Књижевне новине

| PESNIČKOG VAKUUMA

ruku onoj mudrosti da se najdobronam=”z-

Idući na davnoj niji i mnajdarovitiji „najstrožije kažnjavaju, pojava 'jednog od najnovijih domaćih fTilmova, „Sibirska ledi Magbet“, bacila je svoje tvorce, poljskoš Yeditelja Andžeja Vajdu i jugoslovensxo8 khmjiževnika Svetu Lukića, pmncC žrvnjeve najcrmje sumnje i indiBnacije koji su plod prejudiciranog interesovanja za sudbinu ovog izuzetnog filma.Izuzetnog ne po Svom stvaralačkom domei#iu, još manje po svom definitivnom debaklu u recenzentskim ogledalima — izuzetnog na prvom mestu zbog ubrzane pulsacije čaršijskih srdaca koja se tako često i zlehudo identifikuju s duhovnom klimom našeg glavnog grada. Shodno tome, Vajdin i Lucev film doživeo je da ga sažva-– će i proguta njegov rođeni odiek kao što bi i ponosita lavlja rika pretvorila u prah svog gospodara kada bi dospela s glasnica običnog pitomog zeca. Za mene lično, to je takođe prilika za jicdam dragocen nauk: ako Drvo klikćeš OP, pa tek onda skačeš, đužan si da to OP prošapceš veoma tiho da te ne bi čulo čak ni tvoje sopstveno uho, a ponajmanje „Trojanova „ušesa tvojih bližnjih. Zbog toga, Zzboš tog izopačenog odjeka, mi bližnji, čuljeći, uši, osetili smo se pomalo namagarčeni, a to ie uloga koja pobuđuje na Wyrevolt. Otuda i potiče odsustvo dostojanstvene kritičarske ravnodušnosti i unisona povika na autoze pomenutog filma.

Imajući sve to u vidu, ni u jednom trenutku ne ireba zabcvaviti činjenicu da je Sveta Lukić kao pisac scemarija, zahvnljujući srećnom sticaju okolno-

sti, obezbedio za sebe saradnju jednog „znamenitog reditelja ı jednog ingenioznog snimatelja,

što je bez pogovora presedan u aosadašnjoj istoriji naše kincmatografijc. Iskustvo i darovitost Andžeja Vajde i Aleksaondra Sekulovića, koje su oni iz.đašno potvrdili čak i na ovom filmu, odrešene scenarističke ri ke pri konstrukciji filmske skaske, pa i neuobičajena finansijska podrška ovoj ekipi, uslovi su za stvaranje koji svakom Kkinemafografskom piscu ponajpre liče na ružičast saw, U ovom nabrajanju Lukićevih pogodnosti

dužan sam da ne izostavim prisustvo prvorazrednih jugos'nvenskih glumaca Olivere Mari:ović, Ljuhe Tadića Kipitaline 'Brić itd., čija inspiracija, može biti presudna za stvaranje jednog odlikaškog filma. Da ne dužim, izgovoriću nešto što svi već dobro znamo: ovaj film je, up"os svemu, veoma 16š, i ja sum sklon da zaslugu za to pripišeni na prvom mestu i isključivo Sveti Lukiću, piscu scenarija.

Zaprepašćujuća je činjenjica da jie Sveta Lukić, autor brojnih napisa i knjiga s mo”alističkorn inspiracijom, ovoga puta animirao jedan bizaran organizam, lišen svake konstruktivne eličnosti. TJ očiglednom naporu da stvori delo koje će svakim svojim damarom preći „na oni stranu smrti, na onu stranu zvu ka, s one strane vidika“, pisac scenarija skovao je pripovest zadavljene čovečnosti i zatuplje'ne moralističke oštrice. Da je u pitanju nakazno defetističko dclo, da je u pitanju istinsko izopečivanje, čini mi se da bismo mu mogli oprostiti imajući u vidu da se autentično stvaralaštvo nikađa do Kraja ne može okrenuti protiv ljudskog morsala, ali na mesreću u pitanju ie hitac izlizanog nišana, tupa oštrica noža koja ne reže, već davi, Dakako, dužan sam da napomenem radi svake eventualnosti da u ovom napisu hotimično izostavliam ime ruskog novelistc Ljeskova, po čijem Je štivu ovaj scenario napisan i film snimljen; kompetencije filmskih adaptatora u mnogome premašaju domen običnog dramaturga i veoma st bliske, ako ne i identične, sa zvanjem originalnih stvaralaca. Zbog toga Svetu Lukića tretiram kao čoveka koji svojevoljno nije iscrpeo svoju adaptatorsku kompetenciju i koji je jeđdini lično odgovoran za scemario Vajdinog filma.

