Књижевне новине
IZLOG ČASOPISA
Resa no aje Bebi ANA Dj
7: OI
, O.
OGLEDI O ŠAGALU I RLAJSTU
U Doslednjem · dvobroju „Mnjiževnosti“ (7—š8) Oto Bihalji-Merin piše nadahnut oSled o umetničkom putu sli kara Šagala, On izdvaja va bitna trađiciomalna „faktora: prozračni klimat ruskog gradiĆa Vitebska, u' kome se um”tnik rodio, i jevrejsko poreklo, opterećeno svim Kkanonijma talmudističkog verovanja. Uspomena na rodni istočnjački Vitebsk u sudaru sa zapadnjačkom kulturom Pariza, gde nNšse umelnik formirao, stvorili su kompletnog, slikaYa originalnih izraza. Put u umetnost je za Šagalaiput jeYesi, jer se jevrejska religija protivi materijalizaciji božansko-spiritualnog kao najvećem svetogrđu. („Moj stric se plaši da mi pruži ruku. Kažu da sam slikar“. Šagal, „Moj život“.) Šagalove slike su otlud prožete plašljivim znanjem da njima otkriva nešto tajanstvcno i zabranjeno. Ne samo da je umetnik prekršio jednu re-
ligioznu zabranu, već je u zabranjenoj jeresi slikanja sivari otišao do otkrivanja
njihove prave suštine, Wnjihovih simbola. Kao za uzvrat, on ostaje veran istoj tradiciji . čije je religiozne principe pregazio. Tajna svetlosti, „re„wolucija svetlosti“, za Šagala se ofvorila u Parizu. Čudnu parisku svetlost koja sve preobražava u nestvarno i nadđstvarno umetnik naziva „luminičre libertć“.
Jedan od najzagonetnijih U-
metničkih kompleksa je Šagalovo osećanje revolucije. Socijalna revolucija je za njega
nosilac nove nade, Ipak on do kraja života neće naći puno
_AUTEPATNyPA M 24MOHD
OSBĆANJE GRAĐANSTVA* OSNOV MLADE RNJIŽEVNOSTI
ovip“ji%na završio je sa radom pighum Uprave Moskovskog odeljenja Saveza pisaca RSPSR, posvečen stvaralaštvu mlađih. Referate su podneli: o prozi Aleksanđar Borščagovski, o poeziji — Jaroslav Smeljakov, Obojica su istakli đa se u odnosu bpisaca starijih generacija prema mladima mogu primetiti krajnosti: jedđdni susreću plejadđu novih imena „s neodobravanjem i razdraženo“, dok drugi tu istu plejadu pozdravljaju „kao početak: potpuno noVoOB veka“ sovjetske književnosti. Mladi, međutim, ulaze u Tionjiževnost sa samih izvora života. Novina onoga Što rade, njihove vrednosti i nedostaci mogu SC objasniti mladošću i smelošću. Mlada Književnost poslednjih godina „zrelo i pravilno ocenjuje prošlost, igkreno veruje u podvige i stremljenja komuhista i zbog ftoga.Su pogrešna mišljenja mnogih kritičara da je ona nihilistična i polemična u odnosu na YevO=Jucionarne tekovine. Poznava~
jući život, mlađi i njihovo stvaralaštvo idu pravilnim putem, to jest usmereni su
prema traženju i formiranju novog junaka, stalno okupiramog pitanjem „kako da se Živi“, Taj novi junak,. kako sc već sada može videti, „prirodno je čist“ i poseduje O sečanje odgovornosti pred društvom: „njegova „mučna razmišljanja, „stremljenja saznanju „generacije i samošaznanju“, činc ga jakim i suštinski ga karakterišu. Bitno za mlade sovjetske pisce, za čitavu mladu sovjetsku književnost, jeste „zahtev osećanja građanstva“, „Pojačan građanski temperament“ (posle XX Kongresa KPSS), to je oznaka vremena koja „svim pojmovima i svim rečima pribavlja novinu i snažan zamah“. „Vreme, apsolutno blagorodno za stvaralaštvo, OoOzbiljno obavezuje mlađog pišca, stalno mu sugerirajući nuPnost visoke odgovornosti“.
