Књижевне новине
PROBLEM UMI TNICICOE SINTEZE
„GDE PRESTAJBM JEDNA, a nastaje druga umetnost? Šta
je to Što se, karakterišući jednu, botencijalno nalazi u drugoj? „Dokle mogu da se
prostiru teorijske paralele, a da se ne prekorače granice koje garantuju autentičnost svake umetnosti posebno?“ Na ova pitanja poltušava da odBovori Aleksandar Đurčinov u eseju „Odnos između umetnosti i problem ume'mičke sinteze“, objavljenom u decembarskom «broju OVOg časopisa. U centru njegovog interesovanja nalaze se film i slikarstvo Smatra da je film egzemplarna sintetična umet-
nost, da sadrži u sebi, „sjedinjene u' jednu „vizuelnovremensku dimenziju“, ele-
mente teatra, slikarstva, literature i muzike, i da je sli. karstvo u svom višemilenijskom razvoju stalno nastojalo da obogati svoj izraz, Kkoristeći se dostignućima drugih umetnosti. Danas su film i slikarstvo naročito zanimljivi zbog uzajamnog izrazitog dopunjavanja, zbog uspešnog sintetizovanja elemenata trenutka i trajnosti. vremena | prostora. na istom planu. Cilj tog dopunjavania je gradnia mnogodimenzijalne, delujuće umetnosti, traganje za sopstve nom 'bilnošću, To je, upravo,
VMonal
ŽIVOTNI PUT JEDNOG
SLIKARA BEČKI istoričar umetnosti dr Vemer Hofman piše u
151, svesci ovog časopisa o umetniku Andre Verlonu, o čijim se slikama poslednjih godina mnogo diskutovalo. NeŠto kasnije iznenađa je bilo obelođanjeno da je slikar Verlon zapravo pisac i trgovac umetničkim „predmetima Vili Ferkauf. „Zainteresovan ovim „otkrićem i podstaknut Hofmanovom ozbiljnom argumentacijom, uredništvo časopisa „Der Monat“ pozvalo je Ferkaufa da demaskira samog sebe. Opisujući u novembarskom broju svoj život, Ferkauf kaže dđa je rođen u Cirihu 1917. godine. Otac mu je, kao dezerter iz austrijske vojske, u odsustvu osuđen na smrt. Cirih je u to doba bio centar dadaista i nije čudo što je Ferkauf svojom knjigom o dađaizmu. mnogo godina kasnije, postao istoričar toga pokreta. Detinjstvo je proveo u Cirihu, a školovao se u Beču. Učestvovao je u socijalističkom omlađinskom pokretu, a prvi dodir 5 likovnom umetnošću doživeo je kroz poznanstvo sa Kete Kolvic i Francom „Mazerelom. 1933. godine „emigrira i ilegalno se useljava u Palestinu. Tu rađi kao plamtažni građevinski radnik, čistač haringa, baštovan, Mknjižar. izđavač, trgovac umetničkim predmetima i slikar. Škola mu je čitanje, putovanje 1, pre svega, stalni pokušaji potkrepljeni oduševljenjem i borbenim humanizmom. Svoje eksperimente na polju likovne umetnosti đugo je držao u tajnosti. 1946. godđine
karakteristično, jer, pomažući i utičući jedna na drugu, u
metnosti filma i „slikarstva ostaju nezavisne. Na primer, ističe Đurđinov, „pokret u
filmu ne označava ono što O značava u slikarstvu. U slikar stvu pokret je predmet prika-– zivanja, u filmu on je element umetničkog izraza“.