Nisu li podrugljiva reagovarija publike na pojedine „fragične i grozomorne scene ovog ilm« pravilan putokaz za istraživanje fenomena Koji se odigrao: uz izvrsne glumce, prekrasnu fotografiju i zadđivljujući rediteljski zanat stvorem je doisia loš film kojeg ne može iskupiti ni najiblagonakloniji afinitet prema tom žanru. Razlog tome, DO

pred: nams”

kojima je čitava pripovest bil dužna da počiva, u reduciranju poetskih i komedijskih izraslin;i koje po praviku niču čak i na najnakaznijem organizmu. Autori ovog filma diskriminisali su komično i li»sko u podjednakci meri i zahvaljujuči tome stvorili su delo koje je strano „galgenhumornom“ duhu kao i mekom srcu. Ostavljajući svoje gledaoce do lutaju između naturalističkih šckova, posivele. humorističnosti i bizarnih artizama, oni su ih prepustili podneblju koje sav. remena ljudska psihologija i mo rsino čulo ne mogu da otrpe ni toliko koliko slabašni kunić izdrži ispod staklenog zvona.

Zahvaljujući tome i akteri film ske priče postajali su sve više nalik na lažne prikaze i skelete i nisu stekli ni minimum ne identifikacije s publikom koju kinematografska umetnost rantuje glumcima. Na liniji tog istog izopačenja mnogi dragoceni glumački darovi straćeni su uludo, zajedno s rediteljevom ple menitom veštinom, pa i zavidni literarno — moralistički renome Svete Lukića nije ostao neoknjen. Nije li sudbina ovog filma, kome je bilo neophodno još mlc mudrosti pa da se ubroji u. izvrsna kinoskopska dela, velika lekcija za mnogobrojne domaće filmske radnike koji omalovažbsvajiu literarnu, filozofsku, morsalističku arteriju filmske umetnosti za ljubav onih malih kunpilara koji puze po površini kože i koje taština i tvrđoglava ograničenost nazivaju „poznavanjem filmskog zanata.

Verujem, najzad, da je kucnuo čas da i kinematografiju počnemo da tretiramo kao umetnost, koja mseća, ali i zvazmišlja,

. Vuk VUČO

vređivanju moralnih oslonaca na

gB-

Ovih dama boravi w, mašoj zemlji Engas Vilson, jedna od najistaknutijih engleskih, savremenih, Kknjižeonih, ličmosti. Rođem je 11. uvgusta 1913. g. u Beksnilu, ma južnim, obalama Engleske. Otac m je bio poreklom iz Škotske, a majka iz Južne Afrike. Na uniberzitetu Ww Oksfordu studirao je istoriju sredmjeg veka. Po zaoršetku studija promenio je više zanimanja: bio je činovbnik, nabavljač i socijalni Yadmik, a. vodio je i jedam resto Tan. Napokom se zaposlio u Britanskom muzeju, u odeljemju štampanih, knjiga. Tokom rata adio je u FPorim Ofisu. Kad se, po završetku Yata, oratio u Britnski muzej, dobio je zadatak da nabavi prime?ke tri stotine hiljada knjiga koje su bile wništeme za vrene bombardovanja Londona.

