dramatika imanentni, a najviši estetski kvalitet sublimno izražena piščeva vizija. Skoro sve ostalo u ovoj knjizi može se upisati ili u rod beznačajnih crtica sa beznačajnim predmetima, ni izdaleka dovolino snažnih da bi poput onih Antona Pavloviča (iako sa sličnim intencijama) sugerisale osećanje beznačajnosti života i tragiku promašaja, ili u piščevo okušavanje u raznim modernim proznim prosedeima i korištenie teknvinama savremenog romana (Fokner, Sartr). Jednom reči, sve ima više vrednost eksperimenata — sa mnoštvom tačnih opservacija — {1ehnički iznijansiranih i, rekno bih, usavršenih, ali ne i umetnički naročito vrednih Automatske asocijacije, tok svesti, komešanje akustičkih i vizuelnih senzacija, posmatranje sveta kroz senzibilitet ludaka (koji u ovom slučaju i nije toliko lud), wu drugim, dobro poznatim, kontekstima imaju mnogo dublji smisao i mnogo veću funkcionalnost.

Joksimovićeva prvs3 knjiga nosi obeležie nečeg što je više izgledalo da će biti no šlo je u stvari bilo, al: i vrlo rečito, mislim, Bocvori o njegovim naklonostima ı {alentu, i, iznad svega, o polrebi njegovog opredeljenja za oblast u kojoj može da d& maha svojoj imaginaciji.

Bogdan A. POPOVIĆ

„Rim znači snagu — i on izgo= vori tiho tu reč: Rim, Rim, a onda je prevede na hebrejski i tada se zvao Gevura i reč je zvučala mno go manje strašno, a zatim je pre veđe na aramojski, i tada se zvao Kohba i sada reč izgubi svu svoju pretnju. Ne, on, Josif. sin Matijasa iz Jeruzalima, sveštenik prvog reda, nije se plašio Rima“.

Pa, ipak, ovaj je Josif maestralan lik, Ponovićčemo: to nije ni dubina. misli, ni monumentalna razmera, ni veličina patnje (iako je u niegovu osnovu ugrađeno mučeništvo) ni grandiozno razvijena strast. Pre je u pitaniu izves na kompoziciona punoća i složenost, jedna kombinacija životne vitalnosti, brutalne životne pohlepe i čulnosti. jedna punoća življe nja koja u čitavom košmaru, i unutarnjem i spolinjem, razaznaje nit životnog smisla i istorijske ne minovnosti. Svi usponi i padovi Josifovi, sva beda poniženja i mo ralni trijumf ličnosti, rezultat su borbe za neprekidno pronicanje u smisao svog i tuđeg života.

Sam poziv letopisca dovodi Josifa u apsurdnu životnu situaciju: da bi bio autentičan, letopisac u ređovima rimskih napada, ča, kao sekretar rimskog zapoved nika, prisustvuje poslednjem rim skom jurišu na Jerusalim i razaraniu Jehovinog hrama, praćenog nizom neopisivih brutalnosti! Na taj način Josif je prinuđen 'da žrtvuje sve, i ugled i poštenje, i glas patr:ote, nekadašnieg jevrejskog nacionalnog heroja, i unutrašnjii mir, samo da bi mogao pri sustvovati poslednjem činu drame i kasnije dobio uvid u rimska dokumenta, što mu je neophodno da napiše istinitu istoriju jevrejskog rata sa Rimom. Tako se krug zatvara: letopisac prividno negira sebe i kao ličnost i kao pa triotu da bi stekao sve one uslove n“»phodne da svoj patriotizam ponovo izlije u samom delu — letopDisu. .

Ono što nam ispunjuje u ovoj ličnosti jeste jedna tiha i nevidlji va unutarnja evolucija shvatanja od lokalnog jevreiskog patriotizma do kosmopolitske širine i univerznIne humanosti Josif potpuno preinačuje Jehovine poruke jie vreiskom narodu. on ga:'od boga Jevreja, uzdiže do boga sveta tačno u skladu sa položajem koji jevreiska naciia zauzima u ekonomskom i kulturnom životu Rima: „Slavite boga i rasipajte se pre ko svih zemalia. Slavite boga i vasipajte se preko svih mora Rob je ko se vezuje za jednu zemlju. Ne zove se Sion carstvo što vam ga obećnah, niegovo ime je: svet“,

Ova trilogija protkana je izvan redno uspešnim detaljima koji pri kazuju, u raznim „varijacijama, tragiku i tragikomiku društvenog položaja Jevreja, ali i neiserpnu životnu snagu koja ide uporedo sa tim. Pisac nenametljivo izvlači filozofske zaključke iz istorijskog iskustva jevrejskog narođa sa svetskom imperijom Rima, oni se svode na vrlo jednostavnu mudrost, koja je skoro podjednako in spirisana tradicionalnim jevrejskim shvatanšem života kao muče ništva i psihološkom verodostojnošću: što je više tlačen, čovek je otporniji: prepreke su neminovne da bi postigao što viši uspon.

U sociološkom tretiraniu događaja, u koje se inače retko upušta, pisac ne izlazi iz okvira standardnih socioloških shema, Njegova snaga i nije tu. nego u opn=žanju realističkog detalja, u plastičnoj viziji i trasponovanjiu života. u iznalaženju izvanredno de likatnih tragičnih dilema i situacija, a ne u istorijskom sintetizovanju i sociološkom obiašnienju. On savršeno vlada matfer:jom i svim elementima koji se sustiču u široku reku istorijskog zbivanja. On u tančine poznaje zamršene odnose i prilike u rimskom društvu i on ume, epskom snagom ili izvlačenjem britkih konfliktnih situacija ili skoro perver znih dilema, dn evocira i dočara aromu čitave epohe.

Fojhtvanger majstorski kombinuje ironiiu sa brutalnošću moral nog razgolićavanja rimskih vlada jućih slojeva Mad napusti dobro poznate sheme i upusti se u sam život. on je nenadmašan Iako su bjektivno zainteresovan, on na je dan olmen, klasičan način odaje i obeležava subiektivnu tačku svo je inspiraciie. Sve što se može otkriti kao subiektivna bojan jeste prefinjeni cinizam koji ie proizišao iz najsuptilnije francuske ško le XIX veka (Merime). U tom stilu je i shvaćena jevroeiska kultura kao škola i impuls nniviše životne mudrosti i sprsobnosti da se usred niskosti ı životne brutalnosti ostane uzvišen, neprijem=čiv i netaknut

Zoran GLUŠČEVIĆ

3·