Momenat „izvesn Og saglaša-
„vanja, dopunjavanja i uhkrštanja“ raznih ume:ničkih oblika,
čak sređstava, došao je naročito do izražaja u umetnosti novijeg dđatuma. Ideju nužnosti , zajedničkog, kompleksnog doživliavanja raznih umetnosti najbolje je, mada uopšteno, izrazio Novalis, kad je rekao da „plastična umeinička dela nece treba nikada posma– trati bez muzike“, a da muziku, s druge strane, „treba slušati samo u lepo dekorisanim salama“. Istu misao produbio je, kasnije, Btjen Surio, dokazujući da je nemozućno postaviti oštre razlike „između umetnosti prostornog i umetnosti vremenskog karaktera, pošto elementi jedne egzistiraju u delima druge, i obratno“, „Pojava umetničke sinteze — saopštava Đurđinov omogućena je saznanjem da su granice između odelitih prostorija i vremenskih kategorija, u suštini, prilično relativne i labilne; Magija sređivanja različitih umetničkih kvaliteta u nove sintetične celine — omogućena je gubljenjem i pomeraniem njihovih apsolutno određenih SVOJstava“. (D. S. 1.)
vraća se u Beč, a od 1951.
do 1955 živi u Švajcarskoj. Zatim provodi tri godine u Haifi, pa opet tri godine u Beču, a od 1961. godine živi u jednom tihom selu u Vandeji. Kad je, posle dugogodišnjeg truda i eksperimentisanja, osetio da je zreo i da se može pojaviti pred javnošću, „učinio je to pod pseudonimom da ne bi svoje slike potpisivao sa „Verkauf“ (prodaja), a i zato da bi, koliko je to mogućno, čuo o svome delu objektivnu kritiku, koja ne bi bila povezivana s njegovom ranijom delatnošću.
Pošto je viđeo više od pedeset Verlonovih slika, pripremljenih za jeđnu izložbu u Minhenu. likovni kritičar dr Verner Hofman, direktor Muzeja XX {veka u Beču, pri-
hvatio ga je u svojim kritiDr Herta Vešer,
kama. pari-
ski likovni kritičar, prilikom jedne posete tamošnjem Verlonovom ·«ateljeu, uticala je na njega da prestane sa svim ostalim delatnostima i đa se posveti samo slikanju.
„Dvotračnost“” i s njom povezana tajanstvenost počele su već da pokazuju negativne posleđice na duševno raspoloženje bračnog para Verlon i tad je on kazao istinu skupljačima „svojih slika. U to dđoba bilo je već skoro
100 njegovih slika što u muzejskom što u privatnom vlasništvu. Obelodanjenje odnosa Verlon-Perkauf doprinelo je da je od svih galerija, koje ga zastupaju 1 njegove 'slike izlažu u Parizu, Njujorku, Londonu, Bazelu, Minhenu i Milanu. primio ohral brujuće pozdrave i podstreke za dalji rad.
Verlon poznaje zakone našeg robnog sveta, kaže Blaukopf. To mu upisuju u greh poneki koji tvrđe da još veruju u romantičnu auru umetnosti. Ali i romantičari su već prepoznali kao robu onu propagandu koja ističe umetničko, Setifo se samo onog mesta u Balzakovom romanu „Rođak Pons* gde je reč o nadgrobnom spomeniku za koji proizvođač traži odgovavajućeg mrtvaca: setimo se vekvijema koji je Berlioz držao spreman, wu očekivanju
vesti o smrti nekog velikog junaka. da bi ga mogao izvesti. Verlonov trud i komu-
pikacije imaju možda etičkiju pozadinu jer on ne udešava rekvijem „niti „podiže nadgrobne spomenike, nego poziva čoveka na otpor protiv sudbine. Niegova umetnost niie ezoterični monolog niti neobavezna dekoracija, već poruka. Njoi nedostaje mlađalačko preobilje koje potiče iz iđeologije o „građenju novog sveta“, jer ona crpe iz đeiđeologiziranog etosa „Većeg zadatka“ — da bi sprečila raspad sveta. (A. P.)
či MIT JL :P 1.
KO ČE ZAUZETI MESTO FOKRNERA I HEMINGVEJA?
„KOGA VI VIDITE na horizontu ko će za izvesno vreme zauzeti mesto Hemingveja i Foknera kao internacionalna živa veličina američke literature“? Ovo pitanje postavila je ređakcija časopisa, u jednom od novijih brojeva, nekolicini najznačajnijih američkih „kritičara i „objavila njihove odgovore.
