Књижевне новине
O O CUJ
OUŠANKA POPOVIĆ- DOROPEJEVA: JEKA STARE LJUBAVI“, „ZORA“, ZAGREB, 1961)
Svojim prvim romanom „Noćne ptice“ (1954) Dušanka Popović-Dorofejeva unela je u našu književnost jedan čudnovat svet, svet skitalaca, boemije, svet ljudi koji, se potucaju od nemila do nedraga svirajući po zagušljivim kafanskim ili pak u prvoklasnim hotelima: promatrajući ljude, ona ih je dala u svoj njihovoj ljudskoj kompleksnosti, sa svim slabostima i nastranostima, sa lepotama, nadama i nedosegnutim, neostvarenim ljubavima. U „Noćnim pticama“, kako se moglo očekivati, ona nije pribegla jednolinijskom slikanju života, već je išla od ličnosti da ličnosti i rila po njoj, otkrivajući sve njene živoine tragičnosti i padove. Popović-Dorofejeva je uvek bilo pulzacija života i njegovih protivurečnosti Oscćala se na 'svakoj stranići. Unutrašnji nemiri pojedinih lica dati. su veoma iznijansirano, analitički, bez.digresija. I to je bilo ono osnovno što je mnoge.čitaoce u „Noćnim pticama“ oduševilo, razdragalo, bez obzira na to što je u pojedinim poglavljima bilo naturalističkog prikazivanja ljudi, čemu je, uostalom, nužno vodio 'i sam .život koji je bio predmet piščevog interesovanja. U svim osmesima i naoko radosnim tenucima pojedinih lica (Kaća, Lila, čiča Grgurov, Tončo, Sedlaček i drugi), ona je nalazila tragičnost koja je vodila kraju tih „noćnih ptica“, tih ljudi što su se blažila tuđa razočavanja, a svojim nikako i nikada nisu našli leka. Jedna ličnost — zbog ove nove knjige Dušanke Popović-Dorofejeve — mora da bude izvučena iz „Noćnih ptica“; to je lik Lile koja inače dominira romanom. Lila je prikazana veoma Yeljefno i u njoj su inkarnirana razočaranja svake žene posebno, neshvaćenost, uvređenost, poniženje, pad, izgubljenost, s jedne, i dizanje, tri nalaženje pravoB8, ljudskog puta kroz život s druge strane. Popović=Dorofejeva dala joj je izvesne prioritetnosti nad ostalim i ženskim i muškim ličnostima; ona pobeđuje zlo, savladava se i nadia-
udžericama
zanje, frežnjenje
čava svoja osećanja.
Ta nota — nota snage Ženske ličnosti —
provlači se kroz sve pripovetke
stare ljubavi“, koja za našu literaturu ne znači ono što su Zznačile „Noćne ptice“; nova njena Knjiga znači njen literarni pad do feljtonistike, jednolinijsko i jednostrano promatranje života u kome su, u centru svih zbivanja, žene, njihove avanture, nesreće, prekinute i neostvarene ljubavi. Nesumnjivo je da Dušanka Petrović-Do rofejeva uočava izvesne životne probleme, da poznaje život, da je svaka njena pripovetka nadahnuta životom, upravo ftragikom života. Ali, u pitariju je ipak umetnost, literatura, upravo odnos literature i života. Ovako, kako je pričala, Popović-Dorofejeva Dpisala je dosta šablonski. jU..„Noćči:.u mjesečini“ Laličin susret sa selom | zaboravljene uspomene: fu, u selu, ona neće naći odmor; susrela se sa Uuspomenama svojim i svojih zemljaka, da bi jedne noći, obasjanom mesečinom, pala u zagrljaj Dragoša i tako izneverila svog starog muža čijoj
oživeo je mnoge:
sigurnosti se vraća.
