Књижевне новине
a: :—=—=—0-
IZLOG
ČASOPISA
AOA gnu u | Gun ONA O Dur pra Gane: nau caunacii
O ae
aute Che
DVA PREVODA IZ STRANE LITERATURE
Koliko gođ se u nas mnogo prevodilo, ipak se ponekad nađe 1 ponešto no vo i zanimljivo. U 11—12. broju „„Književnosti“ za 1961. godinu to su stihovi francuskog pesnika O. Milosza i savremenog češkog pesnika Vilćma ZaAvađe. Oscar W. đe Lubicz Milosz (10877—1999), poreklom Litvanac, spada u one francuske pesnike koji u nas nisu mnogo prevođcni: prvi i dosad valjda jedini ga je.prevođio Ivan Goran
Pretežno
Kovačić pod uticajem E. A. Poea i Paula Verlainea, Miloszeva poezija se odlikuje „natpri
(1941).
rodnim“, metafizičkim duhom, melanholičnom atmosferom i sugestivnim, slikovitim Izrazom; znatno je uticala na mlađe francuske pesnike. Pesma „Karomama“ koju je (u ovom dvobroju „Književnosti“) preveo M. Stojanović. bez ikakve napomene o pe sniku — sva je u simbolič nom, nostalgičnom štimun gu, — blag odjek jednog načina pevanja koje je go tovo iščezlo.
Von
TREBA LI PRIKAZIVATI BREHTA
Na pitanje: treba li pri• kazivati Brehta na Zapadu? koje je postavio u pro šlogodišnjem decembar skom broju ovog berlinskog književnog časopisa, Fridrih Torberg (Friedrich 'orberg) je odgovorio radikalnim: ne! Time je iza zvao mnoge žučne kontroverze. Usvajajući „Masarikovo „đemokratija je diskusija“, uredništvo je Ustupilo stupce SVOE časopisa brojnim odgovorima, ig tičući da su neki od njih polemisali sa Torbergom, i napadali njegov predlog O „zabrani“ Brehta, pri čemu, istini za volju, treba utvrditi da Torberg ovakvu za branu nije uopšte predlagao. „Njegov članak je bio apel rukovodiocima pozori šta, a ne zakonođavcu tli možda čak i policiji“ — ka že ređakcija.
Autor jednog od objavljenih protesta, objavljenih wu februarskom broju, je TRtudolf MHartung, koji pre svake polemike s Torbergom izjavljuje da je sagla san 8 njim u nekim tačkama i da potpisuje ovu njegovu rečenicu: „Breht se ili može prikazivati uvek, ili ne prikazivati nikad“, jer se nad njim zaista ne može izreći karantin od slučaja do slučaja. Ako je Breht „opasan“, on je to uvek. a ako on za Zapad ne predstavlja nikakvu Opasnost, onda se on ne mo že bilo kakvim merama kao postava kaputa izvrtati. U osnovi, razume. se. ne bi smelo ovo razmišlianje — opasnost ili me — da se učini odgovornim za sVvagdđašnju odluku.
Hartung kaže đa se s Tor bergom može složiti i kad zahteva da se o Brehtovim ' delima — zašto uvek samo o' pozorišnim delima? — ra spravlja kritički, po mogu stvu bez strasti. Smatra da je Torberg. čak, i u pravu kad tvrdi da ovakvog rasšpravljanja đanas u Zapadnoj Nemačkoj „ni u približ noj form] nema“. Kruto mi šljenje., međutim. i rečnik Torbergovog članka čine vrlo bliskom pretpoštavku da on ima jasnu predstavu o tome đo kakvih do gpađaja može dovesti ovakVO „kritičko raspravlianje“. Ali teško je dikkutovati s nekim ko, UZ straš-
8.