Malkolm Kauli smatra đa niko ta mesta ne može da zauzme. Ali, za deset ili dvanaest godina, izrašće drugi „Veliki Američki Pisac“ iz jednostavnog razloga što mora da postoji neko ko će služiti kao govornik, predstavnik amerčkih pisaca kao grupe. Kauli misli da će sve ići ustaljenim ređom: taj pisac „objaviće značajan „opus istaknutih dela. kritičari će ga izdvojiti, „oduševljeni čitaoci takođe. jer će osećati da govori umesto njih. U tom procesu pomoći će mu i eventualna „fotogeničnost i izjave štampi... Proročanstva izreče-
na danas veoma lako se O-– belođanjuju „kao pogrešna. Teško da ima, po Kauliju, ijedan pisac, tridesetih, četrdesetih godina, a da dosad ima opus dovoljno velik i. dovoljno kvalitetan da bi za njega ta mašinerija počela da rađi. Ali, sa sledećim imenima treba računati: Dž. D. Salindžer, Sol Belou, Džon Čiver, Viljem Sarojan, Rober Lotuvel (jer „Veliki Američki Pisac“ ne mora da bude samn romansijer) i mlađi pisci Fi lip Rot i Džon Apdđajk.. Pod Post Scriptum Kauli stavlja sledeće reči: „Robert Frost je još živ“,
V. M. Frohok pominje nekoliko imena koja bi mogla da se uzmu u obzir, iznoseći uverenje da se mišljenje o veličini jednog „pisca skoro svake decenije menja. On ipak veruje da je Robert Pen Voren, „izvrstan romansije?”, sposoban pesnik i stvarno fini kritičar, najozbiljnije ime
koje bi moglo da predstavlja američku literaturu. Fokner i Hemingvej — 1vr-=
di Irving Houv — stvarali su u toku pokreta u kulturi koji se naziva „modernizmom“, a zavladao je zapadnim društvom na početku stoleća i upravljao nekoliko decenija njim. „Modernizam je značljo eksperimenat, agresiju, lični glas, teškoću, otuđivanje, nemir, opskurnost. U Evropi Je doveo do ogromnih postignuća, a u ovoj zemlji do literarmog procvata sličnog jedino onom iz vremena Melvila i Hotorna, Sada je, modđernizam postao deo istorije i šta sledi neizvesno je i problematično...“ Za Houva
Norman Majler i Sol Belou su pisci sa najvećim mogućnostima, a mogućno je da ıskrsne i mlad, nepoznat pisac čija će knjiga ovu diskusiju učiniti bespredmetnom,
Stenli Edgar Hajmen ne viđi nikog ko bi mogao da zauzme mesto PFoknera i Hemingveja jer oni su na određeni način „činili totaifet i jedinstvo američkog društva i kulture.
Ovakav simposium, misli Alfred Kazin, ne može da posluži trenutnim potrebamia američke literature, može sumo da probudi nerealne nade i đa povređi osećanja.. Kazin smatra veoma vrednim romane . Beloua, Majlera, Malamuda, Džonsa, Mek Kalersove, Pouersa, „Spenserove. Kapotea, Elisona, Baldvinž, O'Konora, Salindžera, Pen Vorena, Apđajka, Eudore Velti, Stajrona i drugih i očekuje još mnoga dela mladih američkih pisaca „čija imena ne zna.
Artur Micener smatra đa oni pisci o kojima se trenutno najviše govori i od kojih se najviše očekuje nisu više naročito mladi. U njihovim gEodinama „Fokner i Hemingvej već su odavno bili svoja klasična dela. Miceneru se trenutna situacija čini sličnom onoj pređ prvi sveie ski rat, kad je bilo nekolixo dobrih romansijera kao Drajzer i Noris i Edit Varton aii nije bilo velikih poput MHenrija Džejmsa... „Potrebna je čitava generacija da potpuno razume jednog velikog pisca, tako đa će samo naša deca — i naša taština — pati*i ako ga mi ne stvorimo“. (B.A.P.)