_ Od svih sedam pripovedaka, najinteresantnije su i najživlje „Jeka stare ljubavi“ i „Concerto grosso“. Tek je u prvoj osnovni problem ljubavne jeke, prizivanja prošlosti i njene večite prisutnosti, kazan jasno i nenametljivo. Nevena svojom čvrstotom i borbom s prošlošću podseća na Lilu iz „Noćnih ptica“; Nevena kao da je nastavak Lile, svih njenih težnji i neostvarenih snova. Ima ovde iznijansiranih Dpsiholoških. doživljaja, neke životne bremenitosti,
'KONSTRUK(IJA ı FELJTONISTIKA
CCP O BU nm ———
konkretna,
čistog,
tuge proteklog irenutka i radosti postojanja. Sasvim druge prirode je „Concerto grosso“, koji je kazan doživljeno i nadahnuto, u čemu ima i izvesnog sentimentalizma koji je nesumnjivo morala nametnuti tematika: Javor, tuberkuloza, gitara, ljubav — sve tlo je jedno u drugo utkano i nad. njima lebdi smrt.U „Concerto grossu“ Dušanka Popović-Dorofejeva dala je stra-. nice slične i jednake onim iz „Noćnih ptica“ i njime se nekako vratila tome svetu, svetu izgubljenih i prevarenih ljudi. Te dve pripovetke uspele su svojim unutrašnjim tokom događaja, radnjom, a i zbog onog neskvetanja s osnovnog predmeta; one su lišene maučeme spoznaje ŽiVOta, bez. klišeja su i kazane su u jednom dahu, ujednačeno i bez padova. : :
zbirke „Jeka
Sve ostale pripovetke su bez dubljeg i OSmišljenijeg zahvata problema. Dušanka Popović-Dorofejeva iskonstruisano je provlačila pripovetkama tezu o nužnoj prirodnoj osveti žene mužu: ona dolazi pre ili docnije, ali dolazi sigurno. Nametljivost, potenciranost i konstrukcija smetaju i oduzimaju većini pripovedaka životme sokove, čine ih suvim, banalnim, prostim. Sem toga, u tim pripovetkama ona je pribegla jednom suvom, ogoljenom načinu pripovedanja ı kome su retka poetska uobličavanja, čega Je na pretek bilo u „Noćnim pticama“ i, nešto manje, u novelama „Jeka stare ljubavi“ i „Concerto grosso“.
Todđe ČOLAK
–
b_____ri ____OGOSN/II{D
„Umetnost je malo: šta prema
bolu i, ma mesreću, mijedma slika me odoleva pred mrljamo, krvi“.
"Andre Malo
· Danmas, u vreme kada s prevelikim žarom polemišemo o potrebi reinkarnacije davnih i patetič nih nacionalnih mitova, u vreme kada objektiv svojih misaonih i emocionalnih saosećanja usmera= vamo ka ogromnim vremenskim rastojanjima,. ispred zaslepljenih očiju neprimetno nam se zgrušava nova legenda, integralnija od istorijske uspomene i islinitija od svake mitologije. Retke su nacije savremenog sveta čije. je istorijsko i epsko čulo u stanju. da .jednu stranicu svoje nedavne povesti prekvalifikuje u legendu u' iako neznatnom VTremenskom periodu kao što su šamo dvadeset godina koje nas dele od· krvavih kragujevačkih dana. TInspirator tog čudovišnog procesa, koji tako basnoslovno balsamuje nacionalne tragedije, izVeS= mo leži izvan svih tokova poetike, iznad istorijske empirije, on je neuništiv i neprolazan, usaden u kosti već i onih koji tek treba da nasele ovaj svet „negde na krševitom Balkanu“ — nazovimo ga osmim, develtlim, desetim čulom, čulom smrti, čulom iskupljivog uništenja. .
'U nedostatku pogodnijeg izraza (a trebalo bi za svakim velikim tragičnim potresom pronala= ziti nove. velike eči koje su u stanju da ga opišu) prinuđeni smo, : možda, da::i Wragujevački pokolj, posle svega "dve decenije, nazovemo legendom. U svakom slučaju, to je ·apokaliptički {re-
4;
protiv smrti
inspirisan „prvenstveno strelja-