U diskusiji na plenumu Učestvovalo je oko trideset Dpisaca i kulturnih radnika. Leonid. Sobovljev je primetio đa u književnom procesu Ogromnu ulogu igra organizacija. Zabvaljujući se Moskovskom 0deljenju pisaca što je omogućilo „organizovan | razgovoT!, skup gđe je bilo mogućno čuti jedan drugoga, ravnopravno i drugarski, on je istakao da je do sada, u glavnom, bi10 drukčije: vodile su se,pa!-
8:
pomirenje između osećanja socijalne revolucije i svoje
WELT UNDWORT
slikarske vizije toga sma. Nje-
gova monumentalna kompozicija „Revolucija“, koja je dvaputa rađena (1937. i 1943.), prema mišljenju pisca ogle» da, ostala je jedna od najčudesnijih slikarških realizaci}a revolucionarne teme. Oto Bihalji-Merin je, kako sam kaže, obilato koristio studiju o životu i delu Marka Šagala od Tiranca Majera (Marc Chagall, „Leben „ind Werk“, Keln 1961).
U svom ogledu „Novi, fragmenti o Klajstu“ Zoran GluŠčević, analizirajući tekstove Klajstovog dela, objašnjava piščeve duševne krize i njegov tragični kraj, Klajstov opis pejzaža ima specifično, dramatsko obeležje. To nije ni likovna ni poetska vizija, već zadržani i savlađani pokret emocionalnog ritma. Klajstov pejzaž odražava tipsko do svoje simboličke konsekvence. Gluščević daje zanimljivu interpretaciju piščeve nenormalne seksualne naklomosti prema sestrama, kao i njegove homoseksualne
ljubavi prema #prijateljima. („Često sam tvoje lepo telo posmatrao, osećajući se kao da sam zajsta devojka“. Pismo Ernstu fon Pilulu, 1005.) Gluščević u svemu ftome viđi potisnut i neiživljen Edip-kompleks. U dugoj diso» nantnoj skali kriza, trauma, padova i razočaranja pisac ogleda vidi puni razdor Klajstove moralhe ličnosti, koju uslovljava saznanje o socijalnoj promašenosti i „samonegacija svoje ličnosti kao društvenog bića“,
Časopis donosi priloge Pavla Ugrinova, Edvina Mjura i Žan-Luja Baroa, kao i ređovni književni i filmski pregled. (O. Đ.)
cijalne, „neprincipijelne prepirke, izvesni ispadi „oštri i uvredljivi kako za jednu tako
i za drugu stramu“, gotovo „bokserski sukobi na raznim ringovima“.
Bela Ahmađulina i Vasilij Aksjonov istakli su da „tamo. gde se neposredno odvija knjiŽevni proces, mlađih gotovo i nema, nema njihovog mišljenja, njihove energije“. Primetna je „opasna raVvnodušnost” prema životnom 1skustvu mladih: njima hoće da se nametne da ponove mladost i iskustva starijih generacijn, umesto da se shvati da oni već poseđuju realno i u suštini revolucionarno iskustvo. Oštro je podvučena bpo>treba „objave rata“ pojavama nepoverenja prema mladim piscima: oni će sve smelije biti uvođeni u razne organizacije pisaca, u sve punktove gde se objavljuje pisana reč.