»ZDRAVSTVENI BILTEN“ FRANCUSKOG „NOVOG“ ROMANA“
NISU SAMO KOD NAS danas u modi ankete o pojedinim književnim problemima. U čitavom svetu vode se diskusije, pojeđine ređakcije književnih časopisa ili radioemisija okupljaju kritičare i pisce i postavljajući im pitanja iz problematike savremene književnosti i umetnosti. Tako je, posle duge i svestrane ankete koju je vodio u ovom književnom listu, na sastanku svih učesnika, ugled nih književnika i kritičara, poznati francuski esejist Pjer Pison pokušao da sveđe čitav taj razgovor na glavne postavke. Ali učesnici su se zadržali već na prvoj „postavci, na dđefeniciji „novog romana“ i na pitanju ko su pravi pisci „novog romana“. Oko pitanja koji su glavni pisci i dosioci današnjeg francuskog „novog romana“. lako su se složili: to su Rob-Grije, Mišel Bitor, Margerit Dira, Klod Simon 1 Natali Sarot. Zatim su se složili i u onom što definiše „novi roman“, Žan Blanza je izneo ove tri karakteristike: 1. „novi“ romansijer odriče se da ispriča jednu istoriju; 2. 2. ne želi đa predstavi neku ličnost: 3. priđaje veliki značaj isključivo materijalnim predmetima. Konstatovano je, takođe. da „postoji raznolik odnos romansijera prema ličnostima dela i čitaocima. Prvi je. recimo, bio odnos Balzaka koji je direktno govorio čitaocu i preuzimao na sebe obavezu da objasni jedan do· gađaj, đok je jedna od glavnih karakteristika „nOVOg ro->
LE FIGARO ILITTERAT
mana“ u tome što njegov pisac neće da zna za čitaoca.
Kakvo mesto zauzima dijalog u „novom romanu“? Weki ga pisci izbegavaju, dok ga drugi s naročitom pažnjom neguju. Kod Margerit Dira dijalog: je funkcionalan, dok je kod Rob-Grijea vrlo ređak i jako kratak.
U daljem razgovoru naglašeno je da pisci „novih“ romana vole principe i pravila pisanja i često ih izlažu u svojim spisima. Dok su jedni branili tu konstataciju drugi su sarkastično dodavaji (Andre Brenkur) da poneki „novi“ roman liči na skele oko građevine i da se, iako je zgrađa već gotova, skele nikako ne skiđaju, pa se od njih ne može videti šta je iza njih.
Na primeđbu šta je sa „sižeom“. Žan Rikardu je objasnio da „movi“ romansijeri misle da ne postoji siže pre no što,je Knjiga „napisana. Siže se sam po sebi razvija dok se knjiga piše. Tek kad je knjiga gotova, siže se pojavljuje. Na taj način, siže klasičnog romana može se uvek sažeti, ali Rob-Grijeova „Ljubomora“ ne može nikako.
Na tvrđenje da „novi“ roman počinie od Rob-Grijea, mnogi su primetili da je njevgov osnivač Rejmon Rasel u svojim „Utiscima iz Afrike“, a da je sličnih elemenata bilo več i kod Kafke i Prusta. Diskusija je završena jednim veđrim detaljem: da je „novi“ roman u Francuskoj dospeo već i do „džepnih izdanja“, Rob-Grijeova „Ljubomora“ objavljena je u 15.000 primeraka i čita je široka publika, Anketa je zaključena 5 uverenjem da današnji „novi“ roman može jednoga dana biti isto što su danas Prustovi i Kafkini romani, „(N.T.)