Zanimljivo je da Engas Vilom, mikad mije pomišljao da ostane pisac, jer je smatrao a i sada je zadržao to mišljenje) da ima previše ljudi koji pišu. Za njega je pisanje, u početku, predstavljalo jedmu, orstu lečenja i razonode. U ratu je pretpreo meroni slom pa je morao da nađe da bi se oporavio, meku zabavu. Pisao je samo medeljom. Međutim ono što je napisao bilo je đo| bro, pa je 1949. godine objavio prvu zbirku pripovedaka „Krivi niz“ ( The Wrong Set). Odmah zatim, 1950. sledila druga knjiga „Tako dragi Dodos“ (Such, Darling Dodos). Iste godine objavio je + studiju o Emilu Zoli. Prvi njegov roman „Kukuta i posle“ (Hemlock and After) izišao je 1952. godine. Ostala njegova važnija dela su „Za kome zvono zvoni“ (For Whom the Cloche 'Polls, | 1953), „Amglosaksonski mami | # (Anglo-Sazcom „5Attitudes, | 1956), „Sredmje doba gospođe Eliot“ (The Middle Age of Mrs | Kliot, 1958) i „Stav“ u žzoo| loškom vrtu“ (The Old, Mam

at the Zoo, 1961). Vilson, Te-

doono ili povremeno saYnadu,-

Je w mnogim listovima i čČa-

sopisima (Observey, New Sta| tement, ListemeY, Times LiteTaTY1j Supplememt, Sunday Times, KEncounter, London Magazime itd). Dela su mu, prevedena na četrmaest jezika. Sledećim, odlomcima iz mekih njegovih tekstova, w kojima

KO JE ENGAS VILSON

govori o sebi, sDOmteČ shvatamju romana, } položaja, pisca vw Velikoj Britaniji, predstavljamo ga mašim čitaoci.

i imali prestiž 7 i TBngleskoj, razume se, nikad nisu ima ra Bu pvizhojo njihovim kolegama na kontinentu. Po-

ti za pomisao da šu sa OVim Dpo~

j Jo dobri agrumen 1 C ubo osobene urođene vrline engleskog ima BIO pisanja. Oni su, ipak, u prošlosti uživali neku vrstu statusa

ili Vliači ili kao intelektualci ili, u srećnim slučaje= aaa jedno i kao drugo. Nikako još nije JEO mada se to često tvrdi, đa je njihova uloga kao zabav: ja ta pre“ šla na televiziju, ili đa će uopšte apsolutno biti tako; a ia O je očigledna pretnja. Ređe se tvrdi, ali je mnogo izvesnije, mislim, đa je njihov prestiž kao intelektualaca, kao Hana rina koje ljudi slušaju kad o bilo čemu govore, a Pi OTO potpuno prešao sa njih. Nekoliko starijih pisaca zadrž | je položaj mandarina ili mnogo popularniji položaj „mudrog čoveka“, ali, u glavnom, na taj način što su postali DOO ra pre nego pisci stvaraoci. Status mandarina, _mudrog čoveka preuzeli su i na popularnom televizijskom nivou i pred obrazvono pretencioznijom publikom univerzitetski nastavaz O Tako su moje knjige bile dobro primljene u Engleskoj i Americi, često su kritikovane zato što su ličnosti u njima nedđopadljive i Surovo okarakterisane. Kritičari su, uopšte, smatrali da je to dovoljno da se moje knjige nazivaju satiričnim, Ja ne smatram da je to zadovoljavajuće objašnjenje, mada volim da ličnostima koje opisujem prilazim sa ironijom. Moje ličnosti mi ne izgledaju degrađirane ili poročne, nego samo realistične. Opšta želja da izvesne ličnosti u romanima budu savršenc čini mi sec nezdrava i ne odgovara istini. Prikazivati neku ličnost bez onoga što bi se moglo reći protiv nje nije pohvala nego tutorstvo. Verujem takođe da roman, ako želi da povrati svoju snagu u savremenom svetu, mora ne toliko da se vrati uzorima 19. veka, koliko đa ponovo stekne onu univerzalnost koju su imali veliki romani toga vremena, i zato ne oklevam da u jednom delu mešam satiru, socijalni realizam, farsu, melodramu i tragediju. Taj metod često kritikuju kao nemoguć, ali ja mislim da do toga dolazi zato što ljudi više ne pristupaju stvarima onako široko i obuhvatno kao što se to činilo u prošlom veku. Na kwaju, verujem da roman mora da se oporavi od malokrvnosti koja ga je napala posice 1920. godine. _ |