Na pitanje da li su korisne krajnosti u umetnosti Vlađimir Ognjev odgovara: da! Kraj-
nosti se javljaju kao pokretači istorije i progresa, “Ne
treba se bojati „krajnosti“ koje jedine kreću čovečanstvo napred, već se treba bojati „zlatne sredine“, Od ovoga je,
\\,
78 (>
~, o
vu: O
de—'
)) :
u mnogome, pošao i Mark Maksimov kad je, kritikujući poeziju Mobzova i Registana, izjavio đa su u stihovima nekih pesnika počeli da se po-
javljuju „motivi malograđanstva“. Javlja se izvesna integvalna | poezija koja svoje
principe i suštine crpe iz „žestokih romansi“ početka OVOg veka i koja u sebi ima tra·gova „malograđanskog poetskog raspoloženja“. Poezija i malograđanština su stvari jed-
na drugoj potpuno suprotne, "o su dva antj-sveta i pri njihovom dodiru dolazi do
eksplozije, Analogija bi bila potpuna, ali je nevolja u tome što od fe eksplozije najčešće strađa poezija, a malograđanštini se ne dešava nilšta“, Nad ovim je nužno Oozbiljno se zamiliti. (D.S.I,
samoubilački ·
MATERIJAL PISCA RADIO-IGHRE
Na femelju iskustva teče» nog na dužnosti dramaturga u ođelenju „radio-igara „Bavarskog radija Hansjerg Šmithener (Hansjčrg Schmitthenne?) je sastavio svezak koji sadrži „Trinaest evropskih radio-igara“. Tu su, između ostalih, imena Žaka Konstana, Joneska, Ingeborga Bahmana, Gintera Ajha, Direnmata, Friša i Pratolinija, Pogovor ovoj Knjizi prenosi jeđan ođ poslednjih brojeva Ovog tibingenškog književnog časopisa. Smithener u njemu kaže đa je materijal pisca rađio-igre nevidđ1jiv, Pored čitavog obilja tonova i šumova, taj se matferijal pre svega sastoji iz reči koje se mogu čuti. Praznina u zvučniku očekuje da bude
zgrabljena i stavljena braciju da bi, kroz zapovest reči „neka bude“, postala svet. To je stvaralački događaj najvećeg intenziteta, Reč u'rađio-igri je naročita vrsta literame reči. To nije reč drame Mhojoj je potrebna vidljivost gesta i mimike glumčeve i prostornost-prolaznost pozornice da bi se savršeno mogla ostvariti. To nije ni deskriptivna reč proze koja, na primer, opisuje kako se devojka U radioigri sc osećanja zarumenelc
u vi-
zarumehnela.
Tip AVON TIMB5 LITERARY SUPPLEMENT
AFRIKA I NJENI PESNICI
U specijalnom broju od 21. septembra, posvećenom vanevropskim literaturama, nepotpisani autor u eseju „Održavanje u tmini" razmatra elemente i karakter poezije pesnika-crnaca koji pišu na francuskom jeziku. Oni, nasta-
njeni u Yrancuskoj, več' go» tovo četrđeset godina neprestano ftragaju za Afrikom, "Taj proces, neka vrsta duThovnog povratka Africi — poDvratak je retko Wad {fizičke prirode — počeo je kad su Amerikanci „okupirali ostrvo Maiti 1915. godine, Pesnici su tad počeli da istražuju rituale, ritam i ples ostrva Haiti, afričke priče i verovanja. Afrika je za njih značila sjajnu
LE FIGARO LITTERATRE
ZADOVOLJSTVO PISANJA
Odgovarajući na anketu „Kuđa ide roman“ francuski romansijer Žan Ditur, jedan od savetnika izđavača Galimara, dao je nekoliko zanimljivih opažanja o pisanju, Pisamje, po Diturovom mišljenju, pisca primorava da meprestano ponavlja reči: „Gle, nisam znao da znam i to“, Obično se zamišija da je roman samo jednn iđeja. U stvari roman predstavlja tri hiljade ideja koje dolaze tokom pisanja. Pisanje je potpuno za dovoljstvo, uživanje zbog akumulacije misli. Pisae roni u svet koji stvara, u njemu je neprikosnoveh gospodar i tu mu je prijatne. Ako se čovek upita zašto je prijatno pisati, može da odgovori: đa bi seć u njemu trajale,
Da li književna istraživanja zaista donose nešto novo? pita se Ditur i 'dođaje: „Zašto otkrivati ono što je već bilo ili nikako nije bilo?* Sam „novi roman“, po Diturovom mišljenju, u sebi nema ničeg novog. Mladi pisci, da bi bili originalni, prepišuju jedan od od drugog. Koliko ih se ja
devojke skrivaju u red nje~.
nih reči, tako da mi kroz i-' stovremeno zarumeneli govor uočavamo žarom oblivenu de=' vojku, Reč u radio-igri sadrži u sebi i gestiku i mimiku. Go» vor rađio-igre je bez sumnje najsrodniji lirici, „zajednička im je sposobnost „abbreviatur stvarnosti“, . ;
Autor rađio-igre izvlači 8VOje naročite umetničke mogućnosti iz zakona o cosensus-u čula, koji kazuje da se putem jednoga čula i ostala mo>gu razbuditi. U trenutku kada reč radio-igre prodre u UVO, ona prekoračuje akustičku granicu i budi u nama ne Ssamo misli i osećanja nego i likove i slike koji im pripadaju, pokrete i mimiku, blizinu, daljinu, prostor i vreme, pejzaž. U radio-igri reč ispunjava sve. Pa i samo ćutanjc mora da bude sagrađeno na reči,
Radnja, kaže između ostalog Šmithener, u radio-igri može neprekinuto da teče, saobrazno našim empirčkim osećanjima. Ali takva radio-igra propušta mnoge ođ svojih karakterističnijih mogućnosti, koje današnjem našem rmnišljenju, znanju i osećanju odgovaraju. Radđio-igra može suvereno da vlađa vremenom. Može. đa ga ubrza i uspori, da ga rastavi i zatim hronološki, po zakonima neke unutarnje logike, sastavi. Ona može vremema da paralizira. Sadđašnjost predstavljena istovremeno posledom na prošlost i gledanjem na buđućnost, daj meftafizičko osvetljavanje i produbljivanje baš te sadašnjosti. budućnost. Na ovim temeljima je nastala poezija koja je bila revolucionarna ne samo bo svojim Kkulturnim i društvenim, već i po političkim aspektima. Tema Afrike i te-
ma revolucije počele su u njihovim stihovima da se sjeđinjuju.
Želeći da slave toplu spontanost crnog čoveka, njegovu senzualnu strasnost i đuboku neposrednost, ovi pisci su se izložili
opasnosti da stvorć
SRE jednu tereotipnu poetsku struju, struju idealizovanog varvarizma, Uskoro, međutim, mnogobrojni novi pesnići, koji su se javili. na Karibima, u Gijani, Gvađelupi i na Mar-
. tiniku posvedočili su da je o-
va bojazan nmeopravdana. Čuveni pesnik Kme Sezer dao je cetom ovom crhačkom DO” etskom pokretu ime nćgrituđe. Od iada, krajem tridesetih godina, jedma grupa pe-
vilo od 1945. godine do danas, a danas im mema\ni traga. Gdc su oni?
Tpak, mora se priznati, ima napreika jer poslednja književna škola zna da predstavi sebe. Šta hoće „novi roman“? Njegovi zastupnici učtivo podvlače: Plober se he može više čitati, a Balzak gnjavi svojim društvenim problemima, Sve je to, možda, teorijski istina, ističe Ditur, „ali knjige se samo knjigama mogu pobeđivati, a ako se želi da se pokopaju mrtvi, mora se imati i nešto drugo osim teorija. Ako hoćete da pišete, Žrtve morate čitati“. Pisanje je jedno mučno, zamorno zZanimanje. A smatrati da se pronašao jedan novi Sistem pisanja čista je fantazija. „Istina je da svaki pisac nalazi sebi izvestan but, ali taj put
vredi samo za mjega..." podvlači MDitur,.. Odgovarajući na isto bpita-
nje Kristina. Rošfor piše: „U pisanju postoje dve različite faze i dva različita napora. TĐrvo: luđačko pisanje. Ispunjavam strane, izmišljam si tuacije koje se među sobom ukrštaju, komplikuju. U toj prvoj fazi postoji stalni napor za iznenađenječem, koji je zanimljiv za pisća. Pisac je često ma izmaku daha, ali na> stavlja daljc, Eto, i ja, kao pi-