nutak čiji je odjek nadrastao čak i gurovi zvuk koji ga je izazvao, kao što se jeđan uđarac zvona i jedan puščani prasak u planinskim gudurama pretvaraju u ZzVO na na uzbunu i fresak gromova. Taj zvuk, nekim čudom, postaje nemerljiv i novorođena deca počinju da se rađaju 5 njim kao što se rađaju sa živim srcima ispod rebara, on se pretvara u neophodni organ bez kojeg sc jedva može disati i s kojim će nove generacije meriti dubine novih tragedija, on postaje najzad jedan unapred uspostavljen odnos sa smrću. U svetlosti kragujevačkog pogroma i u svetlosti našeg univerzalnog smrtoponosnog men taliteta, reči koje. je jednom izgovorio Moris. Blanšo preobražavaju se u čitavo jedno malo otkrovenje i postaju neuporedivo istinitije nego kad se primene na literaturu: „Čovek postoji tek DOčev od svoje smrti, on se čvrsto vezuje za svoju smrt, vezom kojoj je on sudija,:on stvara 'svoju smrt“. Ovom prilikom, što nije od malog značaja, ne radi se o čoveku — individui, već o uništenju čitavog jednog muškog grada. · ·
Na inicijativu ljudi, koji danas rezoniraju na ustostručeni kragujevački zvuk možda neznatno više no ostali, po scenariju i u režiji Milenka Štrpca nedavno je snimljen i prikazan u beogradskim kinoskopima . dugometražni igrani film „Prozvan je. i V/3“,
njem „nedužnih kragujevačkih đaka, a posvećen uspomeni na sve surovosti i podlosti koje je u stanju da učini ljudska ruka, pokre nuta nečovečnim srcem. Veoma je teško odmeriti ambicioznost i odgovornost OVOE poduhvata čija je inspiracija svakako bez pre sedana u čitavoj našoj posleratnoj kinematografiji. Taj zahvat u isti mah premaša kompetencije ratnih filmova i filmova ftragičnog žanra; on se uhvatio u koštac sa živom legendom koja jie i danas sveprisulna, kojoj je nemogućno bilo šta dodati i bilo šta oduzeti. Zaslepljen strašnim sjajem mitraljeskih metaka i zaglušen kricima umiruće dece, Ovaj film je, čini mi se, od samosS početka bio osuđen na neuspeh kao umetničko delo, ali i pored toga postoje bezbrojni . razlozi zbog kojih ga je trebalo snimiti upravo takvog kakav je dospeo pred naše gledaoce.
Njegova delimična dokumenta” nost i nehotična empiričnost diktirane su prirodom teme koja ga je inspirisala; zahvaljujući tragičnoj intestalnostii i potresnosti kragujevačko8S zločina, on nije bio u stanju da „odseče pupčanu vrpcu“ kroz koju se hranio događajem i dospeo je pred nas u vidu neuobličenog me se spoljni nesklad može oprostiti samo ako se ima u vidu neprocenljivost sadržine koju je nasledio od usmrćenog života, od
organizma ko-
NOVO DRAMSKO OHRABRENJE
Velimir Lukić, iako poznatiji kao pesnik, nije nepoznat kao dramski pisac: on je već štampao jednu dramu u stihovima, jednu dramu mu je emitovao, a drugu mu priprema Radio Beograd. Ali njegova drama u stihovima „Oka menjeno more“ «prvi je njegov scemski nastup. I taj nastup, potpuno uspešan, jedno je ohrabrenje za naše dramsko stvaranje. Lukić je jedan od onih dramatičara koji smatraju da stari mitovi u jednom modernom tumačenju mogu da pruže dragocenmu potporu savremenom dramskom stvaranju. Kao Žid ili Žirođu i, kao kod nas, Smole i Hristić, on je u helenskom mitu tražio inspiraciju za svoju poetsku viziju večnih ljudskih sukoba. U „Okamenjenom moru“ uzeo je za OSnovu mit o žrtvovanju Ifigenije u Aulidi, kojeg je još stari Buripid dramatizovao, a koji je nadahnuo i velikog Rasina. | Lukić je uzeo motiv za svoju dramu. iz mita (ili Đuripida), a sve ostalo je skoro potpuno njegov sopstveni stvaralački · potez. On je, pre svega, fabulu stegao u čvrste dramske okvire i izgradio jednu strogu dramsku strukturu. Kod MBuripida radnja počinje pokušajima Agamemnona da spreči žrtvovanje Ifigenije nakon donete odluke o žrtvovanju. Kod Tuukića kolebanje Agamemnomna dolazi pre odluke, pre nego što ga slomi neumitna nužnost a svest o dužnosti nadvlada bol za gubitkom kćeri. Kod Lukića su odstranjeni epski elementi, kojima Euripid zaustavlja radnju % kroz usta Agamemnona i hora Halkiđanki, pripoveđa o uzrocima sukoba s Trojom. Neujednačenost imtenziteta dramske radnje s Menelajevom igrom i sprečavanjem glasnika da odnese drugu, spasonosnu poruku Ifigeniji, on je rešio jednostavnijom a jedinstvenijom radnjom, koja se odlučno diže do klimaksa i vodi do razrešenja.
Više nego svojim čvrstim dram skim principima, Lukić se od staTog genijalnog bpisca' trageđija razlikuje svojim modernim shvaftanjem mitfske legende. Pre Ssvega, Lukićevi Ahajci su savremeni ljudi, a ne ljudi iz legende: njima gospodari istorijska svest i sasvim moderna težnja da se njihova dela upišu u stranice istorije. Nasuprot apsihologizmu legende, Lukić je dao jedno čisto psihološko objašnjenje OsnOVne dramske poluge: Ifigenijine odluke da pristane da bude žrtvovana za slavu ahajskog oružja. Umesto da se u toj odluci, kao Euripidova Ifigenija, rukovodi patriotskim i religioznim. oseća~> njem, Lukićeva Tfigenija je jedna savremena razočarana devojka, koja odlučuje da umre stoga što joj je odvratan život u sve-
tu u kojem se njena majka po-
žive legende. Činjenica da je na temu Kragujevca već snimljen je
dan film, ne isključuje moguć-
nost snimanja novog, čak. i obavezuje da se kroz mesec, kroz godinu na istu temu snimi: novo filmsko delo, čitavo tuce novih filmova koji će biti dužni da dostojno do kraja iscrpu tu neizmerno bogatu rizhicu ljudske pat nje i smrtovanja.
Bana životna filozofija Andre Malroa, koja datira još iz VTremena španskog građanskog rata i koja je sažeta u motu OVOS napisa, ne može se prenebregnuti kada se razmafraiu mogućnosti transponovanja krvavih život nih kataklizmi u umetnička tki'a. Umetnost, pa i umetnost filma, još uvek se hrani individualnim tragedijama, pripisujući im univerzalni smisao; pred Rkolektivnom smrću, pred univerzalnim potresima njoj ponestaju reči ·i naknadno izdahnuće jedinog preživelog u nekoj velikoj Rkatastzofi potresa naš sebični subjektivni doživljaj možda i više no hiljade prethodnih bezimenih smrti. Milenko Štrbac kragujevačkoj masovnoj smrti nije nadenuo i nije bio u stanju da nadene. preciznije ime od onog koje joi je dao taj nesrećni grad, ta zlohuda 1941. godina. 7 .
Njegov plemeniti, humani film u ovom trenutku ne treba meriti ortodoksnim estetskim kriterijumima koje on možda nije ni imao ambicije da zadovolji; treba ceniti kao istraživača koji jedna dragocena vrata carstvo
ga otvara kroz koja će za njim u seni koraknuti još mnogi da: se smrću protiv smrti izbore, da Odole pred mrljama krvi pretvarajući ih u suvo zlato.
Vuk VUČO
daje svom ljubavniku, njen otac smišlja podlosti radi svoje slave, Kalhas vara i laže u ime svoje ambicije, a Ahil ubija radi sticanja besmrtnosti. "o je jedna sasvim mođerna pobuna. Taukićeva Ifigenija je žrtva sveta u kojem su posuvraćenme vrednosti i njena smrt je pesnički protest protiv negacije O5noVnih stavova humanizma i protiv sveta u kojem slava, plen i o5veta stoje iznad moralne čistote ljudske duše. Na fonu skorašnje istorije i još uvek živih ličnih sećanja na ratno orgijanje, ova Tiuukićeva drama traži i nalazi u nama vrlo žive rezonamce protesta . protiv žrtvovanja nevinih
ljudskih života radi nečije slave, pljačke ili osvete. I to što se implicitno jasno ocrtava u Lukiće= vim stihovima i likovima, on, na
2
VELIMIR, LUKIĆ
kraju drame, „istima viđovitog Kalhasa, koji u njegovoj viziji dobija jedno izuzetno mesto, i eksplicitno saopštava:
Ovoga jutra kada more više me miruje, a oblaci stoje
Kao ponosni tuč negde u prede- lima svoda Nisi li ti jedina shvatila koliko besmislena sva je ta
Rulja što zvecka oružjem i u at : hrli.
Sve su to novine i vrednosti Lukićeve. verzije Ifigenijine ftra= gedije. Ali ono čime ova drama najviše vredi, to je njena poetska reč. Preko čvrste dramske strukture Lukić je razlio blage, tople i dostojanstvene „stihove. Njegova pesnička imaginacija, koja se nerado dotiče svakodnev nih banalnosti, bila je kao stvorena da izrazi jednu tragediju na: pijedestalu daleke legende i opšteg značenja. Smisao za odlučno vođenje radnje i izražava-– nje određenih osećanja lako i sigurno se spajao s lepotom svakog pojedinačnog „kazivanja, skoro
-
KK ——_——_ „ORAMENJENO MORE“, DRA-
( a MA U STIHOVIMA VELIMIRA LUKIĆA NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU")
svakog slobodnog stiha kojim su tako prirodno izražavale svoja osećanja njegove ŽIVe ı dinamične ličnosti. Tek pokatkad M." smetala poneka reč, mamje višena i manje sjajna od drugih. TLukićev stih ne samo da nije bio prepreka razumevanju izraženog osećanja i izražene misli na sceni, nego čak dobar okvir ı kojem se ljudi pokazuju s nenađanom iskrenošću i zanosom koji je nepodesan za prozno kaivanje. Ovi lepu dramu Uu stihovima preneo je na scenu. mladi reditelj Dušan Mihailović. On Je od glumaca zahtevao pokretljivost i živost neuobičajene ža poetsku dramu, a naglašenom geometrijskom mizanscenom sugerisao tipsku stilizaciju zbivanja i likova. Skoro svi glumci 5u poetsku reč dobro kazivali. Najbolji su bili oni koji su S prirodnom a svesnom uzdržanošću izražavali snažna a opšta osećanja mitskih likova: Branislav J erinić kao Kalhas i Ksenija J ovanović kao Klitemestra, ali nisu mnogo zaostajali ni ostali: Ljuba Kovačević, Bogić Bošković, Miroslav Petrović, Aleksandar Hrnjaković i uig rani trio „danajskih ratnika“ (Raša Simić, Petar Kralj,. Zvonimir Jovčić). Za njima je zaostajala samo Ljiljana Kontić, koja je u ulozi Tfigenije uzaludno pokušavala đa nas ubedi u iskrenost svoje igre.
Premijerna predstava „Okamenjenog mora“ održana je na Maloj sceni Narodnog pozorišta. Odluka da se ova drama {tu Dprikaže, verovatno je rezultat ukorenjenog straha da će interesovanje za jednu domaću dramu biti malo, ali ovoj drami u stihovima s mitskim motivom svakako bi bolje odgovarala velika scena. Na skučenom prostoru, u apstraktnom dekoru Vlade Marenića i stilizovanim kostimima Vere Borošić, legendarni likovi su bili fizički isuviše blizu gledalaca da bi u njima izazvali one daleke i duboke odjeke koje u nama prirodno izazivaju stare legende. Moda nisam pristalica dramskih obrada mitskih motiva, smat ram da je „Okamenjeno. more“ uspela drama, u kojoj, zvonik. i muđri Lukićevi stihovi žiVo BOvore o našim svakodnevnim nedaćama i slabostima. Polazeći od mita, ona je našla jednu rea 1n u i savremenu dimenziju. U starem ruhu pisac nam je dao jednu modernu verziju odvratnosti prema slepom nasilju i žrtvovanju ljudi za opasne i sumnjive ciljeve. Zato mislim da ona predstavlja nesumnjivo osveženje jr} ohrabrenje za naše savremeno dramsko stvaranje, jedan pozitivan poen za našu domaću dramu. Dragon, M. JEREMIĆ
EGZOTIČNA
aa ~
Izvesno vreme osećao sam, mekoga spojemog u pojmu majke, seje + prve ljubavi kako me sledi kao što sumce putnika sledi,
mo misam, usudio osormuti se
plašeći se sopstvemih, iluzija.
Zatim, je nastajao pređeo mračnih, šuma, · gde tišima mapadmo moplavljuje čula, gde .se lijame besmisla obavijaju oko srca,
gde totalna moć progomi čoveka,
no nisam, mogao vratiti se,
primivši jedmom, već taj put za mominovam. (Onš koji sačuvaju vid, zaustave sc
i povrate u Dolinu Mirnih, reka,
gde sve stvari zadržavaju svoju osobemost,
me pokazujući nikakvih drugih odraza.)
Posle me znam, koliko dama, koliko godina
stigao sam konačno ma izbesmu, visoravam
i tu se zaustavio, svidela, mi se blizina zvezdamog neba i jako proređem vazduh. Pokušaću da zaspim. Svuda wnaokolo ma relativno malim, razdaljinama vidim, vatre sa ljudskim, logorištima. .
mo me verujem da će me ikada pronaći
tako duboko osamljena.
i w Bogdan ARAMBAŠIĆ
Kako je postao kamen
BO ZUi katvnen „kamena Mjemu se mora verovati I dima , -
Jer kako bi zeli cenn Covekovog breobražaja
Izrešetan grmljavinom u Kkamer
U navku kraj Teke 'Zaturio vYamena Bogoljub BA" ''KPARBVIĆ Gotvo?i Jablamima Kako je gorela vatra Maložena srcima
(irmpt sklon da me verujc (je lako biti čovek Ni verovati nije lako)
IL
KNJIŽEVNE NOVINE