... Engleski romansijeri i dramski pisci suoćavaju se sa jednom vrlo kompleksnom društvenom situacijom —' svetom koji dobija statusna obeležja, a zadržava ili gubi klasna, U većini svetova koje oni prikazuju ima i klasnih i statusnih elemenata. Jedan deo one zbrke u društvenoj misli g. Osboma dolazi od činjenice što je on i protiv jednog i protiv drugog, a što ne razaznaje njihovu osnovu razliku... Ipak, većina engleskih romansijera (možda svi) koji su se javili posle rata odražavaju predominantno politički nepristrasno društveno zanimanje za zajednicu. Ovo vodi oživljavanju tradicionalnih formi 19. veka. Ono govori protiv eksperimenatan u ftehnici i protiv iskorišćavanja sopstvenog senzitiviteta. T ja sam pripadam ovoj reakciji i verujem da je . ona bila dragocena, da je doživela i obnovila formu romanu. Ortodoksnost socijalnog romana, međutim, bila bi isto tako za žaljienje kao ortodoksnost Blumsberi sSrupe...“ .

a M „8...

e ———

D.-P.

PROTIV KONTINUITETA |. KOILICINE...

Nastavak sa 1. strane mnogostruke tehnike brzog premošenja i rasturanja činjenica i drugih duhovnih fekovina obezbeđuju i garantuju masovni nivo ljudske svesti kojem se teži i koji biva obećavan? Drugim rečima, nije li baš ogromni kvantitet informa– cija i duhovno stimulativnih umetničkih opusa svake vrste (pesama, priča i romana, eseja, filmova, slika i skulptura, muzičkih kompozicija i koreografskih predstava) izigrao — to jest prevario — tftempirano, plansko, očekivano, traženo i punonadežno priželjkivano dejstvo Kvaliteta, koji bi trebalo da nas pogodi u mozak i u srce? Svakako, velika je razlika između novinskih i radiofonskih vesti s jedne i umetničkih tvorevina s druge strane. Pod zaglušnim šikljanjem mlazeva sa prvog izvora, stalno polivani dalekodometnim šmrkovima njegove publicitarne efikasnosti, mi postajemo obavešteni građani, ljudi na visini svog vremena, dobro orijentisani, o5posobljeni za ideološka i druga opredeljivanja. Pod dejstvom intenzivno doživljenih umetničkih slika (verbalnih, likovnih, tonskih, plesnih) irebalo bi da utvrdimo, sami sebi dublje razjasnimo i upotpunimo svoje poslede na svet, sVOja uverenja. svoj emocionalni fond, na ulaznom pragu u područje sopstvenih saznanja i kao finalni, krunidbeni akt svojih saznajnih tekovina i stremljenja. To sve tako, konačno, i biva. No, između iednog i drugog domena podvodne i podzemne veze su čvrsto i gusio izatkane. Sitna kiša rosulja svakidašnjih novinskih i radio-vesti natapa jošte kako maštu i čitavu unutarnju klimu svesti tananog liričara, apstraktnog slikara, kompozitora dodeksfoničara i svih mogućih sled benika Labanovog ili Josovog ekspresionističkog plesa. Ova umetničko-stvaralačkn elita, uostalom. toga i ne mora biti svesna, no savremeni cstetičar i psiholog umetnosfli valja da sa ovom mweočiglednom ali dubinski postojećom i realnom činjenicom svagđa računa. Zato, ne gubeći iz vida uzajamno vazmaknute specifičnosti oba pomenuta dejstVena domena (informativnost vestj i reportaža ı dnevnoi štamb»i i Yadio-televiziji — izobilje čisto umetničkih priloga u Ovim organizovano dejstvenim ecmisionim contri-

mom mišljenju, krije se u obez- O

ma), pohitajmo da se nagnemo nad samim gSrotlom iz kojeg kulja lava ogromnog kvamtiteta valera jedne i druge specifičnosti, i da pogledamo zajedničko, istovefno dejstvo silnih materijala sa jednog i drugog izvora.