Radio-igra isto iako suwvere»
no vlada i prostorom. Jednom
jedinom reči u pokret stavljena fantazija čovekova radi brže od svake · najsavršenije scenske promeme na pozornici ili na. filmu. Scena se u rađio-igri menja brzinom misli: jednim jeđinim . dahom reč menja scenu. Spoljnje radnje se bez umora prebacuju u unutrašnje, u razgovore, gde se međusobno zabavljaju misli, osećanja, naslućivanja i želje koje, dremaju. Radio-igra, kaže .SŠmithener, za četrdeset gođina svoga bostojanja postigla je besprime-
ran razvoj, Ali izgleda da je
ugrožena od gladi našeg Vremena za slikom i njenog instrumenta: televizije. Pitanje je: hoće li televizija istismuti rađio-igru ili će ova baš kroz televiziju sve više da bude potisnuta u onu prasvoju, od napada obezbeđenu, situaciju? u onu od a&vojih pristalica zamišijenu najsavršeniju formu: da bude, kako je to Ronert rekao, pruža autoru jedinstvenu mogućnost da svet učini opažljivim kroz glasove i zvuke... TĐopunjavajući Ronertovu misao, Šmithener ovako završava: ...da buđe umetničko delo koje govor, ritam, napon reči, niz zvukova koje, kao ni muzika, nema potrebe ni za euklidovskim ni za ajnštajmovskim prostorom, koje može da negira prostor i vreme, a kroz to i bezgranično da vlađa njima. Da bude umetničko delo koje je u svojim mogućnostima odđuhovljavanja i apstrahovanja slično muzicić (A, PJ
snika-crnaca iz Pariza predstavljala je raskošan skup različitih stllova i temperamenata. Na njihovom čelu se nalazio Sezer, pesnik inspirisan primerom nađrealizma, čije su opore reči „eksplodirale kao rakete“ ili „preteći „mumlale kao vulkani njegovog rodnog Martinika“.
Istovremene je na ostrvu Mađagaskaru stasala nova gBeneracija pesnika, takođe preokupirana „iskustvom svoje rase, Kolonijalizmom i uništenjem jedne ponosne, drcvne civilizacije u sudaru sa
' modernim Zapadom. “
Kada prvi i najrečitiji francuski pesnik iz Afrike, Senegalac Neopoldđ Sedor Sengor, piše o A{rici, u njegovim rečima se oseća jedna elegična nota, osobena za celu ovu poeziju. On Afriku traži u sebi, a ne u daljinama prostora i vremena. Njegova poezija je puna slika tminme prošarane mesečinom, mnežnih ženskih milovanja i zaštitničkog prisustva mrtvih“.
" Skkicirajući u nekoliko ovlaKŠnih poteza portrete nekoliko istaknutih crnačkih pesnika, koji vode poreklo iz raznih gkrajeva Afrike, pisac ovoga eseja završava svoje izlaganje konstatacijom đa je svima zajednička tesna povezanost sa francuskom pesničkom tradicijom. „Bilo bi. čudno da nije, jer kako čovek može da se služi jezikom, ma kako o» a da se uopšte ne poeziji koja je
riginalno, obraća onoj
njegov najsavršeniji i najsna-
žniji izraz?“ (D, P.)
sac, volim da se izgubim, da zalutam „U tom preplitanju. U tom uzbuđenju zavIšavam svoju Knjigu. Ali fek onđa nastaje druga faza: počinje ozbiljan rad, traženje izraza, merenje reči, gramatika. 1 to obožavam! Ja mislim. da se u tom drugom deiu rada postavlja pokušaj traženja dodira sa drugima, Taj drugi rađ je rad za čitaoca. Dok je prvi bio samo za pisca!
Ali na sve se to ne dolazi sam, Nešto treba da vas hrani, potrebni su elementi, Ako jedete sušenu ribu, vi nećete pisaii o sušenoj. ribi, ali ako ništa ne jeđete nećete
umetničko delo koje”
. Vilhelm VAJŠEDEL
Danas se raspravlia o smislu likovne umetnosti takoe
0 smisli
oštro kao gotovo nikada u prošlosti. Sa svih strana odjeWkuju borbeni pokliči: „Umelnost budućnosti protiv mrtve tradicije“, ali i: „Očuvanje nasleđa od l1akomis] lenog razaranja“; „Čista igra protiv puste stvarnosti“, ali i: „Realnost, protiv apstraktnog eksperimenta“. " „S
Ova borba, posmatrana u svom pravom značenju, nije toliko razračunavanje između suprotnih mišljenja O umetnosti, koliko hrvanje samih umetničkih dela: naime oko toga da se u njima na pravi način izrazi suština umetnosti i kako da se izrazi. Krene li čovek, spreman da nešto shvati, kroz izložbu u MWojoj su sakupljena likovna dela najrazličitijih savremenih pravaca, onda mu se može pričiniti kao da sudeluje u jednom nemom dijalogu samih dela, koji se ipak, baš ı svojoj bezglasnosti, ne može prečuli; svako od njih upućuje na &ebe i tvrđi da se u njemu ispunjava prava SUština umetnosti i upravo time ono osporava istu pretenziju drugih dela, To ne znači đa su moderne slike po svom programu polemičke, To, doduše, može biti slučaj, ali to im, kao umetničkim delima, nije bitna oznaka; kao takva ona spokojno počivaju u sebi. Ali baš u posebnom obliku SsVOgS skupnog postojanja, ona se suprotstavljaju postojanju drugih likova. i
Pa ipak postoji nešto u čemu se slažu ti suproifini pravci savremene umetnosti, no i to naravno samo u jednom neodređenom i formalnom smislu: da se u umetnosti na bilo koji način radi o stvarnosti, Ali postoji nesaglasnosi baš o tome šla „stvarnost“ može značiti i koja se vrsta stvarnosti oblikuje u umetničkom delu. Borba oko suštine ume{fnosti je borba oko suštine stvarnosti. Na taj načim savremena umetnost se nalazi usred opšte borbe oko šmisla stvarnosti, kakva se danas vodi s posebnom žestinom: u naukama, u filosofiji, ali i u prednaučnom tumačenju sveta.
Ovom tvrđenju, da se u savremenoj umetnosti radi o stvarnosti, izgleda da protivreči činjenica da je „apstraktna“ umetnost upravo najborbenija među savremenim iwmehtničkim strujama, Ako je „apstraktno“ pojam suprotan „konkretnom“ i ako je konkretno ono što je faktični stvarno, onda bi „apstrakina“ umetnost već Do svom pojmu morala biti daleko od stvarnosti. No to konkretno od koga se „apstrakina“ iumefmost odvaja doduše jeste stvarno, ali ne naprosto i uopšte stvarno, već samo u jednom određenom smislu, naime, u smislu neposredno opažajnog predmeta. No predmetnost i stvarnost nisu jedno isto. I apstrakina umetnosf, želi, iako se odvaja od predmeftno konkretnog, da prikaže slikovito stvarnost,, i to đo te mere da se tu i tamo može čuti tvrđenje kako se u njoj izražava ono što je zapravo stvarno u stvarmosti.
Šta je, dakle, „stvarnost“? I kako se, polazeći od njene odredbe, može protumačiti smisao savremene umetnosti?
Najpre smo skloni da kao pravu stvarmost smatramo ono što nas neposredno okružuje, stvari u mjihovom vidljivom obliku, ono što je dohvatljivo i čulno dostupno i, uz 10, nas same u našoj telesnoj egzistenciji. T'|o nam se neposredno nameće snagom svog bića stvamosti; kao što se takođe. u Tilosofskom razmišljanju, ta stvarnost želela da odredi u tom smislu da ona predstavlja ono što pruža otpor našem dodiru.
Ako se čovek drži ovog najneposrednijeg shvatamja stvarnosti, onda umetnost dobija svoju jednoznačnu odredbu, Njen zadatak se onda sastoji u tome da oblikuje ono Što je vidljivo i dohvaHlljivo stvarno, stvari i čoveka u njihovom opažajnom obliku. Ona mora da odslika svet onako kako nam se pojavljuje: u neposrednom likovnom podražavanju, kao što fo čini naturalistička umetnost, ili prelomljeno kroz saznanje da omo što se pojavljuje, po načinu na koji se pojavljuje, zavisi od osobenosti našega viđenja, kao što je to slučaj u impresionizmu. tia OBA
No ovo shvatanje o suštini umetnosti ipak nije tako Ja> sno, kao što je to dugo vremena izgledalo. TI to zato što i razumevanje čulno shvatljive realnosti kao prave stvar= nosti nipošto nije po sebi jasno. Nasuprot njemu postoji drugo shvaftanie stvarnosti; ono potiče od grčkog i naročito od platonskog mišljenja. ali nije ograničeno na filosofsku misao, već u velikoj meri određuje, naročito pod uticajem hrišćanskog shvatanja sveta, i bredfilosofsko tumačenje stvamosti. Po njemu ono što se čulno pojavliuje ne nosi u samom sebi razlog svog postojanja i svog likovnog izgleda. Naprotiv, ono što nam se najpre čimi kao stvarno, u stvaTi je samo podražavanje i kopija nekog ideala, kome pripadaju prava stvarnost i savršenstvo. U odnosu na tu pravu sfvamost ideala, svet stvari ima samo prividnu „stvarnost“. |
Tz ovog aspekta, umetnost dobija sasvim drugi zadatak od Onog koli postavlja onaj prvi poiam stvarnosti kao čulne realnosti, Njen smisao se sada sastoji u tome da u čulnim pojavama pokaže iđeale, Umetnost je prikaz „ideje“ i stoji u tome da u čulnim pojavama pokaže ideale, Umetnost ie prikaz „ideje“ i „jdeala“, Tako su je shvatili Gete i Šiler. Šeling i Hegel: tako je, nedavno, i Gvardini tumačio smisao umetnosti.
No nijedno od ta dva shvatanja stvarnosii ne može se danas više održati. jer je ona savremenom čoveku postala problemahkična na način koji do sada u istoriji nije pozmat.
Što se najpre tiče shvatanja stvarnosti kao dohvatliive realnosti, pokazuje se da se u toku sve dubljeg saznanja suštine materije gubilo poverenje u postojanost realnosti stvari. Ono što je stvarno. razlažući se u suprotnost čestica i talasa, povuklo se u daljinu, do koje više ne sežu ni opažaj
POR OOKIJALON
ni pisati. Da bi se pisalo treba ~
osećati da vas nešto pomaže“,
kaže Kristina Rošfor. {N.T.)
|
_ LAVINA NOVIH ROMANA
Pred lavinom novih romana, ističe u „Aru“ :
Klod Bohfoa, čitalac dobija vrtoglavicu, a ROBA VOJ o o.
koj mašini koja bi im omogućila da mogu čitati bar po tri ro-
mana odjednom. Jer kako se u tome snaći? Ako želite pustolovine
i otkrića, imate ih preko pedeset, i to ođ potpuno novih imena.
A ako hoćete dela od već pozmatih pisaca, izbor nmjije ništa manji. • IZVESNI KLASICIZAM
Tako od pisaca u uzdržanom, „Kklasič “ Ž Rarte vremena od Kabanisa, Bekstvo Boba tag ZANUGO ·Brisvila, Iza, ogledala od Kolete Odri,Priljag od peska Ane Langfus. Ali, i među njima ima novina: tako se Kabanis prilagođava OE „venčava“ Prusta sa ŽZuandoom, Brisvil uvođi WProjda
azanove, a Kole S M OR7 RAMA O ta Odri, govoreći o svom psu, otkriva
Roman je uvek izvestan način opisiva s še sastoji u tome reći ono što se It da e Šubae obdad koji pripadaju istoriji ili svakodnevnom životu. Ali i tu je ipak SVE u načinu gledanja i pričanja. Otvorena zaostavština ođ Driž Šraibija, koja evocira konirontaciju dveju civilizacija, zapadnu i istočnjačku, u jednom marokanskom inteliektualcu, ežandč za jednu porodicu, a za drugu svojim vaspitanjem, ne liči na primer, ni najmanje na roman Mo se seća mora od Mohameda Diboa, #0 man snažan i tragičan sa temom Alžira. ;
Po drugima, društveni problemi i roman običaja uzimaju
i. najrazličitije i sasvim nove boje. U svojoj drugoj Knjizi Istorija
jednog dđaždevnjaka Katerin Pejzan priča nežno i prosto Život jedne obične žene. Moja nećaka Amelija od Pola Tijara satira je iz građanskog života kroz odnose jednog oca i njegovih sinova. Žerar Butelo sa Velikim skupom hvata se u koštac sa društvenim problemom: pretvaranjem jednog sela-predgrađa u uspavani grad,
ces
; ; KNJIŽEVNE NOVINE