aktuelnosti
NOVO O ĐALSKOM
U književnom „arhivu Narodnog muzeja u Pragu nalaze se nepoznata pisma K. Š. Đalskog, upućena čuvenom poljskom slavisti, piscu i publicisti Bronjislavu „Grabovskom (1841—1900). Za ova pisma nije znao ni A, B. Klaić u vreme kada je pisao isecrpnu stuđiju o vezama Grabovskog sa hrvatskim , književnicima „(Nastavni vjesnik 1939/40). Sada, kada je izgledalo da je o tome pitanju
sve rečeno, „novopronađeni materijal dolazi kao mala senzacija. Pisma Đalskog izuzetno su brojna (31!)., veoma opširmna i zanimljiva. Prvo je datirano 8. II 1886. a poslednje 20. VII 1897, dakle sva padaju u za-
8
gušljivo doba vladavine grofa Kuen-Hedervarija. Međutim, ton pisama nije nimalo uzdržljiv; naprotiv. U njih je Đalski izlio svu žuč i gorčinu koju je u to vreme nosio u sebi, sputavan. ignorisan i proganjan. 'Fešio se:
„Ta isti Gete — tek je pod staros a još više po smrti pobjedio na svim linijama. A tako većina ih. Turgenjev istom je onda svagdje priznat bio kad ga već nije bilo, Samo neznatna djela doživljuju ujeđared svaku hvalu, jer ili su obična te pristupna i najobičnijim duhovima, ili su takova đa ni u koga ne uspire nenavisti“,
Đalskom je Grabovski bio naročito blizak. U mnogo če-
· drugi.
mu oni su bili slični, a imali su i zajedničku „sudbinu; i jedan i drugi tavorili su svoje dane kao provincijski činovnici. premeštani po kazni iz mesta u mesto i „onemogućavani u rađu. Nije nimalo slučajno što je Đalski svoj turobni roman „U noći“ posvetio upravo Grabovskom, I ranije je zapaženo da je Bronjislav Grabovski prema Jugoslovenima gajio naročite simpatije. Stekao je mnoge prijatelje među ondašnjim uglednim književnicima i kulturnim radnicima, kao što su Franjo Marković, Ivan Kukuljević, Josip Bugen Tomić i Savremenici beleže da je često navraćao u naše krajeve, a pri tom nikada ni-
je propustio priliku da obiđe roditeljski dom ·Đalskog u Gređicama. Listovi u Hrvatskoj doneli su o njemu u više navrata panegerične beleške — između ostalih, pisao je o njemu i sam Đalski u Viencu za 1887. godinu. Za uzvrat, zahvaljujući u prvom redu ovim hMWontaktima, Grabovski je obilno prevodio dela svojih prijatelja na polj-
ski jezik. Zanimljivo je da je Grabovski uspeo da „zavrbuje“
Đalskog da bude izveštač iz Hrvatske za poljske listove. Iz nekoliko pisama vidi se da je Đalski u više mahova slao dopise sa tematikom iz savremenog „života „Hrvatske, krcate informacijama o aktuelnim tamošnjim kulturnim i političkim zbivanjima. Izgleda, međutim, đa je u ovim svojim „mnapisima bio aodviše pristrasan i ličan, a svakako preoštar prema vlađi, tako da većina od njih hije mogla biti upotrebljena. Koliko se do-
\
sad moglo utvrditi, na poljskom jeziku štampan je samo jeđan, pod naslovom: Iz Slavonije, Nemačka kolonizacija i odđnarođenje Slavonije. Pojavio se u Kraju 188. razume se, u prevođu Grabovskog. O sebi lično Đalski je pisao izdašno i mnogo. „Prijatelj sam realnosti u literaturi pisao je, na primer, iznoseči svoje poglede na književnost — ali osuđujem svako strančarenje, pa uživam i na romantiki“. Zanimljivo je da je intimno smatrao kako mu je posao jalov:
„Malo sam doživio, život mi je prazan — razvio se glupo — bez koristi — i tako nemam ništa znamenita o sebi javljati“.
Materijal o kome je ovde reč baca novu, puniju svetlost na lik Đalskog uopšte. a biće uskoro u celosti objavljen u Zborniku „Matice srpske za književnost.
Milorad ŽIVANCČEVIĆ
napisali ,
Arnold TOJNBI
· NEI
Uredništvo „Tajmsovog književnog dodatka“ postavila je, 1960. godine, desetorici savremenih pisaca pitanje: šta je to što preti savremenom piscu, a nalazi se van njegove moći i njegove kontrole? Mesto pisca u jednom vremenu koje polaže više pažnje razvoju tehnologije nego stanju indiviđue razmatrali su u svojim esejima, između ostalih, i Ar. nold Tojnbi, Lorens Darel, Natali Sarot, Viljem Golding, Sol Belou, Alen Silito itd. 1961. godine zbirka njihovih eseja izišla je pod naslovom „Pisac u nedoumici“, s predgovorom Stivna Spendera.