U domenu činjenica koje su nam stalno sa-

. opštavane (govornim glasovima i štampanim slo-

vima) mi smo pod neprekidnom paljbom: udesi u rudnicima, avionska stropoštavanja, silovite poplave, džinovski požari, okeanski brodolomi, tektonski potresi tla, podzemne i visoko visinske atomsko-bombaške probe, šta li još sve ne — veju po našim svestima, kuckaju nas i lupkaju po glavicama i glavurđama, i mi — bojim se čisto da kažem — pbomalo, polagacko oguglavamo, oftupljujemo. Jednostavno: navikavamo se. Broj neprirodno, nenormalno mrtvih, oscilirajući otprilike od 10 do 100 dnevno, kazuje nam da je napolju, izvan subiektiviteta bića, stalna oluja, nepogoda koja ne prestaje. Imam prijatelja, imaginamog dvojnika (svoje „bolje Ja“), lucnutog osetljivca — zove se Gavrilo Kuželj — koji svakodnevno ispisuje cifre, brojeve poginulih na svim zemljinim širinama, svim meridijanima. Je li to njegova privatna knjiga prihoda i rashoda? On kaže: prihoda. Ali, radi se o konstanfnom dnevnom doprinosu saosećanja, misli, pijeteta, moralno-humanističkog „odziva, po ravni lepe, meke i široke iđeje o bratstvu svih ljudi, a ta emocionalna kategorija Kuželjevih svakidanjih doživljaja polagano deblja, pretvara

se u žuli na stalno gnječenom

i pritiskivanom mestu, i onda, | moralno-osećajni odnos nepri- | metno klizi u pravcu prelaza | u nov kvalitet (po dijalektici),

dakle ka uftmutoj, neuzbuđe- -_ noj i konačno neuzbudljivoj, goloj konstataciji: elem, izginuli su, e pa lepo, a ja, eto, nisam, JOS nisam. — Ljudi su zasuti svakodnevnim vestima o užasima i nesrećama, to stoji. Varijabilni broj izginulih i unmesrećenih javlja se svakog bogovetnog dana u svojim blago promenljivim cilarnim iznosima i postaje ravnomerna uspavanka našim izmučenim, ofupelim, istrošenim humanim „reagencijama, senzibilitetima, moralnim prijemčivostima i jenjavajučim budnostima čovekoljublja. Pitam se, zato: šta bi bilo, kada bi čitav taj kompleksni mehamizam svakodnevnih

informacija, svakodnevno saopštavanih ftragičnih istina o nedužnim, uvek novim i novim. Žrtvama, samo jeđnog jedinog dama stao, zaustavio se, načinio pređah, kratku pauzu. Ne bi li nas možđa tišina jednodnevne neobaveštemosti o pre gaženima i podavljenima izbacila iz oguglalc navike na podnoženje obaveštenosti o kontinui-

ranosti ljudskih nesreća, i delovala na nas kao što bi nas iznenadno zaustavljanje redovnog tik-takanja našeg poslušnog zidnog sata probudilo svojom neočekivanom, jeretičkom tišinom?

Na onom drugom području našeg svakidašnjeg „bogaćenja“, na području upoznavanja i doživljavanja umetničkih priloga dnevnoj štampi i radio-televizijskoi produktivnosti, mi smo u istom žrvnju uhodanog mehanizma određenih perjiodiciteta publiciranja i emitovanja obavezno „nadahnutih“ slikovitih iskaza, umetničkih itvorevina. Svaka književna redakcija ima svoju mrežu saradnika, koja mora biti toliko gusta, da u slučaju izostanka jednih usvojenih pisaca odmah nastupi spremna garnitura drugih. Pod tako organizovanim društvenim uslovima (običajima, navikama naše samonametnute prakse) proizvodnja slikovito iskazivanih pogleda na svet i osećanja stvarnosti (ili sebe u datoj stvarnosti) nužno je morala postati tipizirana, u jedva nekolikim simultanim tipovima modnih ili demodiranih pravaca, škola, osnovnih poetsko-filozofskih klima duha ove umorne epohe. Na dnevnom tržištu, vi, druže pišče, morate stvarati ili u imtonacionom krugu ideja i raspoloženja Beketove proze, Joneskove dramaturgije, Mišo-ove poetike, ili u almosferi zrealističkog tradicionalizma od Tolstoja do Šolohova, ili u iđdejnocemocionalnoj klimi nekog trećeg stila i pravca, ili u tonusu samo još nečeg četvrtog, i jedva još jezikom nečeg petog — pa kraj! Individualna njjansa poželjna je i dobrodđoš-