Sasvim je drugog tipa 1 drugog kova pesma Vilema Zavade „Panihida“, napisa na 1927. gođine, koju su prevele Jara Ribnikar i Desanka Maksimović, To su dinamični, živi, ekspanzivni stihovi, bujne i napregnute imaginativnosti, čžustra, mlađalačka „pesma melanholije“ o grotlu i črvnjevima velikog grada, o „kosmičkoi promaji“, o pesnikovoj samoći i otuđenju — „gde god stignem, nisam kod kuće“, o svemoći poezije koja je „zvezdani svod našeg života“, o pesmi koja je opasnost i vatra: „Ko se pesmom bavi od pe sme i gine“, — teza koju su potom varirali na svoj način Maurice Blanchot i Branko Miljković („Isto je pevati i umirati“).
vilćm „Zavada (rođen 1905, gođine) jeđan je od značajnih savremenih čeških pesnika, čija se poozija, u svojoj ranoj fazi kojoj pripađa i „Panihida“, dodiruje sa stremljenjima tadašnje mođerne evropske poezije, „U tim gođinama pojačanog inđiviđualizma — piše Jara Ribnikar u in formativno-esejističkoi belešci o pesniku — poezija kao da je Zavađi postala jeđini ključ za razumevanje zbivanja i jedina sila koja može da organizuje razbijenog čoveka dvadese tog Veka“. Kasnije se Zavadđa razvijao u pravcu in tenzivnog društveno-političkog poetskog angažova,nja. ali se time ipak nije sasvim zavađio sa svojim prvobitnim, mlađalačkim nađahnučem. Vilćm Zavađa poznat je inače 1 kao prevodilae naše marodne poe-
zlje. (M. I. BA
no simplifikovanje, Brehta naziva „predstavnikom baš one ideologije kojoj je sta lo do toga da zapadnu duhovnost porobi i uništi“. Torbergova argumentacija je sasvim pojednostavljena: „Momunizam je rđav, Breht je komunista, dakle Breht je rđav i zao“. Njegovi dokazi bili bi, možda, i ubedliivi kađ bi se kompleksna stvarnost mogla shvatiti i izražavati po pri meru logičkih zaključaka. Ali to nije mogućno. Ovim prostim prenošenjem logičkih struktura često se siva raju samo vicevi.
Protivđokaz svome isuvi še pravolinijskom dokazu daje sam Torberg kad Breh ta naziva „veoma značajnim pesnikom“ i kađ mu milostivo priznaje da je napisao „tri ili četiri vrlo dobra pozorišna dela“, Kako Torberg, s izvesnim pravom, zastupa, tezu đa se Brehtovo delo ne može cepati na umetnički i politič ki đeo — težak i svakako ne tako paušalno rešiv pro blem — on je morao da iz veđe po sebe veoma nezgodan zaključak: đa iz rđa vog može proizaći i nešto dobro. On i izvodi taj zaključak, ali se tađ — veli Tjartung — plaši daljeg za ključivanja i drži se čvrsto svoje dosadašnje teze: Kofhunizam je rđav- Beht je komunista... itd.
Za Zaptrd, zaključuje Hartung, Breht može pred stavljati predmet ljutnje, ali: je činjenica da je taj marksist i komunist stvorio literaturu u čiju. umetničku i ljudsku vrednost ne može se sumnjati, Hartung citira i sledeću Torbergovu rečenicu o.MBrehtu: „Njegovim proklamacijama na Zapadu se priđaju pesnički, humanistički, jeretički i bog ana kakvi dru gi kvaliteti. samo ne oni koji u stvari jesu: komuni stički“, i đođaje: ovo je re
čenica jednog inkvizitora
iz vremena spaljivanja veštica., (A. P)
SMEH SAVREMENOG DON KIHOTA
Prvi ovogodišnji broj ovog banjalučkog Kknjiževnog časopisa (koji stalno potvrđuje svoj neprovincijalni karakter i kvalitet) donosi nekoliko zanimljivih priloga: esej Abdulaha Šarčevića „Nihilizam kapitalističkog vremena i tragična nemoć njegove realne filozofije“, u kome autor analizira delo Sercena Kjerkegora u sklopu „fundamentalne situacije mođernog čovjeka“, odlomak pripovetke Nenađa Rađanovića „Kasni ljubavnici“ u kojoj se ovaj mladi pisac ponovo vraća svojim umetničkim evokacijama prošlosti i esej, Rađovana Vučkovića „Don Kihot je umro od prevelike sete...“ Podvlačeći setu kao najkarakterističnije Don Kihotovo obeležje i ističući večni karakter Don Kihotove situacije, Vučković se zadržava na Don Kihotu našeg vremena, savremenom umetniku, koji je „izgubio smisao za onu vrstu tuge kojom je bio
ophrvan Servantesov junak“, a otkrio jedan ob.ik samoironije i smeha u svome opštenju sa svetom i životom. „Don Kihot nije
„Safurđay eu
NOVA KRRITIKA NA UNIVEZITETIMA
Pre izvesnog vremena Uu Americi je štampana knjiga Ričarda Fostera „Novi
romantičari“, koja, između ostalog, govori o trijumfalnom pohodu Nove
kritike na američke univerzitete. „Skoro svaki koledž — tvrđi Foster — bavio se Novim kritičarima ili Mulađim kritičarima, i jedva da Je postojao profesor, lingvista ili bibliograf koji studente nije Ohrabrivao u veštini „analiziranja“. Tim povodom Grenvil Hiks, u svojoj stal noj rubrici, u broju od 24. februara, objavljuje recenziju i iznosi niz mišljenja o Novoi kritici.
Po Hiksu, Nova Mritika više i nije nova. Tokom kasnih dvadesetih i ranih triđesetih godina taj bokret je najsnažnije delovao pod rukovodstvom Džona Krou Rensoma, Alena Tejta, i drugih članova „Južne agrarne grupe“. Iza njih stajali su I, A. Ričards i T. S. Bliot, a iza Eliota
stajao je T. E. Hulm. Zbog ·
konzervativnih „naklonosti nekih članova pokreta Nova kritika je na svom početku izgledala reakcionar ma. no to nije najbitnije. Mnogo značajnije je to što je posedovala neke klasične pređrasuđe od kojih je najvažnija emfatično insistiranie na tekstualnoi analizi Novi kritičari, obuča– vali su da kažu da je besma svet za sebe, i u sklađu sa niihovim teorijama. da MWritičar treba đa ispituje taj svet i ništa drugo. Hiks smatra da je pre dvađeset i pet godina fipičan profesor univerziteta provodio mnogo više vremena govoreći oko Kkniiževnmos dela umesto da govori 0 niemu: PFovorio je O uniževnim uticnima. živoft piscem, sociimlnmoi pozađini. ali retko o samom umetničkom delu. Otud je bio i lak posao pohođ Nove Writike ma umiverzitete. Ali usled takvog 'predava~– nja i. uopšte. takvog pristupa Kkniževnim delima
mnogo više pažnje bilo je
nikada video Dulsineju, a njegov današnji sabrat zna je napamet: u tome je o» snovna razlika među njima“, piše Vučković, „NMjegovo luckasto „ponašanje neka je vrsta vrelog mazohističkog samouništenja oblik crnog prkosa „toku života, fantastičnom mu Obratu prema smrti i pogibiji danas, nemi odgovor na automatizovane pritiske oblikovane, transformisane materije koja je Uuspostavila gospodstvo nađ ljuđima i preti đa im se Otrgne iz ruku... Hazardna igra koju igra, igra bez ikakvog izgleda na stvarni i vidljivi uspeh, njegov je život i kob, zanos i smrt —- sve... Kao golemi „pustinjski cvet zarazno se bokori i rascvetava smeh današnjeg Don jđiihota, smeh nesentimentalnog ne srećnika... Naše vreme je vreme čudnog Ssmejanja, ne, možda, smeha nego baš gustog, stisnutog, jezivog, istinskog i teškog smejanja. Don Kihotovo očajanje i hladna seta pre obrazili su se potpuno u smejanje. Ako nekad Don Kihot nije mogao nikako da se nasmeje, savremeni Don Kihot ne može đa zaustavi smeh, on je relativno večan kao njegov život i trajanje, On je zato đavolski i ljudski smeh, Mefistofelov adski smeh i Faustov nespokojni ljuđski smeh spojili su se, prevreli i dali naročitu vrstu smejanja modernog Don Kihota. I ako se plemenitom vitezu Don Kihotu desilo đa je umro od teške, drastične i neizbežne sete, današnijii Don Kihot umreće zakocenut od „wmeha, zatočen u smehu: neće
biti t stanju đa zaustavi opruge smeha. Da li je to zavlađala epiđemija ili tek treba da zavlađa, to je pitanje vremena. A perspektiva je već tu.“ (D.)
posvećeno delima pisaca koji su bili „kanonizirani“ Novom kritikom, a veliki broj prvorazrednih pesnika i romansijera bio je zapostavljen. Druga rđava posledica, slaže se Hiks sa Fosterom, bila je u samoj tekstualnoj amalizi koja je primenjena od strane nedovoljno darovitih profesora, predstavljala najtrivi jalniji oblik preokupacije.
Foster u svojoj kniizi insistira na tome đa su najbolji među Novim kritičarima bili veoma daleko od toga da postupaju mehanič ki. Niegova osnovna teza je đa su oni u stvari romantičari. Ovo svoje mišlienie on argumentuije nizom citata i upoređujući definicije romantičara i predstavnika Nove kritike. Najviše se zadržava na %. A Ričardsu. Eliseu Viva su, R. P. Blekmjuiru i Alenu Teitu, pokazujući na koji način su se:oni kretali ka romantizmu i koliko romamtičarskih elemenata sađrže njihove teorije o poeziji.
Na osnovu Hiksovog teksta vrlo lako se može zaikliučiti đa niegove veze Sa
Novom kritikom nisu baš -
sentimentelme. On smatra đa je Poster posvetio isu-
više prostora i priđao isuviše mnomo značaja Ren» somu. Tejtu i Blekmjuiru, prema kojima, po njegovom mišlienju, buđućnost neće biti tako naklonjena, dok je, s druge strane, doOpustio da se ma osnovu njegove knjige može zakliučiti đa V. L. Parington, V. W. Bruks i Edmund Vilson nisu ni posto jali, a da se i ne govori o njihovom odlučujućem uticaju na razvoj američke literature. U svakom sluča ju, smatra Hiks, značajno je da se ova knjiga pojavljuje u vreme kađ veoma slabi utica) Nove kritike na univerzitetima, „Čovek se može nadati da tekst ni kada neće biti tako ignorisan kao što je bio u prošlosti i da se više neće smatrati jeretičnošću poku šaj đa se gleda iznad teksta“, (B. A. PJ)
i Simenonova te?
EXPRESS
MEGRE JE OSTARIO,
POSTAO JE FILOZOF
Arsen Lupen je uvek imao 30 godina, Šerlok , Holms 40, Herkul Poaro 50. Megre, junak-islednik u kriminalnim romanima Žor ža Simenona stari polako ali sigurno; takoreći na naše oči postaje čovek koji se goji i otežava; sve je manje policajac a više lekar, manje lekar a više ' vrač, ali vrač bez mistike — tako se izražava o ovom Simenonovom junaku Bo-
alo Narsejak u najnovijem broju „ovoga lista Megre sada ima
583 godine, a do svoje pedesete bio je onaj čudotvorni islednik, koji će Oslati kao značajna ličnost u književnosti pored sličnih Balzakovih junaka. Go dine su došle i Megre se promenio.
Megre se promenio otkako je počeo da se buni. On se ljuti što su promenill oblik tramvaja i autohusa, ali i zato što nove istražne sudije rađe suviše „naučno“. A Megre je policajac-dijagnostičar, a ne doktor Kriminalogije. On oseća da pripada svetu koji polako nestaje. Ima ” se čak utisak da i nesvesno prelazi na stranu „ne“ prijatelja“, odnosno da postaje potajni saučesnik Oonih koji žive na ivici zakona, tih usamljenih pro gonjenika i pokušava da raščlani, uzimajući sav rizik na sebe, probleme za koje društvo inače neće da zha.
Megre neće više da sudi, on Želi samo da razume stvari koje nisu čak ni shvatljive, koje ne „mogu biti predmet jednog policijskog raporta.
Tto, zato pet-šest najnovijih Megreovih romana :imaju jedan novi prizvuk. Megre ne traži više đa osvetli misteriju, kao ne» Rad, več samo da shvati tajnu, đa dozna uzroke do gađaja. Ličnosti za koje se on sađa interesuje, lica su koja se obraćaju sama sebi, koja preživljavaju izvesnu nostalgiju što vođi očajanju.
U suštini, Megre misli da su oni, čiju egzistenciju on ispituje, otišli možda dalje od nJega u otkrivanju izvesne osnovne nagosti U tome smislu, oni su njegovi učitelji. Ali, pofrebno je ipak reći, da se ika izoštrila i postala naučna do krajnjih granica. Mnogo manje tu ima ankete ncgo monografije. Glavna ličnost obasjana finom 1 brit kom svetlošću, brušena na bezbroj brižljivih načina. I on izronjiava lagano iz unutarnjosti sebe sa 5VOjim najznačajnijim osšobcnostima, svojom „brojkom“ socijalnom i moralnom, i najzad sa svojim izuzetnim shvatanjem mora)a. Umetnost pričanja ovde dostiže izvestan stepen 58 vršenstva. Megreov ciklus priđružuje se Simenonovom romantičarskom ciklusu. Nema više razlike između njegovih .kriminalnih i ozbiljnih roma– na. Megre koji stari pomešao se sa Simenonom iz zrelih godina.
(N. TT.)
Antologiia Jugoslovenske
lirike
ili dezinformacija
inostrane publike
Druže uredničke,
'tU jednom od prošlih bro va, u svom kuliurnom dođat. ku, „Politika“ je obšavila vest da se ove gođine u Nemačkoj D-mokra“skoi Republici pojavila antologija jugoslovenske lirike n izboru i prevodu Ivana Ivanjija, Verujem da su
- ovu ves} pročitali i naši knji-
ževni kritičari, pa se čuđim đa
pisma. uredništvu”
_Fiup RAV
===
BLEDOLIKI
ijs! čki pisci izgleda da se gru> Osmotreni istorijski, OPE. > iS NOO nad.
pišu oko dva poleta, tipa. bledolikim i crvenokošcem, 1 - ai nim pokušajima izmirenja, nema n! trunke RRA .
Razmotrimo neizmernu protivrečnost izme! aa loneka proze Henrija Džejmsa i Vitmanovih pesama OGI vedrim nebom. Upoređi:mo Melvilove decenije. ugemljenad o njegov tragični poraz, sa bučnom karijerom 1 dypstniŠliS NH uspehom Mark Tvena. U jednoj krajnosti nalazi se knji evnost, pritimitnog života graničara i života velikih graoVaj ia O goj krajnosti je mršava, ozbiljna, poluklerika! a : a Bostona i KRonkorda. Činjenica je da Je američki stvaralački duh rascepljen i jednostran. Jer je proces polarizacije prouzrokovao dihotomiju između iskustva i svesti — raskol između energije i senzibilnosti, između ponašnja i teo?ia ponašanja, između života shvaćenog „kao prilika i života
shvaćenog kao disciplina. i :
Razlike taa da tipa određuju se U svakoj oblasti, Dok crvenokožac slavi svoje amerikanstvo, ODO je bledolikom stalan izvot neiasnosti. Oni »bž 5OcCiOJOŠN: nogu ra:dy0 jiti kao patricij i plebejec, i u svojim estetičkim idealima jedam teži alergiji i prečišćavanju simbolike, dk je drugi naklonjen grubom, raspusnom naturalizmu. Bledoliki je „high-brow“ (umam i Visoko obrazovan — prim. prev.), mada je njegova mentalnost — kao u slučajevima Hotorna i Melvila —| često one vrsle koja isključuje i pobija opšte ideje; on je u isti mah i nešto više i nešto manje od intelektualca u evropskom smislu. A crvenokožac zaslužujš epitet „lOoWbrow“ ne zato što je rđavo obrazovan — što može 1 ne mora biti: — već zato što su njegove reakcije prvenstveno emocionalne, spontane i lišene lične kulture. Bledoliki neprestano čezne za religioznim normama, težeći ka prefinjenom otuđenju od stvarnosti. Crvenokožac, 5 druge strane, prihvata svoju sredinu, ponekad i do sjedinjavanja 58 njom, čak i onda kada se buni protiv ove ili one njene manife= stacije. Na najvišem stepenu, bledoliki se kreće u jednoj veoma utančanoj moralnoj atmosferi, na najnižem, on je otmen, snob i peđant. Crvenokožac je najbolji kada izražava vitalnost i stremljenja naroda; u najgorem slučaju on je vulgaran anti-intelektualac, koji kombinuje agresiju sa kon=formizmom i vraća se na najsirovije oblike graničarske psihologije.' i Tubrea
Džejms i Vitman, koji su, kao savremenici, jedan pre ma drugom osećoli malo šta osim prezira, najčistiji su primeri ove razdvojenosti. (Prema BWdit Vorton, Džejms je u starosti promenio svoje mišljenje o Vitmanu. Ali ovo se može smatrati privatnom činjenicom džejmsovske senzibilnosti, jer Džejms u javnosti nije rekao ništa u Vitmanovu korist.) Prikazujući Vitmanovu Jeku doboša (Drum, Tapš3), 1865, mladi Džej izgrdio je velikog plebejskog novatora, savetujući mu da prestane da deklamuje i sedne da uči u ugao škole rimu i metar, dok je novator, frkćući na roman=sijera skrupula i moralne delikatnosti, rekao „Perje!“ Uzajamna netrpeljivost između dveju najvećih figura američke književnosti ne bi bila toliko značajna da je bila prevashodno lične ili estetičke prirode. Ali bitno je da je ta netrpeljivost imala duboko nacionalni i društveno-istorijski karakter. Džejms i Vitman su falalni antipodi. Do toga se, delimično, može pratiti neobična činjenica da nijedan od njih, mada je svaki postao predmet posebnog kulta, nije sasvim siguran u svom ugledu. Većima onih kritičara i istoričara koji cene Vitmana, omanlovažavaju ili potpuno odbacuju
i među njima, uprkos povreme-
Džejmsa, i obratno. Očigledno je da je visoko vrednovanje jednog:toliko nesaglasno sa visokim vrednovanjem drugog,
da je kritika stalno bila primorana da bira između njih što je dovelo do rascepa u književnoj tradiciji, rascepa bez paralele u bilo kojoj evropskoj zemlji. Aristokrat Tolstoj i skitnica Gorki utvrdili su da su im izvesne vrednosti i ideje zajedničke, dok Džejms i Vitman, koji su dominirali američkom književnošću devetnaestog veka, nisu mogli podnositi jedan drugog. A njihov primer nije jedinstven niti izOlovan. Nacionalna književnost trpi od zala razbijene ličnosti. "Tipičan američki pisac dosad je pokazivao nesposobnost đa izbegne smrtini udarac jednostranosti: da dostigne onu zreln kontrolu koja dozvoljava ravnotežu impulsa i senzitivnosti; prirodne moći i filozofske dubine. Jer razdvojenost duha od iskustva rezultovala je u krnjim umetničkim delima, delima koja teže da budu naivne i nesređene. često proste reprodukcije života, ili, pak, proizvodi kultivisania koje Oostaje apstraktno, pošto Je lišeno dokazne građe izvučene iZ čulnog i materijalnog sveta. Otuda je samo kroz intenzivno korišćenje svojih sopstvenih ograničenosti, kroz podvrgava-– nje samih sebe provesu stvaralačkog a ipak surovog samopreterivanja, nekoliko autora uspelo da izbegne neuspeh koji im je pretio. To pokazuju pozni romani Henrija Džejmsa.
Bledoliki su gospodarili književnošću. devetnaestog Veka, ali dvađesetih godina ovog veka bili su nadvladani od strane crvenokožaca. Kada se kontinentom već gospodarilo, kada se plebe]ska buržoazija približavala potpunom posedovanju nacionalnog blaga i puritanstvo se potpuno iscrplo, degenerisavši se u prostu poštovanost, postalo je objektivno mogućno i društveno dopustivo da se zadovolji ona želja za iskustvom i ličnom emane:pacijom koje je do tog vremena bila stalno potiskivana. Era ekonomskog sticanja je prošla i došlo je doba ekonomskog savršenstva. Uživati 'život postalo je funkcija progresa — funkcija za koju su bledoliki bili svojom prirođom onesposoblieni To je Menkenu dalo pri-
liku da se ojavi kao ideolog uživanja. Romansijeri kao Drajzer, Anderson i Luis — i, u stvari, većina pisaca iz pe“ riođa „eksperimenta i oslobođenja“ — ustali su protiv kon-
knjizi: ivan Ceković, Ljubomir Simović. Miroslav Antić, Milžković, Danojlić, Timotije vić, Kolundžija nisu, izg'eđa, dorasli za Mvanjiža. a da i ne pomin*'emo nesnike iz Hrvat» ske, Slovenji”e i drugih repu” bEKka, prema kojima se Iva grdno ogrešio.
TIvan'i, možđa, poznaje nećčmački jezik, ali to mu nie moglo biti dovolno da nas Ha ovai način predstavlia u ino” s*'ramstvu. Ja me zn-m ko sve može da pravi anolnegije 78 s'rone čit'amone, ali čini mi se da ovaj nosmao freba shvatili veoma ozbilma Hvanžiju. koji pred svo'om pn“*olep'joam mo» že semn da «e posti, to svi frebna da Wkežemo. a naviše knžievni khriffčari, Wem?em da ću u ovom slučaju, ili O even*nalno sličnim, najpre Od Mame d=bš#&; oebžašnm"'en?"e i m0Um zato da ovo moežfe nismo obžavite,
se niko od njih nije zapitao: đa li je sastavL'ač ove an*ologije bio u pravu? Ako su prestali da obračaju „pbažn'u na ono Što Mvanji ro pisuje u
našoj zeml'i, ne bi smeli da prećute ono što on potp'su'e van njenih granica. Jer, da li ova antologija reprezentuje n\ šu savremenu lir'ku. đa Ili Je predđstavlia u n*jenm pravom izgledu. ili je pružila jednu bledu sliku nad kojom n*-mač Whi čitalac nema mnogo šta dy kaže, a event'unlni Fritičar. n najboljem slučaju, vr'o malo nozitivnib reči? Pored Ivani'ja (jer Ivanji je u ovu antoglogitu uneo i sebe!) ni Vaeko Pona neće delovali đovoline suns žšno. Evo ko je još, između o~
stalih, dobio mesto u ovoj Dragommn ĐURIĆ, student
KNJIŽEVNE NOVINE