NEMA NIKAKVE KORISTI da čovek bude pisac ukoliko nije en rapport sa svetom u kome žnvn. Pero sq može koristiti u različite svrhe: na primer, da potpomaže opštevažeće tendencije ili da im se suprotstavlja. Ali, da bi koristila bilo čemu za vreme piščeva života, pisana reč mora dospeti do duha i dirnuti u osećanja piščevih savremenika. Ako pisac to ne može da učini, onda može da skloni svoje rukopise u neko sigurno sklonište u nađi da će, jednoga dama, pristići generacija za koju će njegove reči oživeti. Čovek može da se priseti pisaca koje je zadesila ovakva sudbina: Akhenaton, Ibn Kaldun, Rodžer Bekon, Viko i Mendel su čuveni primeri. Ali ovo je tužna
, sudbina i pisac će, što je još gore, potpuno promašiti svoj
poziv ako ne uspe da deluje na svoje savremenike u vremenu u kome je sudbina čovečanstva dovedena u stanje ravnoteže.
Mi osećamo da danas živimo u, ,fakvom jednom vremenu. O ovome postoji saglasnost među ljuđima koji sq gotovo u svemu ostalom ne slažu. Nesumnjivo, svaka generacija sklona je da oseća da je ljudska istorija u njenom vremenu došla do kraja. Ovo je jedna od mnogih opsena, koje je izmislila naša ljudska samoživost, opsena koju mi treba da progledamo i da joj se odupremo. Ipak, s obzirom na nju, mi se možda još uvek možemo složiti da je sadašnje doba u svakom slučaju jedno neobično opasno doba, | da je ono, takođe, vreme neobično brzih promena. Pisć! naše generacije prelaze, u toku jednog ljudskog veka, ii jednog u drugo sasvim drukčije doba. |
Postoje dve novine, naročito, koje deluju na pisce zato što deluju na svakoga. Počeli smo da saznajemo kaka da kontrolišemo ljudska bića i fizički i psihički i dobill Smo nove podsticaje da to činimo jedni drugima.
Nove metode za kontrolisanje ljudi već su neprijatna prisne, Psihološki postupci, psihoanaliziranje i pilule već su na tržištu, a biolozi govore o mogućnostima da ljudi upravljaju genetičkim procesima prirode. Izgleda verovatna da smo mi u celoj ovoj oblasti još uvek tek na početku čovečjeg osvajanja novog sveta, i očigledno je da se ova ogromna nova snaga može iskoristiti ili za dobro ili za zlo, Naši novi podsticaji za njenu primenu, i za mišljenje da je ona ispravna, izviru kad se neočekivano veliko povećanje obima ljudskih alttivnosti uporedi sa psihofizičkim uzrastom nas, ljudskih bića.
Tačno je da smo uspeli da povećamo svoj uzrast za, recimo, desetak santimetara. Medicina je povećala pro: sečnu dužinu efektivnog radnog ljudskog veka, a možda, takođe, i prosečnu zalihu duhovne i fizičke energije pet diem. Ovo je već očigledno u sada naprednoj trećim! ljudske rase. Možemo se nadati i očekivati da će i one preostale nenapredne dve trećine izvući eventualno ista koristi iz naučnog progresa Ipak je, uglavnom, ovo sadašnje povećanje sposobnosti ljudskog bića kao pDojedinca skromno; sadašnje povećanje na opštečovečanskom planu r,jte, sasvim neproporcionalno veće. Obim ljudskih aktivnost! neumorno se povećava u bar tri dimenzije. Broj svetskog stanovništva je u sve većem porastu. Povećava. se naša energija i snaga te energije. Povećava se i njena razornzž moć u njenoj primeni u ratu. Ova tri eksplozivna poveća·nja obima ljudskih aktivnosti su, sva tri, snažni podsticaji za korišćenje naše nove snage kontrolisanja ljudskih bića,
Broj stanovništva, na primer, čini imperativnim d: odđržavamo saobraćaj da bismo organizovali veze ljudi je. dnih s drugima. U gusto naseljenom društvu poslovi snab. devanja i razvoženja ljudi, ma putu od njihovih domova d radnih mesta, zahtevaju jednu organizaciju koja mora biti razvijena i hitra i, zato, diktatorska. Prirodno, „čovek M organizacije“ (u sada čuvenom pejorativnom smislu) bolj: odgovara takvim organizacionim operacijama od ljudskoj individualiste sa osobinama koze, mazge ili kamile. Ono št« traže naši organizatori jesu ljudske pčele ili ljudski mravi Ukoliko ovladamo tehnikom pretvaranja mazgi u mrave bićemo snažno podstaknuti da primenjujemo ovu novu tehniku na veliko.
Kvantitet i snaga energije takođe zahtevaju razvijenu diktatorsku organizaciju za rukovanje tom energijom. Čak kad se upotrebljava za konstruktivne, mirne ciljeve, on4 je opasna. Cena instaliranja mašina u fabrikama, na Žže. leznicama i na putevima predstavlja primenu vojne discipline u civilnom pozivu. Dobro uvežban mašinista, motorista, mašinovođa ili signalista, očigledno. manje ugrožavaju javnu bezbednost od nekog svojeglavog samovoljnika, · Ahil, Aleksandar Veliki, Karlo XII od Svedske: ovakvi heroji nisu na ceni u mašinskom dobu. a da ne govorimo « atomskom dobu u koje je sada preraslo mašinsko doba, Ono što je potrebno fabričkim menadžerima, rukovodiocima na željeznici i saobraćajnoj policiji jesu pruski grenadiri propušteni kroz žrvanj Fridriha Velikog Podrazumevsš se da smo podstaknuti da sami sebe kontrolišemo da m bismo upotrebili atomsko oružje Želja da se ne uništi ljudska rasa, uključujući nas same, predstavlja najsnažniji podsticaj koji ljudska bića mogu da imaju. Možda je uputnije da se podsetimo da, ukoliko uspemo da oslobodima svet od pretnje atomskog rata to neće obezbediti svet od ljudske ćudliivosti. Neće, jer ćemo mi još uvek živeti u atomskom dobu; a atomska energija, čak kad se konstruktivno i miroljubivo upotrebljava, predstavlja daleko opasniji od svih izvora prirodne energije koje je čovek ranija pronašao.
Ovakva je, dakle, naša sadašnja situacija: ljudsko društvo i titanski proizvodi društva pretvaraju ljudska bića tt patuljke. To nam se u svakom slučaju događa. Ukoliko sq odlučimo za „najpre bezbednost“. imamo snažne mokbtive da ove jogunaste patuljke stavimo još više na milost i nemilost društva kontrolišući ih. Da li treba da delujemo u sklađu sa ovim motivima? Ili treba da im se odđdupremo ? sami sebe izložimo opasnosti?
Jedno izgleda verovatno: otpor će biti opasan kad ga primenjuju pisci. Dužnost pisca Je da otkriva ideje i da ih širi. Sve nove ideje većini ljudi izgledaju opasne, a izvesne nove ideje uistinu i jesu opasne, mada one mogu biti (ili ne biti) stimulativne i, isto tako, plodne. U vremenima i mestima u kojima su ljudi svesni da žive u opasnom sve· tu, „opasna misao“ se pokazuje, zabranjuje i progoni. Kla· sični primer su one tobožnje svetske države koje su izve• snim društvima donele izbavljenje namećući mir i red. pošto Je ono dovelo sebe na ivicu samouništenja neprestanim ratovima i revolucijama. Priča se da je osnivač kineska svetske države sagoreo knjige filosofske škole koja je cvetala u prethodnom „Dobu zaraćenih država“, Priča se da je jedan rani rimski imperator nagradio pronalazača nesalomljivog stakla osudivši ga na smrt i uništivši podatka o njegovim pronalascima. Kao motiv imperator je naveo želju da spose svet od ponovne pojave društvenih nemira”
KNJIŽEVNE NOVINE.