= Ja, razume se, ali da biste išli

_ u korak sa demonijom ritmiziranih rokova, bo kojima se

vrte periođimme publikacije, pođ Kkriterioznin nadzorom ođređenih uređničkih likova i uređiva-– čko-odboraških grupa, vi morate znati sa kakvim tipom svog pripremljenog priloga možete zakuca– ti na vrata „Dela“, „Savremenika“, „Foruma“ ili „Književnika“. Radio-stanice i televizije celog sveta povećavaju svoje vreme emitovanja, uvođe drugi i treći paralelni program, međusobno se takmiče, koja će više reči, zvukova ili slika izbljuvati u 24 časa zemljinog okreta oko sopstvcne imaginarne osovine. Vi biste da se ubacite, plasirate. Gledate i slušate šta se prima, šta obilazi svet, šta stiče internacionalnu prođu, i taman vam se učinilo da ste uhvalili akuitno dominirajuća merila, kurs se prividno menja i vi ste sa svojim tvudom prilagođavanja izvisili. Da li se ikoja redakcija književnog lista ili časopisa usudila da izostanc jednim svojim brojem u odredenom roku zbog nestašice materijala, zato što je mjezimim saradnicima maprošto

' ponestalo daha, inspiracije, mašte? Nije, razu-

me se: tu je druga garnitura, makar i lošijef kvaliteta i — broj mora izaći.

Ja opet kažem: mi smo sami sebe izigrali infemalno-neurotičkom predrasudom o obaveznosti publikacionih i omisionih rokova, koja Ssumanuta praksa neizostavno absorbuje kiklopske kvamntitete, tipizirajući i obarajući kvalitete. Mi se iz tog vrzinog kola moramo iščupati, makar i po cenu da sapletemo mehanizirano-ritmizirani korak svojih sopstvenih časopisa i listova, pravilno i mrtvo klatno periodičnog zevanja naše sopstvene kuje-dojilje, našeg „automata-uhljebija, naše svete tezgarske sise koju u odrcdenim rokovima cimamo, i bezubo i kada su nam strašni očnjaci divlje narasli.

Vidim, u izmaglici žudne mašte, isprva nekolicmu zatim čitavo mnoštvo tihih, mirno u sredsređenih istinskih umetnika Moji, asketski povučeni u svoje radne ćelije, baće u dugim radđnim noćima nad plamenom sopstvene vizije sveta, ne pristajući „da se prilagođavaju ikojem kursu modernih i staromodnih obrazaca izražavanja. Ukoliko bi njih bilo sve više i više, utoliko” bi industrijalizirano-tipizirane psevdoumetničke produkcije bilo sve manje. Ako bi zbog tog ovde priželikivanog procesa osvešćivanja jakih, sklonih mudroj ljudskoj smernosti, jedOB fantasmagorično buntovnog dana, čitav me nanizam izdavačkih kuća, bez atomskog smaka NR) iz čista mira odjednom 'stao, ako bi zbog ODO OOU) neorganizovane. među mnogim poledincima — stvaraocima stihijmim čudom sinS onizovane akcije otpora proždrljivom Molohu <vantiteta beskonačna traka dreke i vike sa raDS ačenja i bečenja sa televizije jednog dana SI prekinuta, bio bi taj prolom skandaloznih navika Srećni dan izlaska na pravi put. RazuIE bo inerciji navike na huku i buku bezO odštampanih praznoslovnih i ništavnih Ski „iečbrojnih izmucanih šturih radio-dramO ijaloga, bezbrojnih trivijalnih i bljutavih čaa, Izijskih scena i slika, hiljade telefona bi ZaaVrjGlU, i redakcije bi bile kamenovane. proa Zžašute pitanjima: šta je, šta se desilo. zašto S E Okinalj. A mirni i trezni glasovi redakcijiti sekretara 1 spikera odgovarsli bi, staloženo RO Oı čekamo potrebnu minimalnu količinu Ž RL. maksimalne umetničke kakvoće, duga s8b Od: o CEO dela koja otkrivaju smieo a multa i Yadosti, dela prožeta bo-

il č Čovečanmc i s stravama ODAO jj VeCanstva, dola ispunjena , _ esZiStencije. spokojstvima moguće u| he, ohrabrenjima idealima. Čim „ona ris Shu, nastavićemo. . Ulopija je sve Jednom otpočela — nemogućoep!

U nemogućeg. Neka bi već bonosna borba za ostvarenje Pavle STEPANOVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE