Књижевне новине
ESEJ
publikom.
Pisac-crvenokožac u Americi je čisto đomaći fenomen, pravi izdamak zapadne hemisfere, dečak u načelu i· dobrim delom u duši. On je samo-štvoreni pisac isto tako kako je: · Henri' Ford samo-stvoreni milionar. S jedne strane, on. je” zadrti materijalist, pohlepni uživalac u iskustvu,-a s-druge strane je sentimemtalist, polupečeni mistik koji, sluša unufrašnje glasove i izgleđa znamenja i nagovešfaje. Razmisli= mo o Drajzeru, Luisu, Andersonu, Vulfu, Sandbergu, Koldvelu, Stajnbeku, Parelu, Sarojanu: svi su oni autori stvarnih, pa' ponekad i divljenja dostojnih, dostignuća, pisci čije: mahne, međutim, nisu toliko književne koliko su mane samog sirovog života, Nesposoban da uspostavi vezu između sebe i·bilo kog oblika kulturnog nasleđa, pisac-crvenokožac uvek naštoji na sebi samom: a kako se njegova ličnost opire razvoju i- promeni, oh stalno mora da se ponavlja. Njegovo delo je u vlasti prinuda koje pritiskuju književnu tradiciju, zato što su te prinude jedne vrste koja književnost čini usši-. ljenom, i koje književnost više ne može ni da asimili„Še ni'da prečisti, . On je. pasivni, umesto da bude aktivni predstavnik Zejtgešst-a, on živi više van njega, negoli kroz njega, tako da izgleda nov i savremen kad se njegovi po= sebni talenti podudare s raspoloženjem vremena, a kada se raspoloženje promeni, njemu preti opasnost da bude brzo odbačen. Pošto im nedostaju kvaliteti iznenađenja i obnove, čak i Drajzer i Anderson, na primer, imaju „periodičan“ karakter; koji ponovno čitanje njihovih dela čini kritičkom dužnošću; može se posumnjati da se Homingvej, taj dečak-= čovek, može bolje razumeti kao potomak Netija Bampa, junaka priča o Kožnoj Čarapi Penimora Kupera, negoli kao karakter kobno' lišen iluzija, kakvim ga legenđa o njemu
predstavlja.
Što se tiče bledolikog, on je, kao kompenzaciju za nekađašnje kulturne uslove i izgubljenu religioznu etiku, razvio spreman dar za rafinman. (U vezi s ovim zgodno je podsetiti se T.. S. Eliotove beleške o bostonskom društvu, koje je nazvao „sasvim rafinovanim, ali rafinovanim izvan stepena čiviližacije“.) Kod imaginativnog pisca treba osuđivati ovaj suvišak rafinmana, jer on slabi piščevu sposobnost: opštenja s iskustvom i stvara u njemu fetišistički odnos: prema tradiciji; ova vrsta rafinmana ne može se po~. ređifi sa rafinnmanom umetnika kakvi su Prust ili Man, pošto kod njih rafinman nije. element koji protivreči otvorenomu:brhifabrom:/konfrontovanju. prema stvarnosti, Ipak, -ble=-. doliki'je;budući iznad svakog svesneg.pojedinca, bio:;uyelr| kađer:dh prevaziđe. ii oštroeskyene od. normi svoje griupoey i on je odgšovoran za većinu uzbudljivosti i,čari klasičnih, . američkih knjiga. Istina je, kako kaže Džon Džej Čepmen, . da je njegova kultura „drugorazredna i trećerazrednać } da između ' njega i neba „plove Ustav. Sjedinjenih Država i % tradicije i forme engleske književnosti“ — ali, ipak, postoji poezija Emili Dikinson, postoji Skerletno slovo, postoji Mobi Dik, i nekoliko neuporedivih tekstova, Henrija Džejmsa. .
U ovoj prilici nema potrebe da ulazimo u raspravlja” nje o istorijskim i društvenim uzrocima koji su odgovorni za nejeđinstvenost emeričkog stvaralačkog duha. U različitim kontekstima veliki broj kritičara, otkrio. je i ocenio sile i koje su delovale na ovaj duh i uobličile ga. prema svojim potrebama. Jedino pitanje koje izgleda-važno jeste da li, će . istorija naknadno stvoriti sve š - la ni, H li se Džejms i Vitman ikađa izmiriti, da li će se oni međusobno otkriti i raditi jedan za drugog? Samo. istorija može dati konačan odgovor na OVO pitanje. U međuvremenu, međutim, postoje iskoristljivi izvori napora i razumevanja, izvori koje ne mogu s prezrenjem odbaciti čak ni oni koji
j ogu određenost kulturnog predmeta, VRROMN 5 BU 3 Filip Rav (Philip Rahv) povremeni predavač upo»
vredne književnosti na Univerzitetu Brenđais (Branđeis University) i član katedre za engleski jezik Univerziteta u Indijani, rođen je u Rusiji i u Ameriku je došao kao. trinaestogođišnjak. Bio je urednik časopisa Partisan Review od osnivanja, 1934. godine. Izđao je nekoliko knjiga i izbora, među kojima se ističu: Otkriće Wvrope: priča o američkom iskustvu u Starom . Svetu (Discovery of Europe: The Story od American. Experience in the old world), Weliki kratki romani · Henrija Džejmsa (The Great Short Novels of Henry James), Kratki romani Lava Tolstoja (The Short NO" vels of Leo Tolstoy)h' Partisanova čitanka: deset go” đina Partisan Mteview-a (The Partisan Reađer: Ten wears of Partisan Review: sa Vilijemom Yilipsomwilliam Philips) i Rnjiževnost u Americi (Literature ·
in America)
| Dragomir Đurić, naravno, ima pravo da kaže da bi on lić
no u zbirku jugoslovenskih stihova na nemačkom jeziku stavio, na primer, Milikovića umesto Cekovića, Danojlića umesto Simovića, '"Timolijevića umesto Antića, ili Kaštelana umesto Slavičćeka, Jancvskog umesto Matevskog i tako đalje. On ima pravo i da to svojc mišlienje napiše, a suprotna da napada, pa čak i oštrim rečima. On ima pravo đa o vrednostima naže literature ima svo!e mišlženje, svoje ocene. Ali ja sebi takođe zadržavam pravo da pesme kože pre vođim biram na osnovu SVO" jih pogleđa. svog ukusa, najzađ, i mogućnosti đa buđu pre veđene. Đurić — i njemu slič ni — greše ako misle da je oblavliivanje ili prevođenje jednog pesnika istovremeno omalovažavanjžje drumnog. o su diskusije koje su moguće i poželine. Menoželino, iako, na
žalost ne i nemoguće je, što
WNJIŽEVNB NOVINE
Preveo Aleksandar L SPASIĆ
| (RVENOKOŽAC
vencćija koje je samo društvo počelo da odbacuje, Oni: su' pomogli da se „likvidira“ ~askoral između ogromnih blaga nacije i njenog morala uzdržavanja. Poslednje koleno ble-' dolikih bili su neo-humonisti, koji su mestali u. donkihot= · skom pokušaju da ponovo utvrđe stare. vrednosti. Eliot je. napustio rodnu zemlju, dok je nekoliko bledolikih koji su uspeli :da opstanu kod kuće, prihvatilo akademske ili. čak neke „više“ i relativno nepopulame forme pisanja. Ali romansijeri, koji kontrolišu glavni drum književnosti, bili su i·još su, skoro svi crvenolcošci, rođeni za vigvam, , „” Sada crvenokošci upravljaju situacijom i književni život Amerike. retko je kađa bio tako oskudan u. intelektualnoj moći. Politički interesi, upoznati tridesetih godina ovog: veka, nisu samo ojačali njihov položaj, već, takođe, izneli njihove najSore tendencije, jer efekt popularnih političkih verovanja našeg vremena morao je da uveća njihovu netrpeljivost prema idejama, potkrepi popuštanje menila i ozakoni nastojanje da se načini sporazum sa polu-pismenom
to je.ostavila po strani. Hoće
se Đurić prilikom iznošenja svog slava služi uvređama, fe škim rečima i proročanstvima
šta će nemačka kritika o čemu
misliti. (Uvređe su obično znak slabosti i nepoverenia u SsOD-
stvene argumente.) Đurića će
zanimati, što je i mene iznenadilo (prijatno, vrlo prijatno) da je prva reakcija za Koju sam saznao došla iz Lonđona, i đa na prvo mesto stavlja. pe sme Simovića (naročito „Male države“) i Cekovića, pre ostalih, koji su kođ nas afirm/;aniii i poznafiji. e Moram da ispravim i dve ne tačno iznete činjenice. Knjiga nije izišla u Demokra{fskoi, ne go Feđeraflivnoj Republici Ne mačkoi. I ne radi se uopšte O antologiji (ko je, gđe i kada
govorio o antologiji?) nego O zbirci. čiji predgovor doslov- . . no počinje rečima: „Ni u kom slučaju ovu rukovet mlađe ju.
goslovenske lirike ne treba tre iirafi kao antologiju...“ a dalje u predgovoru naglašavam
| VOJIN #BLIC
Ne damo vam e • ı umriieli („Zora“,' Zagreb 1961) Namera. je bila — đa se napiše Knjiga — dokume> nat koji će sačuvati u se ćanju, oživotvoriti u živoj reči, osmisliti u liternom obliku jeđan trenutak ili više njih, rojeve asocijacija i događaja i ljudskih sudbina zalutalih i izgubljenih u. katakombama i na bespućima jednog mi-
nulog ali | nezaboravnog vremena. Vojin delić se koristio mnogobrojnim
člancima, movinskim ves
tima i oglasima,” pričanjima, sećanjima — da bi napisao, „Ne damo vam umrijeti“, zapise o onima koji su ostali — ili zauvek smireni i mrtvi ili nestali, i još — zapise o onima
koji se pronaiaze i naja- ~
ze, u Sslobođi, posle toliko prohujalih nesreća i đan#
i godina i wuzaludnih na.
đanja i meutešnih snova,
i, na kraju, zapise o he-
Yojima koji sa pomalo umorni i tužni i tihi dok se vraćaju zavičajima, „tamo sđe šu im «ostala „detinjstva i mlađosti i tamo — gđe nema onih sa Ko jima su, zajedničkim ljubavima i brigama, voleli i mrzeli život i sve ono drugo, intimno i, posebno.
Ti su trenuci, kao ođlomci đetinjstva i mlado» sti, kao prekinuti razgovo-
ri, kao „5vet mutne „boje. 'tuga i plača“, kao Susreti —
sa zavičajima, To su priče o onima Kojih više mema, koji su zauvek smirenmi u ratnim đanima i pustošima ili koji su zaluta!i i izgubljeni i koji još uvek traže, po godinama i đatumima i po Tlegenđama, svoji put i svoj dom, Osta=– ju još pogleđi uprfi vw neizvesnost, da se vrate u ratu nestali, da «dođu iz straha i nigđine. Tvo, to je bio vojnik revolucije, &
7
sađa samo spomenik, neg-
de u ko zna kom kraju,
bez imena i znaka To je
zov krvi i „svojevrsna igra snoviđenja“. Vojin Je: lić priča o ratniku Koji ide u zavičaj, o ratpičkom srcu, koje je puno tuge i
nemirnih „siućenja, Tu, gde se rođio, nemn mnogih dragih, nema drugova i prijatelja, ni zelemih
Nivađa i visokih gnezđa u
drveću, Zato se „dešava, dešavalo se, u onim prvim 'danima u slobođi, da vam „heroj priča i o osjećanju stiđa“, Olovka i mnovinarska. beležnica pričaju o po beđniku: sa ožiljcima bo telu i u duši, sa ranama
' preboljenim i omim dru| gim —:još ne odbolovanim.
Sve uokolo podseća na Ono što se već dogodilo, & heroj umorno pita m sebi, pred sobom, sam: boznaješ li moju wiicu, moju kuću, poznaješ li selo pođ planinom, poznaješ li pntoke
i divađe, je si li lovino ptie u našim livađama? Sećaš li se, druže, sećaš li”
se! Sam si, iako si pobednik, sam, u zavičaju. Onaj stari svet već je izgoreo.
O tome priča Vojin Jelić u Knjizi „Ne đamo vam Umrijeti“. O narodu, o hnjigovim bezimenim herojima, O onima koji su mrtvi, o onima kojih nema jer su izgubljeni, i o nađenim:; svi su oni „ljudi u prozivci vremena“, Pisac je želeo đa se to ne zaboravi, da bude zaheleženo i jasno i sačuvano i provereno, to — o zločinima, 1 o poštenju, o herojstvu i o patnji, o strađanin i O lepoti u strađanju, To je o vođama, mutnim i Kkrvavim, o Sutjesci i ZelengoTi, o Goranu i o šumama koje se obnavliaju svakoga proleća. I vođe kađ nađođu, 8&a prolećem i u bujicama, ne daiu da se to zaboravi. Ne đaju mrtvima đa buđn mrtvi. Oni Koji su izgubljeni — uvek „mogu da pogleđaju u dom svoj. Još uvek krv peva u Ssećanjima. (R. V.)
eeeneennii iaımm————
MOMČILO ĐERROVIĆ
Ko je
(Grafički zavod — Titogard, 1961)
Ova. knjiga stihova; sa.
pretencioznim naslovom ko ji sugerira odgovore „ na bezbroj neuhvatljivih i zamršenih pitanja _o životu i smislu življenja, ima svo" ju vrednost i po mnogim svojim osobinama se iz dvaja ođ đrugih pesničkih zbirki koje su se pojavile nm poslednje vreme.
Ne upuštajući se u đetalj-
niju analizu Đerkovićevih .
međitacija i bez pretenzija đa presuđimo Koliko su
njegova mapažanja ' tačna, ·
želimo. ovom prilikom da.
istaknemo pesničku dosled:”
nost koja, knjigu „Ko je
to Žživot* predstavlja Kao
"lo život
celovit" i sigdraji \ možaik lirskih 'detalja i opservaciJa. Derković nim se roepre-
zentovao više Kao pesnik Sa određenim “stavovimn, koji govori sa određenih pozicija, a manje kao entuzijasta, manje kao verlenovski tragač za rečima, melodijom i bojama. Njegove pesme ne obiluju pra skavim, svetlećim metaforama, ali mi imamo raz»
loga da verujemo u nji- .
hovu iskrenost i, autentičnost, Kroz celu zbirku struji pesnikova prostođušnost i nesebičnost, Pošavši sa namerom da sam otkrije i pronađe neke nove komponente, on u pesmi „Opravđanje“ đaje „odgovor za svoje eventualne neuspehe na Ovom putu:
A tražim svoje reči
i ne nalazim ih, uvek
mogu da liče na neke
đruge ko zna gđe izrečene.
Nekoliko pesama iz cik» lusa „Pesme Jjubve“, maj» lepši su prilozi u Knjizi. To su tople, poetske refleksije, koje ostavljaju trag u čitaocima i koje se pamte kad se korice 5kloverujemo. (P. P.)
nostnost“
(Milorad Pavić:
ANDRLKO VULETIC 'Gramat ka ili progonsivo
(„Syjetlost“, Sarajevo 1961)
. Bb e Slučaj Anđelka Vuletića zaslužuje pažnju: prva nje.
gova zbirka stihova, „Gra» matika ili progonstvo“, por
žnjela je gotovo jednođuš-
nu pohvalu kritike i čita> laca, Ona, međutim, nije i prva NKkhnjiga ovog mladog autora; ranije mu je ObDjavijen roman „Gorko 5Umce“. Čime se izdvaja Vuletičev pokušaj, šta nam donosi svoje i novo, kakve
5u „mu mamjere? Ako ima novine, a ima je, ona ni u kom slučaju nije u afektiranoj nadrealističkoj razuzđanosti, kako se to priviđalo jednom &#nienom Đrzometnom prikazivaču, koji je to svoje priviđenje njoj pripisao, u manjak i pokuđu, već najprije u e» jementarnom, . izvornom, nagonskom osjećanju jezika i njegovih skrivenih, zapretanih sila iz kojih Ovai pjesnik izvlači silinu svoje pjesme, njem raspojasani zvuk igre i duhovitosti, a takođe i đuhovnosti koja ne zabavlja. Rao ' njegov ranije lako otpisani roman, sav Frozničav, snoviđovan: i briđak od
upailjenme · jezičke ~ Žžestine,.
tako i ovaj pjesnički jevzik — došao sa dobrih starih hercegovačkih vrela u vilovitom, Takosanom tasanju donosi i pronosi svoje šŠšareno blago satkano od mudrih doskočica, poskočica, jezgrovitih iz» reka i ostalih muaistorija, vratolomne bpjesničke vještine da bi, na dnu, izrekao jeđan bol, onaj sve» opšti bol od kojeg nema izbjega ni utoka. Iz svijeta ređa i priviđa pjesnik se otisnuo wu, svijet pjesme u kome je bol snošlji» vije i ravnopravno razdj~» jeljen na jeđnake dijelo» ve: jedno tebi — đrugo meni! Za Vuljetića je sve drugo prijatna, dđokona obmana "osim , strađanja kome smo izloženi preko naše volje i .jeđina istina smrt kojoj idemo mu sustet, a pjesniku je đdužnost da gleda istini u O» či bez patetike, cvilienjia i samosažalovke koja udara u sentimentalne Žice. Bijedna bolećivost međostojna je živofa u Moji smo izgnani! Prihvatajući život po vlastitom (đocnijem) izboru, pjesnik prihvata i ljudsku poziciju; prkos! O-
tuđa inadžijska igra na TU
bu glasne svijesti koja neće da ustukne pred jačim od sebe, otud kreveljenje i grč poruge i kađ se plače, kad je sve” jasno i kasno đa se nešto izmijeni. U Vuletićevoj poeziji smje
„njuju se bolna samosvijest i svijest o \sti u sveopštu prolaznost
to prognano-
i trošnost 5% necobuzdanom
igrom, plesom i bahanali-
_ jama riječi kojima se čov-
jek Mspravljuje na noge i odgovara smijehom na sve
_ svoje neumitne maloće i
nu, prezrevši.
međuvremeS gramatiku i gramatike svakodnevnog
ranjivosti. '
~ konformizma i komodđdite-
ta, čovjek igra svoj život i po slobođnom nađahnuću traži, privremeno, nekakav ishod. Dok traje igra i Zabava, pjesnik luta od jeđ-
me do druge mo gućnosti
raju, kao i
• RL OR
pravila gramatičkog sklanjanja, odbacio. Jedino Šia je ostalo kao proplamkšai mađe jeste ljubav + biti ili voljeti — i njoj je DOdarena jedina pažnja. Biti pjesnik znači biti poslanik istine, odđricateli zabluda, demasker laži i malograđanskih ugođaja, znači me pristajati na Kratkotrajne stanke i sastanke koji 5u varka i dđraškanje na sam. Ako je ičim ova poezija pređusrela čitaočevu Dažnju biće baš tom hrabroSšću da po ko zna Koji put kaže golu istinu i,đa ne uzmakne u svoje male Pprivatne intime.
Jeđar i sočan jezik -- do bra osnova ove poezije često je i pretjeranost po kojoj se ona istovremeno i pamti i zaboravlja. Pamti svojim bljeskom, zaboravlja rastućim zvukom u kome često mema mjere i khađ se tačno za kad prestaje lakrđija da bi za počelo suđenje, islijeđenje i kazna. Lak na.riječi, pri rođan i vješt u „mezanju slike, Vuletić kao da nošen tom. silom zaboravlja što mu je reći pa kaže više ili manje od onoga ŠtD bi imao ili trebalo da kaže. Često su mane i Vrli-
ne ove poezije. u neposredmom, susjedstvu, Ali sutra,
kad sredi svoje uzbuđenj
ju pjesmu, izvjesno je da ćemo dobiti još jedno Nnovo, obnovljeno, maraslo, a nikako ponovljeno i umanjeno, lice jeđne poezije
koja se u „Gramatici ili
progonstvu“ ozbilino prokazala, (HR. T).
RC S GREAM GRIN
Gubave (duše
(„Mlado pokolenje“, Beograđ 1961; prevela Ljerka Rađović)
Večinu svojih · romana Grin je Koristio za polemisanje sa samim sobom, za rasterećivanje neuroza stečenih još u detinjstvu. Istovremeno roman „Gubave duše“ označava povratak temama. sa , početka njegove stvaralačke delatnosti takozvanim — Kkatoličkim „romanima. Ovoga puta, utapanje wu. religiju
mudrački zaobli svo-”
kao rešenje emocionalnih i psiholoških problema +pretrpelo je oštru osuđu. Pokatoličeni protestani, pi · sac Se ponovo latio rešavanja pitanja: na Woji na“ čin osmisliti ljudsko življenje i kakvu ulogu u tom osmišljavanju igra preligija. Odgovor ni ovog puta. pisac neće naći. Slava? pita se Grin. Glavnom ju“ naku Keriju, pošto iju je, postigao, izgleđa besmisle= na. Poslovni uspeh? Ker sa ođbacuje. Umetničko stvaralaštvo? Keri, koji nosi Grinove. autobiografske crte odgovara nam: „Izgleda pomalo neprilično da čovek građi crkvu a ne veruje u boga“. Otuđa je stvaralaštvo ovog intelek" tvalca lišeno iđejnog smi sla, Njegovo raspinjanjie između vere i bezvere na momente doseže intenzitet karamazovske dileme. Ke» ri napušta sve što ie đoveo u sumnju da bi se povukao u azil za gubavce, u sređištu Afrike. . Traganje za rešenjem e--· mocionalnih i psiholoških . problema, prilagođavanje da · leko manje razvijenim ći» vilizacijama — javlja se 5a romantizmom, ali tek u de Uma Džozefa Ronrađa dostiže punu estetsku afirmaciju. I Grin se koristi ovim motivom da bi skep~+ tično ukazao na neurotičnu otuđenost SVOg fragičnog junaka. Keri usređ leprozarijuma kao đa postepeno stiče mir, priviđno na lazi smisno življenja u gra đenju bolnice za gubave. Cini se đa je niegovo DO» vlačenie n džunpMu imnak bt lo celishodno. Note. ri vidno... smirenie -posln?ice . piscu đa pođvuče svu besmislenost Keriieve smrti, Pisac kao da svesno poredi svoje ličnosti sa prezdravelim gubavcima. ILeproznima je bolest rnzjela telo i — osakatija du Me riju, Rikeru, Parkinsonu, doktor Kolenu . gubave su duše. „Besmisleno..“ — ša puće Keri umijruči „SVe je besmisleno“. — Mao da nam poručuie Grin ovim romanom. Besmisleni su Kerijevo življenje i stvaralaštvo, besmisleni njesn vo bekstvo i smrt, k Uticaj žurnalistike- kojom Se Grin nekad bavio OfOr> mio je karakteristićan vid dijaloga: kratak do šMWrto>. sti, pa ipak obogaćen metaforama,. Monolozi i dijajo zi su i u ovom „romanu primarno stvaraočevo orude sa kojim on oblikuje svoju umetničku prozu Q vo delo ostavlia opor. ukus beznađa ·'kojim je impregnjrana atmosfera u ko
. joj se odigrava hemingve»
jevski· zgusnuta,. inamična radnja, (D, T.)
i aaa a gaa PIŠU: RADOSLAV VOJVODIĆ. PETAR PAJIĆ, RISTO TRIFKOVIĆ }] DIMITRIJE TADIĆ
trebalo počeli
književnosti koja je svojevremeno privu-
dđa sam se prilikom izbora rukovodio svojim ličnim literarnim simpatijama, mogućno _ stima prevoda uz zadržavanje ritma i rima i željom da knjiga buđe jedinstveno kompono vana celina. Priznajem da Dra gomir Đurić sve to nije mogao znati, ako inkriminisanu knjigu nije imao u rukama? Ali zašto beleškariti na osnovu jedne jeđine beleške? Zar to nije čćorbine čorbe čorba?
Ivan IVANJI
Nekoliko primedba
na prikaz - „Makedonske kniiževnosti“
Druže uredniče, U toplo napisanom prikazu
U Rknjige „Mabedonska Književ-
„Kontinnuitet koji se jasno sagleđava“, „Književne novine“, br. 164 od 9. II 1962), a-
utoru prikaza promakle su se ·
neke pogreške na koje želim ukazati.
Posle opšteg prikaza knjige, u osvrtu na pojedine priJoge, autor je, govoreći o prilogu „Ohridska književna škola” i'o aluzijama koje nosi u sebi spis monaha “'Hrabra, 4 odnose se ma „onovremena politička zbivanja u Samilovoj državi“, pogrešio uloliko io je, na dva mesfa, spomenuo ime cara Samuila, a ire-.,
_ balo je spomenufi ime cara,
Simeona, za čije su vladavine živeli i Kliment Ohridski i monah Hrabr (otprilike čišav vek pre Samuila!').
U osvrtu na moj rad ,„O makedonskoj narodnoj knji-
Ževnosti“, autor prikaza je u,
činio neke primeđbe i pogrešŠke Ne mogu prihvafit' p“imed bu aulora prikaza da je pre-
Bled makedonske narodne
razgledđanjem „epske poezije (tobož radi dobijanja Kkonti-
mnujteta sa Ssrednjovekovnom | pisanom makeđonskom knjiže
vnošću), kada se zna da je re dovna pojava au ovakvim pregledima da se počinje razgledanjem lirske poez'jz, koja je, uostalom, starija i od svake pisane književnosti kod Južnih Slovena. — Čini mi se da sam moflivu otmice u makedđonskoj marodnoj Kknjiževnosti dao dovoljno opravđano prvo mesto u r?zgyleđanju mo liva, jer se radi o pojavi veoma čestoj u narodnom životu . u prošloti, o kojoj je narod rado pevao, n
Htieo bih da, shvatim. kao običnu omašku' zahtev autora, prikaza, đa je „irebalo mo-" žda istaći pored ostalog i onaj lep motiv ohridske narodne pesme na temu: „devojka, i konj momački“, koju ima i Vuk u nekoliko varijanata i
kla Puškina“.
Ako se aluzija autora prika> za odnosi ma poznatu makedonsku narodnu pesmu „Bilja, na platno beleše“, onda je pogrešno „uvršćuje u grupu pesama sa molivom Vukove „Djevojka i komi momački“ (Vuk, K, 407, 408), jer se radi o različitim „motivima, u Vukovim pesmama i „ohridskoj“, koja je, uzgređ budi rečeno, najmanje ohridska, i o kojoj je bilo reči u mome prilogu (str. 36). I još nešto, 'Pogrešno. je autor prikaza povezao „Puškimov interes sa odnosnom Vukovom pesmom jer. Puškina „svojevremeno nije privukla Vukova „Djevojka i konji momačžki“, nego je Puškina privukla mj-~· stifikanija Prospera Merimea, „Konj“, koja, opel, ima saBvim drugi mokfiv od mofiva Vukove „Djevojka i konj momački“,
Haralampije POLENAKOVIĆ.
9.